Одсудна битка за Београд

Шапић на трпези вампира  

  • Вучић не жели конкуренцију, он само искоришћава, понижава и малтретира своје лојалне апаратчике. Он нема сараднике, он има слуге
  • Њега о ратовању не треба подучавати, зато не само да не намерава да изгуби битку за Београд, него зна да би након пораза у главном граду убрзо изгубио све
  • Шапић је своју фенси, спортску и елегантну јахту с којом је могао лако да преплови свет везао за Вучићев Титаник
  • Весићево оргијање у Београду и над Београђанима истањило је подршку напредњака и увело их у неизвесност и упитност опстанка
  • Суштина тактике коју Вучић спроводи свиме овиме, а особито усисавањем Шапића, јесте настојање да сопствену диктаторску владавину продужи, прошири и стабилизује

Пише: Славко Живанов

Од изреке у којој се тврди да је могућно изгубити битку, а добити рат нису се многи овајдили. Она је корисније легла онима што су трагали за утехом гајећи очекивања без покрића, у самозаваравању и видању рана од страха да се истина погледа у очи. Поуздано је и неспорно да је таквих битака у историји било, али су оне, углавном, остале у хладној сенци великих победа и добијених ратова. Но, легендарне битке, оне од чијег је исхода зависио рат, остале су дубоко уклесане у историји, и дуго ће се славити. Битком код Курска сломљена је кичма Вермахту, пропашћу опсаде Беча у 17. веку, заустављено је Османско царство и почео је узлет Хабзбурговаца, а Битком код Саратоге одлучен је исход Америчког рата за независност. Битком код Хадријанопоља, у 4. веку, отпочео је крај Западног римског царства…

У политици, која је одувек била веома слична, можда и истоветна ратовању, применом ригиднијих средстава, разуме се, изгубљена битка пре или касније доводи до изгубљеног рата. Што је битка важнија, за губитнике је пропаст ближа. У политици, губитак власти јесте губитак рата. Нико се данас толико не боји изгубљене власти и моћи колико се тога плаше диктатори, лопови, прерушени политичари, харамбаше и разбојници свикли и одлучни да наставе харање и тлачење…

У Србији су такви, или гори, већ деценију на власти и нису се уморили од владања, хтели би још. За то користе манипулацију, пропаганду, претње, уцене, застрашивања и вероватно још грђи арсенал што ће се тек сазнати пошто им претходно видимо леђа. На срећу, подршка тој клики опада, тањи се, пропаганда у Београду не успева плодно, дозлогрдило је, а Вучићу, кад је реч о београдским изборима, није комфорно, ни пријатно, облива га хладан зној. Њега о ратовању не треба подучавати, зато не само да не намерава да изгуби битку за Београду, него зна да би након пораза у главном граду, убрзо, изгубио све.

Затечено стање

Весићево оргијање у Београду и над Београђанима истањило је подршку напредњака и увело их у неизвесност и упитност опстанка. Скор ове штеточинске власти примакао се критичним вредностима, клацкалици, а одзвањање кадровске празнине СНС-а јечи на све стране. Иако та странка никада није изнедрила ни једног јединог пристојног човека, а да не говоримо о поштеним стручњацима, њихов страначки кадровски потенцијал за београдске изборе је апсолутни банкрот. Рециклирана фора са фикус-премијерком, фикус-градоначелником, и многим другим фикус-фикусима у Београду, извесно је изарчена, чиме је Вучић усмерен ка “уједињењу” са Српским патриотским савезом Александра Шапића. Ово “уједињење” у основи је куповина доброг кандидата за београдске изборе, и нешто мало више од тога. Из Вучићеве перспективе посматрано, бољи потез није имао, а да ли ће њиме обезбедити континуитет власти у Београду, тек ћемо видети. Купио је одличног кандидата за београдске изборе, а истовремено користиће га за покривалицу Стефановићевог фракцијашења које хоће да елиминише уз најмању штету. Искористиће Шапића да о истом трошку сахрани Стефановића, најури га из београдске организације, а можда и из странке, и поново заведе тоталну страначку послушност – политички мук.

Колико је год лако разумети Вучића, његове мотиве, и шпекулације, толико је тешко разумети  Шапићев интерес. Међутим, Шапићеви разлози, какви год били, небитни су. Доласком под Вучићеве скуте, добровољно и бланко, одрекао се особито политичке, а и опште самосталности, слободе, па чак и личног интегритета и достојанства. Као најобичнији послушник и најамни војник (његов колега Вања Удовичић томе најбоље сведочи) Шапић се вољно, мада није извесно да ли рационално и свесно, одрекао свог политичког кредита одлучивши се на политичко самоубиство, што је ипак за жаљење.

