Balkan i susedi Srbije, Gost Autor, Društvo, Kultura, Srbija

Pismo razdora

          Ćirilica u širokoj upotrebi u Hrvatskoj:"Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka" autora prof. Stanoja Stanojevića štampana 1929. u Bibliografskom zavodu u Zagrebu
SUDBINA ĆIRILICE

 

  • Ćirilica bi verovatno neopozivo nestala kod naših komšija da nije bilo uslova koje pred kandidate za prijem u članstvo postavlja Evropska unija

 

Piše: Miloš LAZIĆ *

Zašto je profesor dr Damir Boras, rektor Zagrebačkog sveučilišta, onomad predložio da se ćirilica vrati u hrvatske škole, svejedno da li će se učiti obavezno ili fakultativno (pod moranjem, ili po izboru), i da li je njegov predlog bio plod naučnog premišljanja ili politički stav? Šta god da je, bio je glas razuma koji je izazvao očekivanu reakciju tamošnje javnosti, pa pokušaj akademika Josipa Bratulića da otvaranje „slučaja ćirilice“ tada objasni još svežim sećanjem na krvavi raspad nekada zajedničke države i na građanski rat (a ne agresiju!) koji se vodio na teritoriji Hrvatske, mnogima s obe strane liči na dolivanje ulja na vatru.

Kako to obično biva, najljući protivnici vraćanja ćirilice su mahom oni koji se muče i s latinicom (abecedom), a u isti voz su se ukrcali i neki političari kako bi na tome nešto ućarili. Valjda da bi smirio uskovitlane strasti, ali i ukazao na besmislenost slučaja, ugledni profesor je pristao da tim povodom razgovara s radoznalim novinarima jedino na Mirogoju, na starom zagrebačkom groblju u kojem su natpisi na mnogim stelama ispisani – ćirilicom!

Ipak, niko još nije pokušao da objasni otkuda poistovećivanje pisma s nacijom, kad i Srbi sve češće i očiglednije zapostavljaju „svoju“ ćirilicu nauštrb „tuđe“ latinice?

Stara škola

          Kad bi danas neko u Hrvatskoj spomenuo da je latinica kod njih ušla u upotrebu tek krajem 15. stoleća, ili da je konačno uobličena znatno kasnije, reformama Ljudevita Gaja u tridesetim godinama pretprošlog veka (i to po uzoru na ćirilicu), verovatno bi ga poslali na „Vrapče“, u Univerzitetsku kliniku za psihijatriju. Ali, tako je. Hrvati su pisali glagoljicom, zatim slovenskom ćirilicom, kako bi latinicu prihvatili zahvaljujući pre svega uticaju rimokatoličke crkve, Austrije i Mađarske. Pa ipak, ćirilica je sve vreme bila u ravnopravnoj upotrebi, o čemu svedoče malobrojni sačuvani sakralni i svetovni spomenici.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Sudbina pisma kao metafora

Bratorad, sin srpskog pisca Grigorija Božovića, pokazao je onomad Gojku Tešiću, književnom kritičaru, kopije pisama koja je dr Ante Radić 1906. godine iz Zagreba slao njegovom ocu, koja dokazuju istinu što je danas neprikladna u nekim tamošnjim krugovima, a pre svega da je tada ćirilica bila podjednako prihvaćena i na hrvatskim prostorima, i to naročito među obrazovanim ljudima, da su južnosrbijanski, još neoslobođeni delovi pod otomanskom okupacijom smatrani za „nesrećne delove zajedničke otadžbine“ i, konačno, da su se u Hrvatskoj delovi slovenskih plemena u Turskoj i pre ujedinjenja u Kraljevinu SHS smatrali i nazivali – braćom.

          Naš negdašnji kolega Aleksandar Birviš, Nišlija po rođenju, dobar čovek po naravi, erudita po znanju, baptista po veri i rektor Baptističkog univerziteta po zvanju, govorio je, uz srpski, još šesnaest jezika. A kako su među njima bili starogrčki, latinski, arapski, hebrejski i staroslovenski, to je nesrećni Aca, uz ćirilicu, morao da zna i koristi starogrčki alfabet, latinicu, arabiku, hebrejsko i crkvenoslovensko pismo. Poslednji put kada smo se čuli i razgovarali bio je profesor Teološkog fakulteta u Osjeku, i tu mu se izgubio svaki trag. Još postoji nada da ga niko, zbog ćirilice, nije prepoznao kao agresora?!

          Kada je Jovo Janjić u Rusiji predstavio svoju upravo prevedenu knjigu „Budimo ljudi“ o Njegovoj svetosti patrijarhu Pavlu, izvesni izdavač, Hrvat koji živi i radi negde u Nemačkoj, iskreno se zainteresovao da je objavi i u Hrvatskoj. Ali, spomenuo je, morala bi prethodno da se prevede na hrvatski i da se štampa latiničnim pismom. Ne zato što Hrvati ne znaju ćirilicu, ili srpski jezik, već zbog toga što zakon tako nalaže, a s njim nema šale! I najverovatnije bi Jovo pristao na latinicu, naša je, ali obavezan prevod na hrvatski jezik mu je delovao kao institucionalizovano podsmevanje, i njemu, i počivšem patrijarhu.

          Uostalom, da Hrvati poznaju i cene ćirilicu dokazivao je od 1982. do 1988. godine Aleksandar Miles, sinčić zagrebačkog novinara Konstantina Milesa, koji je iz Nacionalne i sveučilišne knjižnice pokrao na hiljade inkunabula, mahom opljačkanih po fruškogorskim manastirima tokom rata, u vreme okupacije i pripajanja Srema Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Lišen je slobode u martu 1989 godine, tek nakon što je objavljena reportaža o ovoj pljački u „Ilustrovanoj Politici“, koja se i tada štampala ćirilicom, ali je, svejedno, u Hrvatskoj imala zavidan tiraž.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

          Prvi pokušaj zatiranja ovog pisma dogodio se 3. oktobra 1914. godine, tri meseca nakon atentata u Sarajevu, kada je hrvatska vlada aktom broj 25826 sročenim u Beču zabranila ćirilicu prvo u osnovnim, a deset dana kasnije i u srednjim školama. A kako je taj akt stigao „u paketu“ sa ostalim zabranama koje su se odnosile na srpsku zastavu, šajkaču, čak i na krsne slave, prošao je nezapaženo.

 

Drugi put je ćirilica proterana iz Hrvatske (Bosne i Hercegovine i Srema) 10. aprila 1941. godine, sa osnivanjem NDH, mada nije bilo nikakve „zvanične preporuke“ u tom smislu, jer se znalo gde bi i kako završio svako ko bi se oglušio o taj nepisani zakon. Slično je bilo i pola veka kasnije, kada su počeli oružani sukobi na tlu Socijalističke Republike Hrvatske, koja je tada još bila u sastavu SFRJ.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Ponos i psihijatrija

          Kad je Mustafa Kemal-paša od Turske pokušao da napravi evropsku i sekularnu zemlju, prvo je ukinuo arabiku, pa naložio svima upotrebu turske latinice. Ali, ne zato što je Kuran napisan na arapskom jeziku i arabikom, već zbog toga što arapska kaligrafija ima šest različitih stilova koje čak ni zerek (mudri) ljudi ne mogu da prepoznaju niti da barataju njima. Upravo je Ataturk potsetio javnost da su nekad u otomanskoj imperiji u zvaničnoj upotrebi korišćena četiri jezika i pisma: turski za svakodnevne potrebe, arapski zbog Kurana i vere, farsi (persijski) zbog divne poezije, i srpski, koji je bio jezik dvora, diplomatije i vojske.

          Svedočanstvo o tome čuva se u izveštaju jezuite Bogumila Balbina koji je 1688. godine, u izveštaju sa turskog dvora vatikanskom bibliotekaru Anđelu Roku, pribeležio – “Slavica lingua dominatur et imperatoria apellatur”, ili „Slovenski jezik dominira i carskim se naziva“. Možda je time učeni žbir u kaluđerskom habitu samo posvedočio da nema previše sluha za one jezičke nijanse oko kojih jezikoslovci nekih južnoslovenskih nacija danas lome koplja i zbog kojih su, na primer, odloženi mnogi postupci u Raškoj oblasti jer lokalne službe nemaju dovoljno zvaničnih tumača za bošnjački jezik?

          Problem pisma najbolje su rešili istočnoazijski narodi, pa kineske novine, iako govore zaista različitim jezicima, mogu da čitaju i Japanci i Korejci.

Kod nas, na prostoru bivše Jugoslavije, stvar stoji obrnuto. Pa, iako govorimo (gotovo) istim jezikom, ono što je pečatano ćirilicom ne čitaju u Hrvatskoj i delovima Bosne i Hercegovine i Crne Gore. A, da li je tu reč o nacionalnoj časti, ponosu ili gluposti trebalo bi da odgovore političari, pravnici, lingvisti, socijalni psiholozi i neuropsihijatri. Tim redom.

          Ostaje otvoreno pitanje šta s onima koji po svojim bibliotekama još drže zaboravljene knjige štampane ćirilicom? Da li će ih, ako im zateknu inkriminisana dela, samo opomenuti, ili odmah sprovesti strogom sudiji (ili kadiji)? I kolika je zaprećena kazna za taj zločin?

          Bez obzira na pisma koja znamo i kojima se služimo, ostaje nam uteha da smo zahvaljujući „lingvistima“ i političarima, svi preko noći postali poliglote. Tako ću, ako budem morao, bez trunke zlobe, pod stavkom „strani jezici“, uz srpski koji znam, pre engleskog, latinskog i italijanskog kojima se služim, i grčkog i španskog koje prepoznajem, sada moći da dopišem još i hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik… sa odgovarajućim pismima.

          Samo ne znam šta će Srbi koji su voljom svetskih moćnika osvanuli „u rasejanju“. I dokle?

                                                                          :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Ćirilica bi verovatno sasvim nestala da nije bilo uslova koje je pred Hrvatsku, kao kandidata za prijem u članstvo, postavila Evropska unija… pa su dvojezični natpisi na oba pisma preko noći osvitali čak i na prostorima sa kojih su Srbi neopozivo proterani, a njihova naselja sravnjena sa zemljom kako bi slobodno zemljište što delotvornije bilo zatravljeno i pošumljeno (čime je okončano viševekovno putovanje Srba od državotvornog naroda, do nacionalne manjine).

Još se pamti onaj vukovarski „rijaliti šou“, sa masovim jurišom na dvojezične table postavljene na javnim ustanovama, a upriličenim baš zbog ćirilice, iako su sve do osamostaljenja Hrvatske Srbi bili većinski narod u toj opštini.

Zatureno u sećanju

          Pre desetak godina potnati beogradski slikar Milutin Dedić, stariji brat podjednako poznatog zagrebačkog pesnika i kompozitora Arsena Dedića, otvorio je srce i ispričao zanimljivu priču koju valja citirati.

– Uoči one redarstvene akcije „Oluja“ preminula je naša mater Jelka – počeo je izokola. – Otiša sam u Šibenik prvi put poslije mnogo godina, da bih je, uz puno peripetija, ispratio na poslednji počinak. Sahranili smo je na starom pravoslavnom groblju. Na tom groblju sirotinja je oduvek pokapana u zajedničkim grobnicama: osama posle smrti bila je privilegija imućnijih. E, na tom groblju je bila i grobnica u koju je jedan italijanski plemić, neki Inkjostri, sahranio svoju suprugu Darinku. Srpkinju. Umrla je tjekom Prvog svetskog rata, a ta grobnica i naše groblje bili su joj poslednja želja. Bila je to „il grande inamorato“, velika ljubav. Kad je ovaj plemić umro ili otišao, ne znam, grobnicu je nasledila služinčad. Mati je saznala za to pa je otišla kod njih i kupila je plativši sve pošteno. Tada me je pozvala telefonom da pita šta da radi s tekstom na steli, a ja sam joj poručio da ne dira ništa dok ne dođem. Kad sam stigao u Šibenik, imao sam šta vidjeti: na steli su bila dva teksta, jedan ispisan na talijanskom, a drugi na srpskom. Na onom prvom, je, naravno latinicom, pisalo „Ovdje počiva naša sestra u Bogu Darinka“, to – Darinka – bilo je napisano ćirilicom. Na drugom, koji je napisan srspkim jezikom i kitnjastom crkvenoslavenskom ćirilicom, samo je njezino prezime Inkjostri bilo napisano latinicom. Mi smo pri dnu stele dodali prezime Dedić ne remeteći prethodni tekst, uvereni da je to istodobno spomenik i našoj materi, i ljudskom razumijevanju. Volio bih da spomenik danas mogu vidjeti neke budale što pričaju o suživotu i toleranciji… dok proteruju ćirilicu gde stignu, i kad im se prohte.

Ali, drugo su Italijani…

* Miloš Miša Lazić je dugogodišnji istaknuti reporter “Ilustrovane politike”

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments