Društvo, Kultura, Politika, Slobode

Moralni i socijalni ateizam

Prilično je nejasno i dalje da li je Mitrović pokrenuo odmazdu tako što je cvileći i plakajući pred Vučićem, kao onomad pred Mirom Marković, iskukao milostinju u činu da ga vlastodršci „opet uteše“, ili je Gospodar života i smrti u Srbiji, Aleksandar Vučić glavom i bradom, napad na „rijalitije“ doživeo kao sečenje grane na kojoj sedi, pa odbranom Mitrovića i njegovog bogatstva štiti sebe i svoju, mnogo veću imperiju?

Piše: Slavko Živanov

Ministar kulture i informisanja Srbije, Vladan Vukosavljević, na tribini u Beogradu „Je li stvarno lepše sa kulturom“, pre nekoliko dana, ispalio je rafal utemeljenih kritika po bednom i mizernom, gotovo pornografskom video sadržaju koji se proteklih godina emituje sa nacionalnih frekvencija nekih televizija.[1] Bio je to neuobičajen, ničim izazvan izliv istine u etar od strane nekog visokopozicioniranog predstavnika vlasti koji ga je iz jedne relativno samoskrajnute pozicije lansirao u samu žižu javne scene. Kritikom tzv. rijaliti programa ministar kulture Srbije postao je odjedared veoma bitna politička figura u Srbiji, bar sudeći po kopljima koja su oko njega ostala polomljena.

Naravno, drukčije i ne bi išlo, osetivši se prozvanim, odmah je skočio muzičar i pisac otvorenih pisama Željko Mitrović, politički parazit i roditelj dične rijaliti porodice, o kojem ćemo nešto kasnije, a zatim su Vukosavljevića oštro napali i tzv. premijerka[2], pa ministar unutrašnjih poslova[3], zatim izvesna Olivera Zekić iz Regulatornog tela za elektronske medije[4], i bulumenta – „ala i vrana“ kako bi narod rekao, dokazujući da Vukosavljević trabunja i radi za Đilasa koji je, inače, i izlegao „rijalitije“ u Srbiji.

I možda bi cela ova priča trebalo da ostane dnevnopolitička, poput bitke vrabaca u prašini, da se na njoj ne vidi jeziva grozota katastrofe i drame u kojoj živimo i kao država, a i kao društvo. Pođimo redom.

Željko Mitrović:

Ovaj čovek osnovao je beznačajnu televiziju devedesetih godina prošlog veka. Da bi stvorio imperiju učlanio se u JUL, moćnu stranku supruge tadašnjeg predsednika Srbije, Mire Marković. Ta žena, nešto više od deset godina kasnije, u svojoj knjizi „Destierrada e imperdida”, odgovarajući na Mitrovićeve neistine u medijima napisala je najverniji portret ovoga čoveka[5]. Između ostalog, Mira Marković kaže: „I drugi su, iz straha ili iz interesa, ili samo iz ličnog ništavila na razne načine se distancirali, pobegli od JUL-a, manje ili više minimizirali svoju ulogu u partiji u čijem su rukovodstvu bili i zahvaljujući kojoj su radikalno promenili svoje materijalne i statusne prilike. Ali, niko, bar da ja znam, nije ništa ružno rekao o JUL-u. Željko Mitrović je ovih sedam godina u više mahova davao ružne izjave o JUL-u“. „Bio je partiji na usluzi za sve kao inicijator sopstvene aktivnosti“. „Zasipao nas je marketinškim i DRUGIM idejama. Dolazio je često u partiju“. „Uskoro je svakodnevno bio u partiji“. „1996. je bio na listi SPS-JUL-Nova demokratija za savezne poslanike“. „Njegova marketinška aktivnost se podrazumevala, ali da je bila jedino polje njegovog delovanja ne bi bila dovoljan razlog da bude kandidat za poslanika. Morao je pre svega da politički deluje. To je važilo i za njega. Uostalom u to vreme su nam marketing radili i drugi. Oni nisu bili članovi partije“.

Mira Marković

„Za vreme demonstracija koalicije „Zajedno“ 1996. godine samoinicijativno je pokrenuo sa još jednim drugom iz JUL-a novine „Fleš“ kojima je želeo da `demaskira` vođe demonstracija, glavne ljude iz opozicije.“ „Za prvi Kongres JUL-a 1998. je sa svojom ekipom iz „Pinka“ samionicijativno uradio sve što spada u marketing Kongresa i sam je sve finasirao a da od njega to nismo tražili. Kada je reč o njegovom radu to što smo mi mogli da vidimo, ili što sam ja mogla da vidim, bilo je iskreno, lepo, drugarski, požrtvovano. Bio je kandidat za člana Glavnog odbora. Kada su na kraju Kongresa na monitoru u sali emitovana imena kandidata za članove Glavnog odbora i imena novoizabranih članova Glavnog odbora, neko me je diskretno obavestio da Željkovog imena nema na ekranu i da je odjurio kući sav očajan. Razume se, radilo se o grešci. Bio je veoma aktivan u partiji, narodni poslanik, bilo je logično da bude ne samo kandidat za člana Glavnog odbora već i član Glavnog odbora. Odmah sam ga pozvala kući, razgovarala sam sa jednim očajnim čovekom. Nabrojao mi je uzbuđeno sve svoje zasluge za JUL i svu svoju ljubav prema JUL-u i ja sam sve prihvatila i zamolila ga dođe kod mene kući. U novinama koje su sutradan objavile sastav Glavnog odbora bilo je i njegovo ime. Kad smo posle mesec dana formirali organe JUL-a, Željka smo postavili za direktora Centra za marketing. Direktor Centra za marketing kao i predsednici komiteta JUL-a za razne resore, bili su u rangu članova Direkcije JUL-a“. „Od početka svog prisustva u JUL-u išao je na mnoga mesta na kojima sam ja govorila širom Srbije, nezvan ali zainteresovan. Zvao me je da dođem u „Pink“, da se obratim njegovom kolektivu, tvrdeći da će ceo kolektiv ući u JUL. Došla sam, ruku na srce, da ga ne razočaram i održala mali govor. Smatrala sam neprikladnom agitaciju za članstvo u JUL-u pred ljudima koji me nisu zvali već su okupljeni na zahtev vlasnika firme u kojoj rade. Nisam ni očekivala, razume se, da se ceo kolektiv priključi našoj partiji. To bi bilo nerealno, a ako bi do toga i došlo bilo bi neiskreno i u celini besmisleno.“ „Pred izbore 2000. godine opet je bio kandidat za saveznog poslanika na našoj listi. Željko je bio jedan od najnadahnutijih kritičara DOS-a.“ „Njegova izjava da mu je `politika služila kao kišobran` je, nažalost, tačna. Doduše, meni on onda nije izgledao kao čovek motivisan isključivo ličnim interesima, mada ih je sve za vreme svog, kako sada kaže, nepolitičkog života u JUL-u realizovao. Od male jedva poznate televizije, kakvu je imao onog dana kada je onako usplahiren došao kod mene da mi se kune kako nema veze sa Arkanom i Vučelićem do septembra 2000. godine `Pink` je postao veoma popularna televizija. U tom periodu sagradio je veliku, lepu i modernu vilu za sebe na Dedinju i ogromnu televizijsku zgradu, takođe na Dedinju. U tom periodu on je materijalno, statusno i profesionalno postao sasvim drugi čovek. Razume se, uz njegove lične sposobnosti, ipak i uz ogromnu podršku JUL-a, odnosno njegovih uticajnih drugova iz JUL-a na raznim funkcijama u saveznoj državi i Republici koje su se ticale aktivnosti kojima se on bavio i koji su izlazili u susret svim njegovim potrebama. I ne samo oni iz JUL-a na funkcijama, već i svi drugi na funkcijama zbog JUL-a.“ „Nemam trgovački gen, ne računam šta sam dala a šta dobila, nisam rođena u vagi da stalno i sve merim, već u nesrećnom i često smotanom raku, ali Željko je od JUL-a dobio više nego što mu je dao. Dobio je SVE što je JUL mogao da da, a mogao je mnogo. On je tu činjenicu znao i upotrebio je.“ „A kada je JUL izgubio vlast on nije izgubio svoja dobra. Naprotiv. Uvećao ih je. Na koji način? Pa na taj što je našao drugu politiku kao `kišobran`. Pod jednom, julskom politikom kao `kišobranom` napravio je značajnu televiziju, postao poznat i prilično bogat, sazidao vilu, televizijski zamak, bio narodni poslanik, upoznao mnoge uticajne ljude na vlasti, od šefa države preko ministara do važnih direktora i predsednika opština i tako dalje. Pod sadašnjom politikom kao `kišobranom` postao je još poznatiji i bogatiji, ali da bi se smestio pod taj `kišobran` morao je da minimizira svoju ulogu u JUL-u a sam JUL da okleveta. Te laži i klevete su mu bile neophodne da se smesti pod `kišobran` koji mu je omogućio da kupuje te brodove, kamione i avione i da se hvali kako ima milijardu dolara pred narodom koji broji oko sedam i po miliona stanovnika (bez Kosova) a ima preko jedan milion nezaposlenih.“ „Pomoću one politike postao je prilično bogat, pomoću ove postao je razmetljivi bogataš. Mi, ondašnji, nismo mislili da smo `kišobran`. Ovi sadašnji nemaju razloga da sumnjaju da su `kišobran`. Mi, da smo znali da smo `kišobran`, ne bi bio pod njim ni dan. Ovi sadašnji znaju da su `kišobran` i drže ga pod njim. Ja ne znam zašto. Ali, oni, ili bar neki od njih, znaju.“ Bila je i vidljiva i „dirljiva solidarnost koju smo svi iz rukovodstva JUL-a pokazali kada mu je otac bio teško bolestan i kada smo se iskreno i vrtoglavo angažovali da omogućimo sve što je potrebno za jednu delikatnu transplantaciju. I uspeli smo u tome. Željko je bio srećan i mi sa njim zajedno. Ali, ta sreća nije dugo trajala. Ipak je posle nekog vremena izgubio oca. Skoro cela Direkcija je bila na sahrani. Sutradan, duboko dirnut velikim prisustvom iz JUL-a mi je rekao da nikad toliko humanosti i drugarstva nije doživeo, da nikad neće zaboraviti toliko prijateljstva u zlu, da sada ima `braću i sestre u JUL-u, da sa njima nikad neće biti sam`. I sama, naravno, znam da nema ništa lepše od podrške, solidarnosti, razumevanja, prijateljstva u nevolji. Ko to u nevolji dobije, pa zaboravi i čak odrekne da su ga ta dobra snašla, redak je primer moralnog i ljudskog posrnuća. Nema te materijalne i socijalne koristi koja bi mogla da amnestira ovakav moralni i socijalni ateizam.“ „Ja sam mu bila najbliži politički čovek u Srbiji, odnosno verovatno jedini blizak politički čovek, da budem neskromna, od važnijih političkih ljudi.“ „Možda je, zaista, progledavši 2000. godine shvatio da demokratije nije bilo u vremenu kada je on bio poslanik četiri godine i u tom svojstvu glasao za zakone koji su kreirali nedemokratsko društvo i član rukovodstva vladajuće partije i kao takav branio patriotsku i herojsku politiku vlasti u zemlji, već da je počela kada je on MORAO da emituje vesti i politički program za koji se za vreme nedemokratije kleo da nikad neće proći na njegovoj muzičkoj i zabavnoj televiziji, onda kada je MORAO da se odrekne i prijateljstva a ne samo saradnje sa onima sa kojima se družio i sarađivao, onda kada je u sredu MORAO da kaže da je utorak. Onda kada je u jednom jesenjem danu 2000. uveče zvao demokratijom ono što je u tom istom jesenjem danu ujutru zvao izdajom.

„Zakletva u demokratiju je danas već pohabana poštapalica kolektivnih i individualnih ulizica na Istoku i nadmenih uzurpatora slobode na Zapadu. Tu se Željko Mitrović uklapa u kliše ali, on pominje i tržišnu ekonomiju koja je Srbima donela blagostanje uključujući i njemu. E, tu je izašao iz klišea, previše se zaneo u pružanju podrške novoj politici. Ne prati problematiku ekonomije, ni tržišne. Ona je u Jugoslaviji – i Titovoj, a naročito Miloševićevoj, bila zastupljena i to niko ne osporava, čak ni na Zapadu. A ova sadašnja tržišna ekonomija u Srbiji nije kao tržišna ekonomija na Zapadu, ona je kao tržišna ekonomija na Istoku. Zapad ih razlikuje. Autor je i jedne i druge. S tim što drugu (bar što se tiče većine nekadašnjih socijalističkih zemalja) ne bi hteo za sebe. To kaže Zapad, odnosno njegov najveći ekonomista Kenet Galbrajt. Ali, Željko ne čita tu literaturu pa ne zna da se po Kenetu Galbrajtu obogatio na ekonomskom surogatu zapadne civilizacije i da živi u skladu sa karakterom tog bogatstva.“

Ovaj poduži izbor citata bio je važan da bismo zaista razumeli o kakvom je čoveku reč, a naglašavamo i to da je objekat ove alanize ovom režimu bitan taman onoliko koliko i bivšim režimima. S tom razlikom, razume se, što, kako kaže Marković, bivše vlasti možda i nisu shvatile poentu Mitrovićevog angažovanja, dok sadašnja vlast savršeno dobro zna s kim ima posla i o čemu je tu reč.

Mehanizam i oruđa propagande

Svaka vlast u svojoj praksi koristi mehanizme propagande. Što je vlast nedemokratskija to su joj sredstva gora, bahatija i primitivnija. Što je vlast udaljenija od demokratije to joj je praksa necivilizovanija, neodgovornija i pokvarenija. Što je vlast surovija i sirovija to je način na koji deluje odvratniji i bizarniji. Sudeći po tome, ova vlast je među najgorima u svetu i to ne samo u današnjici. Kada uoči pretnju, vlast iz komandnog centra širi direktive ka svojim funkcionerima i oni putem medija ispaljuju salve i kanonade na svoje ciljeve. Ciljevi su ljudi ili konkurentske politike i što je plotun sinhronizovaniji, njegova razorna snaga je veća. Samo od lične procene pretnje najmoćnijih zavisi kakav će napad biti, da li će on biti tek poneki osvrt ili pravi uragan, kao sada.

Srbija se već nekoliko godina davi u smradu totalitarizma. Gospodar života i smrti protumačio je pobedu na izborima tako što je smatra kart-blanš punomoćjem. Sam ispisuje granice, sam optužije, sam presuđuje. Po njemu se sve upravlja i on je mera svemu. Ono što mu je po volji to je blagoslovljeno, ono što mu se ne sviđa to je proganjano. Njegovi partijski drugovi su njegova vojska koja bespogovorno izvršava naređenja sve dok je on sposoban da im obezbedi privilegije. I obrnuto, svako ko je spreman da ta naređenja bespogovorno izvršava viđen je za bilo koju državnu funkciju. Kvalifikacije su svedene na lojalnost, a zasluge na učinak u burazerskoj raboti. Preporuke su zakon ćutanja i čuvanje leđa prvoga do sebe. Zato je Srbija danas u agoniji. I zato razlike u kakvoći nema između gradonačelnika, odbornika, ministra, direktora javnog preduzeća, tzv. premijera i predsednika države. Sve su to glava hidre i njeni pipci. Zato deluju uz geslo „svi za jednog – jedan za sve“, i zbog toga, ovde, brane Željka Mitrovića i Aleksandra Vučića i njihove imperije ili obrnuto.

Elem, da li se ministru s početka priče omaklo da kritikuje misiju Željka Mitrovića ili ne, sada nije toliko važno. Ključno je da se uvidi i primeti to da je Mitrović uspeo da stvori ogroman uragan i ošine njime Vukosavljevića. Verbalnog toplog zeca za ministra kulture predvodi tzv. premijerka Srbije, glavom i bradom. Njoj se pridružuju i ostale SNS cvećke koje zauzimaju veoma visoke državne funkcije, dakako s blagoslovom patrijarha Vučića. Međutim, prilično je nejasno i dalje da li je Mitrović pokrenuo odmazdu tako što je cvileći i plakajući pred Vučićem, kao onomad pred Mirom Marković, iskukao milostinju u činu da ga vlastodršci „opet uteše“, ili je Gospodar života i smrti u Srbiji, Aleksandar Vučić lično, napad na „rijalitije“ doživeo kao sečenje grane na kojoj sedi, pa odbranom Mitrovića i njegovog bogatstva štiti sebe i svoju, mnogo veću imperiju?

A bilo bi najbolje, doduše, da je konsolidovana opozicija ovime koncipirala prvi ozbiljan napad  na vlast i da je ovo početak jedne uspešne borbe protiv antidemokratskog režima. Ali, „su čim će izać pred Miloša“? Može li se protiv Vučića s Vukosavljevićem? Teško bismo razumeli šta uopšte Vukosavljević traži u vladi tzv. premijerke ako između njih i njega zjapi nepremostivi kulturološko-civilizacijski jaz i da li su tzv. rijalitiji jedina stvar oko koje se dotični ne slaže s Vučićevom Anom i Željkom, i njihovim Nešom. Ako se ne slažu u vezi sa politikom u kulturi, oko čega bitnijeg bi ministar kulture mogao da se sukobi sa Vladom? Može li uopšte biti većeg razloga? Nije valjda da ministar kulture diže sebi cenu ne bi li kapitalizovao skok sopstvenih akcija, a po Željkovom modelu?! Odnosno, nije li time cela srpska opozicija spala na niske grane pobegavši u senku jedne jedine vlati trave?! Dakle, teško je poverovati u takvu mogućnost. Najpre je reč o spletu čudnih i po mnoge nesrećnih okolnosti, mada će sigurno biti onih koji će pokušavati da iz svega izvuku kakvu korist za sebe i svoje interese.

Bilo kako bilo, vidljiv je model po kojem Vučić vlada. Reč je o potpuno kontrolisanim instancama vlasti od strane uzurpirajućeg, totalitarizmu sklonog vlastodršca koji telediriguje kadrovima tako što u svakom trenutku, svojoj moći može da pokori državne institucije i političke pajace koje je imenovao za nosioce državnih funkcija… Gospodar života i smrti u Srbiji formalno ne poseduje nikakvu moć. On je protokolarna ličnost, bezmalo batler, Ustav ga minimalizuje na smehotresan način, ali takav kakav je, uspeo je da instalira poslušnike svuda, od Vlade do mesnih zajednica. A onda lično, dozlaboga često, ali i povlačenjem konaca i trbuhozborenjem saopštava šta želi, pa zatim i čini šta mu je volja. Sa podrškom glasača, a protiv njihovih interesa.

[1] https://www.danas.rs/drustvo/vukosavljevic-pretplate-za-rijaliti/

[2] https://www.danas.rs/drustvo/brnabic-rijaliti-programi-nisu-specificnost-srbije/

[3] https://srbin.info/2018/09/22/i-ministar-policije-brani-rijaliti-ne-moze-vukosavljevic-da-uredjuje-privatne-medije/

[4] https://www.danas.rs/drustvo/olivera-zekic-vukosavljevic-moze-da-kuka-ali-je-na-pogresnoj-adresi/

[5] http://www.koreni.rs/zabranjeni-tekst-mire-markovic/

Podeli: