Балкан и суседи Србије, Истраживања-Досије, Књиге, Политика, Преносимо, Србија

РУМУНСКЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ НА СРПСКЕ ЗЕМЉЕ И НАРОД ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

 

СТУДИJA ИЗ ЗБОРНИКА “АНАТОМИЈА РУМУНСКЕ ПОЛИТИКЕ”

 

  • Од средине па до краја маја у североисточну Србију вратило се око 4.000 заробљеника из Румуније, снабдевених објавама на румунском и немачком језику, у којима је стајало да се из заробљеништва пуштају као Румуни
  • Са собом су нослили: румунске букваре, књиге, слике румунског краља, „кондукатора“ Антонеска и неких главних иредентистичких првака
  • Ти заробљници повратници имали су да послуже као иредентистички мисионари међу живљем на територији између Тимока и Мораве

пише: Драгољуб Петровић

 

Румунија је била једина суседна фашистичка земља чије трупе нису умарширале у Југославију априла 1941. Она је остала по страни и приликом поделе југословенских земаља. Међутим, непосредно после окупације, генералска влада Антонескуа нагло потеже питање српских крајева у којима живе Румуни и Власи измешани са српским становништвом.

Постоји меморандум румунске фашистичке владе упућен Берлину непосредно по завршетку априлског рата, датиран око 20, најкасније 23. априла, којим се захтевају у оквиру „преуређења Балкана“ нове румунске границе према југословенским земљама. Поред јасног захтева за југословенским делом Баната, румунска фашистичка влада у 3. тачки меморандума даје нека алтернативна решења за „своје сународнике“ у сливовима Тимока и Вардара. Дотични крајеви, мада нису јасно одређени, требало би да добију неку аутономију, која је такође доста неодређена, но творци меморандума су свакако циљали на неко везивање тих покрајина за румунску државу. Најзад, и најодређеније, тражи се немачко-румунско-италијански кондоминиј, уз евентуално учешће Бугарске, у тимочкој области.

Постојале су територијалне амбиције Румуније

 

Деградиран положај српског народа и Србије, коју је Немачка претворила у своју окупациону зону, пружао је изгледе Румунији да делимично надокнади изгубљене територије присвајањем делова Баната и североисточне Србије. Страх од мађарске окупације Баната и бугарских претензија на источну Србију потенцирао је њене аспирације на ове две покрајине. Успеси фашистичке војске на Источном фронту после 22. јуна 1941. свакако су још јаче распламсали аспирације панрумунских фашиста.

Иредентистички апарат у служби стварања Велике Румуније

Да би остварила своје циљеве у североисточној Србији, фашистичка Румунија је потегла јавности мало познат али у прошлости већ опробан иредентистички апарат, који до тада никада није имао тако велику подршку у Букурешту.

Први знаци румунске иредентистичке делатности у окупираној Србији јављају се у првој поовини маја 1941. Припадници југословенске војске, заробљени још првих дана априлског рата од немачке војне силе, углавном на територији источно од Мораве, пребачени су из Србије у Бугарску, а одатле 12. априла преко Дунава, код Турн Магуреле, у Румунију, у немачки логор Сокалос, код Темишвара. На интервенцију румунских војних и цивилних органа сви заробљеници, углавном војници и подофицири, који су, у нади да ће бити пуштени кућама, изјавили су да су Румуни, предати су румунским војним властима, које су их сместиле у своје логоре. Пошто су претходно осетили велику пажњу румунских власти, испољену у нагло побољшаном режиму исхране, хигијене и кретања, имали су прилике да слушају предавања којима су убеђивани да су Власи североисточне Србије Румуни, које ће „Велика Румунија“ ујединити. У логору су на расположење заробљеника утицало приређеним позоришним представама, игранкама, ватреним иредентистичким говорима преко радија, као и религиозним обредима на румунском језику. Свима су подељени поклони, а некима и новчана помоћ. Супруга генерала Антонеска, приликом посете логору, делила је заробљеницима букваре, а неколицину ових примио је и сам Антонеску. Тек после свега овога од заробљеника се тражило да потпишу пет различитих папира и да се закуну на верност румунском краљу.

Од средине па до краја маја у североисточну Србију вратило се око 4.000 заробљеника из Румуније, снабдевених објавама на румунском и немачком језику, у којима је стајало да се из заробљеништва пуштају као Румуни. Са собом су нослили: румунске букваре, књиге, слике румунског краља, „кондукатора“ Антонеска и неких главних иредентистичких првака. Ти заробљници повратници имали су да послуже као иредентистички мисионари међу живљем на територији између Тимока и Мораве.

Свештеник Српске православне цркве Ђорђе Сувејкић – главни агент Румуније у Србији

Први документ упућен становништву североисточне Србије је свакако писмо Ђорђа Сувејкића, писано 10. маја у Букурешту, у коме се наговештава улога Румуније за „народ Тимока, Крајине и Мораве“. У писму упућеном председницима општина 28. маја такође из Букурешта, јаче је наглашена улога „братске“ Румуније, која „пружа руку спасења и прима нас у братски загрљај“. Следећи документ је најкарактеристичнији. „Декларацијом“ се већ отворено изражавају аспирације иреденте, а уједно и амбиције њеног најактивнијег првака.

Средиште целокупне панрумунске активности, па и оне која је делала на тлу Србије, био је Букурешт. У њему се састављани сви важнији иредентистички акти и писма. Ради лакшег и ефикаснијег деловања непосредни руководиоци иреденте у северо-источној Србији дејствовали су из Турн Северина. Везе ових са активистима панрумунске експозитуре у Вршцу, који су настојали да докажу да је цео Банат румунски, су несумњиве.16 За североисточну Србију, можда још прецизније – Томочку крајину, биле су посебно заинтересоване неке еминентне личности фашистичке Румуније, као популарни генерал Драгалин, затим неки министри, као Луку и Мађару, који су давали пуну подршку Сувејкићевој акцији. Значајан канал иреденте било је румунско изаслансво у Београду, где је нарочито активан био референт Атанасије Поповић. У читавој овој акцији није остала без удела и румунска обавештајна служба.

Доста сличности, па и веза са иредентом у Србији имала је румунска иредента у северној Бугарској. Резимирајући извештаје бугарских обавештајних органа из 1941-42. године може се закључити да крупније дипломатске румунске институције нису испо-љиле активност у том смислу, иредентистичку делатност испољавали су, додуше, врло обазриво, румунски конзулати у Русе, поготово Видину. Но, судбина ове појаве много је подобна оној у Србији и поред велике разлике у политичком положају који су уживале у ово време Бугарска и Србија.

Све везе иреденте, као и њена организацијска структура нису нам у потпуности познате. Постојало је руководеће тело са седиштем у Турн Северину, које је делало под покровитељством и по упутствима владе у Букурешту. На челу тог тела стајао је Сувејкић а секретар је био Васа Бајић. Руководећу улогу у читавој организацији имао је Сувејкић, све док није замењен погоднијом личношћу.

За материјално обезбеђење иреденте, њеним руководиоцима стављена су на располагање велика новчана, комуникативна и друга материјална средства. Рачуна се да је румунска влада за трошкове ове акције одобрила преко 180 милиона леја.

Ослобађање војних заробљеника и њихово претварање у

агенте Румунизма у Србији

Прва и најважнија дејства иреденте, која уједно представљају и њен највећи домет, била су ослобађање војних заробљеника и акције материјалне природе. Пуштањем ратних заробљеника кућама рачунало се да Румунија стекне симпатије читавог становништва североисточне Србије. У формуларима које су војни заробљеници донели питање ослобођења из заробљеништва вешто је условљено и спојено са захвалношћу Румунији, њеном вођи и влади и даљим захтевом или молбом за инкорпорисање у „Велику Румунију“. Много се рачунало и на ефекат који би произвела материјална помоћ пружена становништву. После заробљеника, дарежљивост Румуније осетили су сви они с којима је дошао у додир Сувејкић или његови непосредни сарадници. Свако ко је потписао поднете формуларе примао је предмете тзв. монополске робе и новчани износ, најмање 500 румунских леја.23 Велики број људи, нарочито из кључних насеља поред Дунава, ишао је у Турн Северин и потписивао све што је Сувјекић тражио, те примао поклоне и новац. Кад год је грабавички поп путовао, најчешће моторним чамцем по Дунаву, и долазио у додир с људима из Србије, сваки разговор се завршавао поклонима. Циркуларно писмо Сувјекића среским начелницима у североисточној Србији којим се наметљиво истичу главни адути пропаганде, нарочито је карактеристично за метод рада иреденте.

Поред свега овога, румунске власти дозволиле су становништву североисточне Србије кријумчарење робе широке потрошње, у којој се у Србији осећала велика несташица.Тако се набављало у првом реду петролеј, потом камена со, дуван, шибице, парафин за свеће и друга роба.

