Gost Autor, Politika, Rusija, SAD (Amerika), Svet (planeta)

OBRUČ OKO MOSKVE SE SVE VIŠE STEŽE

Opkoljavanje

Razlozi i moguće posledice nerutinske i rizične posete državnog sekretara SAD Ukrajini, Belorusiji, Kazahstanu i Uzbekistanu

  • Mnogi se pitaju šta je bio cilj ofanzivnih susreta Majkla Pompea susednim državama Ruske Federacije, koje čine „trbuh“ Rusije: Ukrajini, Belorusiji, Kazahstanu i Uzbekistanu i to baš u trenucima kada se svet nalazi u velikoj političkoj krizi
  • Nije tajna da SAD već dugo pokušavaju da „zabiju klin“ u rusko-beloruske, u istoriji veoma prijateljske ali i bratske odnose. Belorusija im je posebno potrebna, jer bez nje teško mogu napraviti kompletan obruč oko ruskih spoljnih granica.
  • Spoljna politika zemalja zapadne hemisfere već deset vekova je u prioritetu usmerena ka pokušaju podjarmljivanja i rasparčavanja Rusije.
  • Neki zapadni analitičari smatraju da je nova jedinstvena država Rusije i Belorusije potrebna Putinu kako bi opstao na vlasti, s obzirom da bi on bio prvi njen predsednik. Istina je, međutim, drugojačija: Putinu nije potrebna nova država kako bi imao ogroman politički uticaj u svojoj matičnoj!
  • Pompeo u Kazahstanu: Uveren sam da države dobijaju najbolje rezultate kada su partneri američkih kompanija. Dobijate fer dogovore. Dobijate otvaranje radnih mesta. Dobijate transparentne ugovore. Dobijate kompanije koje brinu o životnoj sredini…
  • Imajući u vidu ovu kružnu putanju koju je oko Rusije napravio Majkl Pompeo, ni malo naivnu i nevinu, zaključujemo: nešto ozbiljno se priprema u režiji Amerike i njenih NATO saveznika!

Pogled na Rusiju

Piše: Prof. dr Milan Mile Tomić

Nedavne posete Majkla Pompea, državnog sekretara SAD, nekim zemljama bivšeg Sovjetskog saveza, koje se graniče sa Ruskom Federacijom, od kojih su dve članice prevashodno vojnog saveza ODBK (Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti) 1, izazvalo je za divno čudo uzdržano interesovanje svetske javnosti. Međutim, za one koji pomno prate događaje u vezi sa Rusijom ova poseta niti je rutinska a niti prema njoj prijateljska. Naročito nije neinteresantna za političke analitičare u Rusiji. Posebno se to odnosi na moguće međunarodne implikacije i reagovanje same Rusije.

Karakteristično je da je američki državni sekretar posetio, najpre Ukrajinu (nije članica ODBK), a potom i Belorusiju (članica). Na kraju svoje „Istočne turneje“ Pompeo se sreo sa predsednicima Kazahstana (članica) i Uzbekistana (nije članica ODBK).

Posete u jeku antiruske histerije i ekonomskih sankcija Rusiji

SAD, to je sada već očigledno, geopolitički i geostrateški ulazi u sam „trbuh“ ruskog okružujućeg prostranstva i dolazi na liniju prve odbrane od rastućih pretnji NATO i SAD. Niko ne može zabraniti međudržavne susrete a ni međunarodnu ekonomsku pa i političku saradnju, ali potezi SAD, naročito ovaj sa Pompeom, govore da posledice takvih američkih aktivnosti mogu biti veoma problematične pa i nekontrolisane u ovom delu sveta.

Mnogi se pitaju šta je bio cilj tih susreta i to baš u trenucima kada se svet nalazi u velikoj političkoj krizi, izazvanu sukobima u Siriji, migrantskoj aferi, krizi Evropske unije, sukobu Irana i SAD, koji je navodno u vezi sa niklearnim iranskim programom, ponovne eskalacije libijskog konflikta, rušenja dogovora o ograničenju nuklearnog oružja srednjeg i malog dometa, turskog mešanja u libijski i sirijski konflikt, a zašto i ne pomenuti demokratsku krizu u samim Sjedinjenim državama, izazvanu nemirenjem liberalnih demokrata sa izborom Donalda Trampa za predsednika države.

Posebno treba naglasiti da su se susreti Pompea sa najvišim rukovodiocima pomenutih zemalja, dogodili u jeku antiruske histerije i ekonomskih sankcija prema Rusiji donetih u zemljama zapadne hemisfere.

Tačno pre godinu dana Pompeo je posetio Poljsku, Slovačku i Mađarsku. Zapadni analitičari su tada tu posetu okarakterisali kao napor državnog sekretara da taj deo Evrope bude i dalje okrenut ka Zapadu. Istovremeno, po mišljenju zapadnih političkih analitičara to je bila prilika da se ojača politička i ekonomska saradnja, posebno zbog rastućeg ruskog uticaja na rubovima Evropske unije i to u zemljama koje su bile uključene u Varšavski pakt. Jednom rečju ta poseta se tumačila kao priprema za odbranu od moguće ruske agresije ali i pokušaj navodnog suzdržavanja Rusije od njenih geopolitičkih ambicija, ekonomskim i političkim pa čak i vojnim sredstvima. Jednostavno, Zapadu nikako ne ide u prilog oživljavanje ruskog uticaja u međunarodnoj politici i rušenje jednopolarnog sveta.

Da li ruska aždaja preti Evropi

Šta u tom kontekstu znači ovogodišnja poseta Majkla Pompea susednim zemljama Ruske Federacije – Ukrajini, Belorusiji, Kazahstanu i Uzbekistanu, od kojih su dve države članice ODBK, a druge dve u tesnoj vojnoj, političkoj i ekonomskoj vezi sa njom? U suštini znače isto ono što i pre godinu dana, ali sa nekim dodatnim nijansama.

Kao prvo, fobija zapadnog sveta na čelu sa SAD nije više okrenuta samo prema Rusiji već i prema Kini i njenom sve većem ekonomskom i političkom uticaju na zemlje centralne Azije.

Drugo, prostor pomenutih zemalja potreban je SAD kao odskočna daska za nove i još neobelodanjene konačne vojne i političke ciljeve Amerike u ovom delu sveta. Na taj način bi se zaokružio geostrateški pojas usmeren ka Rusiji, Kini i Iranu.

Treće, najava ekonomskih i političkih intervencija Zapada (čitaj: SAD) kao navodna pomoć pomenutim zemljama ukazuje na intenzivniji nastavak već započete aktivnosti ekonomske i političke izolacije Kine i Rusije od ostatka sveta, a naročito od njima bliskih zemalja.

Odnosi dve jake i velike države su puni nepoverenja i stalnih međusobnih optužbi

Kao četvrto, pokušaj Sjedinjenih država da oživi „GUAM grupu“ (Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija), stvorenu početkom devedesetih godina prošlog veka sa namerom da se uravnoteži preveliki uticaj Rusije na postsovjetskom prostranstvu, odnosno da se ograniči njena dominacija u celom evroazijskom regionu. Inicijativu za osnivanje „GUAM grupe“ kao antiruskog saveza, naravno, dale su Sjedinjene države koje su u početku i finasirale ovaj projekat. Međutim, ovaj lukavi američki pokušaj nije uspeo. Najpre zbog otkaza Azerbejdžana i Moladije, a potom polovinom prve decenije 20. veka zbog pada Juščenka (Ukrajina) i Sakašvilija (Gruzija) Savez je definitivno otišao u istoriju. Osnivanje ovakvog saveza Jeljcinu i njegovoj liberalnoj Vladi tada nije bio dovoljan razlog da se uvere u ne baš prijateljske namere SAD prema Risiji, iako se Amerika zaklinjala u tako nešto. Namera SAD je da tom novom budućem savezu pristupi još i Belorusija, Kazahstan i Uzbekistan.

Ukrajinski faktor i sindrom avangardne rusofobije

Svoj ofanzivni nalet na ostatak država koje okružuju Rusiju, koje još uvek nisu u dovoljnoj meri pod kontrolom SAD i NATO, Pompeo je započeo u Ukrajini, zemlji koju američka administracija smatra svojim skoro „završenim poslom“, što naravno nije tačno. Dakle, državni sekretar je krenuo od, po njemu lakšeg problema, idući ka težim. Geopolitički stručnjaci koji rade za američku vladu smatraju da se u Ukrajini točak istorije ne može vratiti na pređašnje stanje, onakvo kakvo je bilo do takozvane druge „narandžaste revolucije“ 2014. godine i državnog, naravno neustavnog prevrata na Majdanu, već će se on kotrljati u još snažnijem antiruskom tempu. U ovom trenutku, pojednostavljeno, to je ono što se očekuje od Ukrajine. Za sada, ništa više od toga, do nekog povoljnijeg trenutka.

SASTANAK ZELENSKI -POMPEO: Ograničena moć ukrajinskog predsednika, okruženog radikalnim nacionalistima

Naravno da „slamanje kičme“ Ukrajini još uvek u celosti nije završeno, s obzirom na to da u političkoj agendi međunarodne zajednice postoje nerešeni problemi izazvani povratkom Krima u sastav Ruske Federacije i sa građanskim ratom na Donbasu. Američki interesi su da se stanje „ni rata ni mira“, kakvo se sada na veštački način održava na liniji razgraničenja sa istočnim delovima Donjecke i Luganske oblasti (samoproglašenim Republikama), i dalje koristi za pritisak na Rusiju, pa otuda i ne čudi da je glavna izjava Pompea u Kijevu ona koja govori o, a kako drugačije tumačiti, „ratnoj pomoći“ Ukrajini.

Vrlo je zanimljivo da iz Vašingtona dolaze i neke druge, oprečne izjave. Bela kuća napominje kako je ta pomoć uslovljena daljim ponašanjem Kijeva. Neki su skloni da tumače ove pomalo kontradiktorne izjave kao opomenu predsedniku Zeljenskom da nije bio od velike koristi u raskrinkavanju korupcijske „afere Bajden“. Nastavak priče o Bajdenu, njegovom sinu i pritisku bivšeg potpredsednika SAD na političke strukture Ukrajine da smene državnog tužioca koji se usudio da procesuira ovaj slučaj, odgovaraće Trampu u preizbornoj kampanji višestruko. Najpre, ako kandidat za predsednika iz demokratskog tabora bude Džo Bajden, onda će Tramp protiv njega imati efikasno oružje, a drugo bilo ko da bude kandidat, sadašnji predsednik SAD će se obrušiti na demokrate u celini, prozivajući ih za korumpiranost, ucenjivanje „jedne suverene države“ i nesposobnost da donesu bilo kakvo dobro američkom narodu, a da su istovremeno spremni na sticanje lične koristi zloupotrebom državnih položaja.

Ako je Pompeo želeo da učvrsti sadašnju ukrajinsku vlast u njenoj avangardnoj ulozi rusofobske politike, podržavajući njena nastojanja da na kijevskim uslovima okonča građanski rat koji je sama izazvala, on je u tome delimično i uspeo. SAD još uvek javno nije priznala Normandski format kao kredibilnu formaciju za pregovore u vezi regulisanja stanja na Donbasu, čime jednostavno ruši i njenu identitesku kartu – Minske sporazume, od kojih zavisi i perspektiva okončanja građanskog rata. To praktično znači da između Francuske, Nemačke i Rusije, s jedne strane, i Ukrajine, s druge strane, stoje Sjedinjene Američke Države. To je glavni razlog što ne funkcionišu Minski sporazumi.

Ukrajinska rašomonijada

U tom smislu uloga predsednika Ukrajine Volodimira (Vladimira) Zelenskog je očigledno minorna. On i da želi regulisanje odnosa sa Rusijom i Donbasom, to nikako u ovim okolnostima ne može ostvariti. Direktna posledica poseta Majkla Pompea Ukrajini je pojačano, čak dva puta veće po izveštaju OEBS-a, bombardovanje Donjecke i Luganske oblasti od strane ukrajinske regularne vojske. Zašto Zelenski, kao glavnokomandujući armijom, to smrtno granatiranje ne zaustavi, ako proklamuje sebe kao mirotvorca?

Jednastavno on to ne može. Zelenski faktički nema kontrolu nad oružanim snagama svoje zemlje. Poslednjih nekoliko meseci a posebno posle pariskog sastanka Normandskog formata to se pokazalo kao apsolutno tačnim. Uostalom on je okružen radikalnim nacionalstima, uglavnom iz zapadne Ukrajine, koji kao manjina vladaju celom zemljom. Ogromna manjina svojim nacionalističkim radikalizmom podjarmljuje ogromnu  većinu  u Ukrajini. Uostalom, jedna druga poseta iz Amerike koja se dogodila prošle godine posle parlamentarnih izbora dovela je na vlast alternativnog „predsednika“ u liku Arsena Avakova, ministra unutrašnjih poslova. On ujedno kontroliše policiju ali i oružane paraformacije ultraradikalnih nacionalista, koji pretnjama ali i svakodnevnim nasilnim aktivnostima ulivaju strah kod naroda pa čak, eto, i kod predsednika države.

Avgusta 2019. godine, u jeku formiranja nove Vlade, Džon Bolton, sada već bivši savetnik za bezbednost američkog predsednika Trampa izdiktirao je političkim strukturama i samome Zelenskom njen sastav u koju su ušli svi oni koji su američki stipendisti ili su na različite načine na njihovim „jaslama“. Gotovo svi do jednog protivnici su predsednika Zelenskog. Zanimljivo, dan posle odlaska Boltona iz Ukrajine parlament je izglasao novu Vladu.  Amerika je znala da na izborima može pobediti samo novo lice, kao što je Zelenski, ali su takođe znali da on nije u potpunosti njihov čovek od poverenja a i da nije baš politički „načitan“, pa je zato svu moć prenela u ruke svog štićenika Arsena Avakova, dajući mu mogućnost da pretnjom ulice diktira državnu politiku.

Na nesreću po ukrajinsku radikalno-nacinalističku elitu Pompeo je negde morao i da „odstupi“. Njegova kuloarska izjava predstavnicima nevladinih organizacija, koja je procurila u delu ukrajinske štampe, da je pitanje Krima rešeno, jer je vrlo teško „bilo šta od Rusije uzeti“, odjeknula je kao politička bomba u Ukrajini. Naravno, vlast pokušava da relativizira tu njegovu izjavu svim sredstvima, ali ne tako uspešno, jer i Sjedinjene države shvataju šta je istorijska i politička realnost.

Međutim, bez obzira što u tom svom pohodu na Ukrajinu Pompeo iskazuje i znake razuma, Ukrajina a pre svega Poljska i dalje ostaju glavni američki stožeri antiruske politike za šta će dobijati još veću i konkretniju vojnu pomoć, nego što su je do sada imale.

Novi Beloruski front

Nije tajna da SAD već dugo pokušavaju da „zabiju klin“ u rusko-beloruske, u istoriji veoma prijateljske ali i bratske odnose. Belorusija im je posebno potrebna, jer bez nje teško mogu napraviti kompletan obruč oko ruskih spoljnih granica. Istovremeno, dovodeći dve bratske zemlje u konflikt, Zapad na čelu sa SAD pokušava da razbije identitet „sveruskog duha“ koji nesumnjivo postoji i u Belorusiji kao i u Ukrajini, pogotovo posle dugotrajnih najava o formiranju jedinstvene države Belorusa i Rusa, što Amerika po svaku cenu želi da spreči.

Za američku pojačanu aktivnost u ovoj zemlji postoji i neposredan povod i za SAD povoljna okolnost koja je sadržana u najavi pogoršanja rusko-belosruskih odnosa, pre svega zbog nafte i gasa. Ugovor o isporuci nafte i gasa Rusija nije htela da produži po starim uslovima, jer joj to očigledno ni ekonomski a ni politički ne odgovara. Beloruska potraživanja su slična ukrajinskim – Rusija je dužna (sic!) da ovoj zemlji isporučuje energente pod najpovoljnijim uslovima. To znači da unutrašnja cena u Rusiji bude važeća i za Belorusiju, da bude ista onakva kakva je na primer cena u Smoljenskoj oblasti, inače dotirane iz ruskog budžeta.

