Balkan i susedi Srbije, Društvo, Kosovo i Metohija, Kultura, Prenosimo, Slobode, Srbija

Piper primer buđenja uspavane svesti i identiteta i integriteta srpskog društva

Ceo život tragao je za dobrim

  • „Dokle god bude Srba za koje je najdublje načelo ponašanja sadržano u savetu epske majke svom čuvenom sinu ‘Bolje ti je izgubiti glavu / Nego svoju izgubiti dušu’, a takvih je, verujem, još uvek najviše, Kosovo i Metohija nisu izgubljeni, ma čija šapa privremeno čepala po toj svetoj zemlji“ – pisao je, između ostalog, Predrag Piper.

Piše: dr Mitra Reljić, slavista i lingvist

O impozantnom naučnom rezultatu te profesorskom poslanju i umeću akademika Predraga Pipera (1951-2021) od Beograda do Seula, Graca, Frankurta i diljem slovenskog sveta, kao i pregalaštvu na polju unapređenja slavistike kod nas i u svetu, njegove kolege, studenti i budući istraživači tek će svedočiti.

Porodici profesora Predraga Pipera, zatečenoj njegovim nenadanim odlaskom i nenadoknadivim gubitkom, preostaje ponos što su ga imali za oca, supruga, brata i srodnika, a prijateljima sećanje na retku privilegiju što su imali priliku da se susreću sa profesorom Piperom, zahvataju i krepe se iz bistrog kladenca nenametljivog uma i čoveštva. Iz uzorne bibliografije ovog velikog stvaraoca koja obuhvata mnoštvo oblasti njegovih naučnih interesovanja, privlače pažnju i obimni odeljci pod naslovima „Prikazi, kritike, recenzije“ i „Personalia“ koji svedoče o tome koliko je svog dragocenog vremena profesor Predrag Piper posvećivao nesebičnom podsticanju i promociji drugih te podsećanju na naučni doprinos upokojenih kolega i prijatelja.

Kada bi iznova birali svoj život, bez obzira na njegovu svekoliku dramatičnost, ljudi koji prijateljstvo drže za srodstvo najvišeg reda, teško da bi izabrali mnogo drugačiji. Jer, da se nije dogodilo sve što im se dogodilo, ne bi bilo ni novih prijateljstava, kumstava, svežih radosti i bolova. Konačno, za neke ne bi bilo ni razgovora sa Predragom Piperom, ne onih razgovora „Iz slavističke riznice“ kojima se Miloš Jevtić iskreno radovao; sličnim razgovorima radovali su se i drugi. Profesora Predraga Pipera prvi put sam izbliza srela kao zbunjeni izgnanik iz Sarajeva u jesen ’92. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. I odmah mi je, znajući lekovitost čitanja, podario knjigu koja mu se zatekla na radnom stolu. Kad sam se u jesen  ’95. obrela u Prištini, i onde me je sretao sa knjigama. Slao ih preko kolega, uvek s ohrabrujućom i toplom posvetom.

Profesor Predrag Piper na starom groblju uz Crkvu Svetog Nikole u Prištini

– Mi ovde ne možemo ni da zamislimo kakve sve nesreće ljudi na Kosovu i Metohiji podnose – upitno bi i s neopravdanim osećanjem krivice započinjao naš razgovor pri našim susretima u Beogradu, obično o Skupu slavista. Za tu grižu savesti Predrag Piper je najmanje imao razloga, jer je nevolju kosovskometohijskih Srba i te kako zamišljao i uvek bio spreman da je čuje. Tek kada bih u Profesorovom oku videla suzu, pokajala bih se što mu, ne štedeći ga, pripovedam o tim nevoljama, a on je, rukovodeći se onom apostola Pavla „radujte se sa radosnima i plačite sa plačnima“, odmah dodavao – Neka, i treba da boli.

Saznavajući pojedinačne sudbine ljudi i crkava na Kosovu i Metohiji a sledstveno njegovoj spremnosti da ga zaboli, i misaono i emotivno se vezivao za nepoznate mu ljude i svetinje. Tako se ovaj istinski Beograđanin nadasve vezao za prištinsku Crkvu Svetog Nikole koju nikad video nije, a sve zbog predanog joj, svakodnevno kamenovanog, sveštenika i srpskih zatočenika koji su jedino u njoj videli utehu. Otud je Crkvu izubijanu kamenjem i opasanu mržnjom, sve dok nije spaljena, Predrag Piper starinski gospodstveno i hrišćanski nenametljivo „pozdravljao“, a svešteniku uz zahvalnost reči podrške upućivao. „Da bi se nešto istinski pojmilo, mora se najpre kroz srce propustiti. A da bi se kroz srce propustilo, mora se doći i videti“ – izreći će Profesor pred Gračanicom 2005. godine. Sa istom mišlju i te iste godine prekoračio je i sažeženi prag Crkve Svetog Nikole u Prištini.

Budući da mu je, ma i ne bio toga svestan, život proticao u skladu sa onom Raskinovom mišlju da „smo ljudski samo koliko smo osećajni“, profesor Piper je s rezignacijom uviđao da se čojstvo i sastradanje prema drugom lako zamenjuje pukom sebičnošću a pojavne oblike te sebičnosti sagledavao je kao vrstu „teške socijalne patologije“ manifestovane ravnodušnošću savremenog čoveka prema svemu što ga okružuje.

Otud je kao mogućnost prevazilaženja svakojakih društvenih teškoća video ne u revolucijama i kontrarevolucijama, najmanje, kako je govorio, u uvoznim reformama već, pre svega, u peobražaju čoveka, u nužnosti da svako svoj život saobrazi hrišćanskom i ljudskom načelu i da se „osloni na dobro u sebi“.

Kao što je verovao u čudo („Čuda se ne proučavaju i ne objašnjavaju, u njih se veruje. Postoje čudotvorci i čudoprimci. Svako čudo njihovo je zajedničko delo“), tako je verovao i u, nekad i zapretano, ljudsko dobro, pa, između ostalog, poručivao: „Da bi neko primetio svetlo, mora imati zdrave oči, a da bi neko prepoznao dobrotu, mora se osloniti na dobro u sebi, a svako toga ima u sebi bar malo.“

Profesor Predrag Piper pred Gračanicom 2005. godine

Problem Kosova i Metohije i pronalaženje najboljeg puta za njegovo rešenje, barem u onom delu koje zavisi od nas samih, profesor Predrag Piper je sagledavao u kontekstu prevazilaženja opšteg stanja duhovne zapuštenosti i gubitka vrednosnih orijentira te buđenja uspavane svesti o primarnim determinantama identiteta i integriteta srpskog društva.

Zbog toga odnos profesora Predraga Pipera prema Kosovu i Metohiji nije iscrpljivan njegovim intimnim preživljavanjem i iskrenim saosećanjem sa napaćenim narodom; njegova briga redovno je praćena, u knjigama, intervjuima i predavanjima, jasno iskazivanim stavom da je Kosovo u temelju srpskog identiteta, jedna od najvažnijih tačaka oslonca svake zdrave ličnosti i naroda u celini. „Dokle god bude Srba za koje je najdublje načelo ponašanja sadržano u savetu epske majke svom čuvenom sinu ‘Bolje ti je izgubiti glavu / Nego svoju izgubiti dušu’, a takvih je, verujem, još uvek najviše, Kosovo i Metohija nisu izgubljeni, ma čija šapa privremeno čepala po toj svetoj zemlji“ – pisao je, između ostalog, Predrag Piper. Svestan da konstatacija sama po sebi nije dovoljna, profesorski precizno je redovno sugerisao šta nam valja činiti kako bismo sačuvali „jednu od najvećih dragocenosti duhovnog bića svoga naroda“.

U tom smislu, isticao: „Da bismo Kosovo i Metohiju sačuvali i u sebi i da bismo na njemu mogli živeti sa drugima, potrebna su stalna, sistematska i svestrana proučavanja, učenje i na dobrim primerima, ali i na greškama, učvršćivanje kosovskog mita kao etičkog načela, institucionalizovanje značaja Kosova i Metohije za Srbiju pokretanjem odgovarajućih naučnih projekata, osnivanjem instituta, ustanovljavanjem naučnih, kulturnih i školskih nagrada, negovanjem nacionalnog pamćenja kao najčvršćeg uporišta za zdravu sadašnjost i budućnost.“ Do tada – predlagao je – „treba što više iskoristiti alternativne oblike: naučna, stručna i kulturna udruženja, izdavačku delatnost, velike mogućnosti interneta (…), povezivanje sa srodnim udruženjima u svetu“.

Sve što je predlagao drugima, najpre je sebi stavljao u zadatak. Tako je i onog plamenog marta 2004. danima izveštavao svet o stradanju srpskog naroda, crkava i manastira na Kosovu i Metohiji. Na njegove, internetom upućene, apele oglašavali su se dobronamerni, znani i neznani ljudi iz Amerike, Poljske, Rusije, Bugarske…, prevodili njegove poruke, štampali ih ili odašiljali dalje. Ali i mnogi koje je profesor Piper prethodno zadužio nesebičnom promocijom njihovih jezika i kultura, poput Lužičkih Srba. Ostajući dosledan stavu da izgovorene reči valja potkrepiti i sopstvenim delom, štampanje knjiga, zbornika radova, pisanje novinskih i dr. članaka o Kosovu i Metohiji svesrdno je bodrio, potom, uz sve svoje obaveze, obimne publikacije pažljivo iščitavao, recenzirao i promovisao.

Odnos Predraga Pipera prema Kosovu i Metohiji, taman kao i odnos prema svemu drugom i drugima proisticao je iz slobodnog potvrđivanja sopstvene ličnosti kao okosnice njegova dostojanstvenog života, pa sve da je i hteo drugačije, nije ni mogao ni umeo. Njegov autentični glas u institucijama nauke i kulture bio je samo dodatna potvrda te i takve ličnosti. „Borba za ličnost i njeno potvrđivanje su bolni (…) Bol je rađanje ličnosti i njena borba za svoj lik“ (što će reći – obraz Božiji) – kaže N. Berđajev. A samo izgrađena ličnost – reći će ruski mislilac – „kao egzistencijalni centar uključuje čuvstvilište prema stradanju i radosti“. Budući da mu je bio stran svaki konformizam sa svetom koji podrazumeva relativizaciju dobra i vulgarizaciju vaskolikog ljudskog poslanja, profesoru Predragu Piperu nije bilo lako.

Ako je utehu nakon odlaska dragih nam ljudi najbolje potražiti u radu i lepom sećanju, onda se profesor Predrag Piper i za to nesumnjivo postarao. Njegovo izgaranje za bolje u nauci, kulturi, društvu, za dobro u čoveku, rezultiralo je divljenja vrednom pisanom zaostavštinom koju tek valja proučavati i neizbrisivim pamćenjem susreta sa ljudskom plemenitošću onih koji su ga poznavali.

Profesor Predrag Piper u spaljenoj Crkvi Svetog Nikole u Prištini

LINK

Predrag Piper: Život oslonjen na dobro

Podeli:

52votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
2 Comments
stariji
noviji
Inline Feedbacks
View all comments
Božidar
Božidar
10 meseca ranije

Odličan tekst posvećen jednom velikom intelektualcu i dobrom čovjeku Predragu Piperu. Ponosn je Srbija je imala takvog sina.