Gost Autor, Društvo, Knjige, Politika, Svet (planeta), Slobode

ODNOS BRITANIJE I EVROPE: „VOLIM TE, NI JA TEBE“

Feljton: Iz nove knjige Siniše Ljepojevića „Bregzit revolucija“ (2)

  • Evropska praksa i kultura su teorijske, a britanske iskustvene. Britanci svoja pravila i način života temelje na iskustvu, a Evropa na teorijskim zamislima kako bi nešto trebalo da bude, a ne na stvarnom životu. Tu je temeljna razlika i tu nema popravke.
  • Nikada u modernoj istoriji Velika Britanija nije imala uistinu bliske veze sa Evropom, nikada to nije bila jaka veza. Britanci tačnije Englezi, Škoti i Velšani su stvarno temeljno drugačiji od Evropljana. Kultura je drugačija, suštinski, kao i istorijsko iskustvo.

Piše: Siniša Ljepojević

ambijentu političkog Bregzit haosa u javnosti je potpuno potisnuta slika stvarnih odnosa Britanije i Evropske unije (EU) . Odnosi Velike Britanije i Evropske unije bi se najbolje mogli opisati refrenom iz jedne pesme francuskog pesnika Serža Genzbura Volim te, ni ja tebe.

Nikada u modernoj istoriji Velika Britanija nije imala uistinu bliske veze sa Evropom, nikada to nije bila jaka veza. Jedino je Škotska i kada je bila nezavisna država imala bliske veze sa Francuskom koje je zadržala i posle ulaska u uniju sa Engleskom. Britanci tačnije  Englezi, Škoti i Velšani su stvarno temeljno drugačiji od Evropljana. Kultura je drugačija, suštinski, kao i istorijsko iskustvo. Evropska praksa i kultura su teorijske, a britanske iskustvene.  Britanci svoja pravila i način života temelje na iskustvu, a Evropa na teorijskim zamislima kako bi nešto trebalo da bude a ne na stvarnom životu. Tu je temeljna razlika i tu nema popravke.

Izvesno približavanje Britanije Evropi se desilo tek Prvim i Drugim svetskim ratom, ali i u to vreme Britanija je sebe smatrala drugačijom, što ne pripada Kontinentu. Tek posle Drugog svetskog rata počinje veće interesovanje za Evropu i uplitanje Londona u evropske poslove.

Britanija tek iz trećeg pokušaja ulazi u EU

Vremena su se menjala pa je Britanija na kraju, ipak, postala članica evropske integracije. Ali, to vreme je ispunjeno velikim lomovima i na neki način političkim žrtvama. Prva velika politička žrtva Evrope u Britaniji je bila premijerka Margaret Tačer. Ona se protivila daljoj političkoj integraciji Evrope i novembra 1990. godine, kada se uveliko pripremalo formiranje Evropske Unije, morala je da podnese ostavku. Tadašnja dominantna politička elita u Londonu je bila sva pro-evropska.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Knjiga se može kupiti ili naručiti po ceni od 495 dinara po primerku u knjižari izdavača „Beosinga“, Savska 9, „Kaisa“ (Tel.+ 381 63 84 73 760), kao i u sedištu izdavačaGavrila Principa 44, (Tel: 011 3099877).  A u knjižarama „Vulkana“, Delfi“i „Lagune“je u prodaji od ove nedelje septembra.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Za ambiciju Britanije da ipak postane deo evropske integracije presudno su uticala dva događaja. Prvi je bio britansko-francuska vojna intervencija u Egiptu, na Sueckom kanalu 1956. godine  kada je Britanija poražena i kada se raspalo njeno saveznizništvo sa Francuskom. Francuska se okrenula Nemačkoj, a Britanija je, posle Sueca, kada je ključnu izdaju doživela od Amerike, shvatila da ipak bez Amerikanaca definitno ne može ništa.

Drugi događaj je  dolazak  na vlast američkog predsednika Džona Kenedija. Novi američki predsednik nije bio previše upoznat sa evropskom politikom pa je za svog ključnog čoveka za Evropu imenovao Džordža Bola, koji je bio veliki zagovornik  evropske političke federacije. Početkom aprila 1961. britanski premijer Harold Makmilan se u Vašingtonu sreo sa predsednikom Kenedijem. Na sastanku u Beloj kući je Makmilan direktno postavio pitanje da li da se Britanija pridruži tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ).  Amerika je tada tražila od Britanije da uđe u EEZ jer je to i američki interes. Tada je, praktično na američki zahtev, krenula velika pro-evropska kampanja u Britaniji iako je u toj zemlji već bila duboko usađena sumnja prema načinu evropske integracije i, u osnovi, otpor ideji stvaranja neke super-države Evrope.

Susret Džona Kenedija i Šarla de Gola 1961. godine

Britanija je ubrzo prvi put  podnela zahtev za članstvo u EEZ i to je formalno prihvaćeno 26. septembra 1961. godine. Francuski predsednik general Šarl de Gol je u januaru 1963. blokirao prijem Britanije i celi postupak je obustavljen. Britanija je onda po drugi put podnela zahtev 1967. godine, ali je i tada njen prijem blokirao general de Gol.

          Tek kada je De Gol 1969. napustio mesto predsednika Francuske otvorile su se perspektive za Britaniju koja je po treći put podnela zahtev 1970. godine. I tek taj treći pokušaj je bio uspešan. Postala je članica EEZ 1973. godine.   Ali ni kada je Britanija postala deo EEZ raspoloženje u javnosti nije bilo na strani evropske integracije pa  se, sa kasnije vremenske distance, taj proces vidi kao velika manipulacija političke elite.

:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:

Predstavljanje knjige 28. septembra U Institutu za evropske studije

Promocija knjige Siniše Ljepojevića „Bregzit revolucija“ održaće se, u organizaciji Instituta, u Svečanoj sali Instituta za evropske studije (IES) Trg Nikole Pašića 11, četvrti sprat, sala 136, 28. septembra, ponedeljak, u 12 sati.

O knjizi će govoriti: dr Slobodan Reljić, Aleksandar Pavić, urednik knjige Jovo Vukelić i autor Siniša Ljepojević.

Ulaz je slobodan.

:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:*:

          Koliko je otpor Britanaca bio prema evropskoj integraciji i Evropi gotovo u istoj meri je bila i nevoljnost Evrope prema Britaniji. Britanija je nekako uvek bila „kamenčić u cipeli“ i neprestano je postavljala svoje uslove i tražila izuzeće iz određenih odluka. To joj je često polazilo za rukom jer se iza scene trgovalo kada Britanija nije htela da prihvati predloge Nemačke i Francuske pa je onda za pristanak uvek nešto dobijala.

Ali, generalno Britanija nije imala bitniji uticaj na odluke Evropske unije (EU). EU je, na primer, odbila čak 80 važnih predloga Britanije.

Reakcije evropskih lidera na izlazak Britanije iz EU, Bregzit, su  prepune besa i panike su zbog posledica donekle razumljive  ali ipak,  razotkrivaju koliko u stvari ta Evropa i ne voli Britaniju i Britance. Utisak je da je tim liderima, mada oni i nisu neke veličine, dosta Britanaca čak i previše. Francuski predsednik Emanuel Makron je, na primer,  Bregzit ocenio kao „neodgovornu laž“ i kao najgoru krizu od Drugog svetskog rata. On tvrdi da su odlazak Britanije „gurali besni huškači i lažne vesti“ i da izlazak iz EU „ne nudi ništa“. Makron je to napisao u pismu koje je na Tviteru objavio na 22 EU jezika. To je, kako je naslovio, pismo „građanima Evrope“, a ne EU. Izbor reči ne svedoči samo o Bregzit besu nego i o nekoj vrsti odbojnosti prema Britaniji i Britancima. Jer, ocena da je odluka većine običnih građana na referendumu „neodgovorna laž… besnih huškača“ je možda i nesvesno priznanje šta Makron misli o komšijama.

Iako su ga brutalno vređali Boris Džonson je izdržao do kraja

Ništa manje besan ili otvoren nije bio i bivši predsednik Evropske komisije (EK) Žan-Klod Junker. On je lidera Bregzita Borisa Džonsona nazvao „lažovom“.  Mada je priznao da je Britanija oduvek evropsku integraciju videla kao ekonomski projekat a ne kao političku uniju. Glavni pregovarač EU za Bregzit francuski birokrat Mišel Bernije tvrdi da su Britanci izašli zbog „britanske nostalgije“ za vremenima kada je Britanija bila „moćna“.

Velika kriza EU

Drugim rečima, otpor Britanije prema evropskim integracijama kao i upornost Evropljana protiv britanskog članstva imaju duboke korene i  dugu istoriju.

U javnosti je standardni stereotip  da je Evropska unija  pre svega ekonomski uspeh. Da li je to, međutim, tako ili je samo vešto održavani mit?

Podela unutar zemalja EU Britancima je ličila na ovu ilustraciju (Crtež Emili Grejvet)

Između 1980. i 2007. godine prosečan rast u Francuskoj je bio 2,2 odsto,  u Nemačkoj 1,9,  u Holandiji 2,6   i u Italiji 1,8. Za poređenje, u to vreme Britanija  je imala rast od 2,5 odsto a Amerika  3 procenta. A  prosečan rast izvornih šest članica EEZ od 1980. do 2016. je  1,6 odsto.

Među tim brojkama, međutim,  daleko je važnija  struktura BDP-a. U strukturi  BDP-a EU   poljoprivreda učestvuje sa 1,5 odsto, industrija sa 24,5 odsto a sektor usluga (services) sa 70,7 odsto. To su podaci za 2016. godinu.

EU je u celini tokom 2019. bila u recesiji mada je zvanično objavljeno da je rast na nivou cele integracije te godine bio 0,1 odsto. Objašnjenja su da je tako mali prosečan rast bio zbog zastoja Francuske i Italije. To su podaci nezavisnih ekonomskih instituta širom Evrope a zvanična statistička kuća EU, Evrostat, je objavila da je rast bio 0,9 odsto.

U analizi revizorske kuće Dilojt za  2019. godinu su malo drugačije procene. Industrija u celoj EU je prema toj analizi, skoro cele te godine bila u recesiji, pad je skoro 2 odsto, a neki pokazatelji sugerišu i da je to 1,8.  Jedino što beleži nekakav rast su građevinarstvo i komunikacione kompanije, internet i telefoni.  Sve drugo je u padu.

Očigledan je tako nesrazmer između visokog životnog standarda i stvarnog privrednog rasta. Ta pukotina je morala da bude nekako finansirana i tu se dolazi do jednog od ključnih problema – dugova. Kao i na globalnom nivou dugovi su alarmantni problem u EU. Nema ni  jasne ideje kako  to može da se reši.  Prosek dugova u odnosu na BDP je u celoj EU 84,2 odsto, a u Evrozoni 86,1 odsto.

Faraž je u parlamentu EU vešto raskrinkavao dvostruke standarde briselske birokratije

Gledano u procentima u odnosu na BDP najzaduženija je Grčka sa 178,2 odsto duga. Zatim je Italija sa 137,3 odsto, pa Portugalija sa 120,5, Belgija sa 102,3, Francuska sa 100,5 i onda među većim dužnicima slede Španija sa 97,9, Kipar 97,8 odsto i Hrvatska sa 80.1 odsto, Austrija 74,9, Mađarska 71,1, Slovenija 68,2, Republika Irska 68,1 i Nemačka sa 62,6 odsto.

Ali, gledano u novčanoj visini duga najzaduženije su Italija koja duguje 2.439,25 milijardi evra, zatim Francuska 2.415,07, Nemačka sa 2.086,68 milijardi evra i Španija sa 1,207 milijardi evra. Grčka jeste  prva u odnosu na BDP a u novcu duguje 367.642 milijarde evra. Ukupan dug zemalja EU, prema dostupnim podacima, je 21,589.43 milijardi evra.

Prepuklo srce

Ni situacija u Ujedinjenom Kraljevstvu nije baš mnogo bolja. I Britanija ima problem strukture privrede i prozvodnja, industrija, u BDP-u učestvuje sa samo 8,5 odsto a sve drugo su finansijski inženjering, usluge i trgovina. Britanski BDP je u 2019. godini iznosio oko 2,700 milijardi evra što je oko 6,2 odsto ukupnog BDP-a EU. Ali, i Britanija je veoma zadužena zemlja. Njen dug je u 2018. godini iznosio 1,78 biliona funti što je 86,58 odsto njenog BDP-a.  Iz ugla brojki Britanija nije baš u mnogo boljem položaju nego i druge velike zemlje EU.

Većina njenih građana, međutim,  mnoge probleme identifikuje sa evropskom integracijom i, kako se pokazalo na referendumu i decembraskim vanrednim izborima 2019. godine, veruje da je za njihovu zemlju bolje i zdravije da napusti EU.

Treći nastavak u petak: Šok poraza: za izlazak iz EU glasalo 52 odsto Britanaca

…………………….

Podeli:

52votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments