NATO, Društvo, Politika, SAD (Amerika), Svet (planeta), Slobode, Srbija

Preminuo Vladimir Mijanović, poznatiji kao Vlada Revolucija

Vođa studentskih protesta 1968. preminuo u Beogradu

  • Vladimir Mijanović, poznatiji kao Vlada Revolucija, vođa studentskih protesta 1968. godine u Beogradu preminuo je u 75. godini u Beogradu
  • Ceo život (sem nekoliko poslednjih godina) progonjen je kao neprijatelj režima, stalno je bio pod prismotrom policije i obaveštajnih službi, jednom rečju večiti disident

Vladimir Mijanović, rođen u Trebinju 1946. godine, kao student sociologije priključio se studentskim protestima 1968. godine i ubrzo je, pod nadimkom Vlada Revolucija, postao jedan od vođa junske pobune na Beogradskom univerzitetu. Dve godine pre toga učestvovao je u protestima protiv američke intervencije u Vijetnamu.

U studentskim protestima poveo je studente iz Studentskog grada ka centru Beograda, gde su akademci zauzeli Rektorat i proglasili Crveni univerzitet „Karl Marks“.

Vlado Mijanović, kao vođa studentske pobune 1968. godine

Studentski protesti u kojima su tada učestvovali i Dragoljub Mićunović, Nikola Milošević, Ljubomir Tadić, Sonja Liht, Đorđije Vuković i drugi, okončani su govorom Josipa Broza Tita sa terase Rektorata i čuvenom rečenicom: „Studenti su u pravu“.

Međutim, nisu se svi pomirili sa takvim ishodom. Među razočaranima je bio i Mijanović.

U godinama nakon protesta bio je hapšen i proganjan i nikad nije mogao da se zaposli. Dva puta je i osuđivan i na višegodišnje zatvorske kazne, proglašen je za disidenta i „rušitelja ustavnog poretka“. I tako je tretiran od tadašnjih vlasti Jugoslavije, a potom i Srbije. Ceo život je bio pod paskom, prismotrom tajnih službi, kao disident i neprijatelj kominističkog i socijalističkog režima.

Sredinom osamdesetih godina uspeo je da ode iz zemlje u Ameriku, gde je radio najrazličitije zanatske poslove, bio moler, a neko vreme vozio je i taksi. Taj deo njegove biografije javnosti nije poznat, mada oni koji su ga poznavali kažu da se i tamo priključivao protestima kojima se tražilo ukidanje smrtne kazne.

Od kako se 2006. posle 20 godina vratio iz Amerike u Beograd, učestvovao je u mnogim protestima i akcijama posvećenim odbrani ljudskih prava. Poslednjih godina bio je aktivan i u protestima protiv deložacije, a uključivao se i u različite ekološke i druge proteste.

Originalna rukotvorina Vlada Mijanovića izazvala je veliki oduševljenje protivnika NATO  u Srbiji

„Svima nam je bio oslonac, uzor i učitelj. Naš zadatak je da preuzmemo plamen koji je on održavao čak i kada su svi drugi odustajali“, naveli su članovi neformalne grupe „Čuvari/ke vatre“ na Fejsbuku.

Sahrana će se, prema želji njegovih najbližih, održati u najužem krugu porodice i prijatelja.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.

Večiti idealista i borac za pravdu

Naše poznanstvo i druženje trajalo je tačno pola veka. Kad sam 1972. godine upisao studije filozofije na Filozofskom fakultetu,  u vreme isterivanja grupe od osam profesora Filozofskog fakulteta sa katedri za filozofiju i sociologiju, ubrzo sam upoznao Vlada Mijanovića –Vladu revoluciju, studenta završne godine sociologije.

Surovi sukobi studenata sa Brozovom policijom 1968, kod nadvožnjaka na Novom Beogradu obeležili su ceo život Vlade Mijanovića

Bio je tih, konspirativan, uvek u pokretu, nepoverljiv, dok se ne bi uverio u suprotno. Kako smo se mi studenti iz tadašnjeg FOSS-a (Fakultetskog odbora saveza studenata)  suprostavljali izbacivanju (udaljavanju) naših osam profesora sa Faakulteta u tome nam je svojim iskustvom nesebično pomagao Vlado, dajući nam savete, predloge šta, kako i kada da uradimo. I ja sam ga uglavnom slušao.

Ubrzo smo i nas desetak uhapšeni, osuđivani od tadašnjeg Brozovog režima i postali smo disidenti, a Vlado nas je i tada savetovao kako da se držimo, šta da govorimo. U to vreme Vladimir je bio u braku sa Ljiljanom Jovičić Mijanović, upravo diplomiranom profesorkom socijologije, hrabrom, bistrom i odvažnom ženom, obrazovanom i doslednom, koja je takođe bila progonjena od Brozovih vlasti. I ona je bila uz nas osuđene studente i pružala nam je svaku vrstu pomoći.

Vlado Mijanović na izložbi fotografija sa studentske pobune 1968.

Vlado je bio nesebičan u pomaganju ljudima u nevolji. Iskazivao je nesebično požrtvovanje kojem je čovek samo mogao da se divi. Ne znam nikoga kome on nije pružio pomoć. Živeo je vrlo skromno (oblačio se jednostavno) iskazivao je svoju ljubav prema ljudima na svakom koraku.

Bio je jednostavan u ophođenju, jasnih stavova, a družio se sa ljudima koji su bili njemu sličnih uverenja, levičari, borci za ljudska prava, koji su se zalagali za znatno veću društvenu solidarnost i pravičnost u društvu. Kad bi primetio da neko takve stvari radi iz nekog interesa odmah je prekidao kontakte sa takvim ljudima.

Vlado je kasnije sa Bojanom Mladenović, studentkinjom filozofije, otputovao u Ameriku.  S njom ima dvoje, sada već odrasle dece, Konstantina i Petru. Živeo je jedno vreme u San Francisku, izdržavao se radeći razne poslove. I tamo je bio aktivista raznih levičarskih pokreta, uvek pod prismotrom službi i bez potrebnih dokumenata i papira za stalni i trajni boravak u SAD.

Vlada, sa svojom belom kapom, među mladima bio je u svom elementu uvek voljan da svakom pomogne

Tako se i dogodilo da kad je došao u Srbiju 2006. U SAD više nije mogao da se vrati, nije imao potrebne dozvole, nisu mu Amerikanci dali da se vrati! Obožavao je svoju decu, s njima je imao intezivne kontakte, oni su dolazili kod njega u goste. Bio je vrlo vezan i za svoju majku, koju je često posećivao i  koja je nedavno umrla u dobokoj starosti u Hercegovini.

Ovde ga je po dolasku sačekao njegov prijatelj iz studentskih dana reditelj Ljubiša Ristić i pravom proleteru bez igde ičega od imovine – Vladu ponudio pomoć i smeštaj u barakama kod čuvene šećerane i njegovog pozorišta. On ga je pomagao da ga ne povredi, jer je Vlado na to bio vrlo osetljiv. Ljubiša je poštujući Vladimira činio upravo ono što je Vlado celog života činio prema drugim ljudima: pomagao je bez ikakvog interesa!

Ličnu kartu je nekako dobio, ali posla nije imao, od silnih prijatelja i velikog broja uglednih ljudi niko mu nije pomogao ne da dobije neki stan, nego ni posao. Nikakav, bar da je dobio posao bibliotekara u nekoj biblioteci. Tako da je u Beogradu živeo bez penzije, povučeno,skromno,  uvek sa šeširom i dugom bradom, bilo ga je teško prepoznati, a imao je vrlo mali broj prijatelja sa kojima se viđao ili razgovarao telefonom.

Nije voleo ni da se fotografiše, od toga je bežao…Imao je utisak utisak da ga službe stalno prate što nije ni čudo, koliko je dugo bio progonjen, hapšen, suđen, koliko je robijao i koliko je puta bio pretučen.

Kad bi dolazio do zgrade „Politike“ ili „Službenog glasnika“, gde sam radio poslednjih 2o-tak godina, nikada nije hteo da se kod portira legitimiše i dođe u kancelariju, nego smo se uvek nalazili ispred ulaza u zgradu.

Vlada Revolucija sa svojim transparentima na protestima u Beogradu

Poslednjih petnaestak godina bio je vrlo aktivan u učestvovanju na protestima građana i borbi za njihova prava. Pravio je izvanredne panoe sa raznim parolama i nosio ih je sam na tim protestima, a ponekad je pravio i više panoa pa su mu u tome pomagali mladi ljudi s kojima je vrlo lako ostvario kontakt i sticao njihovo poverenje.

Otkako je krenula reka migranata kroz Srbiju potpuno se posvetio pomaganju izbeglica, čak je povremno učestvovao i u spremanju obroka, čajeva, nabavljanja odeće za izbeglice. Pomogao im je i u novčanim transakcijama, da dođu do svog novca neophodnog za nastavak puta u Zapadnu Evropu. Tome se uveliko posvetio, pravio je stotine obaveštenja i štampao ih deleći im trasu puta kojima treba da stignu na Zapad. Obilazio ih je, ako bi bili ugroženi pružao im je svaku vrstu podrške i pomoći…

Ali, uslovi stanovanja su mu se pogoršali 2016. i 2017. u prostoru šećerane, nije bilo više vode, a potom ni struje, pa je živeo u vrlo teškim okolnostima, razboljevao se, prehlade su bile česte. On je sve to stoički trpeo, nije se žalio, ali se videlo da je oronuo, ionako mršav fizički je još više oslabio…

Živeo je za ideale iz mladosti, iskrile su mu oči na svaku pobedu pravde u svetu, bio je istinski vernik u pobedu dobra nad zlom. Zato je živeo. Bio je uistinu dobar čovek.

Bio je zadovoljan svojim životom i postignutim. Videlo se to po njegovom ponašanju, a iz ugla drugih ljudi on je bio puki siromah, bez stana, posla, penzije, a poslednjih godina i bez vode i struje… Njega jednostavno novac i imovina nisu zanimale.

Vlada  nije trpeo kapitalizam i NATO

Takvo zadovoljstvo u davanju, u pomaganju drugima , takvu nesebičnost koju je ispoljavao Mijanović nikada nisam sreo u svom životu. Zaslužio je svako poštovanje zbog dobrih dela koje je postigao u svom životu. Pamtiću ga kao dobrog čoveka sa velikim plemenitim ciljevima za koje se nesebično borio.

J. Vukelić

Podeli:

53votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
2 Comments
stariji
noviji
Inline Feedbacks
View all comments
Božidar
Božidar
1 godina ranije

Vječno hvala Vladimiru Mijanoviću!
Svaka čast za hrabrost i slobodu misli koja je odlikovala učesnikae protesta iz 1968. godine.

trackback

[…] Izvor: Između sna i jave […]