Društvo, Politika, Srbija

Prilog antologiji političkog licemerja

Kao nestranački siromašak (takvim su ga predstavljali mediji, a on se nije bunio), dok je dremuckao na tetkinom otomanu u jedva dvocifrenoj kvadraturi trošnog stančića, zaklinjao se nad sopstvenom skromnošću i garantovao domaćinsko gazdovanje nad državnom kasom. Godine koje su nastupile donele su nam drugojačije podatke

Piše: Slavko Živanov

Božidar Đelić, ministar, ekspert finansija, odmila Boža, nadimak Derikoža, opet je dočekao svojih pet minuta da – kao svojevremeno Žarko Korać – dokaže sav besmisao tvrdnje da čestica ne može istovremeno bivati na dva različita mesta. Sa sve osmejkom koji mu ne silazi s lica, večiti ministar tranzicije ne silazi sa malih ekrana TV prijemnika skakutajući od studija do studija ponovo i nanovo prodavajući Srbima Ništa za Nešto. Pažljivo treba otvarati i frižider ili veš mašinu jer se lako može dogoditi da Đelić i iz bele tehnike zapišti o ogromnom uspehu naše politike i o našim velikim dostignućima u kojima se, osvojivši šengen, kandidujemo za kandidate.

Danima je srpska politička elita većala da li da preda tendersku dokumentaciju Evropskoj uniji, kako bi se EU u nekom pogodnom trenutku – koji sama odredi – izjasnila da li možemo da budemo kandidati za ulazak u tvorevinu koja je, kako kaže Barozo, spremna da bude globalni lider. I kad je teška odluka donesena, kada je teškom mukom prelomljeno da ćemo i pored dramatičnog uticaja Slovenije na Ujedinjene nacije, Brisel i stepsku klimu u Kazahstanu, ipak konkurisati, iskočio je omiljeni lik da nam ekonomski tačno, u decimalu, izračuna koliko ćemo od toga imati benefita. Kada? – Ne zna se, ali će ga biti. Do tada, i dalje unezvereni u Maksi-marketu, moći ćemo da gledamo krcate rafove. Možemo da gledamo i prelepe novogodišnje izloge, što konfekcije, što auto-salone, ali o kupovini možemo da razgovaramo kad budemo punopravni članovi. A to je verovatno nakon globalne klimatske katastrofe i eventualnog sudara sa asteroidom i konačnog sjedinjenja s Carstvom nebeskim, koje nam je darovao narodni pesnik. Međutim, to šta Boža Đelić radi – u bilo kojoj kombinaciji, zemaljskoj, nebeskoj, nadnaravnoj, onostranoj ili natprirodnoj – surova je igra sudbine.

Kao nestranački siromašak (takvim su ga predstavljali mediji, a on se nije bunio), dok je dremuckao na tetkinom otomanu u jedva dvocifrenoj kvadraturi trošnog stančića, zaklinjao se nad sopstvenom skromnošću i garantovao domaćinsko gazdovanje nad državnom kasom. Godine koje su nastupile donele su nam drugojačije podatke. Državu su rasipnici i lopovi doveli na rub dužničkog ropstva, a skromni siromašak s početka priče otežao je za milione evra.

Od kada je Koštunici prodat rog umesto sveće kojim je, na časnu reč, dokazivana njegova nestranačka pozicija, pa preko toga da su on i ostali nestranački ministri prve demokratske vlade završili bar u Glavnom odboru Demokratske stranke, Đelić beleži lični uspeh za uspehom. U svojoj karijeri, mereno zelenim novčanicama, Božidar je vrlo egzaktan. Nema puno apstrakcije u toj njegovoj računici. Veoma prosto se milioni na njegovom bankarskom kontu slažu jedan na drugi, kao cigle u kakvom kineskom zidu. Ne deli više stan sa tetkom i ne spava na otomanu, došao je do vile na Senjaku. Uspešno je kapitalizovao period Đinđićeve vlasti uskočivši u bankarsku fotelju iz koje je nekoliko godina kasnije iskočio kao tajkun. Dok je njegova politička porodica čamila u opoziciji i bila van vlasti, Đelić se isključivo bavio sobom, jer se on višim ciljevima može baviti samo ako je vlast. Eventualno angažovanje u opoziciji gubljenje je vremena sa stanovišta surove pragmatičnosti finansijskog maga. Kada su njegovi opet došli na vlast vratio nam se u živote. Kao notorni bogataš vratio se u politiku da nas uči nematerijalističkim užicima i iskušeničkom trpljenju zarad viših ciljeva i bolje i svetle evropske budućnosti.

Svojevremeno je kupio Zastavin kabriolet ohrabrujući Srbe da kupuju domaće, ali se osim za novinare i fotoreportere retko nalazio za volanom tog žutog automobila. On je patnje u vezi sa raštelovanim ventilima, kidanjem kaiševa, prskanjem ulja, trokiranjem motora, otkazivanjem kočnica, spadanjem točkova i krčanjem menjača ostavio onima koji Yugo voze i kad ih ne snima kamera. Đelić je samo kupio taj automobil i slikao se u njemu ubeđujući nas valjda da je to dobra i pametna investicija. Sam se, međutim, vozi u državnim automobilima koji su roba dospela iz Nemačke.

Elem, sve priče Božidara Đelića ispričane sa pozicija bliskih vlasti svode se na to da sve što on i njegovi čine strateški je briljantno i dugoročno isplativo i korisno. Reč je o grandioznim uspesima, vizama, kandidaturama, sporazumima, belim papirima i papirićima koji će nam omogućiti mnogo štošta, ali ne baš danas, nego sutra, ili malo sutra. Naše je samo da za njih glasamo, a onda će Boža Đelić da nas svakim danom sve više približava boljem životu. Evo možemo i da proračunamo kada ćemo mi do tog boljeg života doći. Pogledajmo unazad i saberimo sve u ovih proteklih deset godina i lako ćemo izračunati koliko su dva i dva. Na drugoj strani, sve ono što se njegovog ličnog džepa i života tiče ni približno nije apstraktno, daleko, pa čak ni srednjeročno. Na tom polju živahni Boža uzima sve i odmah. Koliko se samo taj „otomanski“ podstanar u istom periodu dok je Srbija raskućena, proćerdana i silovana tajkunizovao – ne znamo, a da se tajkunizovao jeste. I nije jedini. Koliko se milionera, ili milionera u najavi sjatilo oko Tadića, ni broja im se ne zna. I svi pričaju istu priču. Strpite se, biće svega kad nas Evropa prigrli. Težak je to put, ali isplatiće se. A dok to govore pune sopstvene džepove ne čekajući punopravno članstvo. Njihovo je vreme tranzicija. Tranzicija je za njih jedini klub u kojem žele punopravno članstvo.

Neizvesno je da li će ikada neko biti u poziciji da Đeliću i takvima kaže – dosta! Nažalost, ne može se pretpostaviti kada će prestati da tako parazitiraju na bezmalo lešu jednog naroda i države, ali se može reći da to parazitiranje troši tu lepšu budućnost o kojoj svakodnevno govore prodajući nam je. Otprilike kao i Dinkićeve akcije: kada su mu donosile glasove faktički nisu bile naplative, ali su vredele hiljadu evra. Dogodine će postati naplative, ali neće vredeti ni 30. Trideset puta manje. To je empirijska razlika između stvarnosti i fikcije.

Objavljeno na sajtu NSPM 26.12.2009. (http://www.nspm.rs/politicki-zivot/prilog-antologiji-politickog-licemerja.html)

 

Podeli: