Gost Autor, Društvo, Kosovo i Metohija, Reportaže, Srbija

Sve je otišlo na mržnju

DALEKO JE DRENICA

 

  • Priča o beogradskim Šiptarima (Selmanu i Fejzi Bećiru) zbog koje niko ne bi trebalo da se stidi

 

  • Vreme kada je „od Drenice do Prizrena mačka mogla da stigne skačući s krova na krov srpskih kuća“

 

  • Selman Bećiri priča da početkom osamdesetih, u Drenici nije zatekao nijednog starosedeoca. Ni u svom selu Nekovcu. U Žuru, reče, više nije bilo čak ni Šiptara, već jedino Albanaca. Sve se izmetnulo na zlo, a neka mržnja se uvukla među ljude.

 

  • Selman Bećir: Imam ženu Branislavu, ćerku Jasminu, sina Fejzu i njega – pokazao je Selman glavom za mališanom (unukom).  Imam i ovaj stan, dvajes dva kvadrata. Ma, šupa, al moja.

 

  • Fejzi Bećir: Uvek ima dobrih ljudi .Moj tata je verovao u dobrotu, ja sam se malo kolebao. Njemu je u ličnoj karti pisalo da je Šiptar, a znam da nekima smeta što sam njegov sin. Ali, ja sam pre svega Beograđanin…

Piše: Miloš Lazić*

Pre desetak godina u redakciju „Ilustrovane politike“ je upao građanin D. P. (ime mu je bilo zaštićeno tada novim Zakonom o informisanju) kako bi uložio protest jer smo fotografisali na privatnom posedu (njegovom)! Uz glasan protest, pala je i pretnja tužbicom (što je bio izuzetan doprinos slobodi novinarstva), navodno po preporuci advokata?!

Želeli smo samo da napišemo priču o Beograđaninu Fejzi Bećiru, očigledno Šiptaru po poreklu, koji je rođen i do tada već pedeset godina živeo na posedu koji je odnedavno vlasništvo tog građanina D. P.

A, kako je u nazivu naših novina pisalo da značajan deo poruke koju šalje čitaocima čine i ilustracije, gospodin Bećir je fotografisan ispred njegovog stana, što građanin D. P. smatra povredom svojih prava jer je upravo pokušavao da tog svog nasleđenog stanara najuri, iseli, izbaci iz tog “stana”, tačnije šupe…

I šta da se radi: sud je sud, pa smo čitaoce uskratili za adresu.

Ali, danas sme da se spomene da je to, ipak, bila reportaža o našim komšijama iz Stare Srbije koji su od pamtiveka nastanjivali i prestonicu. Njen početak bio je znatno stariji.

                                                Šiptari, Šiptari

Pričao sam sa Selmanom Bećirom (ocem Fejze) pre skoro četrdesetak godina, početkom osamdesetih u njegovoj tesnoj izbi na bivšoj beogradskoj periferiji: starac mi se jadao zbog onog što se valjalo njegovim rodnim Kosmetom, a ja, bespomoćan, mogao sam samo da pribeležim njihovu muku. Sećanja su mu sezala daleko, do vremena kada je od Drenice do Prizrena mačka mogla da stigne skačući s krova na krov srpskih kuća.

Selman je pristigao u Beograd tri godine pre nego što je u Marselju 1934. godine ubijen kralj Aleksandar Karađorđević. Poslednji put bio je u Nekovcu, seocu kraj Drenice, 1980. godine. (1)

Posetio je rodnu kuću, groblje i temelje prastare pravoslavne crkve koji su se još nazirali. Zbog zaborava i pečalbe to crkvište je odavno utonulo u plodnu dreničku zemlju, a kada su i njemu održali dženazu, iščilelo je sasvim iz sećanja i Srbima i Šiptarima. Da je drukčije vreme, otišao bi ponovo: srce ga je vuklo, ali, isprečio se razum.

– Ne znam šta bih tamo radio, s kim razgovarao – pričao mi je. – Jer, moji su odavno pomrli, a ovi mladi više i ne mare za nas, starce. Taj džumbus dole razdire me, suze mi poteku dok slušam…

Srpsko selo Banje sa oko 200 stanovnika u opštini Drenica

Koščatom rukom prekrio je usahle oči kao da otire suze, pa probrao prstima po tabakeri da bi iz nje izvadio smeđu cigaretu. Odbijao je dimove ćutke, valjda tražeći nešto po sećanjima dugim gotovo čitav vek. Kao da je zaboravio na gosta. A onda se prenuo.

– Pravo da ti velim, stid me je. A nekada… ponosio sam se što sam Šiptar. Upiši tako, Šiptar, a ne Albanac. Tako mi stoji i u ličnoj karti. Albanci su tamo, u Albaniji, do granice. Samo, ima ih i ovde kod nas, na Kosovu i Metohiji. Eh, te lude glave.

Srkutali smo preslatku kafu koju je nenametljivo prinela Branislava, Selmanova žena. Kroz periferijsku avliju dolazio je dečak i dozivao dedu mašući nekom sveščicom i bogoradeći. Selman ga je pogledao tobož strogo, a onda mu se licem razvukao osmeh milja.  Dečkić je želeo da mu deda Selman pregleda ispisane retke i da ga pohvali: šćućurio se kraj njega, viri krišom bezuspešno pokušavajući da sakrije radoznalost. Baka Branislava ga je, ipak, izvela napolje, da ne smeta odraslima u razgovoru.

– Imam Branislavu, ćerku, sina i njega – pokazao je Selman glavom za mališanom. – Imam i ovaj stan, dvajes dva kvadrata. Ma, šupa, al moja. Imam i penziju, a stekao sam je u “Janku Lisjaku”. Imam i prijatelje, ali ih je sve manje. Godine sustigle, umire se. Dok sam još video, obilazili smo se, a sad jedva i do kapije da dođem… Kod berberina me vode, sin ili unuk. Nekada mi je ova ulica bila k’o sokak, a sada se odužila, teško bih i do čoška, ako mi ne pomognu.

Učinilo se da mu se iskidala nit, jer je priču okrenuo na vreme kada je čauš po selu tražio dezertere. Imao je tada samo petnaest godina, ali je čuvao stado od pedesetak ovaca. Porodica Bećir bila je među najbogatijim u Nekovcu, možda su samo Mitrovići bili imućniji. Po dvadeset plastova davali su begovima za porez.

Onda su zaređali ratovi: prvo s Turcima, pa s Bugarima, konačno i sa Nemcima.

– Pušku nikad nisam uzeo u ruku. Ono, bio sam s vojskom, i jurišao i bežao s njom, al da ubijam, jok.

Protutnjao je Prvi rat kroz Nekovce. Mitrovići su otišli za vojskom, rasuli se i Bećiri širom sveta.

Selo Drenica gde odavno nema Srba, a izgleda ni Šiptara

Selman se obreo u Skoplju, odatle ode za Strumicu, pa u Demir Kapiju. Sve za poslom, stigao je i u Beograd. Zaposlio se u zimovniku na Adi Ciganliji, odande je prešao u “Janko Lisjak”. Kaže, nije bio baš osnivač preduzeća, ali zadesio se u “Lisjaku” u tom trenutku, tako je dobio plaketu.

– Pravo da ti velim, moro sam da idem, jer za sirotinju vlast je vlast. Zašto? Pa, kada su otišli Turci, upamtio sam samo zastave i praznovanja, viorila se čitava južna Srbija, sve do Đevđelije. Maćedonija, kako je sada zovu. Posle nam je izašlo na isto: nije više bilo begova, ali ostalo nam po dvajest plastova poreza. I eto kako sam postao radnik. Steko sam i penziju. Invalidsku, doduše, ali pošteno zarađenu. Samo, nije da se žalim, svega mi. Oslepeo sam od starosti, a ne od neke nesreće.

Uzdahnuo je, zamislio se.

– Bila onda Zetska, Vardarska, ova ili ona banovina, pa republike, šest komada. More, trebalo je samo jedna da bude! Jugoslavija! Ali, to onda nikom nisi smeo da kažeš, i sad te gledaju popreko ako se izlaneš. I vidi gde nas je to dovelo, da se stidim u devedesetim…

Gde odoše Dreničani

Pričao je da nedavno, početkom osamdesetih,  u Drenici nije zatekao nijednog starosedeoca. Ni u Nekovcu. U Žuru, reče, više nije bilo čak ni Šiptara, već jedino Albanaca. Sve se izmetnulo na zlo, a neka mržnja se uvukla među ljude.

– Ja da ti kažem kako stoji stvar s tim Albancima. Kada sam ovog sina pratio u vojsku, u Ljubljanu, ponosio sam se ko niko moj. Jednom ti ja obučem odelo i odem u Ljubljanu da ga posetim. Vere mi, od deset reči jednu ako sam razumeo. Dobro, nisam neki učen čovek, al tako je bilo. E. tako ti je i s ovim Albancima: koliko sam razumeo Slovenca, toliko sam razumeo i Albanca. A vidi sada?! Pa neka mi neko kaže da lažem…

U potrazi za odgovorima, podelio je svet na “nas” i “njih”, pa kad bi određivao krivca za kakvu glupost uvek bi ga otkrivao među “njima”, dok je “nas” svodio na male i beznačajne. Ne miri se s tim da se ljudi dele na Srbe i Šiptare.

– Nikada nisam imao brige zbog toga što sam Šiptar, ali kako su oni krenuli da kroje zemlju i politiku, pravo da ti velim, nije mi baš svejedno. Videćeš, izaći će ovo na veliko zlo!

Mator sam i slep, ljudi mi ne zameraju, ali vidi ovog mog sina Fejzu… Što njega da gledaju popreko? Za ovoliki vek nauči čovek puno toga, al niko da mu kaže, pa baš sve mora da preturi preko svojih leđa. Pametni uče od drugih, a ne od sopstvene muke.

Hteo je onomad da vodi i Fejzu u Drenicu i da mu pokaže Nekovac, groblje i temelje crkve, možda i rodnu kuću, ako je nisu srušili, da tako bar nešto sačuva od zaborava. Bolje što nije.

– Sve je otišlo na mržnju, a ja da mrzim, ne mogu. Star sam, mogu samo da tugujem.

Selman se upokojio februara 1990. Pregurao je devedeset četiri leta. Sahranjen je na beogradskom groblju Lešće; samo pet godina kasnije tu je pokopana i njegova Branislava.

Napomena: Pronašli smo ovih dana na internetu dokument (u prilogu) koji konstatuje da su Selaman i Branislava Bećir sahranjeni na groblju Lešće (parcela 23) i da je nadgrobni spomenik nestabilan

Izvod iz dokumenta

GROBLJE LEŠĆE          PARCELA 23
                                 NESTABILNI NADGROBNI SPOMENICI
redni SAHRANJENO LICE BROJ GROBNOG MESTA NOSILAC PRAVA KORIŠĆENJA
broj PREZIME IME
4 Bećir Selman 42 Krasnić Jasmina
5 Bećir Branislava 42

  Crni Fejza

          Jasmina se udala (novo prezime Krasnić) odavno i otišla, a u tesnoj šupi u dnu avlije ostao je Fejza. Sestra i zet mu pomažu koliko mogu, i sam se prihvati posla, ako ga ima i kad naiđe. Inače, ništa. Tuga i jad.

Nekada je prodavao novine kod hotela “Balkan”. I to tada prokazanu omladinsku štampu. Izvesni “huligani” su ga napali nasred Terazija i krvnički pretukli. Navodno zato što su zbog imena i prezimena utvrdili da je Šiptar, iako nisu tražili da se prethodno legitimiše?!

 

Posle Selmanove smrti radio je kod nekog vodoinstalatera, ali ga je gazda prevario za tri plate i najurio. Zato što je majstor bio „patriota“, šta li, a njegov zlosrećni radnik Šiptar.

Možda bi, da se predstavljao kao Albanac, prošao bar malo bolje?! Uostalom, na beogradskom Novom groblju, u glavnoj aleji, poviše hrama Svetog Nikole, nalazi se nekoliko porodičnih grobnica „naših Albanaca“, a jedna pripada familiji Ašiku: na njoj piše da su poreklom iz Skadra i iskreni prijatelji Srba i Srbije. Na srpskom, i ćirilicom! Poznato je da ih je, upravo zato, tih dana ustoličeni kralj Zogu proganjao i proterivao, a kralj Aleksandar primao. Ali, oba kralja su odavno položila račune Onom Gore i ne mogu se više pokajati: ni za ono što su učinili, niti za ono što su propustili.

Te, 1981, kada su zapaljeni konaci Pećke patrijaršije, Fejza Bećir imao je samo dvadeset dve godine. Do tada nijednom nije bio na Kosovu i Metohiji, od tada više nije imao razloga da ode tamo. Sve se promenilo, a ponajviše ljudi.

Fejza nikada ovde nije bio: Neobičan železnički tesnac ka Drenici

– Što sam do tad stekao od prijatelja, to mi je sve. Najviše ih je odavde, iz kraja. Ja šiptarski ne znam, jer smo u kući oduvek pričali na srpskom, valjda zato što mi je mama Srpkinja rodom iz Kraljeva, ali su me prijatelji stalno zezali s onim “merdita”. To sam prvo prihvatio kao šalu, a docnije kao inat, pa, evo, i danas, pozdravljam i poznate i nepoznate sa – “merdita”.

Najteže mu je bilo kad je ostao sam. A na tu samoću, došla je i glad: mizerna Selmanova invalidska penzija koju je Branislava nasledila davala je bar neku sigurnost, ali s njenim odlaskom sve je nestalo.

A onda, po onom ljudskom usudu da nesreća nikada ne dolazi sama, počelo je da se niže.

Stara vlasnica tog periferijskog dvorišta sa nanizanim sobama i kujnama, sa česmom u sredini i klozetima u dnu, otišla je istim putem za svojim kirajdžijama.

Došao je novi vlasnik. Onaj s početka priče. Upinjao se već godinama da svom “zaštićenom podstanaru” vidi leđa. Tužba je tužbu stizala, prijava na prijavu: za ovo ili ono. Kao poslednju meru, isekao mu je struju, pa je Fejza živeo u mraku dva i po meseca. Zatvorio mu je, usput, i vodu, ali je to procenjeno kao drastičan vid pritiska, pa je ponovo uključio. Pretposlednja mera je bila zahtev za psihijatrijsko veštačenje: Fejzi je oduzeta poslovna sposobnost, pa ga od je tada zastupala sestra Jasmina Krasnić. Ovo je za posledicu imalo – socijalnu penziju, pa je Fejza Bećir od tada primao 10.800 dinara mesečno.

Kad je video da je đavo odneo šalu, otišao je kod advokata. Ovaj ga je primio, saslušao njegovu priču i prekrstio se u čudu. I danas ga ista ta advokatska kancelarija zastupa “pro bono”. Besplatno. Drukčije i ne može.

– Uvek ima dobrih ljudi – kaže Fejza. – Moj tata je verovao u dobrotu, ja sam se malo kolebao. Njemu je u ličnoj karti pisalo da je Šiptar, a znam da nekima smeta što sam njegov sin. Ali, ja sam pre svega Beograđanin, i nemam kuda odavde.

……………………..

  1.  Prema istraživanju Atanasija Uroševića u knjizi „Naselja i poreklo stanovništva na Kosovu i Metohiji“, (SANU, Naučno delo 1965). na području Drenice u periodu 1934-1937. godine u selu Nekovac živelo je 13 arbanaških rodova sa 79 kuća. Već tada Srba u tom kraju nije bilo
Zapratite, šerujte ili lajkujte preko društvenih mreža:
error

Postavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of