Обојена револуција ante portas

Или-или и после тога …

  • Парадоксално је што се назови „партнерство“ Срба и Америке заснива на дијаметрално супротним ставовима! Амерички Сенат ће, упркос невиђеној кооперативности из Београда, наставити да бичује партнера

Пише: Слободан Рељић

Тешко је разумети шта председник Србије очекује од САД.
А лако је утврдити шта Американци очекују од њега: да призна Косово по плану који је прихватио – одмах; неће му дати Заједницу српских општина јер „нема много притиска или стварног плана и гаранције да ЗСО неће постати нова Република Српска, чије основне импликације видимо сада“; да Србија уведе санкције Русији, како би била једина држава на свету коју су Американци успели да наговоре/натерају да напусти фронт од 90 одсто света који није увео санкције: и, да се не заварава, док Америка жели да „наши партнери напуштају Русију, не желимо да се приближавају Кини“.
И још: „Видим мало притиска на лидера кога је ‘Њујорк тајмс‘ повезао са криминалним бандама“, рекао је на спољнополитичком Одбору америчког Сената Боб Менендез, демократа из Њу Џерсија, на претресу „посвећеном политици Бајденове администрације према Западном Балкану“.

КООПЕРАТИВНОСТ КАО ЗНАК СЛАБОСТИ

Из овога би читалац закључио да Американци Вучића зову партнером а сматрају слугом, понекад као несташним. Преговори, под покровитељством ЕУ, у којима једино он учествује све време, никад нису имали алтернативу „решењу“ да Србија призна Косово, безусловно. И да вештину којом је он водио преговоре – десет година „све ни зашта“ – Американци виде као слабост, а за слабост се не даје ништа.
Још од оног врућег јулског дана 2015. кад је у Сребреници, пред бившим америчким председником Билом Клинтоном, руља пуштена на премијера Србије, Вучић је могао да укапира какав је однос према њему. Рече му и „мајка Сребренице“, која га закити „Сребреним цвијетом“ – разочарана је „не због Вучића већ због достојанства којег ми 20 година чувамо“. Седам година бошњачке власти, над којима је америчка контрола неупитна, разматраше предмет „Вучић/Поточари“ и – нико процесуиран, нико смењен, ни једне оставке. Порука бејаше – ти ниси неко због кога би се ваљало држати права. А камоли људскости.
Александар Вучић се потом показао кооперативнији и од Бориса Тадића. Све је дао. Падао је пред америчким амбасадором јавно. Предају Косова је догурао до – Охридског програма за примену споразума. И следи агенду. Само није потписао.
Али то није довољно. Неће бити довољно ни ако/кад испуни свих 11 тачака споразума. То јасно показује рад о њему у „Њујорк тајмсу“. У дугом тексту председник Србије није државник који очијука с криминалом – већ криминалац.
Ако га једном његови партнери спреме у Хаг или на какво друго место где се суди криминалцима из политике, неки тужилац ће текст из „Њујорк тајмса“ угурати у оптужницу – и затражити деценијске казне. Глупо је приговарати: па то су рекла-казала чињенице! Све оптужнице које су Американци правили последњих деценија су такве.

СВЕ СРПСКО ПОД СУМЊОМ

Помињани Менендез на сенатском Одбору пита саветника државног секретара Дерека Шолеа „о веома оптужујућем тексту о српском председнику Вучићу“. Добри Шоле, кога Вучић хвалише као конструктивног, одговара „да администрација верује да је извештавање ‘Њујорк тајмса‘ кредибилно“, али још „не може да говори о детаљима из чланка“.
Менендез, затим, пита „да ли се Србија (?) може сматрати кредибилним партнером имајући у виду обелодањене податке“. Шоле смирује лопту: „То морамо да тестирамо“, aли „ми држимо одговорним Вучића и његове колеге за њихову корупцију, за њихово понашање и активности“.
Вучићево посртање пред чиновницима нижег ранга из Стејт департмента и амбасадором Хилом – коме овакво насиље над Србима није пролазило ни кад је табанао иза страшног Ричарда Холбрука, кад је Америка била сила над силама – било би за бригу али не за очај да он не предаје Косово и све неуверљивије виче како „никад неће признати Косово“.
На ту буку се ћути. Слушамо како патријарх СПЦ на свечаном ручку архијереја и председника саопштава да „питање свих питања у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања“. Али не чујемо да пита председника да ли је тачно оно што Дерек Шоле саопшти: „Договор (са албанском страном уз посредовање ЕУ) сматрамо правно обавезујућим, то смо рекли Вучићу и он то никада није негирао.“

УЈЕДИЊЕЊЕ – ОКО ЧЕГА

Никада није негирао пред Американцима, а позива народ да се – уједини око њега?! „То је део матрице да Вучић говори једну ствар да умири западне лидере, а говори друге ствари српском народу, путем државно контролисаних медија“ (сенатор Менендез).
Зато се политика коју председник води, сада готово свима у Србији, појављује као – парадоксална. Кажемо то обзирно. Кад је „матрица“ огољена пред америчком бруталношћу, тражи се уједињење. Око њега. Али око чега?
Ако погледамо 11 тачака око „питања свих питања“, онда он тражи: Ајде да му помогнемо да преда Косово. Смоквин лист над овом бестидношћу је намигивање: јесте пристао, шаље храброг косовског витеза Петра Петковића да се бори до последње речи бачене у празно, али – није потписао. И неће. Иако је све досадашње не – увек, учињено.
Ово надилази косовски мит. Ово није ни улога Вука Бранковића. Ово је идеја да цар Лазар предаје Косово. И да сви Срби – Црква, војска, држава и сав народ покорно аплаудирају. А да им он у том изузетном часу објави да је то – највећи успех Срба у историји. А труст мозгова који има историју у малом прсту скандира: да, да, да.
Ништа мање парадоксално није и што се назови „партнерство“ Срба и Америке заснива на дијаметрално супротним ставовима! Амерички Сенат ће, упркос невиђеној кооперативности из Београда, наставити да бичује партнера: „Коришћењем информационог простора и гушењем цивилног друштва председник Вучић наставља да прихвата националистичке српске наративе и негује визију ‚српског света‘.“ И упркос томе што Вучић јавља на све четири стране света да Путина неће да чује годину дана, сенатор Менендез му пуца под ноге, да игра на те ноте. Јер „српски председник се хвалио својим блиским везама са Путином, путовао у Москву на разговоре о трговини, и одбијао да се придружи европским партнерима у санкцијама Русији“.
Путовати у Москву је смртни грех по америчком јеванђељу! Али Александар Вучић нема право жалбе. Нико га неће саслушати. И што се предаја више приближава крају, шансе ће бити мање. Али ту нема простора за жаљење оних који су пристали на тај отворени покер у коме онај ко дели увек добија. Нема ни за сажаљење над њима. Вероватно нема познатије Кисинџерове мисли од: Бити амерички непријатељ је опасно, али бити амерички пријатељ је погубно.

АМЕРИКА НИШТА НЕ ДАЈЕ

Заиста, на кога је председник Србије рачунао кад је кренуо путем без повратка. Вашингтон је као онај поп из народних приповести који се удавио јер није могао да прихвати понуду: Дај, попе, руку! Вашингтон само узима. Може да вам да осиромашени уранијум, опасни вирус, метак кроз цев, неку инвестицију коју ћете платити као ништа у животу… То је логика западњачке империје. Њен кратак век је узрокован и неспособношћу да своју хегемонију учини подношљивом изван пропагандних порука.
Срби то добро знају. И поред наметнутих владајућих структура: девет од десет Срба не занима повезивање с трулом ЕУ уколико је услов предаја Косова, још је незнатнији део популације за евроатлантско повезивања, тј. НАТО; девет од десет Срба ни случајно не би увело санкције Русији, исти број нема никаквих жеља да се остварује америчко поништавање Републике Српске; број оних који кад мисле о будућности верују да она припада Западу а не Истоку драстично пада…
„Европски пут“ којег се Вучић и Брнабић-тим не одричу разумева се као гробница српске будућности – економске, духовне, државне, верске, информативне. „Пут преко Албаније“ је био застрашујућ, али херојски смислен. „Европски пут“ је пут у смрт – од ЛГБТ принципа којима се клепеће као звонима која треба да науче овце да су вукови њихови добротвори до помирености с добровољним ропством у давосовском концентрационом логору.
Да, зато није уопште искључено да би се покретање народа после суочавања са страшним „масовним пуцњавама“ почетком маја могло претворити у „обојену револуцију“. Ђаво никад не спава.

СЕТИТЕ СЕ ЛАЖИ ОТПОРА

Анонимни народни певач јавља како Хилова лака коњица наступа кроз огромну масу од десетина хиљада искрено и разложно побуњених грађана Србије. „Причај, брате, о слободи / Јер нас у њу Кесић води. / Кажи мени, мудра главо / Докле ће нас водит Саво?/ Ми желимо нова лица / Нек поведе и Добрица. / Док Газелом ветрић пири / Стигао је и Бешири. / Тамо где је правде слика / Ту нас чека Мариника. / И сад пирка ветрић лаган / Ево иде Ђилас Драган.“
Шта је заједничко овим стенд-бај радницима на терену? Да јесу против Вучића по оној старој народној да сјаши Курта а ево нас Мурти, али да имају мањи отпор према Француско-немачком споразуму у 11 тачака и од Вучића. И све тако. Тешко би то било објаснити неком ко би бануо издалека, али сви у овом народу то знају.
И заиста, реална могућност је: Обојена револуција се враћа кући!
Вероватно се неће из гробља потрошених идеја враћати стегнута песница и – Отпор! Народни певач није приметио Срђу Поповића (ко зна на ком је он сад задатку?) и саборце који су се после операције „Готов је!“ храбро „трансформисали у политичку странку, а на парламентарним изборима 2003. освојили су само 62.116 (1,63%) гласова. На крају се Отпор утопио у Демократску странку (с Борисом Тадићем на челу) у септембру 2004“ (Википедија).
Колико њих данас има у владиној администрацији и другим телима државе Србије? Гашићу и Вулину није дата БИА на управљање да би то утврдили. Што би у свакој сувереној држави био рутински задатак. Тако да се у овој „грбој“ јавности (Што се грбо роди, ни вријеме не исправи!) с времена на време појаве приповести како су најспособнији извршиоци тестамента Џина Шарпа (књига упутстава за ненасилне ЦИА револуције „Од диктатуре до демократије“, 1963) одлепршали ка Грузији, Украјини, Албанији, Русији, Белорусији, Узбекистану, Либану, Хрватској, Киргистану, Египту… Троцкизам са корпоративним ликом.

РЕШЕЊЕ ЈЕ ПРОСТО

Србима не би било тешко понудити агенду која би их окупила у овом тешком часу: а) напуштамо европски пут, б) укидамо Министарство за европске интеграције, в) прекидамо преговоре о Косову у формату који обезбеђује ЕУ (Лајчак је persona non grata, Хилу се остави западњачка опозиција и НВО сектор) и идемо у ОУН, г) придружујемо се Кини и Русији у оспоравању Кристијана Шмита као високог представника у БиХ, д) обавештавамо јавност, своју, западну и светску, да не рачуна на нас у блесавој политици санкција Русији, е) одбијамо да нам било ко саветује какве односе ћемо успостављати с водећом светском економском силом Кином, ф) правимо пројекат привредног консолидовања Србије у којем се покрећу унутрашњи ресурси а стране инвестиције и „помоћ“ ММФ-а и Светске банке доводе у реалне омере… То и бригу о породици можемо узети од комшије Орбана.
Конструктивних предлога, осмишљенијих и детаљнијих би било. Кад би власти у Србији озбиљније узимале у обзир вољу српског народа. Што није случај.

https://www.pecat.co.rs/2023/05/ili-ili-i-posle-toga-obojena-revolucija-ante-portas/

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Вучић и Брнабић подржавају тровача Рио Тинта и исмевају Србе

Јово

Господарима света Ђоковић је велики камен у ципели

Јово

Другосрбијанци себе почињу да доживљавају као другу нацију – различиту од осталих Срба

Prenosimo
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x