LUKAŠENKO I POMPEO: Da li je Belorusija vešta udavača

Aleksandar Grigorjevič Lukašenko, posle Mila Đukanovića, najdugovečniji predsednik jedne zemlje, zna svoj geostrateški položaj i značaj koji u tom smislu ima za rusku odbrambenu politiku, te stoga nastupa samouvereno u odnosu na Rusiju, a istovremeno pozivajući Amerikance „u pomoć“.

Pompeo i Stejt department su prozreli taj konflikt i vešto ga koriste. Državni sekretar je najavio da je Amerika spremna da isporuči naftu i gas Belorusiji po konkurentnim cenama (sic!), kako bi „sačuvala“ beloruski državni suverenitet, koji je navodno ugrožen upravo zbog zavisnosti od ruskih energenata! Međutim, beloruski rast BDP, koji je u poslednjih desetak godina na nivou od najamanje tri odsto, upravo je omogućio jeftini ruski gas. Mnogi misle da „stari lisac“ Lukašenko igra mudru igru, preteći Rusiji Amerikom, kako bi izvukao za svoju zemlju najveću korist, nisku cenu energenata na uštrb ruskog budžeta.

Međutim, varaju se zagovornici politike „tvrđenja pazara“ od strane Lukašenka, da je to sve bezazleno i da će na kraju doći do kompromisa Rusije i Belorusije. Odnosi su mnogo komlikovaniji nego što to na prvi pogled izgleda. Već poodavno Lukašenko „namiguje“ Zapadu, pre svega da ga ne bi ugrožavali, dirali i kako ne bi ozbiljnije pomagali i razvili belorusku opoziciju njegovoj vlasti. Takođe, zajednička država u najavi nije bezazlena priča a niti je bez nekih realnih osnova. Uostalom tu zajedničku državu upravo je predložio Lukašenko, ali pod svojim uslovima.

Putin ne misli tako. On Belorusiju posmatra kao buduću federalnu jedinicu Ruske Federacije, odnosno kao autonomnu republiku u sastavu jedinstvene države. Navodno, neki zapadni analitičari smatraju da je ta, nova jedinstvena država potrebna Putinu kako bi opstao na vlasti, s obzirom da bi on bio prvi njen predsednik. Istina je, međutim, drugojačija: Putinu nije potrebna nova država kako bi imao ogroman politički uticaj u svojoj matičnoj!

U istoriji Rusija je stvarala mnogo puta Beloruski front prema zapadnim najezdama i pretenzijama. Beloruski front prema Poljskoj traje već više od četiri veka. On je stvaran i kao odbrana od švedske agresije, a takođe i od nemačke, i to u više navrata. Beloruski front je postojao i za vreme Napoleonovog osvajanja Rusije. Naravno, najžešći je bio onaj za vreme Drugog svetskog rata, odnosno Otadžbinskog rata kako ga Rusi nazivaju. Sva je prilika i nije nemoguće da se još jednom u budućnosti formira taj isti Front kao jedna od važnih odbrana ruske zemlje, jer spoljna politika zemalja zapadne hemisfere već deset vekova je u prioritetu usmerena ka pokušaju podjarmljivanja i rasparčavanja Rusije.

Kazahstanski i Uzbekistanski rulet

Smatra se da je Kazahstan jedan od najvernijih i najpouzdanijih saveznika Rusije i njenog predsednika Putina. Pre svega to je, između ostalog i zbog ličnih odnosa, sada već bivšeg predsednika Kazahstana Nursultana Abušili Nazarbajeva i Vladimira Vladimiroviča Putina. S druge strane kazahstanska ekonomija je u tesnoj vezi sa ruskom, iz prostog razloga – rusko tržište je osnovno tržište za kazahstanske proizvode. Postoji svakako i još jedna značajna činjenica. U Kazahstanu živi najmanje 30 odsto ruskojezičnih stanovnika i zahvaljujući tom podatku ruski je jedan od dva zvanična jezika ove države. Govori se da je Nazarbajev pod stare dane učio kazahstanski jezik, jer ga uopšte nije znao, kako bi dokazao svoju patriotsku odanost svojoj zemlji posle raspada Sovjetskog saveza.

Dakle, Majkl Pompeo se obreo u zemlji večitih nomada, čiji je krov nad njihovim glavama vekovima bila pokretna jurta. 2 

Ali, i dan danas Kazahstan priznaje da je prvo zidano zdanje od cigala dobio pri sovjetskoj vlasti i da se za sovjetsko vreme razvio u ozbiljnu indistrijsko-poljoprivrednu zemlju sa respektabilnim resursnim kapacitetima minerala, vode, nafte i gasa. Sa Belorusijom i Kazahstanom Rusija gaji više od političkih i ekonomskih odnosa. Ona je za te dve države i emotivno vezana, kao što su i one na isti način vezane za Rusiju. Pa, postavlja se pitanje otkuda smelosti državnom sekretaru SAD da bilo šta pokušava u takvom okruženju? A, da je pokušavao videće se iz priloženog.

POMPEO-TOKAJEV: Pompeo je u Kazahstanu nudio američke privredne investicije

Majkl Pompeo se u Astani sreo sa novim predsednikom Kasimom Žomart Kemelovičem Tokajevim (67), ali i sa „sivom emeinencijom“ Nazarbajevim, sada predsednikom Saveta bezbednosti Kazahstana i čelnikom vladajuće stranke. Upravo u novom rasporedu snaga u Kazahstanu američki Stejt department je video svoju šansu, smatrajući da će se sa Tokajevim lakše dogovoriti, s obzirom da u njegovoj biografiji postoji jedna mala, ali ipak moguća tačka oslonca. Kasim Tokajev je ruski đak. Završio je u Moskvi čuveni diplomatski fakultet GIMO , diplomirao dve godine kasnije od Sergeja Lavrova sa kojim je na fakultetu ali i posle njega bio u odličnim odnosima. Bio je diplomata, jedno vreme i ministar inostranih poslova. Ono što je Amerikance privuklo je jedan mali detalj iz njegove biografije. Dve godine (od 2011. do 2013.) bio je na dužnosti Zamenika Generalnog sekretara OUN a istovremeno je bio i generalni direktor odeljenja Organizacije ujedinjenih nacija u Ženevi. Moguće je da Pompeo tu informaciju tumači na svoj način. Ako je radio u Ujedinjenim nacijama, verovatno je da Tokajev, blagonaklonije gleda na SAD, s obzirom da je ta zemlja najveći finansijer OUN. Mogao je i sam da to oseti na svojim ličnim prihodima, jer funkcioneri u toj svetskoj organizaciji imaju veoma visoke plate. Međutim, Tokajev je možda još uvek u senci Nazarbajeva, ali svakako nije politički naivan i lakoveran.

Smelost i drskost Pompea  da diktira šta je za Kazahstan najbolje

Dakle, zahvaljujući toj činjenici iz biografije Tokajeva, koja sama po sebi ništa ne znači, Pompeo se osmelio da u Astani izjavi sledeće: “U potpunosti podržavamo slobodu Kazahstana da izabere da posluje s kojom god zemljom želi, ali sam uveren da države dobijaju najbolje rezultate kada su partneri američkih kompanija. Dobijate fer dogovore. Dobijate otvaranje radnih mesta. Dobijate transparentne ugovore. Dobijate kompanije koje brinu o životnoj sredini… Privlačnost kineskih investicija ide uporedo sa gubitkom suvereniteta i one mogu da naškode, umesto da pomognu, dugoročnom razvoju zemlje.“ Ovde više nije važno koliko u ovoj izjavi ima licemerja, već smelost i drskost gosta da diktira jednoj odista suverenoj i ponosnoj zemlji, kao što je Kazahstan, šta treba da radi i šta je za nju najbolje!

Dakle, liberalna ekonomija važi samo za SAD, ali ne i za druge zemlje, jer kako bi inače mnoge kompanije u trećim zemljama dobile od Sjedinjenih država sankcije s obzirom da rade za Nemačku i Rusiju na gasovodu Severni tok 2, hiljadama kilometara udaljenog od Vašingtona, ili da kineske kompanije ruše nečiji suverinet, a američke, gle čuda to ne čine! One su, inače „milosrdni anđeli“…

Pompeo je na fini i tihi azijatski način i sa evropskim manirima, u Kazahstanu saslušan i ispraćen je na dalji put bez odgovora, u Uzbekistan, sledeću destinaciju u kojoj će „poraditi“ da se onemogući kineski „put svile“ prema Evropi. Onom istom putu koji je pre osam vekova zagovarao Marko Polo.

Pompeo se u Uzbekistanu sreo sa predsednikom Mirzatom Miromonovičem Mirzijojevim (63), naslednikom, za Uzbekistan, legendarnog Islama Karimova. Mirzijojev je taškentski učenik i nikada nije bio u strukturama sovjetske vlasti, ni u Uzbekistanu ni u bilo kom drugom delu Sovjetskog saveza, osim profesorskog angažovanja na univerzitetu i to kao prvi prorektor.

POMPEO- MIRZIJOJEV : o trasi gasovoda i novim vojnim bazama
Vojne baze SAD u Uzbekistanu

Zvanično, Majkl Pompeo je pristigao u Taškent navodno zbog dve stvari. Najpre zbog  mogućnosti da kroz Uzbekistan sa Kaspijskog područja, jednog dana provede naftovod i gasovod kao alternativu ruskim cevovodima. Drugo, da propagira ideju o bismislenosti uticaja Kine u centralnoj Aziji i njenom „putu svile“. Međutim, posmatrači ovog putešestvija državnog sekretara SAD nisu izneli još jedan, važniji zadatak koji je Pompeo imao u Uzbekistanu.

On je svakako radio na obnovi vojne saradnje sa ovom zemljom i to onakve kakvu je Amerika imala pre dve-tri decenije. Odnosno, Pompea je interesovalo otvaranje vojnih baza u Uzbekistanu, kao što je to bilo nekad u jeku američko-avganistanskog rata. Na koju stranu bi oružje, rakete i avioni iz tih baza bile usmerene, suvišno je govoriti. U komšiluku ove zemlje nalaze se dva navodno najveća neprijatelja Sjedinjenih država – Rusija i Iran.

Zaključak je jednostavan. Imajući u vidu ovu kružnu putanju koju je oko Rusije napravio Majkl Pompeo, ni malo naivnu i nevinu, moramo zaključiti samo jedno – nešto ozbiljno se priprema u režiji Amerike i njenih NATO saveznika! Zato, i uši i oči i ruke Kine i Rusije, pa i Irana moraju biti spremni na izazove koje im nudi „milosrdni demokratski anđeo“.

Na još veće izazove moraju biti spremne upravo države koje je Pompeo posetio. Njima je američki „prijatelj“ velikodušno ponudio ulogu žrtve koja treba prva da strada u odgovoru Moskve na eventualno neposredno ugrožavanje bezbednosti Ruske Federacije. Amerikanci ove osvedočene ruske prijatelje i braću lobiraju da postanu američka najamna vojska koja će do poslednjeg čoveka da izgine za američke interese. Suviše hrabro, ili suviše glupo? U svakom slučaju veoma rizično putešestvije.

Mi mali, svakako ćemo stradati kao kolateralna šteta u bilo kojoj varijanti negativnog scenarija koji bi iz ovoga rizičnog putešestvija američkog državnog sekretara proizašao.

……………….

1.Sadašnje članice ove organizacije su: Belorusija, Kirgizija, Rusija, Kazahstan, Jermenija, Tadžikistan, dok su bivše članice: Azerbejdžan (do 1999), Gruzija (do 1999) i Uzbekistan (do 2012.). Zemlje posmatrači su: Srbija i Avganistan. U pregovorima da postanu članice ove organizacije nalaze se Indija, Iran i Egipat.

2.  Nomadski šator od nepromočive kože, napravljen sa posebnim rešenjima montažnih i demontažnih elemenata

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments