Svet (planeta), Sport, Srbija

Novak Đoković nije ličnost za sporedne uloge niti igrač za drugo mesto

ŠTA SE DOGAĐA SA VELIKIM ŠAMPIONOM KOJI JE JOŠ U GODINAMA ZA NAJVEĆA DOSTIGNUĆA?

 

  • Novak kao da je radost igranjanegde iznenada izgubio, kao da je ostala u nekoj zagubljenoj pobedničkoj torbi sa Rolan Garosa. Kad su ga pobede dovele na teniski vrh sa četiri grend slema u rukama – kao da se tog momenta negde izgubila Novakova radost igranja. I kao da je krenuo u širenje mira i ljubavi, poklanjajući protivnicima velikodušno poene, gemove, setove, pobede, titule, slavu i novac…
  • Sam Novak je izgovorio: „Nije mi više prioritet da budem broj 1 i da jurim Grend slem titule. To ne znači da se neću boriti, ali imam druge prioritete u životu!“. Ali, zašto je to izgovorio?
  • Đoković je imao poznati instinkt pobednika „mentalitet ubice“ protivnika o čemu su napisani mnogi tekstovi. A onda se pojavljuje se Hose Pepe Imaz, Španac, koga Đoković uzima u svoj trenerski tim i koji propagira potpuno suprotnu životnu i sportsku filozofiju, koja ne podrazumeva borbenost, požrtvovanje, izgaranje već propagira drugačiji stil življenja zasnovan na životnoj devizi „Ljubav i mir“!
  • U savremenom svetu profesionalnog sporta, naravno i tenisa, nema sentimenta, ljubavi, već surovog nadmetanja do krajnjih granica izdržljivosti i iscrpljenosti. Moderni gladijator ne može da iskazuje samilost, ljubav prema protivniku ako hoće da pobeđuje, da ostane gladijator na stadionu, u Koloseumu
  • Verujem da Đoković želi i dalje da bude idol mladima, uzor mlađim teniserima (to i sam često pominje) i zato će opet da pobeđuje! Pobede, uspesi, trijumfi i šampionski tron su glavni ciljevi Đokovića. Sve drugo bilo bi uludo gubljenje vremena

Piše: Jovo VUKELIĆ

 

KADA je u septembru ove godine, posle punih pet godina apsolutne dominacije u svetu tenisa Novak Đoković iznenada, neočekivano, a i na zaprepašćenje bolje upućenih u teniska zbivanja izjavio „nije mi više prioritet da budem broj 1 i da jurim grend slem titule“ krenula je lavina različitih komentara, objašnjenja i analiza šta je uzrok jednoj takvoj izjavi, potpuno suprotnoj od njegovog dotadašnjeg poimanja sporta, koje se sastojalo u neprekidnom nadmetanju, viteškoj borbi i dostizanju samih sportskih vrhunaca.

Većina je to tumačila njegovim velikim zadovoljstvom što se domogao ove godine sve četiri grend slem titule u nizu, podvigom kakvim se mogu pohvaliti samo još jedan ili dva tenisera u dosadašnjoj istoriji tenisa.

Logičan je period opuštanja, uživanja u postignutom jedinstvenom sportskom trijumfu – bila je preovlađujuća ocena sportskih stručnjaka…

Iako retki, skeptici su uprkos drugom delu njegove izjave – „Naravno, to što neću više juriti titule i mesto broj 1. ne znači da se neću boriti, ali imam druge prioritete u životu“ – izvukli zaključak da se ipak nešto krupnije događa u glavi velikog šampiona.

Ono „imam druge prioritete u životu“ bio je taj crv sumnje, skepse da se nešto ozbiljno i brzo menja u shvatanju sporta i života kod Đokovića.

I Đoković je potom počeo ekspresno i efikasno da dokazuje svoju novu životnu filozofiju. Kao što je do tada nemilosrdno osvajao trofeje, pobeđivao protivnike, nadigravao ih sa toliko razlike u kvalitetu da su najveći stručnjaci govorili o razlikama u klasi; „on je jedan nivo, jedna klasa, a svi ostali su druga klasa“!

Znači, Đoković je kontinuirano počeo da gubi turnire, da trpi poraze, da otkazuje učešća na turnirima koje je dotad u serijama osvajao, da gubi bodove i na kraju i titule. I sve to je primao, doživljavao dosta opušteno. Jurio je svojoj porodici, odmoru, izolaciji, tražeći mir i ko zna šta još što mu je bilo potrebno…

Njegovi vrhunski treneri, koji su s njim zajedno ostvarili do tada nezabeležene uspehe, bili su jednostavno razoružani, bile su im uz to još i „vezane ruke“ jer nisu mogli da učestvuju u daljem planiranju priprema, takmičenja, vrhunske forme. Veliki as se „zatvorio“ u porodičnu oazu, a na nekoliko važnih turnira do kraja godine, sem poslednjeg u Londonu, išao je bez svojih višegodišnjih najvernijih pratilaca i trenera – Vajde i Bekera!

Za svega nekoliko meseci desilo se potpuno čudo i preokret!

Đoković je od nedostižnog šampiona i prvog na listi sa 16.800 bodova stigao do 11.800 bodova i ekspresno predao titulu najboljeg igrača sveta vršnjaku – 29-godišnjem Endiju Mareju. Takav preokret na svetskom tronu zbunio je čak i samog Mareja i činio se i njemu samom do poslednjeg časa skoro nemogućim.

Mnogi se pitaju šta se to dogodilo sa Đokovićem u trenucima njegove već petogodišnje neprekidne apsolutne dominacije i slave.

Da li su u pitanju godine, napunio je 29 godina?

Ali, posle analiza svi stručnjaci su konstatovali da „starost” ne može biti razlog njegovog slabijeg igranja.

Drugi razlog mogle su biti neke povrede, neka bolest, pa da je to uslovilo neigranje i pad forme. Ali, ni to nije bio razlog Đokovićevog naglog slabljenja, jer takvih težih povreda i bolesti nije bilo.

Treće, zasićenost velikim zaradama nije mogla da bude razlog slabije forme, jer Đoković nikada nije bio opterećen zgrtanjem novca.

Četvrti razlog je mogla biti neodgovarajuća ishrana, prelazak na vegansku hranu, bez mesa što je moglo da uslovi gubitak snage i energije… Ali, teško bi i to moglo da bude razlog Đokovićevih neuspeha, jer je najveći broj trofeja osvajao baš sa takvom ili vrlo sličnom ishranom.

Peti argument su bili neki navodni nesporazumi ili sukobi u porodici, sa ženom, roditeljima. Možda neko veće ili manje razočarenje u nekog od svojih najbližih. I pošto ne znamo sve što se dešava duboko iza kulisa, moguće je da bi to mogao biti jedan od razloga, ili čak glavni razlog pada Đokovićeve forme, njegova bezvoljnija igra, slabija borbenost, odsustvo upornosti. Ali, ni to mi ne izgleda kao ubedljiv razlog odsustva pobedničkog mentaliteta kod Đokovića.

Đoković je imao poznati instinkt pobednika, „ mentalitet ubice“ protivnika o čemu su napisani mnogi tekstovi. Taj poznati inat, dokazivanje da je najbolji, taj žar pobednika krasio je Đokovića i njemu su se svi divili. To je neočekivano, kao vetrom odneto iz Đokovićevog ponašanja.

Pojavljuje se Hose Pepe Imaz, Španac, koga Đoković uzima u svoj trenerski tim i koji propagira potpuno suprotnu životnu i sportsku filozofiju, koja ne podrazumeva borbenost, požrtvovanje, izgaranje već propagira drugačiji stil življenja zasnovan na životnoj devizi „Ljubav i mir“!

Takvo shvatanje moglo je umanjiti značaj pobeđivanja na kome je Đoković izgradio celokupnu svoju fascinantnu sportsku karijeru.

U savremenom svetu profesionalnog sporta, naravno i tenisa, nema sentimenta, ljubavi, već surovog nadmetanja do krajnjih granica izdržljivosti i iscrpljenosti.

Vrhunski sportisti, posebno teniseri nisu antički gladijatori koji se bore na život i smrt, ali jesu moderni, savremeni gladijatori koji – da bi bili popularni, slavni, bogati, moćni i uticajni – moraju da pobeđuju, da igraju do poslednjeg atoma snage. Da svake nedelje putuju na nove stadione, u nove gradove, države, kontinente…

Publika širom sveta plaća skupe karte da gleda iscrpljujuće dvoboje, želi da vidi suze, patnje, bol, tugu, bes, nervozu kao i radost, sreću i osmehe…

Što više pobeđuju, šampioni stvaraju oko sebe kult nepobedivosti, stvaraju simbol ratnika, neustrašivog fajtera.

Moderni gladijator ne može da iskazuje samilost, ljubav prema protivniku ako hoće da pobeđuje, da ostane gladijator na stadionu, u Koloseumu

        Novakove čudne izjave ove jeseni – da mu pobede nisu najvažnije, da mu tenis nije sve u životu, da mu titule nisu prioritet – u suprotnosti su sa osnovnim ciljem sporta, a to je pobeda! Jeste jedan od ciljeva sporta „i radost dok se igra tenis“, kako ističe Đoković, ali to nije glavni cilj sporta. Već upravo ono što je on do sada činio – pobede!

Kao da je tu radost igranja Đoković negde iznenada izgubio, kao da je ona ostala u nekoj zagubljenoj pobedničkoj torbi sa Rolan Garosa. Kad su ga pobede dovele na teniski vrh sa četiri grend slema u rukama ispada kao da se tog momenta negde izgubila Novakova radost igranja. I kao da je krenuo Đoković u širenje mira i ljubavi, poklanjajući protivnicima velikodušno poene, gemove, setove, pobede, titule, slavu i novac…

Postavlja se pitanje zašto bi Đokoviću, zašto bi njemu tako uspešnom, najboljem od najboljih, pobedniku skoro svih velikih turnira, već pet-šest godina najboljem igraču sveta odjednom trebala ovakva ili slična terapija?

Da li je Đoković do sada mrzeo sebe, ili druge ljude oko sebe, svoje protivnike!?

Odgovor je jasan: takvih nagoveštaja nije bilo.

Kad je stigao na vrh Olimpa, sa četiri vezana gren slema možda mu je bio potreban odmor od silnih napora. Kao i posle ranijih napornih trijumfa na najvećim grend slem turnirima.

To nije bilo sporno, trebalo mu je opuštanje, relaksacija, bezbrižnost u krugu porodice, da bi ponovo nastavio da pobeđuje, da lomi i ruši protivnike svojom neverovatnom upornošću, strpljivošću, osobinom da se nikad ne predaje, i kad gubi i kad svi vide da je poražen. Novak je dokazivao snagom volje, borbenošću, sjajnom koncentracijom i usredsređenošću da je sve moguće, da je moguće nemoguće, da je ostvarivo i ono što svima izgleda neostvarivo!

Takvi uspesi se ne mogu ostvarivati netrpeljivošću, mržnjom, već samo pozitivnim stavom i energijom.

Kad je počeo ove jeseni da gubi titule, da mu se dešava ono na šta nije navikao, da trpi poraze, protiv čega se borio celog života – naravno da je besneo, kad je gubio poene, gemove, setove, mečeve, dešavalo mu se sve ono što nije navikao da mu se dešava! Da bude gubitnik, poraženi, slabiji.

Nema u ovoj modernoj, surovoj igri, nadmetanju, bilo to nekom drago ili ne, mira i ljubavi! Ima borbe, pregalaštva, napetosti, strpljenja, upornosti, iskazivanja volje, snage, vere u sebe.

Moderni gladijator ne može da iskazuje samilost, ljubav prema protivniku ako hoće da pobeđuje, da ostane gladijator na stadionu, u Koloseumu. Nema blaženog osmeha i opuštenosti. Inače, odlazi sa terena, nema ga, ne vide ga gledaoci, publika kratko simpatiše i žali poražene, a onda ih sebično zauvek zaboravi. Publika želi da gleda i slavi pobednike, da se divi šampionima i da ih veliča, da od njih stvara idole, Bogove! Da ih obožava!

Istinski mir i ljubav možemo da vidimo i osetimo i da im se divimo u manastiru, kod istinski predanih monaha, posvećenih Bogu i veri…

Đoković je do sada bio toliko daleko od toga! Zato što se bavi potpuno drugačijom vrstom posla. Kao istaknuti izdanak, briljantni predstavnik savremenih gladijatora – bio je tipični pobednik (viktor, superator) bez milosti.

Zato sam putovao ovog maja u Rim da gledam Đokovića baš na ovom turniru gde i moderni stadion na Foro Italiko liči na čuveni antički Koloseum. Tribine se izdižu neobično strmo u vis od samog terena, publika kao da sedi nad glavom igrača, pritisak je ogroman, a buka i huk navijača direktan.

Igrao je Đoković te subote kasno uveče težak meč protiv opasnog Nišikorija u polufinalu. Izgubio je lako prvi set, a onda… Onda je sve preokrenuo, kao i stotine puta do sada, svojom borbenošću, snagom volje, strpljenjem, upornošću i počeo je polako, filigranski, korak po korak, udarac po udarac da melje i slama otpor upornog Japanca i pridobija za sebe nenaklonjenu mu publiku.

Bio sam tik uz teren, gledao sam Đokovića sa tri metra udaljenosti. Njegova usmerenost ka pobedi bila je fascinantno iskustvo za mene. Potpuna predanost pokazivala je da on kao mungos prati svaki tik protivnika i čeka da kazni svaku njegovu grešku, kašnjenje, ali i da ga prevari, nadigra, pobedi…

I uspeo je Đoković posle divovske borbe da sruši otpor Nišikorija, da trijumfuje uz ovacije rimske publike. Oduševljenje se slivalo sa strmih tribina ka oblivenom Đokoviću. Gladijator je pobedio, teturao se od umora, a publika ga je slavila, ovacijama ga je dizala sa šljake pravo u nebo!

Shvatio sam u trenu da nikakve razlike nema u reakciji publike od pre dve hiljade godina iz obližnjeg rimskog Koloseuma i ove moderne rimske publike sa Foro Italika.

A ljubav i mir! Svega je moglo biti, ali ni traga tim dvema vrednostima nije moglo biti u toku ovo surovo borbenog teniskog meča, jer nadmetanja ne bi bilo. Tako će biti i ubuduće.

A kako verujem da Đoković želi i dalje da bude idol mladima , uzor mlađima (to i sam često pominje) – moraće opet da pobeđuje!

Kako?

Onako kako je to činio donedavno, on to najbolje zna, bolje nego iko od nas, čak bolje nego većina svetskih šampiona do sada. Zato je on već sada jedan od najvećih šampiona, pobednika u tenisu uopšte, verovatno i u sportu ikada. I zato verujem u Đokovića, u njegov siloviti i nezaustavljivi pobednički povratak, u stilu velikog šampiona kakav je bio donedavno.

Naravno da ljubav i mir ostaju trajno vredne životne kategorije, ali u teniskim mečevima kojim se Đoković predano bavi poslednjih petnaestak i više godina tim kategorijama nije mesto. Čim stigne svojoj porodici, prijateljima, navijačima, publici – to ga čeka, tu je mesto za ispoljavanje te dve plemenite vrline.(Da se ne bi mešale babe i žabe.)

Đoković nije čovek za drugo mesto, on je igrač za glavne role.

A do tada: samo pobede, uspesi, trijumfi, šampionski tron jesu glavni ciljevi Đokovića.

To donosi radost i sreću!

Sve drugo bilo bi uludo gubljenje vremena.

Podeli:

00vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
2 Comments
stariji
noviji
Inline Feedbacks
View all comments
Velja
Velja
2 godina ranije

Ovde se zaboravlja da se kaze da je Djokovic od kada je poceo profesionalno da se bavi tenisom da je bio vrlo cesto malodusan,razna za sebe izvinjenja ,a najvise ne moze da dise ,te boli ga ovo te boli ga ono…,a znamo koliko je puta prekidao ili priznavao svoje gubitke cak i kad je vodio. I odjednom kako kazete za zadnje 5 g. postao je Prvi i vise ga nista nije bolilo. U medjuvremenu ozeni se i dobi decu pa nastali i drugi prioriteti. Izgleda zena ga odvojila od roditelja tj. oca i tada je poceo da gubi. Onda dolazi… Učitaj još »

Siniša
Siniša
2 godina ranije
Reply to  Velja

A da Novaku sve ovo nije podmetnuto? Čuli smo mnogo pjuta da su govorili kako „Novaka treba zaustaviti” „ Žao mi je da je naseo i pristao da ode od svojih vrednosti na tuđe. Dok se krstio na terenu postizao je uspehe. Čim je krenuo sa jogom znao sam da će se sunovratiti. Mislim da se Novak više nikada neće podići tamo gde je bio. Ko ovoliko padne više se nikada ne vraća. Biće dobro da ne padne i u porodičnom životu. U duhovnom je pao pa se naslućuje da će padova biti još. Verujem da je ovo vrlo lumavo… Učitaj još »