Наиме, до сада је показао политички нерв, могао је и успешно да се бави политиком у интересу грађана, и један је од ретких који се афирмисао у периоду Вучићеве страховладе и мочваре у коју је овај увео српско друштво. Још једном је компромитована могућност да се у Србији роди поштена, нова политичка опција и још једном је крунисана трговина као модус операнди наше заједнице и превасходно политике. Шапић није изневерио много, али није ни безначајно то што је додатно контаминирао болесно и бесперспективно друштво убрзавајући општи пад у ништавило и пропаст.

Јер, колико год био препознат, симпатичан, прихватљив или успешан, Вучићу не може бити ни до колена. Шапић политички не угрожава Вучића ни на који начин, нити би му то Вучић допустио. Докле год су на истој страни, иако има политички кредит, Шапић не може да стекне икакву специфичну политичку тежину. Он ће у СНС-у бити без права да самостално гледа светло дана. Лишиће га било какве дискретности, аутономности, чак и права на лични став. Његов нови шеф лишиће га било каквог права на било шта, па и слободе на ма какво, па и сопствено мишљење, а обилно ће га частити надзором, жбировима и темељном контролом. Тако је било досад и тако ће бити и одсад, изузев ако неко не верује да ће се Вучић променити и одрећи моћи и амбиције да управља животом Србије.

Док су с Вучићем, кадрови СНС треба да слушају, а не да мисле, а некмоли да нешто у складу с „издвојеним“ мишљењем ураде. СНС-овци су биолошки роботи, а не политички мислећа бића, и у складу са нивоом професионално урађеног посла, у складу са степеном извршења директива биће богато материјално награђени. Због тога су, иначе, и чланови странке.

Референдумска атмосфера

Вучићу је пад рејтинга у Београду рак рана. Уложиће милијарде новца пореских обвезника не би ли га вратио и продужио опстанак на власти. Кандидата за ове локалне изборе је нашао, препустиће му кампању, а обезбедиће му савезнике, новац, медије… Својим омиљеним опозиционарима наредиће да Шапића хвале до неба, а вероватно ће социјалистима наредити да га подрже како се не би осипали гласови. Све ресурсе и све снаге упрегнуће у београдске изборе не би ли некако на њима апсолутно победио и заштитио трон. Резервисаће одговорност за Шапића, а заслуге неће делити ни са ким.

Свака, па и најсложенија и најјача машина има слабо место. Вучићева подршка нигде није толико слаба као у Београду. У Београду ће се напрслина у његовој власти појавити или већ на следећим изборима, или на првим следећим. Ако би Шапић добио ове изборе не би се чекало много на следећи изборни циклус јер би Београђани врло брзо увидели да све, ама баш све што им је обећавано у кампањи представља голу и масну лаж и обману. Весић би се врло брзо вратио у фокус, или би у тај фокус дошао неко гори од Весића. Све око нас личило би на садашње стање, с тим што би било много горе. Иако данас тешко замишљамо некога на месту гаулајтера Београда који је гори од Весића, и иако тешко претпостављамо какво то стање може бити горе од садашњости, наше невоље и несреће јесу у томе што напредњаци, с Вучићем који их је створио и мобилисао, негују непресушни потенцијал да то лако и очас остваре. Они су заиста спремни да у наношењу несреће народу надмаше саме себе.

Александар Шапић, дакле, са свим својим спортским одличјима и медаљама, са плакетама успешног председника општине, освојеним признањима у базену, и приде титулом геј-иконе, нема никаквог озбиљног покрића у очекивањима да ће у будућим пословима бити самосталнији и успешнији од Вулина, Брнабићке, посланчића Кебаре и Лангуре, Томе Моне, Маје Прелетачице и хиљаде истих, а заправо све горих од горих…

Он је већ сада освојио трофеј поставши тек један од њих, сасвим необичних пајаца, покорника и служитеља, али је питање када ће то и већина грађана да види. Његов примарни, секундарни и терцијални домаћи задатак биће да у свакој реченици коју изговори удене лажну паролу да је Вучић најзаслужнији, најпаметнији, најлепши, најспособнији… Заправо, ни он, као и други из тог друштва, неће говорити ни о чему другом него само о Њему, а смисао сопственог постојања свешће на то да Вучићу омогући безобалну власт, а себи тантијеме. Дакле, реч је о сировој и пукој трговини.