Кријумчарење робе из Румуније узело је необично велике размере и поред тога што се кријумчарило искључиво на мало. Дуж Тимочке комуникације румунска роба је преко Ниша ишла у разне крајеве Србије. Канали контрабнаде допирали су до Хрватске и Грчке, чак и до Италије. Великом броју домаћинстава од Кладова до Ниша кријумчарење румунског петролеја представљало је важан допунски извор средстава за живот све до 1945. године.

Усменом пропагандом рачунало се на придобијање народног расположења, стављањем у изглед бољег и сигурнијег живота у „Великој Румунији“, богатој и моћној земљи, са снажном привредом и великим међународним угледом у „Новој Европи“. Живот у, до крајности, деградираној Србији, наводно, не би пружио никакву личну ни имовинску безбедност и зависио би од воље не-мачког или бугарског окупатора. Кроз усмену агитацију видљивија је била суревњивост Великорумуна према Бугарској и њеним претензијама у источној Србији. Да би олакшао чин румунске окупације, масе су хушкане да прогањањем и убијањем финанса и других квинсишких органа ове прикажу немоћним и изазову неред, како би се Немцима интервенција румунске војске учинила нужном. Преко Дунава су пребацивани поједини агенти са задатком да држе зборове по влашким насељима. За неке гласове становништво је било живо заинтересовано. Порука Сувејкића народу да жито не врше двадесет дана после жетве, у ком року би дошла румунска војска и заштитила жетву од немачке реквизиције, усталасала је сељачке масе између Тимока и Мораве. Усмена агитација имала је извесног ефекта, поготово у крајевима где је Сувејкић имао непосредније додире с народом. Међутим, под снажним утицајем спонтано насталих антирумунских гласина у народу, она најчешће није давала жељене резултате.

Да би се питање „Румуна“ у Србији што озбиљније наметнуло међународној јавности, иредента потеже још једно овештало средство. Румунска фашистичка влада, преко свог посланства у Берлину, у првој половини августа 1941. године обратила се немачкој влади, оптужујући органе српског комесаријата због терорисања отпуштених заробљеника који су се декларисали као Румуни, као и чланове породице Сувејкић. Немачки управни штаб у Београду затражио је од Аћимовића објашњење 20. августа, на шта је уследило негирање основа румунске оптужбе. Извештај помоћника комесара МУП-а Цеке Ђорђевића доста убедљиво побија оправданост ове румунске дипломатске интервенције.

Као крајње средство на које је иредента рачунала била је војна окупација североисточне Србије. Још у јуну и јулу 1941. чули су се гласови о доласку румунских трупа и запоседању земље све до Параћина и Пожаревца.35 Из више извора може се закључити да је сам иредентистички вођа веровао у скору анексију североисточне Србије. У време када је почела јењавати, иредента, не могавши да се помири с постојећим стањем, покушава да брзом окупацијом стави целу јавност, у првом реду немачке органе, пред свршен чин. У извештају жандаремеријског вода у Кладову од 11. септембра 1941. каже се: „Дана 10. IX 1941. године око 23 часа један пук румунске војске са три брода, који су се укрцали у бродове на пристаништу у Оршави, покушали су да пређу границу нашу и румунску преко Дунава код места Текије, али то нису могли учинити пошто су били спречени од стране немачке војске“. Илузорност овог подухвата састојала се највише у погрешној процени реаговања немачких власти.

