Плаши ли се Ангела Борка

Како беше иде оно са међународном подршком?

  • Борба против старог система, борба за истинску промену система, а не за курта-мурта маневар, не добија се тако што ту борбу воде протагонисти и елементи тог система, него се та битка може добити само ако је воде људи који са том хидром не праве компромисе, који нису склони нагодбама и погодбама и који су без путера на глави.

  • У српској опозицији сконцентрисало се превише лузера, профитера, многих који само чекају шансу да се продају и извуку ћар. Тако је пропао Пети октобар, тако је пропала демократска Србија и тако је уништен добар део будућности грађана и државе. Српска опозиција заслужује исту ону позицију коју има црногорска опозиција, а то је позиција у којој окајава грехе, преиспитује се и подржава неке некомпромитоване, нове снаге.

Пише: Славко Живанов

Откако су се звезде наклоњене Милу Ђукановићу утулиле, и откако друго светло бљешти из Црне Горе, ни једном једином српском харамбаши у региону не цветају руже. Као да су сва тројица повезани невидљивим судбинским ужетом које им се клати изнад главе…

Црна Гора

Након победе опозиције чинило се да је са формирањем владе запело, да се оклева, међутим, другојачији проблеми појавили су се на том путу. Многи су брзоплето закључили да ова српска држава хода испред Србије, и да је ускочила у процес суштинске демократизације пре него што се у Србији и размишља о пензионисању Вучића. Али, тај процес демократизације Црне Горе заправо касни за Србијом двадесет година. Тек су крајем ове године грађани Црне Горе створили свој “Пети октобар”, отворили простор за излаз из кризе, подигли оптимизам, изнедрили нове вође и материјализовали позитивну климу и енергију. Разуме се да су ти нови људи имали у виду наше искуство. Знали су шта се догодило у Србији након буђења народа и злоупотребе и преваре коју су извели политичари. Зато, црногорски лидери нису смели и не смеју да прокоцкају шансу и прилику која је указана целом народу. Некима је изгледало да многима, а особито гласноговорницима нових снага у црногорској власти не недостаје ригидности, да цепидлаче и терајући мак на конац у вези са кадровском политиком коалиције доводе у питање опстанак целог пројекта. Чак је у том натезању и Мило обновио понеко перце у крилима, која су му, формирањем нове владе, ипак темељно поткресана.

Кривокапић, Абазовић и остали који су “главни” у том послу добро су научили лекцију да немају право на грешку и да не смеју да искомпромитују очекивања народа као што је то, некоћ, учињено у Србији. Компромитација и суноврат били би неизбежни да су којим случајем у новој црногорској влади завршили јалови Милови опозиционари који су убирали лијепе тантијеме од властите неуспешне борбе против Ђукановића.

Борба против старог система, борба за истинску промену система, а не за курта-мурта маневар, не добија се тако што ту борбу воде протагонисти и елементи тог система, него се та битка може добити само ако је воде људи који са том хидром не праве компромисе, који нису склони нагодбама и погодбама и који су без путера на глави.

Назнаке да ће ово бити управо тако видели смо и раније, а сада смо добили потврду не само кроз унутрашњополитичке догађаје у Црној Гори, него и кроз позиционирање западног фактора у њој. Наиме, тај инострани фактор је заузео страну иако је одмах након избора изгледало да ће бити резервисан.

Данас странци помажу нову власт сваковрсно, а најпре финансијски. О томе је посведочио и Дритан Абазовић који је потврдио да новца за привремено финансирање буџета има и за 2022, а не само за 2021. годину. Међународни фактор неће остати по страни ни у много мање важним догађајима и регионима!

Република Српска

Након победе Драшка Станивуковића у Бањалуци, политички је уздрмана позиција другог балканског кабадахије, Милорада Додика. Овај дивљи и бахати господар још једне српске земље на то је реаговао онако како једино зна, помисливши да је Станивуковић тиква без корена, нејак и да га може обрисати гумицом. Западни, инострани фактор, коме Додик већ годинама хода по ганглијама једва је дочекао било какву обећавајућу, респектабилну појаву и сигурно је да неће пропустити прилику да му (Додику) поломи врат, а можда га и утамничи.

Чим се појавила озбиљна алтернатива, покренута је офанзива против Додика. Афера са министром спољних послова Руске Федерације, Сергејом Лавровим, у којој му је Додик поклонио, изгледа украдену, украјинску икону, први је озбиљни ударац након Станивуковићеве победе. У овом случају ствар је тако намештена да једним потезом компромитује и српску страну, српски народ, и руску страну и политику Русије у Украјини, и много штошта приде, али са заједничким именитељем да и руској и српској страни све то само штети, а њиховим противницима итекако користи. Додик се наврат-нанос изоловао и онемевши побегао у болест. Међутим, чак и да се прогласи мртвим тешко ће успети да се из овог скандала извуче без кривичне одговорности, а о политичкој да и не говоримо. Уколико се све то са детаљима које су објављивали медији покаже као тачно, биће то озбиљан ударац Додиковој антидемократској владавини који ће скупо да кошта и српску политику. Јер, иза овог скандала, овако или онако, вероватно стоји западни, инострани фактор који често, пословично, увек убија бар две муве једним ударцем. Ако у Босни и Херцеговини, која је заправо протекторат, на другој страни имате дивљег и не нарочито паметног противника, онда то, заиста, није тешко учинити.

Република Србија

А у Србији, изгледа да тај исти страни фактор, који и у Босни и у Црној Гори ради против диктаторâ, и даље тикве сади са најмлађим, али и најгорим диктатором српских земаља. Изгледа да Вучића ова промена курса западних центара моћи судбински не дотиче, што је приметио јалови политичар Борко Стефановић који је натруковао отворено писмо неком Фабрицију, шефу делегације ЕУ у Србији. У тој озбиљној политичкој акцији и генијалној опозиционој идеји, једва је смогао храбости да му налепи чудовишну етикету да је Фабрицио “неми посматрач” онога шта Вучић ради Србији и њеним грађанима. Од тако тешких речи Фабрицију је вероватно пресео ручак. А у ЕУ, ово писмо одјекнуло је таман као и кад миш пљуне на памук.

Но шалу на стану, у Србији би баш то писмо ваљало да одјекне таман толико да грађани још једном виде ко се и како намеће као алтернатива Вучићу:

Нико други до Борко Стефановић компоновао је увертиру за Вучећеву велеиздају Косова и Метохије припремајући Бриселски споразум.

Трабуњао је о некаквим звездицама и фуснотама, а измерио се једини пут кад је излазио на изборе самостално, 2016. године, освојивши мање од један одсто гласова. А данас кукумавчи као Калимеро над Европском унијом, јер ето ова подржава Вучића, а не њега и његове.

Да је којим случајем Стефановић поштен политичар обратио би се Европској унији, Ангели Меркел и тој високој клики која вуче потезе, а не неком мастиљавом бирократи Фабрицију који је добио оглодак и „синекуру“ у банана држави као што је Србија. Да је притом и храбар, Стефановић би могао да каже да нам таква ЕУ не треба, јер нас само замајава и уцењује, а и не планира да нас икада, ни под каквим условима и после било каквих резултата, прими у своје чланство. Али Стефановић нити је храбар нити је поштен политичар. Он је представник оне генерације “политичара” пониклих у Демократској странци који би углавном чинили исто што и Српска напредна странка и Вучић, само мало боље или мало урбаније, да све буде фенси. Не би се баш веселили уз Ацу Лукаса или Цецу, али би им на столу сервирали исто јело.

Нема очигледнијег доказа о поклапању њихове политике управо од политике према Косову и Метохији. Јер они су као атлетичари у штафети – где ја стадох, ти продужи. Зато су и ЕУ и САД одувек у овдашњим политичарима имали широк избор капитулантске понуде и утрке у подаништву. И због тога садашња међународна асистенција и подршка Вучићу није само због пуке рачунице о испоручивању независног Косова, мада Запад озбиљно на то рачуна. Сличну или чак и јачу подршку могли би да добију и други који су кадри и орни да учине исту ствар, а таквих није мало у Србији и сви претендују да буду калифи уместо калифа, али им фали „нешто“ гласова на изборима.

Међутим, невероватно је то што Стефановић чак и не капира како функционише механизам подршке од стране утицајних међународних фактора. Говорили смо о Црној Гори где су се као релеватни фактори наметнули неки нови политички играчи. Помињали смо и Републику Српску у којој се Станивуковић изборио за место на којем га осветљују многи политички рефлектори. Морате се изборити за релеватну позицију, морате се квалификовати да бисте сели за преговарачки, или коцкарски сто са јаким играчима. Јаки играчи су истовремено и озбиљни играчи и они не договарају озбиљне послове са пацерима, а тек никако са њима не углављују уговоре. То би ваљда ови што немају ни један одсто подршке требало да науче, па да стекну много већу подршку, да би имали „су чим да изиђу“ на мегдан.

У српској опозицији сконцентрисало се превише лузера, профитера, многих који само чекају шансу да се продају и извуку ћар. Тако је пропао Пети октобар, тако је пропала демократска Србија и тако је уништен добар део будућности грађана и државе. Српска опозиција заслужује исту ону позицију коју има црногорска опозиција, а то је позиција у којој окајава грехе, преиспитује се и подржава неке некомпромитоване, нове снаге. У супротном тешко ће поново задобити поверење народа, а чак и да га којим случајем добије, лако ће га, опет, уновчити за неки бедни лични ћар и колективну катастрофу.

Фото: Срна, Синиша Пашалић/РАС Србија

Related posts

Фаланги др Костића речи не значе ништа

Prenosimo

Одстрел ловства у Србији

Prenosimo

НАТО агресија 1999. на СРЈ и Србију и даље траје

Gost autor