Balkan i susedi Srbije, Društvo, List "POLITIKA", Politika, Srbija

REŠENJE JE MODERNA FEDERALNA DRŽAVA

INTERVJU PREDSEDNIKA SRJ DR VOJISLAVA KOŠTUNICE „POLITICI”

 

  • Ponudili smo savršeniji federalni savez, po američkom receptu. –
  • Najvažnije je da vlada Srbije izlazi u susret očekivanjima naroda i da ispunjava obećanja. –
  • Verujem da će sada nestati dvojni aršini SAD o tome šta je terorizam

 PETAK 21. SEPTEMBAR 2001.

Intervju vodio: Jovo Vukelić

Povodom neočekivanog otkazivanja zakazanih razgovora predsednika SRJ Vojislava Koštunice i najviših zvaničnika Crne Gore i Srbije o budućnosti federacije što je najavilo produbljivanje krize u odnosima dve republike i u funksionisanjusavezne države, predsednik SRJ Vojislav Koštunica dao je ekskluzivni intervju našem listu.

Postoji rešenje za zajednički život: Predsednik Koštunica govori za naš list uredniku Jovu Vukeliću
  • Najnoviji nedolazak predstavnika crnogorske vlade na sastanak o budućnosti Federacije potvrđuje uverenje da je opstanak i funkcionisanje Jugoslavije kao federalne države ozbiljno uzdrmano stalnim nepriznavanjem Savezne vlade, ali i čestim osporavanjem čas saveznog parlamenta, čas Vojske Jugoslavije, čas Vaše funkcije od vlade i predsednika Crne Gore. Čime objašnjavate neočekivani nastavak i čak pojačavanje takve politike nepriznavanja i bojkota Jugoslavije od zvanične Crne Gore i posle demokratskih promena u Srbiji od 5. oktobra prošle godine?

To što juče nije održan razgovor između predstavnika savezne vlasti, Srbije i Crne Gore koji stoje iza dve platforme, dve vizije regulisanja odnosa između Srbije i Crne Gore, ne sme da nas obeshra­bri. Međutim, razlozi za neuspeh ovog prvog pokušaja su poznati, oni su se mogli i naslutiti. Zapravo, moglo bi se reći da je sadašnja vlast u Crnoj Gori uveliko iznenađena od pre godinu dana i obeshrabrena demokratskim promenama u Srbiji. Za sadašnju vlast u Crnoj Gori stvari su se dobro razvijale sve dotle dok je u Beogradu na čelu savezne države i pod svojom kontrolom Srbiju imao Slobodan Milošević.

…………………………..

Pešić kao terorista

Zapanjen sam da predsednik Crne Gore beži od pregovora, a posvećen je dijalogu, duhu tolerancije i demokratiji. Ceo svet, pa i mi vodili smo i vodimo dijalog čak i sa okorelim teroristima od Rambujea, preko Bujanovca, do Skoplja, samo da bi se zaustavilo krvoproliće, ili sprečio sukob. A predsednik Đukanović neće da učestvuje u razgovorima sa saveznim premijerom Pešićem kao da je on gori od terorista. Kome da to objasni – pita se Koštunica.

…………………………….

Vlast u Crnoj Gori se mogla izgovarati prilikama u Srbiji i pojavom Slobodana Miloševića. Milošević je bio sjajan izgovor ili sjajan argument da Jugoslavija nema smisla, da budućnosti nema. Onog trenutka kada su se stvari u Srbiji promenile taj argument je iz ruku onih koji su zapravo manje težili za demokratijom nego što su težili za državnošću Crne Gore, izbijen. Trebalo je sada naknadno pronaći nove argumente zašto je Crnoj Gori bolje izvan Jugoslavije nego u njoj, premda je ceo svet posle 24. septembra i 5. oktobra, pa i 25. decembra, počeo da ponavlja formulu o demokratskoj Srbiji i Crnoj Gori, demokratskoj Jugoslaviji koja predstavlja najbolje rešenje i za Federaciju i za mir i stabilnost u regionu.

…………………..

Čuda u politici

Ideja o odvajanju Crne Gore od Srbije ne nailazi na odobravanje skoro polovine građana Crne Gore. To svi znaju, a najbolje Đukanović. I on sada čeka da ga neko čudo spase i da građani promene preko noći mišljenje. Ali, tog čuda nema! U politici se čuda ne dešavaju, tu se pomaci napred ili nazad ostvaruju malim i sitnim koracima. Čuda se dešavaju na drugim mestima i u drugim oblastima – objašnjava Koštunica.

……………………………

  • Kako naći brzo i efikasno rešenje za kzlaz iz teške državne krize koja preti nekontrolisanim raspadom države kad nema volje za dijalogom?

– Mi smo radom eksperata i političara u Saveznoj i Republičkoj vladi došli do novog rešenja. To rešenje treba da pruži velika prava obema federalnim jedinicama. Da suzi prava savezne države ali da ono što zaista pripada saveznoj državi bude efikasno izvršeno.

Dakle, mi smo, da ponovim frazu koju su stvorili osnivači Amerike i upotrebljavali je, stvorili savršeniji savez.

Ponuđeno je jedno valjano rešenje. Đukanovićeva vlast je ostala praktično bez argumenata. Pred argumentima koje su pred nju izneli predstavnici Savezne vlade i republičke vlade svojom platformom, pred argumentima koje je iznosio svet.

Srbija i Crna Gora se još nalaze u provizorijumu zbog sporova u samoj Crnoj Gori. Kao i zbog nemogućnosti da za ideju odvajanja crnogorski predsednik Đukanović dobije jednu značajniju većinu u Crnoj Gori. Te većine, po svim osnovima u kojima se on održava na vlasti, u Crnoj Gori nema.

  • Ako, ipak, propadnu pregovori o budućnosti federalne države, kako, kada i pod kojim uslovima se može održati demokratski referendum u Crnoj Gori čije će rezultate svi da prihvate i poštuju?

– Sve opcije su moguće. Ne dođe li se do sporazuma evo prilike Crnoj Gori da se izjasni putem referenduma o budućnosti svojih odnosa sa Srbijom. Eto prilike da nekom alhemijom neznatnu većinu, koju je dobio na prethodnim izborima, Đukanović pretvori u neku značajnu većinu, ali poštujući pri tom sve ono što se mora u takvim prilikama poštovati, ustavne odredbe, neke uzuse koji važe u pogledu većine koja je potrebna na referendumu.

Šaka glasova za rasturanje države

Mene je zapanjila jednostavno ta nespremnost da se i prvi korak u razgovorima učini. Mene je zapanjila ta nespremnost, ponoviću, u vreme kada se u svetu naveliko govori o tome da prednost mora imati dijalog a eto, kako se vrlo često zagovaralo od zapadnih zvaničnika kad je reč o dijalozima na Bliskom istoku, kad je reč o dijalogu na Balkanu, da svi na neki način budu uključeni u dijalog, pa čak i takozvani ekstremisti i teroristi, ne bi li dijalog uspeo.

Treba samo da utvrdimo da li se dve platforme mogu približiti. Da li se ta razna pravila mogu približiti. A, ako se pokaže da je ta razlika u pravilima tako velika da razgovori ne mogu ni da započnu, onda ih nećemo ni započeti. Ja smatram da dijalog treba da započne, ali i minimum dobre političke volje za taj razgovor je izostao. Ali, većina dobijena na referendumu mora da bude značajna većina. Moram da podsetim javnost kako stvari stoje sa promenom državnog statusa u Ustavu Crne Gore. To je onaj ustav koji čak nije napravljen ni dogovorom Miloševića i Đukanovića, već voljom samog Đukanovića.

Ustav je u tom pogledu potpuno jasan. On predviđa referendum kao prethodno izjašnjavanje. Zatim, posle referenduma predviđa dvotrećinsku većinu da bi se utvrdio referendum kad je reč o promeni državnog statusa. Zatim, predviđa dvotrećinsku većinu u Skupštini da bi se utvrdio predlog ustavnih promena. Zatim, predviđa raspuštanje postojeće skupštine, raspisivanje novih izbora, izbor nove skupštine i zatim usvajanje opet dvotrećinskom većinom u novoj skupštini Ustava ili ustavnih promena čiji je smisao u promeni državnog statusa. Tako stvari stoje po Ustavu Crne Gore.

Kad je reč o referendumu, na njemu mora postojati značajna većina, značajna razlika u takvom jednom malenom biračkom telu kao što je crnogorsko, između onih koji jesu za nezavisnu Crnu Goru i onih koji su za zajedničku državu. Isto kao što sam siguran da se to pitanje ne može otvarati svaki čas. Isto onako kao što sam siguran, pomenuli smo to u jednom trenutku, da ćemo poštovati odluku donetu na referendumu pod demokratskim uslovima uz slobodne medije uz tu značajnu većinu, svejedno je koji se mehanizam primenjuje, može on biti 50 posto plus jedan, od ukupnog biračkog tela, a možemo pretpostaviti da će broj izašlih biti vrlo veliki.

Sigurno će preko 80 odsto birača izaći, ali tu mora postojati značajna većina bar 60 prema 40 odsto. U svakom slučaju to ne može biti nekoliko hiljada glasova, ne može biti šaka glasova za rasturanje jedne države. Dovoljno su pobude za rasturanje države koje dolaze od vlasti Crne Gore sumnjive da bi još i sam postupak rasturanja države bio takav da se zaista za šaku glasova može rasturiti. To nigde u svetu nije bilo pa neće biti ni u ovom slučaju.

  • U Srbiji politička razmimoilaženja i sukobi unugar DOS-a, tačnije vaše Demokratske stranke Srbije i Vlade Srbije, nastaju zbog neslaganja oko načina sprovođenja i ostvarivanja izbornih obećanja i ciljeva koje je koalicija dala građaiima. Šta konkretno predlažete i tražite da se promeni u radu Vlade Srbije kako bi kriza vladajuće koalicije bila rešena, a DSS opet bio u Vladi?

– Demokratska stranka Srbije nezadovoljna je načinom kako Vlada Srbije radi. To je bio razlog za izlazak predstavnika DSS iz Vlade Srbije. Ono što je ključno jeste kako će vlada raditi i kako će ispuniti data izborna obećanja. Cilj Demokratske stranke Srbije nije da bude u ovakvoj vladi. To može biti cilj nekim strankama koje, zapravo, svoj opstanak jedino vide u vladi, zbog toga što nemaju realne snage u biračkom telu. Nama je cilj da se nešto u radu vlade promeni. Ako se to može promeniti uz učešće DSS onda će DSS biti u vladi. Ako se ne može promeniti onda DSS neće biti u vladi. Mi smo to izlaskom iz vlade jasno pokazali.

Glavni cilj DSS je da vlada dobro radi, da uradi nešto korisno i dobro za građane i državu. Ima dosta razloga za nezadovoljstvo onim što je dosad postignuto. Stvari se nisu bitno promenile. Kad je reč o reformama poreskog sistema i kada je reč o uslovima za privatizaciju mnogo se šta pokrenulo. Ali, mnogo šta nije urađeno. Na kraju krajeva nije urađeno u samoj vladi. Ona je sastavljena na jedan način koji je uveliko sporan. DSS smatra da je ta struktura vlade od početka bila sporna. Ali, činilo se da će se naći neki način da se promeni ta neobična vrsta vlade, koja je jednim delom sastavljena od ministara, drugim delom od potpredsednika, tako da ima više potpredsednika nego ministara i da potpredsednici imaju veća prava od ministara.

Govori se kako je Savezna vlada skupa, kako su njeni ministri tri puta skuplji od svakog srpskog ministra, kako ova savezna vlada opterećuje poreske obveznike u Srbiji. To se govori iz Vlade Srbije. Zašto bi Vlada Srbije morala imati toliko potpredsednika i zašto ona ima kolegijum čije postojanje nije pravno regulisano, nije uređeno na valjan način. Dakle, kolegijum donosi presudne odluke u Vladi Srbije, a to je jedan parapravni deo vlade.

Vlada zatim u mnogim slučajevima poseže za jednom pravnom formom koja je bila uobičajena i u prethodnom režimu, a to su uredbe. Ima dosta primera da se stvari koje bi trebalo regulisati zakonom regulišu uredbama. Čak se važne odluke donose zaključcima koji se ne objavljuju u Službenom glasniku, i to zaista potpuno razara nešto što bi trebalo da bude jedan pravni sistem u nastajanju i zasnovan na načelu vladavine prava. Svega toga nema.

Imamo jednu vladu koja ne liči na pravu vladu, imamo uredbe kojima se sve više potiskuje zakonodavna aktivnost, imamo niz uredaba kojima se jednostavno zakoračuje u nadležnost savezne države, dakle, na isti način kako se to čini i u Crnoj Gori. Imamo veoma mnogo toga što zaista dovodi u pitanje ono načelo za koje smo se zalagali na septembarskim i decembarskim izborima, a to je načelo pravne države. Ima takođe preteranog mešanja u privredne tokove, jednog hiperaktivizma koji bi trebalo da ustukne pred stvaranjem nekakvih normalnih normativnih i institucionalnih pretpostavki za funkcionisanje privrede.

  • Iz inostranstva, mećutim, stižu pohvale za reforme koje sprovodi vlada Srbije?

– Inostranstvo se ne bavi time kako radi jedna vlada pogotovu vlada u jednom delu države, zašto bi se time bavilo. Inostranstvo se bavi jedino time koliko jedna vlast u jednoj zemlji u tranziciji, u jednom postkomunističkom društvu, ispunjava njegove zahteve. Dakle, koliko mu izlazi u susret kad je reč o standardima koji su postavljeni od međunarodnih finansijskih institucija, uređivanje dugova, kredita, saradnju sa Haš­kim sudom. Svet ne interesuje kako, jedna vlada radi. Ne intereeuje ga kako narod  živi, to je nešto što treba da bude naša briga.

Mi moramo naći načina da građani budu zadovoljni. Zahtevi inostranstva moraju biti ispunjavani, jer je to uslov našeg povratka u svet i izlaska iz izolacije. To nije sporno. Naravno, sporno je pitanje koliko i kako ispunjavati te zahteve. Ispunjavanje tih zahteva uvek mora da se rukovodi nečim što se ne može izbeći. Mora se rukovoditi stanjem u zemlji, raspoloženjem javnosti i još tačnije prilikama u kojima narod živi.

Ako hoćemo realno stvari da posmatramo, ovaj narod je izmučen jednim režimom autoritarnim, sankcijama međunarodne zajednice, NATO bombardovanjem 1999. godine i teško može da preživi, teško može da opstane, i to su prosto neke okolnosti koje se moraju uzeti u obzir, posebno kad je reč o ispunjavanju tih spoljnih zahteva. Međutim, mora se naći neka mera; i u životu i u politici se na kraju krajeva nešto meri. Ne možemo izaći u susret svakom diktatu sveta, od prvog do poslednjeg slova, da ne uništimo nešto što je sama narodna supstanca, što je osnova jedne države. Mislim da tu glavni problemi nastaju.

Ima onih koji smatraju da u svemu treba biti kooperativan i predusretljiv, pa makar nas i nemalo, makar nestali. Ima i onih drugih koji smatraju da ni u čemu ne treba biti kooperativan, a i jedno i drugo su krajnosti. Postoji i ono srednje rešenje, opet dolazimo na pitanje mere, moramo voditi računa i o spoljnim zahtevima io unutrašnjim zahtevima, prilikama u kojima se živi, koje nisu ni najmanje jednostavne, mora se tražiti neko rešenje ne samo u oslanjanju na spoljnu pomoć, nego na neke realne snage u našoj privredi.

Ne može se živeti samo od donacija i kredita. Treba videti šta je sa poljoprivredom, šta je sa malim preduzećima, stvoriti kreditne sisteme koji bi omogućili da preživimo na taj način, a ne da se samo naša politika rukovodi time da ispunjava spoljne zahteve, da obmanjujemo javnost i sebe pričom o reformama, koje se na kraju krajeva svode na priče. Reforme postoje samo onoliko koliko ih običan čovek oseća. To je prava mera reformi, ne treba o reformama da govore neprekidno političari. Na narodu je da proceni koliko oseća reforme. U svim postkomunističkim zemljama, onog trenutka kad je pao komunizam, stvorena su velika očekivanja, svi su se ponadali. Ali, pokazalo se da je realnost drugačija.

Mora biti rasprave o radu vlade

Čak i u nekim od zemalja koje su imale najstabilniji razvoj, najsrećnje prilike, došlo je do velike oseke u tom raspoloženju, u tom optimizmu koji je bio prvobitno. Tako to mora biti i kod nas. Hoću da istaknem da su kod nas prilike teže, a odgovornost je na vlastima da učine sve što je moguće da se stvari poprave, ali ne pričom o reformama nego nekim realnim reformama za koje treba pronaći osnovu u resursima u samoj državi.

Faksimil “Politike” od 21. septembra 2001.

Ukoliko bi se većim učešćem DSS u vladi mogla izdejstvovati ta promena u radu vlade, to je prihvatljivo. DSS nije nikad imala naspram Savezne i republičke vlade neke ekstremne zahteve. Bila je u tom pogledu vrlo uzdržana. Prema tome za nas personalna pitanja i kadrovska pitanja nisu prva pitanja. Pitanje je jednostavno koliko jedna vlada izlazi u susret očekivanjima naroda i još pored svega i iznad svega koliko ispunjava data obećanja.

………………

Kve6ek i Crna Gora

Kanada ima već dugo problem sa regijom Kvebek gde su građani tražili odvajanje i stvaranje nezavisne države. Na referendumu je ta volja dva puta proveravana i nije bilo dovoljno glasova za tu ideju. Zato je napravljen poseban Zakon o jasnosti koji stvara mehanizme kako se to

pitanje ne bi postavljalo svaka tri dana i kako bi se sprečilo rasturanje države, sem ako taj deo države nije kolonija ili ugnjetena federalna jedinica. E, sada neka neko pokaže da je Crna Gora kolonija ili Crnogorci ugnjetani narod -podvlači predsednik SRJ.

………………….

O slonu i mišu

– Do 5. oktobra prošle godine zvaničkoj Crnoj Gori je postojanje i opstajanje Miloševića na vlasti bio sjajan argument za politiku odvajanja od Srbije. Potom se, posle 5. oktobra. postavilo pitanje zašto je Crnoj Gori bolje van Jugoslavije, nego u njoj. Kako je to bilo teško dokazati argumenti su traženi u prošlosti, vekovima se išlo unazad, čak do Dukljanske države.

Neuverljivost argumenata nastavila se novom tezom o nemogućnosti života velike Srbije i male Crne Gore u zajednici, jer kako da slon i miš žive zajedno? Kao i da ih jedna basna o tome ne podučava. Ali, i tu primedbu smo otklonili nuđenjem rešenja iz Platforme vlade Srbije i Savezne vlade u kojoj nudimo opstanak zajedničke države i federaciju sličnu onoj koju ima Amerika. To je istorijski poznato kao „savršeniji savez”. Ko bi mogao da ima nešto protiv takvog predloga kad su svi u svetu ovu ideju podržali -ističe Koštunica.

………………

Mi ćemo na odgovarajući način u javnosti pitanje rada vlade pokrenuti. Mislim da je Skupština najbolje mesto da se o tome razgovara. Važno je da se razgovor pokrene a ne da se izbegne. Izbegavanje razgovora je nešto najopasnije. Tu vrstu odgovornosti odgovora o načinu na koji vlada radi je prethodni režim izbegavao na sve moguće načine. Oni koji su vladu kritikovali proglašavani su za neprijatelja. Danas se to čini na jedan drugi način utoliko što se ne govori o neprijateljima i izdajnicima, nego se govori o onima koji su tobože za reforme i onima koji su protiv tih reformi.

To sve opet prevedeno na drugi jezik ona predhodna priča.  Dakle, mora biti otvorenosti, mora biti sluha za kritiku.

Ne bih bio sklon da stvaram mit od nečega što je Predsedništvo DOS-a i što su rasprave na Predsedništvu DOS-a. To je slika koja liči na kolegijum vlade Srbije, na politbiro. Onog trenutka kad u jednoj vladi imate više partija rasprava je neminovna. U zemljama koje imaju tu sreću da nisu prošle kroz ovu nesreću kroz koju smo mi prošli i sa problemima sa kojima se oni suočavaju, dakle koalicione vlade na Zapadu, sukobi su manji. Međutim, ovde su i problemi i sukobi veliki.

O koegzistenciji civilizacija

  • Teroristički napad na Ameriku preti da izazove dugotrajnu nestabilnost i nove konflikte u međunarodnim odnosima. Namera najjače ekokomske i vojne sile svetaa da na teror odgovori silom i objavom „neograničenog rata” jednoj ili više islamskih zemalja ta strahovanja pojačava. Koji je izlaz iz ovog opasnog stanja?

– Hoću da verujem da će razum preovladati. Na terorizam i terorističko zlo i zločine koji su počinjeni u Njujorku i Vašingtonu, nije se odmah reagovalo što je vrlo ohrabrujuće. Ali, razloga za zabrinutost ima jako mnogo. Terorizam je terorizam ma ko ga počinio i ma ko bio njegova žrtva. U ovom trenutku u svetu se preko raznih “terorističkih akata prelazi olako i terorizam nije uziman ozbiljno, osim ako se radilo o vlastitoj koži, ili vlastitoj koži jedine svetske supersile – SAD. Tek se terorizam u svoj svojoj opasnosti sada pokazao. Ali, strahujem da ti dvojni aršini ne ostanu i dalje na delu. Nadam se da će se drugačije gledati u SAD na terorizam na Balkanu.

Oni znaju da pipci Osame bin Ladena uveliko postoje na ovom prostoru. U Bosni, na Kosovu, u Albaniji. U sprezi sa prvim albanskim predsednikom Salijem Berišom te veze su postojale sve vreme. Treba se i dalje bojati jedne stvari: da sve ono što se dešava ovde na brdovitom Balkanu nije isto što se dešava u Njujorku i Vašingtonu, ili u Čečeniji, naravno. Ti različiti kriterijumi ne smeju i dalje ostati na delu. Terorizam će postati mnogo transparentniji nego što je bio do sada, a borba protiv njega efikasnija, ako se ti aršini ukinu.

Koštunica: O terorizmu ne može biti duplih aršina

Zato mislim da ta dvojnost aršina mora biti izbegnuga. Na kraju krajeva, to se vidi i u samim peripetijama koje prate nastojanje SAD i sadašnje administracije da obrazuju jednu antiterorističku koaliciju. Ko će u nju ući i koje će to potre se izazvati između pojedinih arapskih zemalja, , šta znači uključenje ili neuključenje pojedinih zemalja, sve su to složena pitanja. Ono od čega se najviše treba plašiti jeste da se ipak ne sagleda nešto do kraja, što je dublje i ozbiljnije od samog terorizma, makar terorizam po svojim posledicama bio strašan, a u Vašingtonu i  Njujorku  je bilo strašno.

Činjenica je da su se na neki način SAD našle u jednoj novoj ulozi posle raspada komunizma i da tu svoju ulogu i svoju pozicijuu svetu do kraja nisu jasno sagledale. Ono što je potrebno jeste jedna redefinicija te pozicije Amerike u nečemu što je unipolarni svet, te nadmoći, te uloge svetskog policajca koji može, bez nekih većih posledica da funkcioniše kada jednu zemlju, kao što je Jugoslavija, treba bombardovati 78 dana. Kada se suoči i ta zemlja sa terorizmom u najfanatičnijem obliku, a što se desilo 11. septembra, onda jednostavno stvari izgledaju drugačije.

Mislim da je rast terorizma ovakvih neslućenih razmera izazvan gušenjem različitosti među civilizacijama u svetu od strane ranije američke administracije predvođene Bilom Klintonom. Svet je vekovima živeo kroz koegzistenciju različitih civilizacija, religija, kultura, običaja. Te civilizacije su postojale i razvijale se paralelno jedna pored druge, a svet je bio raskošno raznovrstan. Ali, pozicija nadmoći najveće svetske supersile je težila brisanju i gušenju tih razlika. Obe vlade Bila Klintona su provocirale taj sukob civilizacija svojom ulogom svetskog policajca i težnjom za potpunom dominacijom u skoro svim sferama. Tu su zapravo ti duboki koreni sukoba i pravi razlozi nastanka i razvoja terorizma. Zato smatram da je potrebno da se razmišlja i o redefinisanju položaja SAD u svetu.

Podeli:

Postavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of