Корице Зборника радова “Центра академске речи” из Шапца

Иредента је успела да ангажује известан број људи у североисточној Србији, који је активно пропагирао уједињење са Румунијом. То су били појединци председници и деловође општина и покоји трговац или учитељ, углавном у Кључу и Крајини. У Поречу, Звижду, Хомољу, Стигу и Браничеву, голубачком подунављу и Ресави, где се цела активност мање осећала, иредента је још теже или никако налазила људе који би били носиоци њене пропаганде. Приметна је тежња да се за рад придобију, мерено мерилима грађанског друштва, најистакнутији и најуваженији грађани. Њима су слата посебна писма, исплаћивано им је до 5.000 леја, давани већи поклони. И поред тога круг људи преко којих је иредента деловала био је ванредно мали. Па и тај мали број појединаца је неискрено радио, руковођен готово искључиво материјалним побудама. Иредента је рачунала да придобије читаво становништво североисточне Србије за идеју „уједињења“ са „Великом Румунијом“. Истицани су традиционално добри румунско-српско односи и улога Румуније као вечите пријатељице српског народа. Мада се каткад говорило о „ослобођењу Румуна испод српског јарма“, агитовало се и међу српским живљем. Спискови заробљеника које би румунска влада имала да ослободи слати су чак у књажевачку и белопоточку општину40 заглавског среза, где уопште нема Влаха. Интересантно је да је иредента деловала и у крајевима јужно од Ртња, дакле и ван етничког влашког подручја, докле ранија иредентистичка активност, пре Другог, ка Првом светском рату, није никад допрла. Иако границе територије на којој је иредента деловала нису тачно одређене, њене манифестације могле су се приметити унутар линије: Свети Никола – Тресибаба – Девица, Ртањ – Параћин – Велика Морава до ушћа у Дунав. Нарочито велика пажња посвећена је источном делу овог подручја – Тимочкој крајини. „Valea Timocului“ редовно се више истиче у румунским иредентистичким списима и написима него „Valea Moravei“. Има више разлога за ово. Тај крај је насељен углавном Царанима, који имају више румунских, а мање словенских елемената у односу на западне Унгурјане. Ту је поникао и онај мали број иредентиста, који су, природно, највише дејствовали у кругу својих земљака. Највеће успехе пропаганда је имала у селима равног Кључа и Крајине на дунавској обали, као: Великој и Малој Врбици, Корбову, Рткову, Љубичевцу, Прахву, Радујевцу итд, а нарочито Михајловцу. Иредента је посебно била заинтересована да се тимочка долина не пропусти бугарској анексији или окупацији. Геополитички, уз то привредни значај тимочке долине такође је узроковао и њено истакнутије место у румунском иредентистичком програму.

Иредентистичка активност, достигавши свој врхунац половином јуна, у августу, нарочито од септембра 1941, налази се у пуном јењавању. Све су ређи извештаји квинслишких органа њој посвећени. После пропасти покушаја запоседања североистичне Србије румунским трупама, иредента у многоме губи од своје снаге. Везе њеног главног актера Сувејкића са становницима североисточне Србије су све слабије, а материјална издашност све мања. И у самим иредентистичким круговима дошло је до нетрпељивости. Сувејкић је оптуживао код румунске владе чланове румунског изасланства у Београду да му не указују довољну подршку, тражећи да се уклоне и замене енергичнијим људима. Сам шеф иреденте је имао много непријатеља, који су настојали да га компромитују код највиших румунских органа и лише повластица које је уживао. Ако се узме још у обзир да је, упркос улагању знатних материјалних средстава, изостао очекивани брз успех, могу се уочити главни разлози који су довели до укидања канцеларије у Турн Северину почетком 1942. године, после чега се трагови главних вођа иреденте губе.

Панрумунска пропаганда пада у најтеже време у новијој историји српског народа. Непосредно после слома априла 1941. дезорјентисане народне масе, захваћене страхом и у ишчекивању нечег новог, лакше су се могле завести неком агитацијом него ли под нормалним мирнодопским околностима. Тиме се може објаснити што се део маса привремено могао поколебати под утицајем прорумунске агитације, која је у најтежим данима, маја и јуна 1941, унеколико могла да делује као утеха или чак охрабрење. У очекивању најгорег, свет је помишљао да се помири с могућношћу доласка румунске војске и укључења ових крајева у Румунију, под којом би се лакше могла очувати национална индивидуалност не-го ли у случају бугарске анексије. Румунска окупација, којом би се заменио омражени немачки окупатор, сматрана је најмањим злом у постојећој ситуацији. У неготинској и кладовској чаршији у мају и јуну 1941. свет је са зебњом резоновао да би долазак румунске војске био можда најпогоднији излаз из мучног беспутног стања. Сељаштво је имало своју рачуницу да уз помоћ румунске војске сачува жетву. Тек после јачања мера квинслишких органа, а нарочито од уласка Совјетског Савеза у рат против Немачке и видних манифестација устанка у Србији, народне масе су, с растућим надама у слом окупатора, постале све равнодушније на апеле неколико прорумунских агитатора. Све јачи размах револуције и све тежи положај Немачке и њеног савезника Румуније на Источном фронту условљавао је и психичко расположење маса, које су још пре ослобођења коначно сахраниле илузије иреденте о стварању „Велике Румуније“ на рушевинама окупиране Србије.


*Читалaц може више информaцијa о овој теми дa пронaђе нa сaјту  http://www.carsa.rs/

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of