Међутим, изгледа да Вучић има заиста озбиљан проблем у странци када се одлучио да преузме Шапића који је много скупљи од неког Лончара или Селаковића, Кркобабића или Славице Ђукић Дејановић. Да му не шкрипи толико ангажовао би неког јефтиног или половног Мартиновића, Бакареца, Атлагића, Чомићку или ма којег бесплатног члана своје мегаломанске странке бесквалитетних другова. Шапић је, пак, до малочас био долазећи политичар, а не умирући као сви Вучићеви пајташи, слуге и полтрони. Уместо досадашњих пиона, наступа период за јаче фигуре, јер је шаховска партија постала сложенија и тежа. Изгледа да Вучићевом кандидату није довољна само Вучићева подршка. Морао би да има и подршку свих његових савезника, као и пристојан капацитет и потенцијал да привуче бираче који нису одушевљени учинком досадашње градске власти, а истовремено нису изоштрили политичку оптику, па им се може продати рог за свећу. Вучић, дакле, мора да одреши кесу и да пусти себи близу некога кога ће и сам, а и многи други видети као конкуренцију и кандидата за калифа, а не само градоначелника. Колико ће га то коштати нико не може знати. Међутим, рачун који се спрема Шапићу много је једноставнији. Шапић је своју фенси, спортску и елегантну јахту с којом је могао лако да преплови свет везао за Вучићев Титаник. Сад обојица тако чврсто везани чекају санту леда за коју се не зна с које ће стране и када. Чекајући торпедо чекају и одговор на енигму да ли ће њихова веза пре постати самртни ропац за обојицу, него појас за спасавање једног од њих. Додуше, Вучић ово брчкање са ватерполистом другачије зове, ово је за њега само поигравање којим купује време и одлаже дефинитивни крај. Ово је за њега ипак пре брак из нужде него из интереса…

Епилог

Асанација београдског одбора сопствене странке сигурно је важна обавеза, али далеко је од тога да је реч о суштини. Кадровска трансфузија, иако спасоносна и благотворна, особито у лику младог популарног спортисте и симпатичне фаце у политичком узлету, није део суштине Вучићеве политике. Покушај да се унутарстраначком предизборном комбинаториком под тепих гурну и скрију сви кадровски промашаји и нашминка оронуло лице мумифициране странке, у кампањи тешке пропаганде и лажи да ће странка да се поправља, чисти и лечи, само је део фуш-лакиране амбалаже.

        Насловна страна из фебруара 2018.

Избор градоначелника је фарса, он се не бира непосредно, на изборима. Скупштинска већина може да изабере било кога ко је спреман да се прода за неку дозволу за градњу викендице. Вучићу градоначелник не треба – треба му гласачка машина да своју монополску власт задржи и ојача и, као и до сада, контролише и експлоатише буџет и привилегије власти.

Суштина тактике коју Вучић спроводи свиме овиме, а особито усисавањем Шапића, јесте настојање да сопствену диктаторску владавину продужи, прошири и стабилизује. Да искористи ново превозно средство или биће које ће га однети даље у узурпацију туђих надлежности и да самовољно, бескрупулозно, халапљиво преотме ингеренције свих грана власти и све надлежности државних органа, од правосуђа, владâ, скупштинâ, градских већа, јавних предузећа, па све до месних заједница.

На београдским изборима кандидат СНС не може да победи само са подршком Вучића. Из те групације нико не може до циља без збира подршке свих Вучићевих сателита (коалициони партнери и лажна опозиција), али и дела преварених бирача који би могли у Шапићу да виде „нешто“ што је између власти и бојкот опозиције. Због тог својства Шапић је драгоцен, а и спреман је да све то лојално Вучићу испоручи. Сасвим је могућно да у некој својој рачуници види себе као другог човека у СНС, но ту се јако заиграо и дебело прерачунао.

Вучић не жели конкуренцију, он само искоришћава, понижава и малтретира своје лојалне апаратчике. Он нема сараднике, он има слуге. А Александар Шапић је данас најпре озбиљан, најбољи и дефинитиван кандидат за првог Вучићевог слугу. Он има довољно младе крви на коју Господар рачуна у својој вампирској мисији замене крви и поправљања свог нарушеног политичког рејтинга. И Напредној странци треба замена крви јер је дубоко и неизлечиво компромитована. СНС све више показује своје право лице и то неће моћи да сакрије ни Шапић. Најбољи светски ватерполо нападач свих времена виђен је да ускоро постане само политичка љуштура и неуспели експеримент, заслужено и праведно, јер у овај процес није ушао као најбољи југословенски ватерполо стрелац, него као ватерполиста који је склопио најплаћеније уговоре у историји ватерпола. У овој утакмици Шапић ће играти четири четвртине и даће све од себе, не за клуб, не ни за репрезентацију – играће за Вучића и Вучићев властодржачки бајпас. Видећемо да ли ће публика потопити обојицу.

Карикатуре: Предраг Кораксић Коракс

Related posts

Кад ће председник Србије Александар Вучић да посети Црну Гору

Јово

Гините Украјинци за интересе САД и НАТО земаља

Јово

У атентату на Александра Дугина убијена његова ћерка

Prenosimo