Kosovo i Metohija, Politika, Srbija

Od prodaje do predaje: ili otpor neokolonijalizmu

Reč je o dvojnoj formuli po kojoj pripadnici nesrpskih naroda imaju pravo na samoopredeljenje. Ukoliko, pak, Srbi traže pravo na samoopredeljenje u toj istoj novonastaloj tvoreni rođenoj na osnovu primene samoopredeljenja, Srbima se tada isto to pravo odriče istovremeno insistirajući na primeni principa nepovredivosti suvereniteta novonastalih država. Reč je dakako o surovoj primeni sile i prava jačega i pri tome manifestaciji arogancije moći i drčnog samoživlja. Za sve ove slučajeve, naime, zajedničko je jedino to da su konačni ishodi tih procesa bili u skladu sa interesima i naumima Sjedinjenih Američkih Država, a da je svaki ostvaren primenom nelegalne sile, protivpravno, uz vojnu agresiju, rat i okupaciju

Piše: Slavko Živanov

Ako bismo objašnjavali šta su u diplomatiji i politici dinamični uslovi koji stoje pred nekojim subjektom, nema boljih analogija od sagledavanja spoljnopolitičkog položaja Srbije ili Turske u procesima evrointegracija. Onomad, pošto je već postalo izvesno da veliko zatezanje u razgovorima između Evropske unije i Turske nije nastalo zbog neveštosti pregovarača, jedan turski diplomata, pred visokog nemačkog političara položio je beli list papira rekavši mu da ispiše sve ono što se od Turske očekuje da ova učini ne bi li EU pod svoje skute prihvatila ovu evroazijsku državu. Nešto slično s takvim blanko papirom pokušali su i srpski političari s Amerikancima, kad su videli da je, krajem devedesetih godina prošlog veka, na Kosmetu vrag odneo šalu. I jedni i drugi dobili su, u suštini, istovetan odgovor – nemogućno je nabrojati sve uslove jer taj spisak nije konačan.

Okolnosti se menjaju, pa se u skladu s njima to novonastalo stanje uklapa s interesima najmoćnije sile. Niko, pa ni Amerikanci ne mogu pretpostaviti šta će u pomenljivim okolnostima tražiti od nekih država da učine. Od tih, nekih, zemalja koje treba da ispunjavaju “dinamične uslove” očekuje se da sve bespogovorno učine jer su one zapravo jedna vreća za paranje od koje se raspara onoliko koliko milijima i bližima treba. To je neka moneta za potkusurivanje ili dežurni krivac i trpitelj batina kojima nas jači velikodušno časte. Turska je to na svojoj koži delimično osetila jer kao članica NATO, ima veoma moćnog saveznika − Ameriku, čime je čitava njena problematika u vezi se Evropskom unijom u orbiti delovanja složenih interaktivnih odnosa Amerike i EU, odnosno odnosa Amerike s jedne strane i Nemačke i njenih saveznika s druge strane. S Turskom je dakle taj problem manji, što ne znači da je rešiv. Srbija, nažalost, nije u takvoj ambivalentnoj poziciji. Njoj Amerika nije saveznik, naprotiv, a i Evropa joj nimalo nije naklonjena. Utoliko gore po Srbiju, i utoliko lakše po Ameriku i EU. Tu barem velikih sporova Evrope i SAD nema što jeste dobro po njihove međusobne odnose, ali po Srbiju je bezmalo katastrofalno. Štaviše, kada se oko drugih problema mimoiđu ili delimično ne slože, svoje partnerstvo i pravovernost dokazuju odlučno iskazujući jedinstveni stav, između ostalog, i prema Srbiji. To obično završava tako da Srbija mora da uradi ono što od nje očekuju Amerika i EU, a ne ono što bi bilo u skadu sa srpskim nacionalnim, državnim i opštim interesom. I ta matrica primenjuje se stalno. U njenom fokusu je jedan glavni problem/uslov čijim se ispunjavanjem potroši uslov, a zatim samo zameni novim.

Novi uslov primenjuje se posle starog, ali se njihovi zajednički učinci generišu, što u našem slučaju znači da nam teritoriju smanjuju, a suverenitet okrnjuju. Međutim, pitanje položaja severnog Kosova aktuelizovano je jer Srbi koji tamo žive ne žele da se pomire sa stanjem koje im se silom nameće. Srbija tu nije mnogo učinila, iako to nije jedino teritorijalno pitanje koje stoji pred ovom državom. Sasvim je izvesno da nas u skorijoj budućnosti očekuju barem isto toliko teška pitanja Raške oblasti i Vojvodine, a ovim pitanjima pridružiće se i pitanje opština sa albanskim stanovništvom na jugu Srbije. Osim ovih teritorijalnih pitanja pred našim društvom nalazi se sijaset ozbiljnih, teških pitanja uređenja temeljnih društvenih odnosa, privrede, državnog ustrojstva i mnogo štošta tome pripadajuće. Pred ovom državom i njenim građanima nalaze se izazovi dostojni mnogo većih naroda, organizovanijih i solidnijih društava, a nekmoli jednog rastrgnutog naroda sumnjivih kolektivnih sposobnosti i dobrano načete društvene supstance…

Takvo stanje države i društva sigurno je posledica kvaliteta političke elite, kao i potencijala srpskog društva, ali je posledica višegodišnjeg delovanja američke spoljne politike i vojno-obaveštajnih dejstava, kao i njenih saveznika i drugih belosvetskih korisnika tuđe nesreće. Kosova je, dakle, stajalo uvek visoko na lestvici tih uslova, ali je danas ono nasledilo primat među uslovima od haškog pitanja jer je ono iscrpeno hapšenjima i ekstradicijom optuženih od strane Srbije.

Osim toga, po mnogo čemu pojavnom možemo utvrditi da je jedna brutalna faza komadanja jugoslovenskog projekta završena grubom bezanestetičkom intervencijom nad srpskim nacionalnim pitanjem i teritorijama na kojima žive Srbi. Stvorene su nove države uz sve one “principe i načela” koji su Srbima odricana. Hronološki poslednji realizovan projekat, stvaranje još jedne albanske države na Balkanu, nastao je direktnom primenom prava manjinske etničke zajednice na samoopredeljenje. Istovremeno, severnom delu Kosmeta, teritoriji na kojoj Srbi žive u većini, odriče se pravo na samoopredeljenje po istom onakvom obrascu po kojem su Albanci ohrabrivani da otcepe deo suverene teritorije Republike Srbije.

Istovetan mutageni princip primenjen je i prilikom stvaranja Hrvatske i eliminisanja Republike Srpske Krajine, odnosno prilikom stvaranja BiH i davljenja Republike Srpske. Reč je o dvojnoj formuli po kojoj pripadnici nesrpskih naroda imaju pravo na samoopredeljenje. Ukoliko, pak, Srbi traže pravo na samoopredeljenje u toj istoj novonastaloj tvoreni rođenoj na osnovu primene samoopredeljenja, Srbima se tada isto to pravo odriče istovremeno insistirajući na primeni principa nepovredivosti suvereniteta novonastalih država. Reč je dakako o surovoj primeni sile i prava jačega i pri tome manifestaciji arogancije moći i drčnog samoživlja. Za sve ove slučajeve, naime, zajedničko je jedino to da su konačni ishodi tih procesa bili u skladu sa interesima i naumima Sjedinjenih Američkih Država, a da je svaki ostvaren primenom nelegalne sile, protivpravno, uz vojnu agresiju, rat i okupaciju. Sve to, sa stanovišta međunarodnog prava jeste apsurdno, ali i sasvim očekivajuće i podrazumevajuće u okruženju savremenih geopolitičkih tokova i značaju vojnih potencijala u praktičnoj međunarodnoj politici.

Pre nekakvog odgovora na pitanje šta jeste terapija za takvu dijagnozu treba imati u vidu da će pitanje suvislog i produktivnog odgovora američkog faktora na Kosovu, a protiv namere Srba da ne prihvate ingerencije još jedne albanske države na Balkanu, biti otvoreno sve dok se sami Srbi ne pomire sa željama i namerama Amerikanaca i sami ne skoče u kipuću vodu tog albansko/američkog kotla. Dok god postoji organizovani otpor, nemirenje i akcija protiv tog čina, teško da se može poraziti srpska strana. To su indirektno dokazali Albanci kada su Srbima pokazivali zube i sa svojom nezavisnosti odneli komadinu srpske zemlje, imovine, ekonomskih resursa i dobar deo srpske budućnosti. Sve to sada vraća se i Albancima i njihovim patronima, partnerima i saveznicima na manjoj, ali ne i manje opasnoj proporciji.

Srpsko pitanje na Kosmetu, iako prividno rešeno tako da Srba gotovo i nema, opet potencijalno nosi prekretničku ulogu i to ne sa stanovišta upliva srpske države i politike na Kosovo i Metohiju, nego se njime dramatično otvara pitanje drugih delova teritorija Srbije za koje sada više nije važno da li ih naseljavaju pripadnici druge nacije, ili će se sintetizovati neki surogat nacije sa isključivim ciljem za otcepljenjem i krunjenjem Srbije.

Možda nema dovoljno čvrstih pokazatelja za to, ali autor ovih redova uveren je da ova generacija živećih Srba svedoči reinkarnaciju Austrougarske monarhije i uspostavljanje pratećih interesa velikih sila koje Balkan krčme otprilike onako kako je to rađeno pre Prvog svetskog rata. To još jednom potvrđuje dugovečnost kolonijalnih, imperijalističkih interesa koji su u ovom novom vremenu uz nove instrumente korigovani proporcijom trenutne moći savezničkih sila, ali se, takođe, ne razlikuju mnogo od nekdašnjih determinanti. Deli se sličan plen samo su udeli drukčiji. Zapadni svet, njihov komoditet i konformitet plaća se novcem stečenim ekstraprofitom u kolonijama. Rim je svojevremeno živeo od poreza svojih provincija, Osmansko carstvo i od svojih provincija i od vazalnih država, i danas je u Americi sve mnogo jeftinije nego drugde, ali cenu te jevtinoće plaća arapski i muslimanski svet, Treći svet i svi oni “donori tkiva i organa” za američku biznis demokratiju. Amerika je induktor svetske ekonomske krize i već sada potpuno je jasno da će se pre čitavo čovečanstvo survati nego što će Amerika jednostavno početi da živi samo od sopstvenih realnih ekonomskih izvora, a ne od obveznica čija se vrednost uteruje nosačima aviona, pratećim arsenalom i zavrtanjem ruku. Utoliko je pitanje koje se danas na severu naše male pokrajine postavlja još dramatičnije, a ne samo principijelno. Pitanje nad pitanjima nije da li će sever Kosova opstati u Kosova Republjik ili će imati visoku samostalnost i formalno i faktički biti deo srpske države.

Pitanje nad pitanjima, imajući u vidu srpsku vizuru i prostor na kojem živimo, nije čak ni da li će Amerikanci još dugo biti nosioci svetskog bahatluka, da li će i dalje terorisati sve one koji imaju kakvo zrnce hrane, goriva ili resursa u svom posedu ne bi li im to oteli, kako bi sami imali još više, a ovi nesrećnici jedva preživljavali. Pitanje za srpsku državu i Srbe jeste to, gde će Amerikanci, ako im Srbi alale sever Kosova, kao što su alalili skoro celo Kosovo, krajine i makar deo Crne Gore, gde će i kada, dakle u tom slučaju, Amerikanci i njihovi evropski partneri da stanu? Kad će sami sebi da kažu − e sad smo od ovih Srba naplatili dovoljno, nećemo više da ih žive deremo i na kolac nabijamo. E pa − neće nikad! Jer kao što smo rekli na početku ovog teksta Srbija je među onim državama ove planete od kojih Amerikanci očekuju ispunjavanje “dinamičnih uslova”. Dok Srbija i njeno rukovodstvo ne utvrdi kako i šta se mora braniti po svaku cenu i svim sredstvima do tada u ovoj zemlji ništa i nikad neće biti normalizovano i u stanju da se popravi i krene ka oporavku. Do tada ćemo samo propadati brže ili sporije, ali neumitno.

Umesto zaključka naglasili bismo još samo značaj trenutka u kojem se moramo ozbiljno suprotstaviti neokolonijalizmu i neoimperijalizmu Amerike i njenih saveznika. Sever Kosova nije ni manje ni više važan ili značajan od Kninske krajine, zapadnog Srema, Prizrena, Bujanovca, Zrenjanina ili Sremske Mitrovice. Sever Kosova je danas najvažniji da bismo konačno shvatili i razumeli da se Srbija nekoć branila u već pomenutom Kninu i da smo tom prodajom i predajom tada, danas primorani da branimo Kosovsku Mitrovicu. Ne odbranimo li danas Zubin Potok, Ibarski Kolašin, Zvečan, Leposavić, pa i Bogdanovićev Lešak, izgubićemo još ponešto i severnije i južnije, i istočnije i zapadnije. Toliko toga ćemo izgubiti da nam neće ostati skoro ništa. I možda će onda, kad izgubimo sve teritorije, prestati da nam otimaju zemlju. Ali, sigurno neće prestati sa otimanjem. Onda će, po osnovu “dinamičnih uslova” od Srba uzimati kakvu drukčiju korist sve dok Srbima ne ostane samo Lazarov izbor.

Objavljeno na sajtu NSPM, 21.10.2011. (http://www.nspm.rs/politicki-zivot/od-prodaje-do-predaje-ili-otpor-neokolonijalizmu.html)

Podeli: