Društvo, Ideje, Kultura, Svet (planeta), Srbija

Neponovljiva iskustva i sećanja srpskog slikara Bonifacija iz Kanade

KRALJA PETRA 44.: Kuća na Dorćolu u kojoj je Bonifacije odrastao i proveo detinjstvo i mladost

Beograd kojeg više nema, oživljen kroz neobične i slučajne susrete s ljudima (1)

 

  • Bonifacijevo nadahnuće i talenat urodili su plodom: postao je uspešan, afirmisan i poznat slikar! Ne samo u Kanadi!
  • Cela grupacija ljudi u Srbiji, ne zna za Bonifacija slikara. Ali, ona dobro zna za Bracu Bonifacija dobrotvora – i pamti ga po njegovim plemenitim podvizima, dobročinstvima kojima decenijama obasipa Srbiju
  • Braca je svestrano nadaren: to potvrđuju i ova njegova sećanja, lepe kratke priče, pravi medaljoni iz Beograda 50-tih i 60-tih godina prošlog veka. „Prava šteta što čovek ovakvog dara za pisanje nije napisao do sada neku vrstu memoara, neku vrstu romaneskne biografije, bio bi to pun pogodak“, ocenjuje moj kolega
  • Najpoznatiji srpski slikar u Kanadi ovim sećanjima oživeo je stari duh Beograda i Dorćola koji nestaje, kojeg više praktično nema

Piše: Jovo Vukelić

 

Slikar sa Dorćola, Braca Bonifacije* zagazio je u devetu deceniju, ali se ne predaje. Intezivno slika, piše i čita, u dalekom Vakuveru, već skoro pola veka i pride pomno prati sve što se događa u Srbiji, Beogradu, a posebno na Dorćolu.

Posebno se interesuje o mestu gde je odrastao, rastao kao dečak i mladić i proživeo najlepše godine života. Saznaje na razne načine od prijatelja novosti o srcu Zereka, to je onaj deo Dorćola gde se ulica Zmaja od Noćaja uliva u ulicu Kralja Petra, pa je u dijagonali nekako “pretrčava” i nastavlja do Cara Uroša i dalje do Kalemegdana. U toj njegovoj oazi života, Kralja Petra ulici i zgradi br 44, ovaj talentovani umetnik proveo je mladost sve do 1973. godine, a od tada se zauvek otisnuo u daleki i isto tako lepi i fascinirajući Vankuver. Otišao je na drugu stranu sveta…

PRE 46 GODINA: Umetnik Bonifacije u „cvetu“ mladosti, 1973. godine, prilikom odlaska iz Beograda u Kanadu

Odlazeći iz Beograda sa diplomom Fakulteta primenjenih umetnosti stvorio je u Kanadi, respektabilnu karijeru slikara i stekao reputaciju uglednog umetnika. U Vankuveru, gradu opijajuće lepote Dorćolac se snašao brzo, stvorio porodicu, i sa životnom saputnicom Dženis (Dženisen) ostvario dugovečni i skladan bračni život.

Izveo je na put i sinove Vladana i Aleksandra.

Ali, Braca je stvarao i umetnička dela koja je poput rođene dece obožavao, i koja se nalaze rasuta širom sveta. To su njegove slike. Modernističke, apstraktne, dinamične, prepune kolorita, neočekivanih kombinacija i konfiguracija. Spoj ideja i formi koji privlači pažnju ljubitelja moderne umetnosti, dobio je visoke ocene likovnih stručnjaka, kao uspela dela apstraktnog ekspresionizma. Bonifacijevo nadahnuće i talenat urodili su plodom: postao je uspešan, afirmisan i poznat slikar! Ne samo u Kanadi!

Prvi performans u Beogradu: Bonifacije na dorćolskim krovovima sa svojim umetničkim radom (1960. godine)

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.

Bonifacije slika mete po krovovima zgrada!

Onako visokog i krakatog video ga je Ljubivoje Ršumović i slikao, snimio, fotografisao i napravio video-prilog za TV Beograd pre 60 godina! (Priloge o ovom umetničkom angažmanu napravili su i italijanska RAI, Studio Uno i Francuski TV, Kanal 2.) Taj kratki prilog bio je prava senzacija za Beograd, svi su se pitali ko je taj mladi umetnik, šta on to radi, šta hoće?

Po ocenama istoričara umetnosti iz Muzeja grada Beograda najraniji rad Bonifacija iz perioda 1959–1963. godine, koji je konceptualno zabeležen na video traci, bio je politički motivisan i pun osećanja pod nazivom „Oči nad Beogradom“: Krovove, crepove i krovne terase sivih zgrada na Droćolu koristio je kao masivna platna na kojima je crtao velike mete i bojio ih jarkim bojama. Na taj način kritikovao je američku i rusku svemirsku trku u naoružanju i sveopštu polarizaciju sveta, u kojoj je svako svakome meta.

Bonifacijo, sa svojim umetničkim radom na dorćolskom krovu, na  vrhu dimnjaka

“Video snimak umetnika koji se vere po krovovima, oslikava sive zidne površine, preskače obojene crepove i na kraju maše jednom rukom, može se tumačiti i kao prvi beogradski video performans (forma akcione umetnosti) u Beogradu i Srbiji i među prvima u svetu”,ocenjuju  likovni kritičari.

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.

Uz to, Bonifacije ima još jednu životnu preokupaciju: gde god može i koliko god može pomaže ljudima u nevolji, širom sveta.

Ta njegova vrlina, dobra dela i pokloni, stigla su i u krajeve i predele gde nisu stigle ni njegove slike. Taj instikt i želja da se pomogne bespomoćnom čoveku u nevolji, da se ljudima poklanjanjem vrati osmeh i nada, dar je koji je „dorćolski mangup sa kaldrme“ poneo iz Beograda ugrađen duboko u njegovom srcu.

Bonifacije (tada 72 godine) daje intervju kolegi Nebojši Jankoviću (Vankuver, 2009.)

Otuda jedna velika grupa ljudi u Srbiji i ne zna za Bonifacija slikara, ali dobro zna za Bracu Bonifacija dobrotvora – i pamti ga po njegovim plemenitim podvizima, dobročinstvima kojima decenijama obasipa Srbiju, kao što Kanadu i Ameriku obasipa svojim umetničkim delima. Bonifacije je imao 63 samostalne izložbe u prestižnim galerijama Amerike, Kanade, Britanije, a izlagao je i na više od 150 kolektivnih izložbi širom sveta na kojima je dokazivao svoj umetnički talenat.

Treba istaći da je Bonifacije najpoznatiji srpski slikar ne samo u Kanadi, nego u celoj Americi, gde ga zastupaju i njegove radove izlažu čuvene galerije Foster/Vajt (Foster/White) u Sijetlu (država Vašington), a galerija „99 Edition“ u Los Anđelesu (država Kalifornija) i Londonu. U Vankuveru i Torontu njegova dela se nalaze u  poznatoj Boži art galeriji (Bau-XI), kao i u Masters art galeriji u Kalgariju.

Nijedan drugi srpski slikar nema takav tretman i biografiju na američkom kontinentu.

Nedavno je, početkom prošle jeseni, u Konaku Knjeginje Ljubice otvorena njegova izložba umetničkih dela, koja se sastojala od 27 ulja na platnu velikog i srednjeg formata koja je on poklonio Muzeju grada Beograda. Tako vredan legat malo je umetnika ostavilo svom rodnom gradu… Sličnih poklona, od strane Bonifacija, našim ustanovama kulture u Srbiji ima još mnogo, počev od Narodnog muzeja u Beogradu sa donacijom od 6 slika, Galeriji SANU pet slika, Muzeju matice Srpske u Novom Sadu donirao je 9 dela, do Narodnog Muzeja u Kraljevu (poklonio je 24 umetnička dela), Matice iseljenika Srbije, kuće „Politika“ i magazina “Ilustrovana politika” po jedno delo.

Slikar Bonifacije četiri decenije od dolaskau Kanadu, u svom slikarskom ateljeu u Vankuveru 2015.

Tada me jedan posetilac izložbe pitao znam li pravo ime ovog našeg umetnika. Rekao sam mu da znam (ime i prezime je baš srpsko), ali da ono nikome, već dugo, ne znači mnogo: svi znaju i poznaju samo Bracu Bonifacija. I kad bih vam rekao ime i prezime nikome ne bi mnogo značilo…

Da je Braca svestrano talentovan potvrđuju i ova njegova sećanja, lepe kratke priče, pravi medaljoni iz Beograda 50-tih i 60-tih godina prošlog veka. Beograd kojeg više nema Braca je oživeo kroz čarobne trenutke neobičnih susreta sa raznovrsnim ljudima, opisujući zanimljive razgovore i dogodovštine.

Slike jednog drukčijeg vremena, stvaralačke atmosfere i postojanja novih vrednosti Braca je svojim specifičnim jezikom ispričao za nezaborav pre jedne decenije novinaru Nebojši Jankoviću u Vankuveru. Većina ovih sećanja zabeležena u srpskom listu „Kišobran“ u Vankuveru pod naslovom „Ljudi u vremenu“.

Kuća u Vankuveru u kojoj je Braca našao životni mir i stvaralačku inspiraciju (u kvartu Komeršel drajv, Commercial drive)

Moj kolega po struci, čitajući ovih dana ova jedinstvena sećanja Bonifacija mi piše: „Čitam sa zadovoljstvom, ovo je zamiljivo, lepo, prava šteta što čovek ovakvog bogatog iskustva nije napisao do sada neku vrstu memoara, neku vrstu romaneskne biografije, bio bi to pun pogodak!“

I zaista, bilo bi to veoma zanimljivo memoarsko štivo imajući u vidu burni život Brace Bonifacija po dolasku u Kanadu i

stvaranja njegove uspešne slikarske karijere u kojoj je postao najpoznatiji srpski slikar na američkom kontinentu.

Ali, kakve je snage i volje, energije i ambicija naš srpski slikar Bonifacio iz Kanade, ne bi me začudilo da jedinstveni zapisi i originalna sećanja iz njegovog burnog života počnu da stižu preko okeana.

PRIJATELJSTVO DUGO DECENIJE: „umetnici šaha“, srpski velemajstori Bora Ivkov i pok. Svetozar Gligorić u Vankuveru sa slikarem Bonifacijem (u sredini)

.*. *. *. *. *. *. *. *. *. *. *. *. *.

SEĆANJA NA BEOGRAD  KOJEG VIŠE NEMA, NEOBIČNI SUSRETI SA ZANIMLJIVIM LJUDIMA NA DORĆOLU

Većina sećanja Bonifacija objavljena je u listu “Kišobran” 2009. godine

Dečko koji obećava

  • Stidljivi dečak Miša, pravi mali Dendi, privremeni stanar u Kralja Petra 44.

Po nekoj mojoj računici, ovaj susret se dogodio 1952, treće, ili čak 1954. godine. Kao što već ranije rekoh, moja gajba bila je, kroz dvorište, prvi sprat desno, stan broj 14. Tada je to bila Ulica 7. jula, a sada, hvala Bogu, opet Kralja Petra Prvog, broj 44. Centar mog sveta, srce „Zereka“. Sada, u istoj zgradi, u prizemlju egzistira, gle čuda, umetnička galerija „Dar mar“.

Jednoga dana, jedne od tih godina, krenuh da se sretnem sa pajtosima Vladom Gligom, Mišom Bosancem i Vladom Pejom, kako bismo, najverovatnije, učinili neku novu štetu. Izlazivši iz stana spazim, gore na spratu više, dečaka od 12-13 godina, koji je, gledajući u mene, sa nekim nedefinisanim smeškom na licu, kao da pita – smem li, pažljivo, stepenik po stepenik, držeći se za gelender, silazio ka meni.

Radivojević kao mladi tv i filmski reditelj,
Foto: Stevan Kragujević

Začuđen ovom situacijom upitao sam se – ko beše sad ovo? U mojoj zgradi poznavao sam sve stanare, a bogami i oni mene, mnogi bi tada rekli – po zlu. Zastao sam lecnut i zapitao ga, kako se zove, a dečak, jedva čujno, odgovori Miša. Bio je to stidljiv dečak, sušta suprotnost mojih drugara sa beogradske kaldrme. Uredno počešljan na razdeljak, blede, skoro voštane boje lica, s nekim blagim osmehom, stajao je tu brižljivo ušuškan u tamni, skoro elegantni zimski kaput. Pravi mali Dendi ( na srpskom- kicoš).

Dok sam ga s neskrivenim interesom proučavao, sa gornjeg sprata pozva ga majka: „Mišo dođi gore“. Skoro nevoljno, hodajući unatraške, opet stepenik po stepenik, otišao je gledajući pravo u mene, kao da poručuje: „Vratiću se, budi tu“. Zvižduk mojih drugara, trgnu me iz ove neobične seanse, te se brže bolje sjurih niz stepenice dole u nove avanture.

Tih dana, kad god bih izlazio iz svog stana, ili se, pak, vraćao kući, Miša kao da je iščekivao taj momenat, istrčavao bi tom istom procedurom, stepenik po stepenik (ali ovog puta malo hitrije) i silazio dole do mene. Očigledno, bio je očajno usamljen, nije imao nikakvo društvo. I opet bizarna scena ćutanja. Ne bi li ga okuražio, pričao sam mu koješta. Pomno me je slušao. Razmišljao sam i o tome da ga povedem sa sobom, ali tada više nikada ne bi bio isti. Ona moja banda bandita takve momke nije tolerisala.

Miša Radivojević – “Dečko koji obećava”

Sve to trajalo je desetak dana, a onda su nestali, kao da nikada tu nisu ni bili. Neko iz komšiluka reče, da su došli iz Čačka i tu samo privremeno boravili. Majka mu je bila (koliko se sećam) visoka korpulentna žena, zvala se Ruža. Otac, ja bih radije rekao očuh, takođe krupan, visok, snažan čovek, očigledno vojno lice. Često u uniformi, povremeno u vojničkoj kožnoj jakni. Zvali su ga Fric.

Moj mladi sused zvao se Miša Radivojević. U budućem životu postaće filmski režiser, koji će „verovali li ne“ prvi uspeh postići filmom „Dečko koji obećava“. Iako smo u isto vreme studirali, on na Pozorišnoj akademiji, a ja koju godinu stariji na Fakultetu primenjenih umetnosti, lokalne kafane i klubovi behu mesta za studentska druženja, specijalno sa mojim čačanskim drugarima: Čumom (kasnije poznatim glumcem Dragomirom Čumićem), Tikalom Đokovićem, Žikom Maksimovićem i Vladimirom Bulatovićem VIB-om, s kojim sam bio veliki prijatelj, Mišu nikada više nisam sreo.

Da se sada ne pravim pametan, ali tako mi je nekako još onda neobični dečak Miša izgledao „kao neko od koga će nešto biti“!

. * . * . * . * . *  .

Ljubavni jadi mladog tenisera

Stanovao je u dijagonali preko puta mog stana, nastavlja Braca Bonifacije svoj vremeplov, u broju 53 ili 55. Bio je momak iz naše generacije ali se nije družio sa ekipom iz kraja. On je igrao tenis što mu je davalo društveni oreol kakav mi nismo imali. Keva mu je radila na blagajni “Kolarca”, ali mu je otac bio elektro-inženjer u Direkciji za Reviziju projekata Električnih instalacija u ulici 29. novembra.

Jednom, muvajući se Knez Mihajlovom, naletim na njega ispred zgrade Akademije Nauka. Molim te, reče, mada smo se tek ovlaš poznavali, hajde samnom u “Grand” na piće. Znaš, nastavi, neprijatno mi je da idem sam, a tamo peva žena kakvu do sada nisi video.

Prihvatim odmah, pametnijeg posla i onako nisam imao.

Kafana „Trand” nalazila se na mestu današnjeg Filozofskog Fakulteta. Lepa, stara zgrada, a kafana, više birtija – pretežno popularna kod radničke klase. Rakija, pivo, girice, tavče-na-gravče i tako to. Ali, Bogami, iza kafane sala, a u sali bina, a na njoj dve pevačice, različitih godina, ubiše se iz petnih žila da malobrojnoj publici pokažu svoje vokalne kvalitete.

SILVANA: Očaravajući sklad lepote glasa i fizičke lepote (scena iz filma gde glumac Žika Milenković, sa svetlim  šeširom, zagleda poprsje popularne dive)

Oni drugi kvaliteti videli su se dobro i golim okom. Pritom mislim na mlađu koja je bila predmet pažnje mog suseda. Posmatrajući je otvorenih usta bio je potpuno odsutan pa nije ni primetio kada sam se digao i diskretno napustio ovu, za mene, “starog džezera”, dosadnu seansu.

Koliko je seansa trajala i koliko se puta kafansko kibicovanje ponovilo ni danas ne znam, ali znam da je mladi teniser, budući trener teniske reprezentacije, Radmilo Armenulić, uspeo najzad da oženi Silvanu koja će napraviti munjevitu estradnu karijeru i tragično završiti u saobraćajnoj nesreći (poginula 1976. godine)

APSOLUTNA I HIPNOTIČKA ZALJUBLJENOST: Radmilo i Silvana Armenulić

Poštovaoci Silvane Armenulić kažu da ni pre ni posle nje nije bilo takvog sklada između lepote glasa i fizičke lepote. Moguće, kaže Braca. Ja samo znam da nikada, ni pre ni kasnije, nisam sreo čoveka u stanju takve apsolutne i hipnotične zaljubljenosti kao što je bio Radmilo Armenulić te večeri u zadimljenoj sali „Tranda”, u Knez Mihajlovoj.

. * . * . * . * . *  .

Umetnik  Binfacije ostavlja svoju elektronsku adresu da zainteresovani mogu da se jave: Bonifacho@telus.net

………………………………

Nastavak 2. : Beograd kojeg više nema, oživljen kroz neobične i slučajne susrete s ljudima: Zoran Moka Slavnić, košarkaški as i trener, Miloš Žutić,  glumac i Brana Lala Kovačev, džez virtuoz

………………………….

* U februaru je Bonifacije proslavio svoj 82. Rođendan

…………………………..

Podeli:

Postavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of