На најсвирепије начине комунисти убили 182 свештеника

КРВАВИ ТЕРОР КОМУНИСТА НАД СВЕШТЕНИЦИМА И СПЦ У ЦРНОЈ ГОРИ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ И ПОСЛЕ

  • Десетине српских духовних отаца комунисти живе бацали у јаме!

 

  • Од 200 српских свештеника у Црној Гори, током и после Другог свјетског рата, побијено је чак 182!

 

  • То је био прави зверски комунистички геноцид над верујућим људима
  • Пре убијања свештеника СПЦ комунисти су их звјерски мучили – чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, тјерали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме…Иживљавању над невиним поповима није било краја…

 

  • Комунисти крали и вредне црквене књиге и документа СПЦ и потом продавали на аукцијама широм света

 

  • Један од директних егзекутора свештеника био је Пеко Дапчевић, Брозов генерал

Пише: Донко Ракочевић

Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца. Но, о том злочину ћемо касније. Кренимо редом…

Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи  код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцјености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања.

БАЦАЛИ ЖИВЕ СВЕШТЕНИКЕ У ЈАМЕ

Партизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Свједоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“

Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побјегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља гдје је ухваћен и звјерски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.

Најстрашнија мрцварења и иживљавања спроводили су комунисти над свештеницима пре њихове смрти

Жртве свијетлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто вријеме, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успио да побјегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испјевао гусларску пјесму.

У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорио иконостас са иконама и одеждама.

За вријеме напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.

На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у ријеку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.

Комунизам је оставио комунисте без душе, слепе и зле

Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.

Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942, убијен на путу за Поборе, гдје је ишао да служи вјерски обред.

Комунисти нијесу само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намјером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још једна свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испјевали пјесму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“

Одмах после рата, звјерски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Њемцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је звјерски мучен у которском затвору, гдје је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму.

На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.

МАСОВНЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ СВЕШТЕНИКА У ЦЕЉУ

Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтјели да избјегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживјела велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успио да се пребаци у Италију, и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније свједочио против митрополита Арсенија.

Митрополит црногорски Јоаникије убијен је после Другог светског рата у Србији, по наредби Пека Дапчевића, без икаквог суђења

Митрополит Јоаникије Липовац и свештеници су кратко вријеме држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, гдје су стријељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“

Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Циле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца.

Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимању црквених имања да не причамо – ријеч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама  је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији вјерник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим.

Опраштање фамилије и пријатеља од зверски убијених свештеника од стране комуниста , који су достојанствено сахрањивани
ЦРКВЕНЕ КЊИГЕ НА ЛОМАЧИ

Из Цетињског манастира власт је однијела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцјености. Ове књиге су већим дијелом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свијету. Дио намјештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однијет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.

Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера.

За послератни однос комунистичке власти према Цркви, једна од примјера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наслиједио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“

И митрополит Арсеније (Брадваревић), потпуно невин осуђен је после рата  (1953) на 11 година затвора

Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтио да свједочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле.

Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори.

………………………………

Напомена: Објављене фотографије убијених свештеника – жртава комунизма, снимљене су приликом њиховог вађења из јама у зиму 1941/42. у Црној Гори. Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однио из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из њемачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Линк-извор: http://www.sedmica.me/crnogorska-golgota-kako-su-komunisti-razapinjali-svestenike/

5 1 vote
Article Rating

Related posts

Историјски споменик ослободиоцима сравњен са земљом

Prenosimo

Вучић можда неће да призна Косово али ће му дати столицу у УН, што је исто

Јово

Државна и лингвистичка издаја ћирилице у Србији

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x