Balkan i susedi Srbije, Gost Autor, Društvo, Politika, Srbija

Propast Zapadne Srbije

Povodom 23 godine od genocida nad Srbima u Hrvatskoj, najmasovnijeg etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata

 

Do sada neobjavljena studija istoričara Veljka Đurića (pisana 1995 godine), prestavlja prikaz srpske nesreće koja je po autorovom mišljenju „ravna, ako ne i teža, od Vidovdana 1389. na Kosovu i Metohiji“

 

Piše: dr Veljko Đurić Mišina*

 

 

 

 

Napomena: Tekst sam pisao početkom novembra 1995. godine u nameri da zabeležim brojne činjenice za koje sam ubeđen da će, protokom istorijskih zbivanja, biti skrajnute i zaboravljene. Predajem ga čitaocima posle 23 godine, jer smatram da bi trebalo da se podsećamo na naše velike greške, nerazumne vođe i tragedije. Svestan sam da će „i ala i vrana“ da skoče da me kritikuju i optuže ali ću se braniti zahtevima da ti kritičari budu ubedljivi i da kažu da je mnogo toga napisanog bilo drugačije!

+ + + + +

            Moja generacija je sanjala Zapadnu Srbiju, državu Srba zapadno od reke Drine. U Zapadnoj Srbiji Banjaluka bi bila prestonica, Kninska Krajina sa Likom, Banijom i Kordunom branik pred rimokatoličanstvom, Hercegovina spojena sa Starom Hercegovinom (severnom Crnom Gorom) i Raškom kao branik pred islamom. Zapadna Srbija bila bi država sa svim nacionalnim karakteristikama. Na žalost, danas izgleda kao da ćemo to ostaviti našim dalekim potomcima u amanet. Nama ostaje da žalimo, tugujemo i da tragamo za uzrocima koje, odmah da kažem, svi znamo.

Zapadna Srbija nije proglašena niti stvorena osim u našim dušama. Bilo je barem pet formalnih proglašavanja i ujedinjavanja bez ikakvih želja da se to ostvari. Ujedinjenje nisu želeli ni politički vrhovi u Beogradu i Podgorici, ali i oni u Kninu i na Palama. Ujedinjenje nisu shvatali za ozbiljno ni vojnici u sva tri generalštaba.

Zapadna Srbija nije stvorena i zato što su Hrvati ovog momenta za nas vojnički jaki.

Zapadna Srbija nije stvorena jer to nisu dozvolile Evropska Unija, Amerika i NATO-pakt.

Nekadašnje Republike Srpske Krajine nema više na geografskoj karti. Nestala je za dva dana, 4-5. avgusta 1995. godine. Nestala je na godišnjicu blokada Srba zapadno od reke Drine koju je uveo predsednik Srbije.

Neostvareni snovi

Republike Srpske Krajine nestalo je skoro bez ispaljenog metka, skoro bez bitke. Nestanak Republike Srpske Krajine označio je i postepeno umiranje Republike Srpske.

Tri meseca posle događaja koji je promenio srpsku istoriju, ali i nekih drugih naroda, je veoma malo vremena za nekakve analize. Traganje za uzrocima propasti je veoma nezahvalan posao u kome se mora pogrešiti i na nekoga ogrešiti. Stoga ovaj tekst nema nikakve pretenzije za apsolutnom istinom osim da koliko-toliko doprinese traganju o uzrocima naše nacionalne tragedije.

Propast Republike Srpske Krajine bila je koliko neočekivana toliko i očekivana! Krajina je propala pre nego što je i stvorena: Srbi su narod sa biblijskim prokletstvom koje ga tera da se vrati na Istok.

Nestanak Krajine ravan je, ako ne i teži, Vidovdanu na Kosovu 1389. godine. Srpstvo još uvek ne shvata šta se dogodilo. I tako će biti još dugo vremena. A kada shvati, biće kasno za nekoliko generacija. Krajina će tada ostati u dalekoj istoriji. Ili će sve to biti sasvim drugačije?

Istorija je surova: istoričari i hroničari događaj istražuje od početka do kraja. A to će raditi mnogi Srbi jer su svi istoričari i hroničari! Stoga im treba dati brojne činjenice. Ovaj tekst biće mala hronologija događaja koju je napisao jedan od učesnika sitnih zbivanja. Samim tim biće subjektivan i pristrastan jer je pisan na poseban način, sa emocijama a bez profesionalne opterećenosti – onako kako ih je doživeo i video potpisnik.

Početak svačega je rađanje. Krajina je počela 600-tog Vidovdana od onog Vidovdana na Kosovu, na proslavi godišnjice Kosovske bitke na Dalmatinskom Kosovu 1989. godine. A Kosovo je najskuplja i najpoznatija srpska reč. Jer s Kosovom se rađa ali i umire! Krajina je rođena na Kosovu. A krajiško Kosovo je sada u nebeskoj Srbiji!

Šta to beše Krajina ili stvaranje Republike Srpske Krajine

            U početku kod Srba beše želja za kulturnom autonomijom u Hrvatskoj. Drugi korak bilo je stvaranje Srpskog kulturnog društva „Zora“ u Kistanjama, selu udaljenom od manastira Krke dva-tri kilometra. Već sutradan dogodio se radikalni pomak u želji. Na proslavi 600 godišnjice Kosovske bitke, na Dalmatinskom Kosovu, 9. jula 1989.  godine, planiralo se čitanje proglasa o organizovanju referenduma pod međunarodnom kontrolom radi stvaranja države Srpske Krajine, nove federalna jedinice pod direktnom upravom savezne vlade u Beogradu. Predlagalo se ujedinjavanje Srba Dalmacije, Like, Banije, Korduna, Slavonije i Baranje. Kao odgovor na stvaranje „Zore“, Hrvati su uhapsili dvadesetak Srba, među njima i predsednika novostvorenog društva, Jovana Opačića. Ova hapšenja pokazala su Srbima šta im sprema Hrvatska.

Jovan Opačić, predsednik srpskog društva “Zora”

U Kninu je 17. februara 1990. godine stvorena Srpska demokratska stranka radi učestvovanja na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj. Prvi predsednik stranke bio je ugledni lekar iz Šibenika, psihijatar Jovan Rašković. Nedelju dana kasnije, 24. februara, u Zagrebu je predsednik novostvorene stranke, Hrvatska demokratska zajednica, prvi i jedini do današnjeg dana, general Franjo Tuđman u prvom obraćanju Hrvatima nagovestio nemir Srbima: „Nezavisna Država Hrvatska nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz povijesnih težnju hrvatskog naroda“.

Na osnovu rezultata izbora, koji su održani 22. aprila, Srbi su stekli pravo da formiraju opštinske uprave u Kninu, Benkovcu, Gračacu, Donjem Lapcu, Obrovcu i Korenici. Za predsednika opštine Knin izabran je Milan Babić, do tada skoro nepoznati stomatolog. Milan Martić je tada bio samo jedan od policajaca u Kninu.

Sledeća stepenica u razvoju Krajine napravljena je 27. juna 1990. godine kada je dogovoreno stvaranje Zajednice opština Severne Dalmacije i Like, a u kojoj bi se trebale naći: Benkovac, Knin, Gračac, Donji Lapac, Obrovac i Korenica. (Ubrzo su nešto slično odlučili i na Kordunu, Baniji i u Slavoniji). Svečano proglašenje Zajednice opština bilo je 1. jula na Dalmatinskom Kosovu, kod Lazarice.

Velika narodna srpska skupština održana je u Srbu 25. jula 1990. godine po pozivu Jovana Raškovića, predsednika Srpske demokratske stranke. Tom prilikom su prihvaćeni Deklaracija o suverenosti i autonomiji srpskog naroda i Srpsko nacionalno vijeće. Ubrzo je, 19. avgusta,  organizovan plebiscit u obliku referenduma. Sve ovo urađeno je i kao odgovor na planove Hrvatske demokratske zajednice, pobedničke stranke u Hrvatskoj, na višestranačkim izborima održanih u maju iste godine. Rezultati referenduma saopšteni su 30. septembra što je označavalo i proglašavanje autonomije.

Jovan Rašković, najugledniji lider Srba u Hrvatskoj

Nekoliko dana uoči referenduma, hrvatske vlasti proglasile su ga nelegitimnim i obznanile da će poslati policijske snage da spreče svaku pomisao u tom smislu. A to nije bila samo prazna pretnja: hrvatske vlasti počele su sakupljati brojne policijske jedinice u Zadru, Splitu, Šibeniku i ostalim gradovima. Predsednik Knina Milan Babić proglasio je ratno stanje. Srpski narod u Severnoj Dalmaciji je spontano odgovorio tako što su postavili brojne prepreke po putevima na svim pravcima ka Kninu. Hrvati su to kasnije ironično nazvali, a beogradski „nezvisni“ mediji prihvatili, kao „balvan revoluciju“. Radi istine treba kazati da nijedan balvan nije bio zaprečen na putevima. Doduše, bila su razna vrsta vozila natovarenih gromadama kamenja, kamenje i metalne prepreke. Cinično je sve to nazivati „balvan revolucijom“ jer to bi trebalo da znači da su Srbi, po narodnoj poslovici, glupi kao balvani.

Početak nacionalne revolucije neki povezuju i za 3. jul, dan kada se jedna grupa kninskih policajaca obratila pismom Ministarstvima unutrašnjih poslova Hrvatske i Jugoslavije u kom ih obaveštavaju da ne žele „šahovnicu“ na uniformi, niti da postanu nekakvi „redarstvenici“. Njih je predvodio Milan Martić. Oni su se odmetnuli, kako su govorili Hrvati, i otišli sa oružjem u Golubić, selo petnaestak kilometara severoistočno od Knina. Odmah na početku, ovoj grupi priključilo se desetak mladića. Svakim danom bilo ih je više i više. Tada se shvatilo da nedostaje oružje. A ono je veoma brzo i nabavljeno. Predsednik Srpske demokratske stranke Jovan Rašković je prvi put priznao da više nije za vođu kao što je bio do tada. Rašković je shvatao da dolazi vreme oružja a tom vremenu nije dorastao.

Krajem avgusta 1990. godine, teritoriju Knina kontrolisale su organizovane narodne straže na putevima, srpska vlast je normalno radila svoj posao a Hrvati su pretili. Tadašnja Jugoslovenska narodna armija nije se mešala ni u šta očekujući nekakva naređenja iz Beograda a koja nikako da stignu. Prva prilika za dejstvo vojske bila je onoga dana kada su nekoliko hrvatskih helikoptera sa policijskim snagama krenuli ka Kninu sa zadatkom da rasture sve što su Srbi uradili, da zavedu policijski teror.

Proglašena je  21. decembra 1990. godine Srpska autonomna oblast Krajina (SAO Krajina) u sastavu Republike Hrvatske. A Krajina je trebalo da omogući Srbima da budu ravnopravni sa Hrvatima. Za predsednika vlade izabran je Milan Babić, tadašnji predsednik opštine Knin.

Po Ustavu Republike Hrvatske, izglasanom 22. decembra 1990. u Zagrebu, Srbi su postali nacionalna manjina. Kao odgovor na progresivnu represivnu politiku Hrvata i njihove države, Srbi su odgovorili 28. februara 1991. godine proglašenjem izdvajanja iz Hrvatske.

Prvi oružani sukob snaga Krajine i Hrvatske dogodio se 31. marta 1991. na Plitvicama. Do današnjeg dana nisu poznate žrtve kojih je bilo na obe strane. Istoga dana je skupština SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema odlučila da se pripoji Republici Srbiji.

U Karađorđevu, 16. aprila, malom ali dobro čuvanom mestu u Vojvodini, sastali su se predsednici Srbije i Hrvatske, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman.

Tuđman i Milošević u Karađorđevu

Hrvatski policajci napali su 2. maja Srbe u Borovu Selu. U sukobu je poginuo jedan Srbin i dvadesetak Hrvata.

Rukovodstvo Krajine organizovalo je 12. maja 1991. godine referendum za pripajanje Srbiji i Crnoj Gori. Krajem meseca, Izvršno vijeće je preimenovano u Vladu Krajine. Prvi predsednik vlade postao je Milan Babić a Milan Martić ministar odbrane. Istom prilikom stvorena je funkcija predsednika Krajine. Prvi predsednik postao je Milan Babić. Bila je to njegova treća stepenica u političkom penjanju na apsolutnu vlast u Krajini.

U međuvremenu, u Bosni i Hercegovini je stvorena Zajednica opština Bosanske krajine. Dan uoči Vidovdana, 27. juna 1991, u Bosanskom Grahovu proglašeno je ujedinjavanje dve srpske oblasti, SAO Krajine i Zajednice opština Bosanske Krajine, u jednu celinu. Bilo je to prvo u nizu proglašenih ujedinjenja.

U leto iste godine, 27. juna, Slovenci su napali saveznu vojsku. posle kratkotrajnog rata, Jugoslovenska narodna armija (JNA) se, posle dvadesetak dana, povukla ponižena i posramljena zahvaljujući volji generala.

Krajem 1991. godine, unutar međunarodno priznatih granica Republike Hrvatske, postojale su: SAO Krajina, SAO Zapadna Slavonija i SAO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem. One su se, na praznik Svetog Nikole, 19. decembra 1991. godine ujedinile pa je proglašena Republika Srpska Krajina. Prvi predsednik postao je Milan Babić. Milan Martić postao je ministrom unutrašnjih poslova. Predsednik Skupštine bio je Mile Paspalj, doskorašnji fizički radnik u Sisku.

Vojni grb Republike Srpske Krajine

Republika Srpska Krajina imala je površinu od oko 12.000 kilometara kvadratnih, 17 opština, oko 300.000 stanovnika. Po Ustavu, Krajina je imala: grb od dvoglavog belog nemanjićkog orla, crveno-plavo-belu zastavu, himnu „Bože pravde“, srpski jezik kao zvaničan i ćirilicu za zvanično pismo.

Izdaja ili Vensov plan

Posle Slovenije, i Republika Hrvatska se izdvojila iz Socijalističke Federetivne Republike Jugoslavije. To se dogodilo 8. oktobra 1991. godine. To je bio i početak kraja Jugoslavije.

Međunarodna zajednica, predvođena Nemačkom, imala je svoj plan o postepenom rasturanju Jugoslavije na šest republika-država i smirivanju Srba. Postojanje Krajine trebalo je sprečiti takozvanim „Vensovim planom“, nazvanim po jednom od američkih političara – Sajrusu Vensu. Vensov plan bio je magla namenjena Srbima u Krajini. Voljom evropskih moćnika, u Ženevi su se sastali predsednici Srbije i Hrvatske, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman i general JNA Veljko Kadijević radi potpisivanja plana kojim se garantovalo zaustavljanje ratnih borbi.

Po ovom planu, nestalo je savezne vojske u Hrvatskoj. Tako je srpski narod ostavljen na nemilost vojno rastućoj vlasti iz Zagreba. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je, 27. novembra 1991, po hitnom postupku odlučio da pošalje mirovne snage u zone ratnih dejstava radi razdvajanja Hrvata i Srba.

Plan Sajrusa Vensa “Z – 4” Srbi nisu prihvatili

Sasvim suprotno mislio je predsednik Srbije Slobodan Milošević.  On je 8. januara 1992. godine poslao otvoreno pisao Babiću upozoravajući ga da prihvati Vensov plan. Babić je četiri dana kasnije, istim načinom odgovorio, i odbio Miloševićevo naređenje.

Milošević je zbog Babićeva odbijanja, posredstvom svog činovnika, Branka Kostića člana nekakvog kolektivnog rukovodstva krnje Jugoslavije i generala Blagoja Adžića, načelnika Generalštaba iz Beograda, naterao krajišku Skupštinu da smeni Milana Babića. A Babić je po povratku u Knin „raspustio“ staru vladu i formirao novu. Krajem februara, u Borovu Selu, Skupština je, po zahtevu Miloševića, izabrala Gorana Hadžića za novog predsednika Krajine. Tog momenta pojavilo se nova ličnost na političkoj sceni – Goran Hadžić, dotadašnji magacioner iz Baranje. Novi predsednik vlade postao je Zdravko Zečević, ekonomista iz Benkovca.

U međuvremenu, u Krajini su postojala dvojica predsednika, dve vlade, jer Babić nije priznavao smenjivanje u Glini koje je odradio upravo Mile Paspalj. A Paspalja je u politiku uveo upravo on, Babić. No, dvovlašće je ubrzo postala prošlost. Naravno, voljom  predsednika Srbije.

A 15. januara 1992. godine Evropska zajednica (EZ) priznala je Hrvatsku i Sloveniju. Ubrzo su to isto uradile i ostale države. Tako su ove jugoslovenske republike postale samostalne države. Njihovim putem krenula je i Bosna i Hercegovina. Nju je Evropska zajednica priznala 6. aprila za samostalnu. A sutradan, 7. aprila, Srbi su na Palama proglasili Srpsku Republiku Bosnu i Hercegovinu. (Savezna Republika Jugoslavija je proglašena 28. marta iste godine a sastojala se od republika Srbije i Crne Gore).

Ujedinjene nacije proglasile su srpske teritorije (Republiku Srpsku Krajinu) za svoje zaštićene zone. Međutim, Hrvati to nisu poštovali pa su u međuvremenu napali Pakrac, kod Gospića, kod Drniša, u Ravnim Kotarima i na nekoliko drugih mesta. Pri tom su izvršili stravična zverstva nad Srbima ne birajući pol ili starost.

Krajiško rukovodstvo odlučilo se za još jedan referendum o ujedinjenju sa Republikom Srpskom. I to je odrađeno 20. juna 1992. godine. Leta 1992. godine umro je i sahranjen u Beogradu Jovan Rašković, jedan od najuglednijih srpskih prvaka.

Krajem godine, 12. decembra, održani su prvi višestranački izbori u Krajini. Najviše glasova dobila je jedna od nastavljača Srpske demokratske stranke predvođena Milanom Babićem. Nije izabran predsednik Krajine u prvom krugu. Tek u drugom se to desilo: 24. januara 1994. pobedio je Milan Martić. (Martićeva pobeda dogodila se zahvaljujući volji i podršci Slobodana Miloševića. Smatra se da je rezultat prvog kruga falsifikovan kako se ne bi dozvolilo proglašenje Babićevo za predsednika). Boro Mikelić, direktor velikog preduzeća „Gavrilović“ iz Petrinje, je postavljen za predsednika vlade a Milan Babić za ministra inostranih poslova.

Više od godinu dana tekao je život Krajine u isčekivanju sudbine. Radile su škole, bilo je i nekoliko malih prekida. Narod po selima obavljao je uglavnom sve neophodne radove. Stoke je bilo dovoljno. U prodavnicama je bilo kao i u Beogradu ili na Palama, samo su cene bile nešto veće. Naravno, izuzetak su bile cene vina, rakije, pršuta i sira! Autobuske veze sa Srbijom bile su dovoljne i redovne. Dolazili su umetnici, književnici, patrijarh i vladike. Život je tekao svojim tokom. Kao da rata Srba i Hrvata nema ili da je to daleka prošlost.

Predsednik vlade Mikelić bio je obična marioneta predsednika Srbije. Doduše, radio je ponešto i na svoju ruku, na primer prodaja hrane iz preduzeća „Gavrilović“ Hrvatima za njihovu vojsku. Za te poslove znali su samo oni koji su čitali zagrebačku štampu i nekolicina u Kninu. Za Mikelićevog mandata privreda Krajine opljačkana je za oko 300 miliona maraka.

Posle pregovora sa Hrvatima oko otvaranja komunikacija, dogovorno  je puštanje (nekadašnjeg) auto-puta Zagreb-Beograd kroz Hrvatsku. Računa se da je hrvatska strana za mesec dana imala koristi desetak miliona dolara. A Krajina je tako bila presečena na dva dela jer je Zapadna Slavonija odvojena od ostatka. I onda, 1. maja usledila je munjevita hrvatska vojna akcija severno od auto-puta. Za nekoliko dana pobijeno je oko 6.000 Srba, ostali su prognani preko Save, u Republiku Srpsku. Danima posle toga, Hrvati su pričali kako uništavaju raspršene srpske vojnike jer nisu hteli da se predaju. Iako je krajiška vojska imala savez sa vojskom Srpske, ni jedan metak nisu ispalili kao pomoć svojoj braći.

U vreme vojne operacije na Krajinu, niko iz zvaničnog Beograda nije reč kazao. Jedina pomoć bilo je preterivanje prognanika od Drine ka Istočnoj Slavoniji i to bez prava na bilo kakvo zadržavanje.

Sledeća dva-tri meseca, Krajina je i dalje živela svojim životom. Posle drugog pokušaja smenjen je Mikelić, a novi predsednik vlade postao je Milan Babić. A on nije proglašavao vladu skoro mesec dana. Uradio je to tek krajem jula meseca. Tada je bilo kasno za Krajinu!

Odbrana i poslednji dani ili obećanja, obećanja

            Hrvatskim osvajanjem Grahova 28. jula 1995. godine prekinuta je glavna komunikacija Dalmacije i Bosanske Krajine. To je bio prvi znak skorog hrvatskog napada na sam Knin. Drugi znak bilo je bombardovanje sela Strmice, udaljene desetak kilometara od Knina. Ova hrvatska ofanziva je bila pretposlednja u nizu, poslednja je ulazak u Knin.

Glavni štab krajiške vojske proglasio je ratno stanje i objavio dodatnu mobilizaciju, ali samo za područje Severne Dalmacije. Ovakav potez je bio potez očajnika. Kako drugačije nazvati oficire koji tek tada proglašavaju nekakvo ratno stanje. Kao da rata do tada nije ni bilo. Kao da Hrvati nisu dirali Krajinu od njenog proglašenja. Kao da su zaboravili šta su Hrvati do tada zadobili: osvajanje Medačkog džepa kod Gospića, osvajanje mosta kod Maslenice, osvajanje Ravnih Kotara, osvajanje Miljevačkog platoa kod Drniša i osvajanje Zapadne Slavonije.

Novoproglašeno ratno stanje imalo je i neke čudne posledice: mobilisani su i radnici u krajinskoj televiziji i radiju. Nekoliko sati Radio-Knin nije emitovao nikakav program što je sav narod, željan prave i istinite informacije, dodatno uznemirilo. Prekid svih telefonskih veza sa Banja Lukom i Beogradom je bila još jedna kap u stvaranju beznađa.

Krajiška skupština, koja je zasedala u Topuskom, je prihvatila sastav nove vlade sa Milanom Babićem kao predsednikom. Njegove prve reči bile su podrška „mirovnim naporima Jugoslavije“.

Krajiški vojni štab saopštava kako su linije stabilne i sigurne.

Sutradan, 29. jula, običan narod je gledao čije se porodice pakuju iz Knina i odlaze put Beograda. Malo je službenih automobila za porodice „zaslužnih“ ljudi Krajine a mnogo više nekakvih razloga za njihov put iz Knina. A to je značilo da je nešto čudno na pomolu. A onda vest da vlada zaseda u Kninu. Prve informacije bile su o otkupnoj ceni pšenice. Vojne informacije govore o „čvrstim linijama odbrane“ istovremeno kada iz Strmice dopiru detonacije hrvatskih topova.

Milan Martić od šefa policije do predsednika Srpske Krajine

Isto veče Milan Martić se pojavljuje na televiziji bez predsednika vlade Milana Babića i generala Mileta Mrkšića. Martić ponavlja reči kako na sve to što se dešava „Milošević i Srbija ne mogu ravnodušno posmatrati“ i obećava zajedničku vojnu akciju Beograda, Pala i Knina.

Slika sa kninske autobuske stanice ponavlja se već danima – odlaze žene i deca. Ali 30. jula nedostajali su autobusi koji su trebali sinoć stići iz Beograda. Kažu da je mesto za stajanje u autobusu iz Benkovca plaćan 300 maraka! Posle podne je stigao Jasuši Akaši i obećao da će njegovi posmatrači izveštači javljati šta se sve zbiva na granici. Istom prilikom dogovoreno je da se kod Karlovca sastanu vojni predstavnici u Ženevi predstavnici vlasti Hrvatske i Krajine.

U poslepodnevnim časovima u Knin je helikopterom doleteo general Ratko Mladić, komandant vojske republike Srpske. Nekako u to vreme iz Gline su stigli i crkveni velikodostojnici predvođeni patrijarhom Pavlom. Pred narodom Mladić obećava ofanzivu i vraćanje Grahova i ostalih izgubljenih teritorija, patrijarh govori o miru, vladika Atanasije o Kosovu a Martić obećava lomljenje hrvatskih zuba i vilice. A narod je upravo tada i dalje slušao hrvatske topove iz pravca Dinare, od Grahova. Svi su se u sebi pitali: Šta ako Hrvati napadnu Knin, šta ako zakasni vojska iz Srpske da udari s leđa u Hrvate, šta ako se Srbija ne umeša… Isto veče na banjalučkoj televiziji videle su se slike izbeglica iz Strmice, njihovo bežanje u nepovrat.

Prvi avgust u Kninu nije doneo ništa novo: na ratištu su se i dalje razmenjivale granate bez ikakvih posledica, čule su se priče kako su Srbi rasturili nekolike hrvatske diverzantske grupe. U Drvaru su se sastali vojni i civilni predstavnici Srpske i Krajine. Umesto bilo čega što bi dobro donelo, dogodila se žestoka svađa Karadžića i Mladića.

Prilikom povlačenja na granici sa Republikom Srpskom, vojnici iz Krajine morali su odložiti oružje

Na Ilindan, 2. avgusta, je grmela hrvatska artiljerije i minobacači na Dinari.

Sutradan, 3. avgusta, u Švajcarskoj su se sastali predstavnici Hrvatske i Krajine. Hrvati su ultimativno zahtevali razoružanje srpske vojske, otvaranje svih komunikacijskih puteva, otvaranje naftovoda… Srbi su pristali na sve osim na vojnu kapitulaciju. U isto vreme, u Kninu, u kasarnama vojnika Unprofora primetila se velika užurbanost. Oni su ranijih godina, svaki put uoči hrvatskih napada, obaveštavani o predstojećim događanjima.

Hrvati su 4. avgusta, u pet sati ujutro, bombardovali Knin. A napad je trajao satima. U prvom zatišju, oficiri Unprofora su priznali nekolicini novinara da su ih Hrvati obavestili, oko četiri časa posle ponoći, o predstojećem bombardovanju grada. Oficiri nisu govorili o sinhronizovanim napadima na sva krajiška naselja.

Bombardovanja su bila neprestana sve do oko 16 časova kada je nastupila tišina. Posle podne su kroz Knin prošli prvi prognanici iz sela sa južne strane grada. Polako su im se priključivali i sami Kninjani. I egzodus je počeo.

Oko 19 časova sa radio Knina čula su se optimistička uveravanja Milana Martića. Nije priznao da je Vrhovni savet odbrane naredio da se kompletna odbrana povuče na druge linije. Ali njihovo naređenje nije pročitano pa je ostalo samo za upućene.  A hrvatska propagandna mašinerija uveliko je popunjavala prazan srpski prostor. Naravno, njihove vesti bile su puke dezinformacije sračunate da izazovu paniku i slom Srba.

Ratni zločin: Hrvatska je avionima i artiljerijom bombardovala i izbegličke kolone

Odlazak iz Knina naveliko je tekao. Odlazili su kompletne porodice, žene i deca. Vojna komanda stigla je do novog odredišta, do Srba. U međuvremenu, svi putevi od Drniša ka severu, ka Lici i Martin Brodu, i dalje na istok, bili su zakrčeni. Pomešali su se ranjenici, običan narod i vojska. Krenula je Krajina u nepovrat.

Na granici sa Srpskom, vojnici iz Krajine moraju odložiti oružje. Oni koji su odbili da oružje odlože pred Hrvatima, sada odlažu oružje svojoj braći iz druge države sa kojom su se nekoliko puta ujedinjavali. Istorija to nije zabeležila!

Narod je stizao do Petrovca, odlazio dalje, stizao do Sanskog Mosta, Prijedora, Banja Luke, odlazio i dalje, stizao do Drine. Preko Drine nije bilo Srbije. Tamo je bila nekakva Savezna Republika Jugoslavija.

Za to vreme Srbija je ćutala. Nije ni glasa pustila, kao i bezbroj puta ranije. Prvo javljanje desilo se kada je u Banja Luku stigla jedna žena iz nekakvih vladinih organa. A tada, u opštem ludilu, nije bilo nikoga koga zanima priča neke žene iz Beograda!

Na kraju, posle nedelju dana, sve je bilo jasno: Nije bilo ni države, ni vlasti, ni vojske! Bilo je borbe za vlast, pljačku i obmanu naroda!

            Lično i subjektivno viđenje istorijske propasti Zapadnog Srpstva bez pretenzija za apsolutnom istinom

Nestajanje Zapadne Srbije, započeto propadanjem Republike Srpske Krajine a nastavilo se gubljenjem skoro trećine Republike Srpske i to onog dela koji je bio jedna celina sa Krajinom, predstavlja nacionalnu tragediju nezabeleženu u srpskoj istoriji od Kosova 1389. godine. Tri meseca posle propasti za nekakve analize nisu nikakva distanca sa koje bi se moglo trezvenije gledati. Jer, psihičko rastrojstvo nabijeno emocijama biće prepreka da budemo racionalni u gledanju na tragediju i traganju za uzrocima. A tragediju nije moguće objasniti s obzirom da je to posledica brojnih činilaca, nacionalnih, vojnih, personalnih, psihološko-propagandnih i ko zna čega još. Ovakva kompleksnost ima posledice koje ne dozvoljavaju da se lako i prostim rečima kaže šta se, kako i zbog čega se sve to desilo.                        

Ljudi, ljudi

            Personalizacija istorije nije baš poželjna ali može biti ispravna i sigurna. Istorijski događaji se mogu posmatrati preko pojedinih ličnosti zbog njihovog činjenja ili nečinjenja, funkcije koju su obavljali, uticaja na vlast ili na narod itd. To znači da se i propast Krajine može objašnjavati preko pojedinih ličnosti političkog i vojnog vrha, i njihove pozitivne ili negativne uloge. Ovo je moj pokušaj koji nema nikakvih pretenzija osim da podseti na minule događaje i ljude koji su ih stvarali.

Milan Babić

Milan Babić je jedan od najpoznatijih ličnosti i najuticajnijih političara nekadašnje Republike Srpske Krajine. Njegove funkcije odredile su i njegovu krivicu koja nije beznačajna u nacionalnoj tragediji. Da bi se sve ove tvrdnje shvatile, mora se poznavati njegova politička istorija. A ona je otprilike ovakva:

Prvi put čulo se za ime Milana Babića u Kninu sredinom jula 1989. godine kada je formirana opštinska komisija Saveza komunista Hrvatske radi obračuna sa Srbima koju su stvorili Srpsko kulturno društvo „Zora“. Do tada je tavorio u nekoj od malih partijskih organizacija. Prvu stepenicu prešao je kada je izabran za delegata Kninske regije na poslednjem kongresu Saveza komunista Hrvatske.

Pravi nastup na političku pozornicu zbio se aprila 1990. godine, u vreme prvih višestranačkih izbora za opštinske uprave tadašnje Socijalističke Republike Hrvatske. Prilikom stvaranja Srpske demokratske stranke nije bio u prvoj postavi rukovodstva. Čelnici stranke, Jovan Opačić, Dušan Zelenbaba i Radoslav Tanjga, otišli su kao poslanici u Zagreb, u hrvatski sabor da zastupaju srpske interese. Za predsednika Knina izabran je Babić.

Krajem avgusta 1990. godine prevazišao je lokalne kninske okvire i „otisnuo“ se u Hrvatsku, Jugoslaviju i šire, i to stoga što je proglasio ratno stanje na teritoriji severnodalmatinskih opština. Bilo je to vreme održavanja referenduma o autonomiji a koji je završen proglašenjem Srpske Autonomne Oblasti Krajine. Dan-dva po proglašenju Krajine, na kninskoj tvrđavi zavijorila se srpska trobojnica. Na tvrđavi su se našli: Jovan Rašković, Milan Babić, Milan Martić i mnogi drugi. Plotun su ispalili pripadnici kninske policije, sa petokrakama na kapama. Svirao se „Marš na Drinu“. (Istorijska kob je htela da Drina postane putokaz Srbima zapadno od istoimene reke).

Srpska trobojnica na Kninskoj tvrđavi

Na Srpskom narodnom saboru održanom u Srbu, juna 1990. godine, Milan Babić kao glavni organizator namestio je sebi i pravo da poslednji govori. U tim vremenima uspeo je da se nametne i uzdigne iznad svih ostalih koje je karakterisala prosečnost. Bio je jedini koji je znao kako, s kim i šta hoće. A želeo je najviše i apsolutno sve. Što je želeo to je i postigao: jednog momenta bio je predsednik Knina, predsednik vlade predsednik Krajine i još 11 funkcija (uglavnom predsedničkih)!

Na svoju slavu, Svetog Nikolu, 1991. godine, Babić je izabran za prvog predsednika Republike Srpske Krajine. U međuvremenu, oko sebe je dozvolio okupljanje male grupe lokalnih poslušnika i karijerista. Svaki od njih želeo je da bude nešto bliži od ostalih „predsjedniku“, kako su ga iz milošte nazivali. Jedan od vrhunaca njihovog udvorištva bilo je na Srpskom radio Kninu u formi emisija sa pozdravima i lepim željama od običnog naroda. Svoje servilne saradnike znao je da nagrađuje različitim titulama, od direktorskih do ministarskih. Birao ih je po kvalitetima i manama, daleko ispod svoga nivoa i kvaliteta.

Prvi poraz koji ga je prilično uzdrmao došao je od strane predsednika Skupštine Mileta Paspalja, koga je baš on „izmislio“. A ovaj je pristao i potpisao Vensov plan bez ičijeg ovlašćenja i naloga, osim ako se ne računa Milošević. Tako je Paspalj srušio Babića!

Voleo je da se šepuri pred narodom pokazujući da je iza njega zvanična Srbija: njegovi poslušnici nameštali su stanje u kome bi narod postavljao pitanja u stilu „Ko stoji iza njega“ i odmah odgovarali: „Milošević“!

Svoju harizmu je ljubomorno čuvao i nije dozvoljavao da mu se neko približi po slavi. Tu surovu stranu lica je pokazao prema Draganu Vasiljkoviću, poznatijem kao kapetanu Draganu, ličnosti koja je preporodila vojničku organizaciju Krajine i pripremila dobru odbranu za prve hrvatske napade. Rast Draganove popularnosti je moglo ugroziti Babićevu popularnost. Stoga je doživeo da ga proteraju iz Krajine po njegovom nalogu.

Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, borio se u Srpskoj Krajini

Nije Babić mrzeo kapetana Dragana zbog maskirne uniforme jer je i sam to voleo i u njoj provodio vreme, doduše samo na konferencijama za štampu. Ali, istina je da nijednom nije otišao među borce, na prvu liniju fronta.

Milan Babić se izdigao iz običnog naroda, penjao se na političkoj lestvici, padao ali se ponovo dizao. Bio je na vrhuncu u svakom pogledu: vlast, funkcija, telohranitelji, automobili, društvo, putovanja i td. A sve to imao je samo posle podne, nikako pre podne. Vascela Krajina je znala da on voli da spava do podneva. Sednice vlade Knina i Krajine, ili bilo koje druge institucije, zakazivane su samo za poslepodnevne časove.

Izgledalo je kao da je ovom malom i provincijskom lideru slava pomutila razum. Umislio je da su njegovi razgovori sa službenicima Ujedinjenih nacija ili Evropske unije u stvari razgovori visokih i ravnopravnih državnika. Znao je da se poredi sa predsednikom Srbije. Mislio je kako može ucenjivati Srbiju što je i uradio nekoliko puta proglašavajući ujedinjenje Krajine i Srbije ili Republike Srpske.

Milan Babić je lično postigao mnogo u svojih dotadašnjih 40 godina: bio je neko i nešto, bio je velika vlast, putovao je u ime Krajine. Iako je imao podršku naroda, nije mu se odužio kako je morao. Bio je previše autoritaran, nije hteo dobre saradnike jer su mu draži bili nesposobni poslušnici.

Kao jedan odgovor na pismo Slobodana Miloševića (u kome je tražio od naroda Krajine da smene Babića i izabere drugog) zabranio je političku partiju Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju, kojoj je idejni i duhovni vođa bila Mirjana Marković, supruga predsednika Srbije. Da ironija bude potpuna, taj isti Babić je skinuo zabranu u danima kada je shvatio da će mu to doneti poene u Beogradu povodom razgovora o novom predsedniku vlade. (Srbi u Krajini su Miloševićevo pismo shvatili kao znak izdaje, tada se prvi put narod setio sastanka Miloševića i Tuđmana u Karađorđevu).

Posle smenjivanja sa mesta predsednika Krajine, Babić je zadržao mesto predsednika Knina. Odatle se nije ni preterano ni često javljao. Kao da je čekao svoju novu priliku. Prvi korak ka novom usponu uradio je u manastiru Krka kada se javno poljubio u znak pomirenja sa Milanom Martićem, tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova, inače tada najmoćnijim čovekom Krajine. Na izborima održanim krajem 1993. i početkom 1994. godine, svoju propagandu je obogatio novim detaljima. Tako je često pominjao ime četničkog vojvode Momčila Đujića govoreći da je istorijska ličnost. (Kao da to narod nije znao i bez njega)! Njegov izborni slogan mogao bi se okarakterisati u jednoj rečenici: „Nikada više u Hrvatsku“! Narodu je bilo jasno da je Babić pobednik. Međutim, njegovo ranije zameranje Miloševiću, dovelo je do ponavljanja izbora a samim tim i novog pobednika u ličnosti Milana Martića.

Novi predsednik krajiške vlade Borislav Mikelić, izabranik Milana Martića (i Slobodana Miloševića), predložio je Babića za ministra spoljnih poslova. To je moglo da znači: nova putovanja, Evropa, odela, diplomatija, veliki sagovornici, jednom rečju, kao nekada! Ali, istorija mu nije dala za pravo da putuje mnogo, ako se ne računa bezbroj puta do Beograda.

Babić nije hteo da se pridruži rušenju Mikelića koje su pripremali  poslanici Srpske radikalne stranke Krajine na predlog predsednika Milana Martića, hteo je da to sam uradi jer je nameravao da pokaže svoje mogućnosti (staru veličinu, staru slavu). Kada je to i uradio, postao je novi mandatar. Vladu je stvarao više od dva meseca. To je bilo vreme ubitačne hrvatske propagande o oružanom rešavanju problema Krajine. Kada je stvorio vladu, mogao je samo da prihvati evropsko-hrvatsko ucenu nazvanu „Plan Zagreb-4“. Predveče 3. avgusta 1995. godine, u zgradi američke ambasade u Beogradu obećao je američkom ambasadoru Piteru Galbrajtu dosta ustupaka Hrvatskoj. Ali, za Krajinu je tada već bilo sve kasno!

Ambasador SAD Piter Galbrajt koordinirao je akciju “Oluja” sa predsednikom Hrvatske

Propast Krajine je dočekao u Beogradu. Na kraju je završio u Zemunu, u kući jednog rođaka. Kažu da je krajem avgusta viđen pred ambasadom Kanade, u redu za podnošenje molbi za useljeničku vizu.

Goran Hadžić

            Magacioner iz Pačetina, Goran Hadžić, pre avgusta 1990. godine poznat je kao kockar i ženskaroš. U danima proglašenja SAO Slavonije, Baranje i Srema bio pri samom vrhu Srpske demokratske stranke. Njegov izbor za predsednika Krajine, po diktatu iz Beograda, bio je pravi događaj. Prvi potez koji je uradio bio je imenovanje Željka Ražnjatovića, poznatijeg po nadimku Arkan, jednog od komandanata dobrovoljačkih jedinica iz Srbije koje su ratovale s druge strane Dunava i Drine.

Za vreme svoga mandata, Hadžić se nije razlikovao od Babića, ni on se nikada nije pojavio na frontu ali se često slikao u uniformi okružen telohraniteljima sa puno oružja. Voleo je konferencije za štampu.

Izbeglička kolona Srba iz Krajine spašava živote (u Sremskoj Rači)

Kada je Krajina grcala u brojnim problemima, u prvom redu teške borbe oko koridora od Banja Luke ka Bijeljini, njen predsednik Hadžić se odmarao na najpoznatijem letovalištu u Crnoj Gori, na ostrvu Sveti Stefan. A stvarno se proslavio u pričama o švercu nafte i drvenih trupaca. To je vreme kada je Krajinom carovalo bezakonje, šverc i lopovluk na svim nivoima osim u običnom narodu. Jedini koji se u tim vremenima bunio bio je ministar unutrašnjih poslova Milan Martić. Stoga ga je Hadžić hteo da dodeli generalski čin baš Martiću i tako ga na neki način smiri.

Goran Hadžić je danas ponovo izvučen iz prošlosti da odradi namenjeni zadatak oko istočnog dela nekadašnje Republike Srpske Krajine sastavljene od Baranje i Zapadne Srema. On je taj koji može biti potpisnik i formalnog guranja Krajine u Hrvatsku a to znači u istoriju.

Milan Martić

            Milan Martić je po struci kvalifikovani mašinbravar. Kasnije se prekvalifikovao i postao policajac. Radio je i u Kninu, cinici kažu veoma revnosno i na štetu pojedinih ljudi. Nekoliko dana uoči proslave Vidovdana 1989. godine na Dalmatinskom Kosovu se iznenadno razboleo. Valjda je osetio da će narod trebati tući a on to nije želeo.

Prvi put se za njegovo ime čulo kada je odbio da potpiše lojalnost novoj hrvatskoj policijskoj vlasti i stavi „šahovnicu“ na uniformu i glavu. Posle toga ostalo mu je da se skloni iz policijske stanice i iz straha da se ne nađe neki lojalni. Zajedno sa nekolicinom istomišljenika, uzeli su nešto naoružanja i otišli u Golubić. Tu se nastala prva grupa naoružanih Srba koji su bili spremni i na oružani otpor novoj hrvatskoj vlasti. Kao ministar unutrašnjih poslova pokušao je da spreči kriminal ali nije imao mogućnosti jer je to samo deo jednog velikog brega. Ni kao predsednik Krajine nije mogao mnogo da uradi. Morao je često da pita Beograd za savete o svom poslu. Jednom je odbio da posluša Miloševića tako što je otišao u Drvar na glasanje radi odbijanja plana Kontakt grupe. To mu Milošević ni do današnjeg dana nije oprostio. Da je tako, vidi se u stalnim napadima na njega i Karadžića i „njihovu nerazumnu politiku“.

Hrvatska propaganda je 5. avgusta 1995. lansirala vest čak i posredstvom Beograda o njegovom navodnom samoubistvu. Izvukao se među poslednjim stanovnicima Knina. Nije imao skoro nikakvog uticaja na poslednju operaciju krajiške vojske – povlačenju Krajine u neizvesno. Zadržao se u Banja Luci i tu ostao do današnjeg dana i živi životom koji je veoma teško razumeti: formalno posmatrano, on je i dalje predsednik države koja i dalje postoji. Odatle poručuje kako ne priznaje poraz već samo privremenu okupaciju, kako se sprema za novu borbu protiv Hrvata koja će vratiti Krajinu. Tri meseca posle istorijske tragedije, sve ovo izgleda bez smisla i budućnosti jer nema ni Krajine ni Krajišnik

Borisav Mikelić

Borisav Mikelić, pretposlednji predsednik vlade Krajine, ostaće zapamćen u istoriji kao politički moćnik koga je na vlast doveo Milan Martić a koga je na neki način i srušio. U međuvremenu je oštetio privredu i narod za oko 80 miliona dolara, od čega je lično za sebe uzeo nekoliko miliona. Postoje dokazi da je za svoga mandata isporučivao hranu hrvatskoj vojsci (o čemu je pisala i hrvatska štampa).

Iza sebe je imao ratne profitere ali i zvaničnu srbijansku politiku. Znao je često da govori pohvalno o Slobodanu Miloševiću i njegovoj politici. Valjda je zbog toga smatrao da može napadati sve u Krajini kao ljude koji sprovode pogrešnu i katastrofalnu politiku.

Nije prihvatao nikakve krivice upućene na svoj račun. Govorio je i govori da su krivi Martić i Karadžić i njihova politika. Naravno, u zvaničnim glasilima u Beogradu. Smatrao je da se moralo sa Hrvatima pregovarati i sporazumevati, najpre o ekonomiji a potom i ostalom, pri tom ne pominjući reintegraciju kao krajnji cilj te politike. Stoga je dogovore iz novembra 1994. godine smatrao veoma dobrim i korisnim za Krajinu. Pregovori su bili nepovoljni po Krajinu dok su za Hrvatsku značili put mirne reintegracije. Jedino je Mikelić smatrao da će takvom politikom naterati Hrvatsku na zavisnost od Krajine. Mikelić je optužio Martića i Babića za glavne krivce koji su doprineli zaustavljanju pregovora sa Hrvatima. Propast takve politike, govorio je Mikelić, je došlo posle odbijanja plana Kontakt grupe od strane rukovodstva Republike Srpske negirajući činjenicu da je to uradila Skupština.

Vojska Krajine ili oficiri po kazni

            Zajednica opština Severne Dalmacije nije imala svoju vojsku. Imala je samo svoju policiju. Kasnije je nekadašnja Teritorijalna odbrana proglašena krajiškom vojskom i to u okviru postojeće Jugoslovenske narodne armije. Posle povlačenja savezne vojske iz Hrvatske, u Krajini je stvorena krajiška vojska. Vrhovni komandanti bili su predsednici Krajine. Uz predsednika je postojao Glavni štab.

Ratna zastava Srpske krajine

Komandanti su bili generali: Mile Torbica, Mile Novaković, Milan Čeleketić i Mile Mrkšić. Svako od njih stigao je sa putnim nalogom iz Beograda. Svaki od njih ostaće zapamćen u istoriji Krajine po nekom od vojnih poraza koji su lomili Krajinu i njenu teritoriju. General Torbica je odgovoran za Miljevački plato kod Drniša, Novaković za Ravne Kotare, Čeleketić za Zapadnu Slavoniju. General Mrkšić je izgubio celu Republiku Srpsku Krajinu. Namerno pišem celu Krajinu pošto su (samoizabrani od zvaničnog Beograda) predstavnici istočnog dela Krajine, Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, proglasili u međuvremenu Sremsko-baranjsku oblast. Samo je Čeleketić priznao da je gubitak teritorije njegova krivica i podneo ostavku na položaj.  U poseti vojnom vrhu u Krajini dolazio je često i komandant vojske druge srpske (proklamovane) države, Republike Srpske, general Ratko Mladić. Iz Beograda su dolazili skoro svi oficiri, ponekada na po nekoliko dana.

General Mrkšić je u početku stvorio poverenje u vojsku stvaranjem Korpusa specijalnih jedinica i tvrdnjama o stabilnosti i snazi odbrane. To je uradio no vojnoj paradi na Vidovdan i mesec dana kasnije, na sednicama Skupštine. S druge strane, za pet godina Srpska vojska Krajine nije imala vojničku obuku, odgovarajuću hranu, kompletne uniforme, …

General Mrkšić nije 4. avgusta objašnjavao zašto vojska nije zaustavljala hrvatske napada i vršila kontranapade već je govorio kako je vojska obezbedila povlačenje naroda. Pri tom je ponavljao kako ima svega dva dana da izvede narod i vojsku. Danas ove reči imaju svoj smisao i jasne su svim Krajišnicima ma gde se nalazili. Krajina se za dva dana ispraznila, nisu poslušala nekoliko oficira na Kordunu pa je hrvatska kazna stigla njihove vojnike ali i narod.

Rukovodstvo Republike Srpske je često ponavljalo svoje obaveze i dužnosti o zajedničkoj odbrani i o pomoći u slučaju hrvatskog napada. To je urađeno i krajem januara 1995. godine obećanjem o slanju osam brigada u odbranu, ponovljeno krajem aprila i nekoliko dana pred avgustovsku tragediju

Propast Krajine

            „Savezna Republika Jugoslavija“ nije imala nikakvih obaveza prema Krajini po Vensovom planu. Međutim, to se nije smelo priznati pa je zvanični Beograd obmanjivao Knin sve do samoga kraja Krajine. Naime, nestanak Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i povlačenje savezne vojske, Jugoslovenske narodne armije, je označilo i kraj svih obaveza proisteklih iz Vensovog plana. Beogradski poluzvaničnici već mesecima govore kako je pozivanje na obaveze pokušaj ima za cilj uvlačenje „SR Jugoslavije“ u rat a koji bi naterao Ujedinjene nacije da je proglase za agresora i prema njoj primene određene mere, u ovom slučaju strahovita kazna koju bi sproveo NATO-pakt. Sam Milošević je objašnjavao Martiću da je napad na Zapadnu Slavoniju igra radi uvlačenja SR Jugoslavije u rat. Istom prilikom govorio je da će isto biti ponovljeno i kasnije ali da Jugoslavija neće „nasesti na provokacije“.

Čelnici „SR Jugoslavije“ su godinama ponavljali kako Vensov plan nije prejudicirao nikakvo političko rešenje samim tim i priznavanje granica Hrvatske. Tvrdilo se kako Srbi imaju svoju državu, pošto imaju teritoriju, narod i vojsku, što im je davalo dovoljne garancije u pregovorima sa Hrvatima. To je, dobro se videlo kasnije, bilo bacanje prašine u oči Krajini.

Republika Srpska Krajina pojavila se na geografskoj karti. Međutim, nije se uklapala u novi svetski poredak. Našla se neplanirano i iznenadno u vrtlogu evropskih zbivanja. Njena sudbina je tako bila odlučena pa je propast bilo pitanje dana. Propast Krajine morala je doći zbog nekoliko veoma važnih interesa, u prvom redu geostrateških i geopolitičkih, podele interesnih sfera na Balkan i jasne politike da na Balkanu ne sme da postoji nijedna velika i jaka država, a to znači ni srpskog naroda, najrasprostranjenijeg i najbrojnijeg na Balkanu. Umesto toga, trebalo je srpski uticaj svesti na što je moguće manji nivo, otprilike na nivo Srbije pre 1912. godine (To je najbolje vidljivo iz nekadašnjeg „Karingtonovog plana“ kojim se Jugoslavije rasturala na šest država sa specijalnim statusom za nacionalne manjine i gde je Srbija specijalno tretirana).

Neprestane svađe i brojna neslaganja čelnih ljudi u Krajini, neodgovornost prema nacionalnom cilju i njegovo srozavanje u interesu ličnog i bezbroj sličnih karakteristika, doprineli su tragediji Krajine.

Naredba o evakuaciji pominje se kao presudan momenat u povlačenju naroda i vojske koje je označilo i odlazak Krajine. Naredba je sastavljena na sastanku Vrhovnog saveta odbrane održane u Kninu 4. avgusta a potpisao ju je Milan Martić. (Pri ovom ne treba zanemariti i uticaj Generalštaba iz Beograda i odluke sa sednice održane 2. avgusta). Iz nje je proizilazila evakuacija civilnog stanovništva iz dalmatinskog dela i privremeni odlazak na rezervni položaj. Tako je spasen narod bez velikih ljudskih žrtava. Isto tako, spasena je vojska. Povlačenje je proizvelo dezorganizaciju, stihiju i haos u svakom pogledu.

Predsednik Srbije, Slobodan Milošević, zarad samo sebi poznatih ciljeva, nije reagovao na slom Zapadne Slavonije. Doduše, bio je iskren u razgovoru sa patrijarhom Pavlom kada mu je tvrdio da sve teče po planu! Isto se ponovilo i prilikom pada ostalog dela. Po Martićevim kazivanjima, postojao je zajednički plan o jedinstvenoj odbrani u slučaju hrvatskog napada na bilo koji deo Krajine, a koji je značio da su se u rat morale uključiti Republika Srpska i SR Jugoslavija. Hrvatska televizija često je ponavljala izjave Franje Tuđmana da na njihov skori napad na Krajinu Milošević neće reagovati. A Srbi u Krajini dobro su videli hrvatsku televiziju. Istovremeno, iz Srbije nije bilo nijedne reči utehe ili podrške ako se ne računaju slabi glasovi političkih strankama koji su više bili za unutrašnju upotrebu nego što su bili ostvarljivi.

U tom razdoblju, samo je jedna politika ostajala ista i neprestana: optuživalo se rukovodstvo u Kninu i na Palama da vode nerazumnu politiku. Tu „nerazumnost“ je najbolje objasnio Milošević Martiću u njihovom poslednjem direktnom razgovoru: „Ne razumeš ti to, moj Martiću“!

Narod u Krajini se osećao napuštenim od svih, naročito od zvanične Srbije. A zvanična Srbija se ponela na razne načine prema Srbima iz Krajine. Između ostalog i hapšenjem, maltretiranjem i zatvaranjem, jednom rečju ubija se ponos u čoveku. Naravno, o tome se nigde ne može javno kazati na radio stanicama ili televizijskim programima, napisati u nekim novinama ili nešto treće. Istovremeno, svaki od tih stradalnika je uplašen i zabrinut i smatra da je najbolje da ćuti.

Nepunoletna deca za volanom u zbegu 250.000 Srba iz Hrvatske

Jedan od činilaca propasti Krajine jeste neka vrsta specijalnog rata protiv Srba. Naravno, nije teško pogoditi ko su kreatori a ko realizatori. Hrvatski napad imao je šifrovano ime „Oluja“ što podseća na ime vojne operacije protiv Iraka – „Pustinjska oluja“.

Hrvatska „oluja“ je dugo planirana i za veoma kratko vreme realizovana sa strahovitim posledicama. Stoga je vredna male analize i tumačenja: Hrvatska je našla moćne zaštitnike i čvrsta saveznike za razliku od Srba. A saveznici su dali diplomatsku, političku, propagandnu, medijsku i vojnu podršku. Počelo je pričom plasiranom veoma vešto u medijima da svet i Ujedinjene nacije ne mogu da reše srpsko-krajinski problem pa ga oni moraju završiti reintegracijom. No, ovo tvrđenje može se tumačiti i američkom dozvolom Hrvatima da ratuju i ginu umesto njih.

Hrvatska propaganda je ponavljala da je reintegracija Krajine imperativ hrvatske politike koja se mora sprovesti milom ili silom. Milom je značilo pregovorima koji će Srbe dovesti do ponižavajućeg statusa. A silom je značilo vojničkim putem to uraditi uz uništenje što više Srba. Treća mogućnost nije se pominjala ali se znala: seoba preko Drine i Dunava, u Srbiju. Hrvatska politika je odavno oslobođena postojanja pacifizma ili mirotvorstva, kao što ga ima u Srbiji i među srpskim narodom. To je jedan od preduslova za uspeh nacionalne politike. To je doprinelo da Hrvatska bude monolitna i jedinstvena po pitanju odnosa prema nehrvatima

Pri planiranju ratne operacije moralo se voditi računa i o mogućem ponašanju Srbije. Hrvati su to veoma jasno iskazali u propagandi tvrdeći da se omladina Srbije neće boriti u Krajini, kako Šumadinac neće ratovati u Obrovcu. Vredno je pomena tvrđenje Vuka Draškovića kako se Srbija brani u Beogradu a ne u Kninu! Amerikanci su 1991. godine sjajno „odradili“ sprečavanje mobilizacije u Srbiji uz dobru pomoć nekolicine malih grupa i političara. Stoga su taj posao razradili do kraja što je rezultiralo i dobro plasiranim tvrdnjama u takozvanim „nezavisnim medijima“ širom Srbije kako je vojna snaga Srbije i Crne Gore slabija od Hrvatske. To je imalo za zaključak da se ne treba mešati u sukob s druge strane Drine, u suprotnom će se doživeti totalna katastrofa. Iz sadašnjeg vremena vidi se uspeh ali i nazire šta će dalje biti.

Specijalni rat u Krajini pomagao je i zvanični Beograd forsirajući stalne sukobe među pojedincima i političkim strankama, diskreditovani su čelnici i vođe, umanjivane zasluge pojedinaca, napadani dobrovoljci iz Srbije i umanjivan njihov značaj itd. Istovremeno je iz Beograda pomagan kriminal, korupcija i mito. (Vredno je pomena ono šta je sve rađeno sa Fikretom Abdićem ili sa Petim korpusom vojske Bosne i Hercegovine, a koje je izdignuto na državni nivo i proglašeno velikim interesom). U međuvremenu je isticana snaga hrvatske vojske i širene pretnje od mogućih udara NATO-pakta po Srbima.

Hrvatska propaganda je ličila na poznatu američku koja je primenjena protiv Iraka. Istovremeno, srpska je, najprostije kazano, ćutala. Vredno je pomena da su hrvatski mediji prenosili samo ono što je dozvoljavao i govorio general Ivan Tolj, i ništa više. Hrvati su u vreme napada imali i nekoliko svojih radio-stanica koje su radile i oglašavale se kao da su srpske. Koliko je američko-hrvatska informativna propaganda bila jaka govori i ovaj podatak: jedna „nezavisna“ televizija u Beogradu 5. avgusta je emitovala fono-snimak prvih reči „Hrvatskog radio Knina“ koje su se čule iz Splita 6. avgusta!! Pa i zvanična beogradska televizija je prenosila vesti (iz ove američko-hrvatske kuhinje) kako su Hrvati ispalili više od 5.000 granata na Knin što nije bilo tačno!

Informativna nadmoć Hrvatske imala je veliku korist: preko radio i televizijskih stanica širene su laži i poluinformacije koje su imale razarajući efekat kod Srba. Vredno je podsetiti se hrvatskih „vesti“ o padu pojedinih mesta, predaji pojedinih ličnosti ili celih jedinica, slobodi odlaska po predaji oružja i td. Podrazumeva se da je najviše pokušavalo preko običnih sredstava veza između pojedinih srpskih komandanata. Posebno mesto u propagandi imao je i letak ispaljivan specijalnim granatama iz hrvatske artiljerije.

Krajiška krivica u tragediji je ipak najglavnija. Poraz ima bezbroj razloga, uglavnom neopravdavajućih. Političko jedinstvo Krajine nije postojalo. Partije su se gložile, manipulisale prostim narodom, davale lažna obećanja koja nisu mogli ispunjavati, sejali iluzije o sopstvenoj snazi i nemoći Hrvata itd. Znatan udeo u porazu ima i podela u narodu stvorena u Drugom svetskom ratu.

Krajina se već pedesetak godina biološki praznila, započelo je decembra 1944. godine odlaskom Dinarske četničke divizije sa oko 7.000 mladića, nastavilo „vozom bez voznog reda“, odlaskom na školovanje i td. Vrhunac može biti dezerterstvo koje je neprekidno trajalo od proleća 1991. do tragedije avgusta ove godine. (Vredno je pomena znati i za neproverene podatke o 20.000 vojno nesposobnih muškaraca na osnovu raznih papira i potvrda, kupljenih ili dobijenih legalno).

Krajinska rukovodstva, osim časnih izuzetaka, nisu imala dovoljno poverenja i podrške u narodu. Kukavičluk većine rukovodilaca se iskazivao bežanjem u teškim prilikama. Primera ima mnogo pa ih ne treba navoditi. Mešani brakovi među njima imali su i svoje posledice. I za ovo ima mnogo tvrđenja.

Nacionalno i patriotsko stanje među Srbima u Krajini, ali i u Srpstvu, je ispod svakog nivoa. Ovaj rat je pokazao ono što se nije moglo videti u istoriji: dezerterstvo, neborbenost, nespremnost na žrtve. Ovaj rat nije iznedrio junake, osim časnih izuzetaka. Hrvatska omladina i narod nisu prihvatali nikakve zajednice sa Srbima, bili su za Hrvatsku bez Srba. Takav motiv imao je veliku prednost. A Srbi su tražili rezervnu domovinu napuštajući svoje vekovne teritorije.

Istorija Krajine je kratkotrajna – svega pet godina. Propadanje Krajine isto toliko. Nestanak Krajine trajao je svega dva-tri dana. Ostaje nam istorija, žal za prošlim i tuga za budućnošću. I ništa više.

*Direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu

(pisano početkom novembra 1995. godine)

 

Podeli:

2
Postavite komentar

avatar
2 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
2 Comment authors
MilanIgor Recent comment authors
  Subscribe  
noviji stariji
Notify of
Igor
Gost
Igor

Dosta dobar tekst za nekoliko nelogičnosti i netačnosti. omalovažavati Martića jer je ostao u Banja Luci,a u isto vrijeme kritikovati Babića jer je ostao u Beogradu je apsurdno. Grb SVK (Srpske Vojske Krajine ) je pogrešan. U samom tekstu imate mapu i grb RSK(Republike Srpske Krajine) Takođe mi je nejasna tzv. ratna zastava Krajine. Uopšte je se ne sjećam. Tu možda griješim.

Milan
Gost
Milan

Tragedija srpskog naroda! I, danas je mnogo sličnosti! Nejedinstvo. Nekompetentnost politike, koja je uvela u rat, a nije bila spremna za ratovanje! Po, običaju, žrtvovali su narod!Netačne procene i neadekvatne odluke. Narod je bio neorganizovan, što je bio zadatak vlasti. Ovim složenim ratom, pripremljeni su i homogeni hrvati sa svojim budućim gospodarima: SAD, EU, NATO, OUN, pola sveta. Da tragedija bude veća u tom trenutku, raspadom SSSR, Rusija nije bila u mogućnosti pružiti adekvatnu pomoć, što danas nije slučaj! Tako da imamo događaje da okolnosti u 90% slučajeva nisu bili u korist srba, što je također neoprostivo iznenađenje! Posledice su… Učitaj još »