Gost Autor, Društvo, Politika, Slobode, Srbija

Protivnici i pristalice o Nikoli Baji Pašiću

Divergentne ocene J. Prodanovića i M. Trifunovića o političkom i državničkom delovanju Pašića

  • Jaša Prodanović: Pašić nije lomio koplja, ni zadavao teške udare protivnicima. Sasvim na protiv: on se ljubazno smeškao na one čiji je pad pripremao; javno im stezao ruku, a potajno poturao nogu. Kad ih je glasno uveravao o svojoj miroljubivosti, minirao im je zemljište pod nogama, rasprostirao preko svojih vernih nepovoljne glasove o njima, i pravio rđavo raspoloženje prema njima. I u jednom neočekivanom trenutku obarao ih je na tle, uvek nasmešena lica i krotka izraza…
  • J. Prodanović: Pašić je doterivao svoje gledište prema potrebi za održanje vlasti. On je zbog vlasti odbacio sva svoja ranija načela
  • Miloš Trifunović: Pašić je čovek mase, a ljudi koji vode masu jesu vrlo često samo ljudi od akcije, ređe ljudi od filozofske političke misli i akcije zajedno. Ne treba zaboraviti da je on živeo i delao u prelaznom periodu naše istorije, kad se iz autokratskog života ulazilo u mederni politički život, i kad su političke strasti najburnije…
  • M. Trifunović: Okrenuti lice Srbije, od velikog i moćnog suseda Austro-Ugarske, prema Rusiji, bio je veliki istorijski potez. Pašić je bez pogovora bio personifikacija toga velikog pokreta. Mislim da nema ni jednog ozbiljnog čoveka koji neće priznati da je Pašić na ovom putu ostao dosledan celog života, nikad kolebljiv. A ta doslednost i postojanost, kao i samo navođenje spoljne politike na ovaj nacionalni put, čini Pašića velikom političkom istorijskom ličnošću.
  • M. Trifunović: Pašić je zacelo bio izraz dobrih osobina narodnih: žilavosti, postojanosti, istrajnosti, kao i slabijih osobina: varakanje u borbi, ponekad popuštanja, i drugih slabosti; i zato su se Pašić i narod razumevali, osmehivali jedan na drugog i ostali prijatelji

Piše: dr Veljko Đurić Mišina, istoričar

 Nema ličnosti u novijoj srpskoj političkoj istoriji koja je svojom delatnošću obeležila više od polovine veka, a o kojoj je izrečeno i napisano toliko kontroverznih ocena, nego što je Nikola Pašić (1845 – 1926).

  A Pašić je bio: jedan od prvih pristalica socijaliste Svetozara Markovića, osnivač Narodne radikalne stranke 1882. godine a kasnije njen predsednik do smrti, jedan od vođa Timočke bune 1883, predsednik srpske kraljevske vlade i ministar raznih portfelja kod obe dinastije, Obrenovića i Karađorđevića, itd.

Kada se priča o jednoj istorijskoj ličnosti mora se znati šta su mislili njezini protivnici kao i pristalice. I ovom prilikom, u slučaju Nikole Pašića, biće poštovano to pravilo. Najpre će biti navedeni delovi teksta Jaše Prodanovića, u početku pristalice a kasnije protivnika Pašićevog i Miloša Miše Trifunovića, bliskog saradnika Pašićeva.

+++

            Jaša Prodanović je objasnio razloge svoga pisanja o Pašiću ovim rečima: „Stara legenda načinila je od jednog turskog kletvenika, koji je poginuo boreći se uz Turke protiv Hrišćana –  najvećeg junaka Kraljevića Marka. Nova legenda pokušava da od jednog srednjeg političara bez mnogo skrupula načini najvećeg državnika i najidealnijeg rodoljuba. Istoriku i hroničaru dužnost je i da obaraju stare legende i da sprečavaju stvaranje novih, pa da svakoga postave na svoje mesto. Ja sam u tom pogledu učinio svoju dužnost. Pisao sam i bez mržnje i bez sentimentalnosti, jedino po svom dubokom uverenju, po ljubavi prema istini i sa tačnošću u faktima“.

Jaša Prodanović, ulje na platnu, rad je izložen u Umetničkoj galeriji ”Nadežda Petrović” u Čačku

Na početku svog pisanja o Nikoli Pašiću, Prodanović je prepričao pripovetku „Smrt“ Gi de Mopasana: Teško ožalošćeni ljubavnik luta po groblju u kome mu je sahranjena ljubavnica. U ponoć izlaze mrtvaci iz grobova, čitaju pohvalne natpise na svojim spomenicima, uzimaju oštro kamenje, brišu pohvale i stavljaju istinita priznanja o sebi i svojim delima, sasvim suprotna napisima na pločama. Onda se zapitao: Šta bi radio Nikola Pašić kad bi mogao ustati iz groba i kada bi morao reći o sebi suštu istinu? Da li bi izbrisao iz raznih listova one otužne slavopeve, ono mikroskopsko preuveličavanje njegovih zasluga, one gatke o njegovim vrlinama? Zar ne bi, kako bi se to starinski kazalo, posramio i izobličio sve licemerne narikače, zaslepljene obožavaoce, zainteresovane himnopisce, koji su ga, posle smrti, proglasili najvećim rodoljubom, najidealnijim političarem, najumnijim državnikom, vizionarem, prorokom, gotovo svecem i polubogom?“

Bez državničkog znanja i besedničkog talenta

Prodanović je odmah odgovorio: „Jedno bi im izvesno kazao, kad bi kojim čudom, mogao za jedan trenut ustati iz groba. Rekao bi im: Pa kad me po smrti načiniste tako beskrajno velikim, kad me zasuste cvećem, okupaste suzama, ispratiste jaucima, kad mi spremate spomenike i muzeje, zašto me još živa politički sahraniste? Što me prognaste sa vlasti, oglasiste za političkog okuženika, s kojim se ne može raditi, nateraste me da porečem svoje istinite kominikee? Zašto me je opozicija tako ljuto napadala, a moja stranka tako lako napustila? Ako je moja politika bila velika, rodoljubiva i spasonosna, što me jednim svirepim ostrakizmom sprečiste da je i dalje vodim i ubrzaste moju smrt?“

Prodanović je u pravu kada kaže da je lepa i samilosna reč „O mrtvima samo najlepše“ ali dodaje da se to može odnositi na obične pojedince. Međutim, izričit je u tvrdnji da se to ne sme odnositi i na ličnosti koje su stvarale istoriju, bile na državnim vrhovima i upravljale sudbinom miliona ljudi.

Stoga zaključuje da niko nema pravo da oprašta zla učinjena narodu i državi niti da falsifikuje istorijske činjenice. Upozorava na situaciju da jedna moralno oronula i politički iskvarena generacija može da slavi svoje mračnjake i despote, obasipa hvalom mrtve političke trgovce i uzdiže panegiricima bezdušne cinike i smatra da je to zlo po narodno vaspitanje i moral. Za grobove javnih ličnosti kaže da mogu biti izvori narodnog okrepljenja ili rasadnici kužnih političkih zaraza. Znači, zaključio je Prodanović, grobovi nisu nemi, niti je tačno da mrtva usta ne govore. Naprotiv! Iz tih grobova mogu da poručuju mladim naraštajima i sasvim drugačije reči kao na primer: „Što se zanosite idealima, zašto podnosite žrtve za slobodu, zašto dajete živote za otadžbinu… kad se bez svega toga balasta može u sjaju živeti i u slavi umreti!“

Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, ugao Francuske i Jevremove u Beogradu

Ovaj uvod je poslužio Prodanoviću je napiše za Pašića sledeće reči: „Nikola Pašić nije intelektualac višega reda i jače spreme. On nije ni mislilac, ni besednik, ni pisac. Nije poznavao finansijske i ekonomske probleme, nije razumeo sociološke zakone, nije dobro znao ni stranu ni srpsku istoriju; državno-pravna pitanja nisu bila predmet njegovih briga i razmišljanja. Od njega ne potiče nikakav veliki preobražajni plan; nikakve značajne političke teorije nisu zamarale njegov mozak; njegova politička sprema bila je bez dubine i bez širine. U svim vremenima, od postanka radikalne stranke pa do smrti Pašićeve, drugi su ljudi bili tumači strankinog programa, teoretičari njenih načela, branioci njenog rada…

„Kao što nije imao potrebnih državničkih znanja, Pašić se takođe nije odlikovao ni besedničkim talentom. U njega nije bilo ni raspaljivih reči, ni snažne logike, ni jake dijalektike, ni sjajnih književnih izraza. Bilo je prostih ljudi iz naroda koji su govorili lepše, rečitije, razložnije i ubedljivije. Nije imao ni zanosa ni patosa, ali ni ironije ni humora. Govorio je negramatično i nesistematično, često nelogično, i njegova tvrđenja mnogo puta bila su netačna, nepouzdana i neiskrena. U njegovoj prirodi nije bilo ničega ni apostolskog, ni propovedničkog, ni boračkog, ni viteškog…

Spomenik Jaši Prodanoviću na Kalimegdanu, rad vajara Sretena Stojanovića

„Tvrdi se da je imao jaku moć predviđanja, ali se ne daju nikakvi dokazi. Fakta govore obrnuto. Pašić nije predvideo Timočku bunu i njen kobni završetak, i ako je ona ponikla u njegovu kraju, verovatno pod njegovim uticajem. Nije predvideo ni austrijski ultimatum 1914, ma da je strana štampa ukazivala na izvesna neobična poslovanja nemačke i austrijske diplomatije. Na pomolu jednog ogromnog svetskog rata, Pašić je izazvao ogorčenu unutrašnju borbu raspuštajući Skupštinu i raspisujući izbore. Nije predvideo ni sitnije stvari: da će 1892. godine namesništvo, po želji kralja Milana, pre raspustiti Skupštinu nego dopustiti da Pašić bude namesnik. A 1905. godine, uveren da niko ne može primiti vlast, on daje ostavku da zaplaši svoje nehatne poslanike. Ali čim je šefu samostalne radikalne stranke poveren sastav vlade, on traži natrag ostavku i predlaže raspuštanje Skupštine. On se varao i u raznim političkim promenama: kad je tvrdio da jedno stanje neće dugo trajati, ono se produžavalo; kad je izgubio nadu da će se ono svršiti, dolazila je oštra promena….

Nikola Pašić voleo je iznad svega dve stvari: vlast i novac

„Pašić je posle Timočke bune napustio svaku borbu prsa u prsa. On nije lomio koplja, ni zadavao teške udare protivnicima. Sasvim na protiv: on se ljubazno smeškao na one čiji je pad pripremao; javno im stezao ruku, a potajno poturao nogu. Kad ih je glasno uveravao o svojoj miroljubivosti, minirao im je zemljište pod nogama, rasprostirao preko svojih vernih nepovoljne glasove o njima, i pravio rđavo raspoloženje prema njima. I u jednom neočekivanom trenutku obarao ih je na tle, uvek nasmešena lica i krotka izraza…..

„Ne može se govoriti o nekim političkim principima Nikole Pašića. Poslednje tri decenije on ih nije ni imao. Njegov program bio je rastegljiv kao šator vile Paribanu, kako bi rekao Makolej. On je u mladosti bio za parlamentarni sistem, pa je posle služio ličnim režimima i kamarilskoj oligarhiji. Tražio je ograničenje kraljevog veta, a završio je priznanjem neograničenih kruninih prerogativa. Vikao je na birokratiju, a niko nije toliko birokratisao našu državu kao on i njegovi prijatelji. Napustio je ideju o zavođenju narodne vojske, o ukidanju posrednih poreza, Državnog Saveta i načelstava; umesto državne štednje dopustio je ne samo strašno rasipanje nego i opasnu korupciju. Nekadašnji propovednik slobode završio je kao dželat štampe. Od starog radikalnog programa nije ostvario ni cigli delić. Za njegova režima bilo je i krvavih afera: ubistvo dvojice Novakovića u državnom zatvoru; rušenje štamparije; prebijanje novinara; solunsko sudsko i političko ubistvo; nezakonito zatvaranje Radića; mnogobrojne tuče narodnih poslanika, kandidata i predstavnika lista, hapšenje, teror, reakcija najgorih vrsta…

Spomenik Nikoli Pašiću u spomen parku Paionia u blizini grada Karasuli u Grčkoj

„Nikola Pašić voleo je iznad svega dve stvari: vlast i novac. To ide jedno uz drugo; kad je neko kadija on ima dosta masla. Još kao mlad čovek i vođa jedne stranke Pašić je primio 4.000 dinara da odustane od licitacije za građenje kraljevog dvora. To se smatra kao moralno nedopušteno i za običnog čoveka; za šefa jedne idealne stranke, to je težak greh.

Nestao poklon ruskog cara od milion rubalja dat srpskom narodu

Kao šef vlade imao je mnoge rudarske koncesije, i njegov ministar narodne privrede morao je naređivati da se “eliminišu” odredbe rudarskog zakonika, da bi se šefu vlade produžila koncesija. Kad je oslobođena Južna Srbija, Pašićeva vlada je onemogućila prodaju turskih imanja zabranom prenosa tapija. Imanja su naglo pala u ceni. Pašić i još dva -– tri radikalna prvaka kupili su čitava sela u bescenje, i odmah je skinuta zabrana za odobrenje prenošenja tapija.

Za vreme rata, ruski car i moskovska opština dali su oko milion rubalja za napaćeni srpski narod. Deset godina o tom novcu i interesu na nj nije položen nikakav račun: sad je jedan njegov deo deponovan za spomenik jednom od darodavaca…

Spomenik Nikoli Pašiću na istoimenom trgu u Beogradu, rad vajara Zorana Ivanovića

„Mnogi su političari voleli vlast, ali niko više od Nikole Pašića. Neki su je želeli radi ostvarenja svoga programa; drugi su smatrali da im podanička dužnost nalaže odazvati se želji “kralja-gospodara”, treći su hteli suzbiti “hidru radikalizma”. Ali svaki je od njih imao po jednu granicu koju nije hteo preći; za Pašića te granice nisu postojale.

Ilija Garašanin nije hteo ministrovati bez svoga “Načertanija” i dao je ostavku kad se knez Mihailo hteo oženiti svojom rođakom.

Milutin Garašanin nije pristao na razvod braka kralja Milana; Nikola Hristić dao je ostavku u oči kraljeve abdikacije, a Vladan (Đorđević) pred veridbu kralja Aleksandra “kraljicom Srpkinjom”.

Pašić nije imao tih skrupula. On je pristajao i na federalizam i na centralizam; gonio je Stjepana Radića kao izdajnika, pa ga je uzeo u svoj kabinet; vladao je s Ljubom Davidovićem i bez njega, i s SvetozaremPribićevićem i protiv njega.

Doterivao svoje gledište prema potrebi za održanje vlasti

Pristajao je da mu se vraćaju ukazi i cepaju već potpisani; nije pravio pitanje od grube povrede parlamentarizma; slušao je sve što mu se naredilo i davao sve što mu se tražilo. Pašić je doterivao svoje gledište prema potrebi za održanje vlasti. On je zbog vlasti odbacio sva svoja ranija načela; zbog nje je, najposle, pribegao neprijateljskim državama, da bi ga one dovele na vlast ili održale na njoj…

Grob Nikole Pašića na Novom groblju u Beogradu

„Reklo bi se da je Nikola Pašić “idealan vođ stranke”. U evropskom svetu vrednost jednog šefa grupe ceni se po sposobnosti da što bolje rasprostrani načela strankina kad je u opoziciji, i da ih što potpunije ostvari kad je na vladi. Nikola Pašić je uspeo da uništi svaku idejnost svoje stranke, da je načini bezprincipnom, da uguši u njoj parlamentarno osećanje, da je ostavi bez vođe, bez kompasa, bez plana, razlomljenu i zdruganu, gotovu da se rasturi čim padne s vlasti. On je od nje odsekao sve one koji nisu verovali u njegovu papsku nepogrešivost: najpre Stojana Protića, zatim Nastasa Petrovića, najposle Ljubu Jovanovića, da i ne govorimo o sličnim pojavama pre svetskog rata. Taj “idealni vođ stranke” dočekao je da ga za života napusti većina stranke, da posle njegove smrti dezertiraju iz njegove grupe i oni koje je obasuo svakom milošću i mimo volju strankinu doveo ih do visokih položaja. Od jedne velike, načelne stranke Pašić je načinio jednu malu koteriju, koja će ubrzo prići onome od radikalnih prvaka u čijim rukama bude vlast…

Korupcija je preplavila svu zemlju i uzela džinovske razmere

„Tako je Pašić ostavio svoju stranku, a nije u boljem stanju ni državu. Korupcija je preplavila svu zemlju i uzela džinovske razmere; administracija je pretrpana suvišnim činovništvom i legendarno spora; birokratizam koči sve grane javnog života; u ekonomskim odnosima vlada teška kriza, budžet je preopterećen i neuravnotežen; štampa gotovo ugušena; ustav i zakoni pogaženi u najvažnijim odredbama; pravni poredak uzdrman, privilegije skupštinske umrtvljene…

„Nikola Pašić imao je nekoliko pozitivnih političkih osobina koje su u čvrstoj vezi sa njegovom strašću za vlast. On se nikada nije strašio zapletenih situacija i teških trenutaka, kad je trebalo primiti vlast. Nikad i nikakvi događaji nisu ga mogli definitivno ukloniti iz politike, ma da je mnogo puta obećao da će se povući. Nikad se nije zamarao ni razočaravao. Kad nije mogao dobiti vlast od naroda, on ju je primao od vladaoca. Bio je izdržljiv u radu, i kad nije mogao jednim mahom porušiti prepreke, on je to činio postupno, ne gubeći nikada strpljenje… Znao je koga treba kupiti a koga poplašiti; kad treba moliti, a kad pokazati pesnicu. Imao je upornosti i izdržljivosti u poslu, pitomosti u ponašanju i uglađenost u tonu. Gonio je nemilosrdno one koji su mu smetali, ali je bio gotov državnim sredstvima pomoći i svoje protivnike, kad mu nisu više bili opasni po vlast..“

+++

Pašić je bio politički suveren
Miloš Miša Trifunović, bliski saradnik Nikole Pašića

Miloš-Miša Trifunović, jedan od bliskih Pašićevih saradnika je pisao sasvim drugačijim stilom od Jaše Prodanovića iako su njegove reči imale isti smisao i sadržaj. Po Trifunovićevim rečima, kako je Pašić mrtav i tako već pripada istoriji, o njemu se „može pisati hladnije i objektivnije, bez straha da će to ličiti na laskanje, i bez razloga mržnje ili strasti“:

„Sudbinom lišen bliskih dugogodišnjih saradnika: L. Pačua, A. Nikolića, pa u poslednje dve tri godine i saradnje St. Protića, koji su u političkom radu na ravnoj nozi razgovarali sa Pašićem o državnim, političkim i partijskim poslovima, Pašić je ostao nešto usamljen, jer ostali politički prijatelji i saradnici, i godinama prema Pašiću i svojom prošlošću političkom, i svojim autoritetom i radom, nisu mogli imati onaj stav prema njemu koji zahteva mnogostrukost pitanja i problema i njihove teškoće i u državi i u partiji.

Nikola Pšić u vojničkoj uniformi za vreme Prvog svetskog rata

Pašić nije bio politički filozof sklon na razmišljanja ove vrste, i on se pustio na more sam, da diriguje i partijom, a velikim delom i državom. On je mogao dodeliti desetine mandata poslaničkih samo izraženom željom organizacijama partijskim po okruzima, kao što je mogao oduzeti mandat gotovo svakom političkom čoveku u partiji, kad bi samo jasno hteo to iskazati. Glavna Uprava Partijska postala je bleda, a uprava Pašićeva svemoćna. On je postao pravi partijski suveren…

U unutrašnjem političkom razviću našeg naroda, Pašić je bez pogovora značajna pojava, jer predstavlja na čelu Radikalne Partije instinkt narodni i njegove osobine dobre i rđave. Pašić je čovek mase, a ljudi koji vode masu jesu vrlo često samo ljudi od akcije, ređe ljudi od filozofske političke misli i akcije zajedno. Ne treba zaboraviti da je on živeo i delao u prelaznom periodu naše istorije, kad se iz autokratskog života ulazilo u mederni politički život, i kad su političke strasti najburnije…

Zamah političke misli Radikalne Partije, sa Pašićem na čelu, u pogledu spoljne politike ogromann je. Ovaj je zamah upravo revolucionaran i sudbonosan. Instikt narodni za slobodom, koji se počeo onako jako manifestovati u osamdesetim godinama u našem unutarnjem političkom životu, prelio se odmah preko granica Srbije i otišao na sve strane neoslobođenim delovima srpskog naroda. Poći za tim instiktom i preko granica i sledovati mu, i to iskazati u osamdesetim godinama, bilo je zacelo opasno. Ali ideje slobode kod jednog naroda nemaju granice.

Pašićev veliki zaokret ka Rusiji

Okrenuti lice Srbije, od velikog i moćnog suseda Austro-Ugarske, prema Rusiji, bio je veliki istorijski potez. Pašić je bez pogovora bio personifikacija toga velikog pokreta. Mislim da nema ni jednog ozbiljnog čoveka koji neće priznati da je Pašić na ovom putu ostao dosledan celog života, nikad kolebljiv. A ta doslednost i postojanost, kao i samo navođenje spoljne politike na ovaj nacionalni put, čini Pašića velikom političkom istorijskom ličnošću.

Spomen bista Ilije Garašanina na početku Čaršije u Grockoj, rad vajara Nikole Jankovića

Dok se na ovaj put izašlo, Srbija je jako patila i u normalnom političkom unutarnjem razviću. Pašić je bio i ovde predstavnik instinkta narodnog, a zbog ovog pokreta sudbina Srbije bila je jako angažovana. Ali je nacionalno pouzdanje srpskog življa van Srbije dobilo jaku snagu, i to je u prvoj deceniji od osamdesete do devedesete godine najveći potez Srbije, da povrati snagu, da podigne nacionalni duh srpskom elementu, koji je posle Berlinskog Kongresa 1878. godine došao u depresiju. Sa ovim okretanjem Rusiji, patriotski žar za oslobođenjem i ujedinjenjem počinje dobijati sve jasniju formu; žive nacionalne snage duha narodnog bude se i stupaju u pokret. A kad vladalac i vlada, da bi oslabile ovaj pokret, čine strašne pogreške, velike digresije, kao Bugarski Rat, tajne konvencije i ostalo, one duhu nacionalnom ne smanjuju pouzdanje i ako ga žaloste, nego čine da se nacionalni duh pribira, da bi uklonio uzroke tih kobnih pogrešaka. Te grube pogreške upravljača državnih jačaju osećanja u tačnost shvatanja duha nacionalnog…

Na ovom putu spoljne, kao i unutarnje politike, slomila se jedna dinastija, i jedna politička stranka, u kojoj je bio veliki broj inteligencije. Iz ove teške borbe, i Pašić je izašao iskrvavljen. I on je imao momenata padanja, uzmicanja, moljenja, momenata koji su snižavali njegovu političko-moralnu snagu. I dok je inteligencija oštro osuđivala ove slabosti, narod je hladnije i blažije cenio te radnje, gledajući veliki cilj kome Pašić ide, razumevajući mučni i teški put po kome se Pašić kreće, kao i borce sa kojima se bori. I kad je Pašić, zamoren i iznuren patnjama, na teškom drumu u dva tri maha pokleknuo, narod je to razumeo, često cenio kao političku oazu za pribežište i odmor trudnom putniku, i opraštao mu.

Spomenik Nikoli Pašiću u rodnom gradu Zaječaru

Pašić je zacelo bio izraz dobrih osobina narodnih: žilavosti, postojanosti, istrajnosti, kao i slabijih osobina: varakanje u borbi, ponekad popuštanja, i drugih slabosti; i zato su se Pašić i narod razumevali, osmehivali jedan na drugog i ostali prijatelji. Naročito je to razumevao jače naš srpski živalj u ropstvu, koji je gledao u ta dva tri momenta slabosti samo kao u prolazne epizode jednog mučnog političkog života.

Pola veka Pašić je spajao celi srpski narod i razvijao ideju slobode

Poslednjih pesedet godina, u kojima je Pašić delovao, jest najznačajniji period srpske istorije. U tom dobu vršilo se politička transformacija našega društva, a u tom dobu osećaj narodni i težnja za slobodom i spajanjem celog srpskog naroda ujedno, dobili su organizovanu formu, koja je na vlasti postala izraz države. Pašić, sa svojim prijateljima i velikim delom naroda, imao je velikog podstreka i uticaja i na jednu i na drugi manifestaciju nacionalnog duha, dok, najzad ova manifestacija nije obuhvatila ceo nrod. Neka bi taj podstrek i uticaj bio i malen, a on je vrlo veliki, on čini Pašića velikom figurom političkom i istorijskom…

Ljuba Davidović, prvak Demokratske stranke bio je savremenik Nikole Pašića, a povremeno i njegov politički saradnik

U svojoj dugoj političkoj karijeri, on je imao kao bliske saradnike ljude od velikog talenta, od nauke, besednike, pisce i publiciste, ali je on, kod svih ovih osobina koje čine ljude sjajnim političarima, ostajao na vrhu svoga političkog društva, dominirao masama i briljantnim osobinama ovih ljudi, i dok su oni u vihorima burnog političkog života padali levo i desno i zaostajali na putu, pobeđeni ili umorni ili razočarani oporom prozom političkog života, Pašić je ostajao u svom životu kao stari hrast, na kome su političke borbe ostavljale tragove, ali im je odolevao…

Oslobođenju našeg naroda bio je sav predan

Pašić je bio mudar, vrlo mudar čovek. On je imao vladu nad svojim osećajima, on je bio hladan posmatrač prilika i događaja. On je bio veliki praktički rezoner. Od svojih pogleda, u raznim problemima političkim i socialnim, on nije pravio političke doktrine, ali je u jednom velikom pitanju državnom i nacionalnom, još iz ranije napravio svoju doktrinu. Oslobođenju našeg naroda bio je sav predan, nikad kolebljiv, nikad malaksao; ova je doktrina postala deo njegovog bića, i njoj je ostao veran celog života.

Kad se površnije gleda, moglo bi se reći: Pašić je više bio čovek unutarnjeg političkog života, čovek partijski, čovek klubova, Skupštine. Ali je Pašić uvek gledao preko ovih sredina, i čim bi se iz njih uklonio, predavao se sav pitanjima velikih spoljnih interesa i odnosa, spoljnih opasnosti kojima smo izloženi geografijom i istorijom. I u godinama rata, i na Krfu, i docnije, nije mario Skupštinu, njihovu govorljivost, i taj rad izgledao mu je mnogo puta kao jedan besposlen uzaludan posao, kako se izvodi i radi, naročito na Krfu, Skadru i za vreme rata. U ovim spoljnim pitanjima bio je kuražan čovek. On je imao snagu da u politici čini poteze, jako oprezno, s pipanjem, razgledanjem sa svake strane, ali poteze koji su zemlju sudbonosno angažovali. On je često i nošen događajima, ali uhvaćen u buri strašnoj i snažnoj on nije gubio glavu, on se održao neslomljen, neizgubljen, ne tražeći da odgovornost u velikoj nacionalnoj nesreći, da uzroke njene deli s kim.

Stojan Protić, sposobni i odani saradnik Nikole Pašića do pred kraj Pašićevog života, kada se s njim razišao

Politika je, naročito kod politički mladih naroda, velikim delom oblast strasti. Politička tela, Skupštine, klubovi, skupovi, dominirali su najčešće strastima. živeći u ovakvom političkom životu pola stoleća, Pašić je činio pravi kontrast ovoj političkoj atmosferi. Hladan i miran, bez žara i plamena, on je bio jako sposoban za praktična politička razmišljanja i računanja, političke dedukcije, i ono što ide naporedo s ovim, on nije bio brzo pokretljiv. Izgleda da je ovaj kontrast inponovao nemirnoj i brzoj, politički mladoj masi. Za skoro pola stoleća on je imao prijateljstvo naroda, ono intimno prijateljstvo koje se satoji u tome: hteti iste stvari i odbijati iste stvari.

Kao i svi veliki državnici koji su godinama stajali na političkoj pozornici i uticali na sudbine svoje zemlje, i Pašić je bio jako napadan i njegov karakter oštro posmatran. To je uvek sa državnicima i političarima, jer veština upravljanja državom traži i karakter i duh čoveka, meće u akciju i ispoljava celog čoveka, i njegovu moralnu i njegovu intelektualnu stranu…

Pašićev moto: sve treba uzimati ozbiljno, ništa tragično

Političari i državnici su na radu sa svim svojim osobinama, politička borba traži celog čoveka, pa je prirodno što su nam i Pašićeve osobine dobro poznate. On je imao lepu i tihu narav, on je imao tako zgodan temperamenat, da su to bile velike osobine njegove, koje je sačuvao do kraja života. Bilo kao deo njegove prirode, bilo kao rezultat njegovog uma i razmišljanja, kao njegova mudrost, tek, on se u punoj meri vladao i upravljao po onom mudrom pravilu za državnike: sve treba uzimati ozbiljno, ništa tragično…. Istorija Pašićeva života, to je istorija najveće, najvažnije i najstarije političke partije u našoj zemlji, a obe se ove istorije ne mogu odvojiti od istorije njihove Otadžbine, za koju su nerazdvojno vezani…

Da je Pašić napustio politički život pre tri četiri godine, ili da je umro pre četiri godine, danas bi bio hladnije, objektivnije i simpatičnije cenjen. U poslednjim godinama snaga je popustila, starih prijatelja nestalo, mnogobrojni veliki problemi i zadaci istavili se pred zemljom, a Pašić je dosta teško sve to shvatao, jer su patnje i godine ostavile tragove na njegovom životu.

Veliku pogrešku učinio je što se lišio starog i iskrenog saradnika pok. S. Protića, koji bi mu u ovim danima posle ratova bio od ogromne pomoći, i kao korektiv mnogih radnji, u partiji i državi, koje bi sačuvali svu stranu života Pašićeva i ublažile njegovu gordost i svemoć partijsku razvijenu u poslednjim godinama zbog velikih zasluga njegovih. Tako bi i poslednje godine života ovog zaslužnog državnika bile lakše i prijatnije. Ali će istorija kazati i dobre i slabe strane njegove, i mane i vrline, oceniti sve to, i uveren sam, staviti Pašića na mesto najvećih naših državnika i patriota” – zaključio je Miša Trifunović svoj tekst o Nikoli Baji Pašiću.

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments