Balkan i susedi Srbije, Gost Autor, Društvo, Politika, Slobode, Srbija

Ministarskim neznalicama treba oduzeti pravo da odlučuju o sudbini srpske nauke i nacionalne pameti

Da li će nam pomoći veštačka inteligencija da budemo pametniji

NA DELU SU AKCIJE I PRIMERI KAKO RAZORITI NAUKU U SRBIJI

 

  • Obavljena je devalvacija zvanja magistra nauka
  • Rad objavljen u jednom časopisu „vredi pet bodova“, a u drugom samo „pola boda“
  • ministarske sekretaruše propisale da naučni časopis, koji broji i više od sto godina izlaženja, može biti ukinut zato što nije pravljen „po meri aktuelne sekretarske pameti“
  • Ministarski činovnici (i njihovi sekretari i sekretarke) sve su „propisali“ (i broj cipela i obim struka, i boju očiju), sve normirali i svemu odredili šifru, samo su pamet pustili niz vodu ili je (p)okrenuli preko granice.
  • O najboljim projektima odlučuje komisija sastavljena od stranih recenzenata“, pri čemu oni treba da procene „koliko su aktuelni, koliko se uklapaju u potrebe Srbije, ali i u svetske naučne tokove“?!?
  • Tako, dakle, Engleze i Nemce treba unaprediti u „merače potreba“ Srbije i oni će „izmeriti“ da su Srbiji neke nauke potrebne „malo“, neke „malo više“, a nekima se uopšte ne treba baviti.
  • Da li priznati da Novi Pazar ne može živeti bez „bosanskog jezika“ iako oni koji o tome više znaju vele da „toga jezika“ nema ni u Sarajevu, a srpski ministar će potpisati naredbu da postoji i „crnogorski jezik…
  • Srpsko Ministarstvo za nauku i njegova sekretarka hoće „veštačku pamet“, a neće ono što su Srbi ugradili u temelje i Evrope i moderne svetske civilizacije; oni hoće da razvijaju inženjerstvo za zaštitu životne sredine, a neće da s Vinče uklone najveće balkansko đubrište; oni hoće da menadžment i biznis predstave kao nauku, a neće da pomenu nijedan srpski nacionalni naučni projekat; oni hoće da služe okupatoru, a neće svome narodu.

Piše: dr Dragoljub Petrović, srpski lingvista, srbista, slavista i univerzitetski profesor

Nekad davno, kad je Beogradski univerzitet počeo da pokazuje izrazitije znake nepoštovanja vlasti, visoki državni funkcioner „prizvao“ je rektora (Zorana Pjanića) i upozorio ga da „oni“ to neće trpeti i da on, rektor, „učini nešto“ da oni ne bi Univerzitet – razorili. Naivan kakav je bio, rektor je odgovorio da se Univerzitet ne može razoriti, ali ga je „državnik“ brzo otreznio: može, naročito ako se to pokrene – iznutra!

A kako se to činilo, nije trebalo ni dugo čekati da se to dogodi niti imati mnogo mašte da se vidi kako će se to izvoditi. Oni koji dugo pamte sećaju se, recimo, „stepenaste nastave“ (koja je kratko potrajala i brzo ukinuta), a mnogo je više onih koji znaju jedino za „bolonjske nauke“ – koje predugo traju i nikako da im sagledamo kraj; posle onoga prvog eksperimenta uvedene su dvogodišnje poslediplomske studije koje su donosile naučni stepen magistar dok je „bolonja“ skratila nauke na godinu, a naučni stepen na master.

Pominjem ove pojedinosti zato što se čini da našim „državnicima“ ne nedostaje mašte kad je u pitanju razaranje i pameti i nauke: nekad je zvanje magistra predstavljalo ozbiljan početni naučni stepen, a sad je neizvesno da li je master uopšte naučni stepen ili samo „stručno“ i/li „akademsko“ zvanje; ministarski činovnici (i njihovi sekretari i sekretarke) sve su „propisali“ (i broj cipela i obim struka, i boju očiju), sve  normirali i svemu odredili šifru, samo su pamet pustili niz vodu ili je (p)okrenuli preko granice. Na to ukazuju neke proste činjenice, a ja između njih izdvajam tri kao posebno besmislene.

Poremećen odnos vrednosti stručnih radova i knjiga 

Prva se tiče „bodovanja“ naučnih časopisa, odnosno „ministarske presude“ da rad objavljen u jednom časopisu „vredi pet bodova“, a u drugom samo „pola boda“, pri čemu se i „naučnik“ i „ministar“ bave jedino „sabiranjem“ (bodova), a ako se nauka u tu računicu ne uklopi – onda i nije nauka.

Koliko je to besmisleno, neka pokaže prosto poređenje: tri kratka teksta u časopisu „od pet bodova“ (za čiju pripremu može biti dovoljno tri nedelje ili tri meseca) više će vredeti nego dve knjige za čiju je pripremu potrebno 10 godina. Dok se nisu namnožili sadašnji ministarski račundžije, važilo je pravilo da je za izbor u svako naučno zvanje bilo neophodno imati novu knjigu i (po)duži spisak kraćih radova, a sad je dovoljno – „sabrati bodove“! I nekad se znalo: „pravila naučnosti“ uspostavljali su Cvijić, Belić i Ivić i tad su Srbi imali nauku; kad su do reči došli račundžije, nauka je otišla ili pod led ili niz vodu, a ostali samo oni koji su najbolje znali da „sabiraju (bodove)“.

Novo vrednovanje stručnih i naučnih radova pravi veliku štetu nauci

Druga je s njom vezana utoliko što su ministarske sekretaruše propisale da naučni časopis koji broji i više od sto godina izlaženja (i koji je nadživeo mnogo ministara i ministarskih protuva) može biti ukinut zato što nije pravljen „po meri aktuelne sekretarske pameti“ da mora izlaziti „redovno“ pa ako se desi da se taj „red“ poremeti – časopis se više neće finansirati. Ministarskim neznalicama i štetočinama (i njihovim sekretarušama) treba uzeti pravo da odlučuju o sudbini srpske nauke i srpske nacionalne pameti: ozbiljni naučni časopisi pripremaju se i uređuju po mnogo temeljitijim kriterijima od onih na kojima je ustoličena takva ministarska birokratska pamet.

Vrednovanje stučnih radova u časopisima je nepravedno

Treća je pojedinost koju imam na umu besmislena višestruko i tiče se mentorskog angažovanja kao uslova za izbor u nastavna i naučna zvanja. U normalnim vremenima znalo se da se mentor određuje kad se „pojave i tema i kandidat“ i da se sve drugo može svesti, recimo, na pripremu za peglanje gaća – na tuđoj stražnjici. (Ili će drugo poređenje biti uverljivije: nekad je o razvoju mladog naučnika brinuo učitelj, a kad je tu brigu preuzela „bolonja“, pokazalo se da su se namnožili  „doktori“, a nauka se beznadežno istanjila, pre svega zato što su mladi prepušteni sami sebi pa se ne može znati da li to čine zato što su uvereni u sopstvenu izuzetnost ili zato što ne znaju gde mogu pronaći putovođu do cilja koji su odredili. Srpska ministarska pamet naredila je da nezavršeni đak mora biti unapređen u – nedovršenog učitelja).

Strani recezenti odlučuju koliko se radovi uklapaju sa potrebama Srbije

Pominjem ove tri formalne besmislice koje su neznalački naturene srpskoj nauci, ali mislim da su za nju mnogo pogubnije neke suštinske za koje se veli da su uređene po „engleskim merama“ i po njihovim pravilima, da im je „cilj da se finansiraju najbolji projekti, a o njima odlučuje komisija sastavljena od stranih recenzenata“, pri čemu oni treba da procene „koliko su aktuelni, koliko se uklapaju u potrebe Srbije, ali i u svetske naučne tokove“.

ѕ cѕdž džc cvdž

Tako, dakle, Engleze i Nemce treba unaprediti u „merače potreba“ Srbije i  oni će „izmeriti“ da su Srbiji neke nauke potrebne „malo“, neke „malo više“, a nekima se uopšte ne treba baviti.

Prema trećim „meračima“, međutim, predviđene su mnogo radikalnije mere za satiranje srpske pameti i ja razabiram da su se srpski ministri za osmuđenu pamet u nju vrlo lepo uklopili: „Sprovešće se humanizacija obrazovanja, a kao rezultat toga, značaj predmeta koji strukturiraju mišljenje korišćenjem leve i desne hemisfere mozga, biće umanjen i destruiran“. Tu spadaju jezik i literatura i fizika i matematika, a „o istoriji se nema šta ni govoriti: daćemo stoci svoj pogled na istoriju u kome ćemo pokazati da se sva ljudska evolucija kretala ka tome da se Bogoizabrani jevrejski narod prizna za vladare nad celim svetom. Umesto nacionalnih vrednosti, daćemo vam patriotizam balalajki i pijanih suza. I ovde će naš cilj biti da zamenimo crveno-smeđu elitu (tj. slovensku – DP) našom“.

Ti će „merači“, dakle, tako odmeravati srpsku (čitaj: i slovensku) pamet i svemu tome dodati:
U slovenskim zemljama nećemo dozvoliti razvoj nauke, a jezgro naučnika (Akademiju nauka) činiće naši ljudi. Nećemo dopustiti nikakve visoke tehnologije, što će dovesti do potpune propasti industrije koju ćemo svesti na proizvodnju predmeta koji su neophodni za ograničen broj robova koji nama obezbeđuju sirovine.
Centar veštačke inteligencija “pomoći će” nam da postanmo pametniji 
U slovenskim zemljama nećemo dozvoliti razvoj nauke, ističu zapadni centri moći

I „u tom smislu“, prema navodima pomenutih „merača“, ministarska sekretarica najavljuje da ćemo dobiti i „Centar za veštačku inteligenciju u šta ulažemo velike nade, jer to tržište u svetu vredi 500 milijardi dolara“. Ono će nam („veštački“) omogućiti da postanemo pametniji i da se ne zamajavamo razvojem poljoprivrede (kad nam je tu Lidl) ili da mislimo na proizvodnju svojih vakcina (kad se i od onih Fajzerovih i/li Gejtsovih sasvim uspešno umire). A da bi se svi ti ciljevi ostvarili, neophodno je „podmlađivanje naučne zajednice, kako bi se mladi zadržali u zemlji, a da bi se to postiglo, relaksiran je fleksibilniji izbor u naučna zvanja i zasnivanje radnog odnosa“. Šta to sve može značiti, nije sasvim jasno, ali valja očekivati da će se sve svesti na to da će za izbore u zvanja biti potrebno „manje bodova“ (a koliko tačno – određivaće engleski i nemački merači, uz eventualnu pomoć svojih, može biti – hrvatskih i/li „bošnjačkih“, tumača i savetodavaca).

I kad o svemu tome razmišlja, čovek može biti doveden u nedoumicu pitajući se da li oni tako rade zato što ne znaju ili zato što slušaju naloge onih koji su namislili da Srbe treba maknuti ne samo s balkanske mape nego i iz istorije svetske civilizacije. Kao zarobljenici komunističke ideje, naime, oni su navikli na to da ne misle i da sve ono što ne znaju posmatraju kao najvišu meru pameti.

Bosanski, crnogorski i ini jezici
Srpski ministri kažu da postoji crnogorski jezik….

Pa će, recimo, „po svojoj glavi“, priznati da Novi Pazar ne može živeti bez „bosanskog jezika“ iako oni koji o tome više znaju vele da „toga jezika“ nema ni u Sarajevu, a ministar će potpisati naredbu da postoji i „crnogorski jezik kao službeni jezik države s kojom Srbija održava redovne diplomatske odnose“. Tako se događa da ministarske neznalice izrastaju u vrhunske nacionalne štetočine pa će se u jednom trenutku morati postaviti pitanje ispravljanja onoga što su oni upropastili (ako se ne pokaže da su mnoge njihove štete – nepopravljive).

U ove poslednje mogu se uklopiti one o mnogim jezičkim zapercima koji su se istićili iz srpskog („hrvatski“, „makedonski“, „crnogorski“, „bošnjački“ / „bosanski“), pri čemu je posebno problematično „bosansko / bošnjačko“ jezičko dvojstvo po tome što njegovi nosioci hoće da su „Bošnjaci“, ali da im jezik bude „bosanski“ jer planiraju da tamo zatru i Hrvate kao što su (zajedno s njima) zatrli Srbe i da, kad budu menjali nacionalnu kožu i postajali „Bosanci“, već imaju „gotov jezik“. Budući da je „bošnjačkim lingvistima“ učitelj Avdo Čampara (bivši komunistički funkcioner iz doba Broza), oni su njegovu nauku, po blagoslovu srpskih ministarskih štetočina, preneli i u Novi Pazar i sad se te pameti ne mogu osloboditi.

Pravopis nepostojećeg jezika uporno se nameće, a mrtav je

A koliko to može biti ozbiljan problem, pokazaće se u onom trenutku kad se zatraži „akreditacija“ studijske grupe na nepostojećem jeziku i „overa naučne pameti“ onih majstora koji će druge poučavati mehanizmima po kojima se uspostavljaju strukture toga nepostojećeg jezika.

Štetočina: Pol Luj Toma, sa pariske katedre dijalekte svrstava u jezike

Takvi će majstori, međutim, potražiti „uporište“ u nekim evropskim univerzitetskim centrima (npr. u Parizu i/li Marburgu, a ne znam da li i drugde) u kojima se „studira“ pet srpskih jezika pa se može reći da je ta evropska trgovina „petostruko isplativa“ dok se među Srbima ona može svesti samo na jednu istinu i na četiri laži. (Za studije tih pet srpskih jezika vezana je i jedna zanimljiva „lingvistička zgodica“, a za nju je zaslužan Pol-Luj Toma, šef onih pet „pariskih srpskih katedara“. On je, naime, ostao upamćen po izjavi da „oni prate politička događanja“ i čim Mijat Šuković upiša „crnogorski jezik“ u crnogorski ustavni zakon, i on će ga upisati u svoj nastavni plan i priključiti ga onim drugim „srpskim jezicima“. I to ne bi bilo posebno zanimljivo da on tih dana, ali za neku drugu publiku, nije pomenuo i „mogućnost drukčije pameti“: on nam „otkriva“ da u Kini ima 240 dijalekata i da bi, po kriteriju razumljivosti, od njih makar 100 moglo imati status jezika, ali da Kinezi znaju samo za jedan kineski jezik – onaj mandarinski.)

Na evropskoj naučnoj pijaci, dakle, mnogo više vredi pet srpskih jezika nego jedan mandarinski i neobavešteni ministri za srpsku trgovačku pamet i njihove sekretarulje ne znaju da su „merače“ te pameti turili u ruke večitim srpskim krvnicima, onima koji znaju da postoji jedan engleski ili nemački jezik (i još nisu čuli ni za „američki“ ni za „austrijski“), ali uporno „uče“ da srpski jezik, zasad, može imati makar četiri krštenice – na kojima se matičarski potpisi još nisu ni osušili. Osim onih tapija koje se potpisuju u Parizu i Marburgu, često se sreće i jedna iz Osla (poznata je i kao „Meneslandova tezga“), s koje su dosad priređeni naučni skupovi o „bosanskom“ (nisam siguran u pamćenje da ih je bilo čak dva) i „crnogorskom jeziku“ i njihovim posebnostima, ali otud još nije stiglo objašnjenje da li se to čini s Bizmarkovih ili Hitlerovih pozicija (kao što je izvesno da se one ne mogu dovesti u vezu s onima za koje se zalagao Herder).

Petrović, istraživač vrhunskih dometa.- Cilj zapada i EU struktura je: Srbe svesti na robove koji obezbeđuju sirovine
Zatiranje srpskih korena i srpskih tekovina

U Srbiji ima mnogo desetina raznih nauka i one se klasifikuju tako da čovek ponekad mora uložiti ozbiljan napor da među njima pronađe one koje strani recenzenti-merači ne mogu ocenjivati jer se njihovi najbolji poznavaoci nalaze „ovamo“ a ne „tamo“. I što na ozbiljan moralniispit mora staviti i te strane merače i domaće majstore koji im ta merenja poveravaju (mada se u moral i jednih i drugih neuputno zaklinjati).

Kad tako govorim, imam na umu sasvim konkretne pojedinosti: strani „merači“ izmestiće Lepenski Vir i Vinču „u Evropu“ i predstaviti ih kao „zagonetku evropskepodunavske civilizacije“, a neće reći da je ta civilizacija nastala na Balkanu i da su je stvorili Srbi i da ona može biti „evropska“ jedino pod uslovom da je „strani merači“ pokradu i da je predstave kao „svoju, tj. evropsku, tekovinu“ (a da Srbe, bez glava, puste niz Dunav).

Civilizacija Lepenski vir i Vinča nastala je na Balkanu i stvorili su je Srbi

Pominjem tu pojedinost zato što srpsko Ministarstvo za nauku i njegova sekretarka hoće „veštačku pamet“, a neće ono što su Srbi ugradili u temelje i Evrope i moderne svetske civilizacije; oni hoće da razvijaju inženjerstvo za zaštitu životne sredine, a neće da s Vinče uklone najveće balkansko đubrište; oni hoće da menadžment i biznis predstave kao nauku, a neće da pomenu nijedan srpski nacionalni naučni projekat; oni hoće da služe okupatoru, a neće svome narodu.

I u svojoj poslušnosti okupatoru, oni pristaju, recimo, na tvrdnju da su veliki delovi južne ruske nizije i Ukrajine „u stvari iskonske zemlje drevne judejske Hazarije to jest Izraela, koje je osvojila Kijevska Rusija u 10. veku. Sloveni su ovde privremeni gosti i oni podležu iseljavanju. Mi ćemo vratiti tu teritoriju i na toj blagodatnoj zemlji ćemo sagraditi Veliku Hazariju – judejsku državu isto onako kako smo pre 50 godina sagradili Izrael potiskujući Palestince. Ovde ćemo preseliti deo Izrailjaca, a slovensku stoku ćemo prognati daleko na sever, iza granica Moskve. Tamo će biti mala severna teritorija – rezervat sa kompaktnim stanovništvom, sličan indijanskim rezervatima u Americi“.

Izmišljeni jezik koji nema budućnost

Da se ta „velikohazarska pamet“ makar malo „preforsirala“, pokazuje arheogenetika, tj. DNK-genealogija. A ona veli da je prvi predak Rusa i Ukrajinaca na onoj ruskoj niziji zabeležen pre pet hiljada godina, da je on tamo došao s Balkana (odn. s onih prostora koje su nastanjivali Srbi kao utemeljitelji Lepenskog Vira i tvorci Vinčanske civilizacije), a otuda stigao do Indije, Irana, Arabije i Etiopije.

I možda se tek tada, tamo, negde, „dodirnuo“ s Hazarijom. Pri čemu sam negde „naleteo“ na podatak da su Hazari „krenuli u osvajanje sveta“ pre 6.000 godina dok sve druge činjenice svedoče da su Srbi, kao Protosloveni, od njih stariji makar još –6.000 godina. (I da su Hazari „na rusku niziju“ stigli tek koji vek pre nego što su se Trocki, Lenjin i Staljin upisali u red njihovih najznamenitijih predstavnika.)

Časopis “Lingva Montenegrina”, br. 3. može li pomoći opstanku  jezika koga nema
Srpske stoke uskoro neće biti

Ministarstvo za srpsku pamet jednako uspešno sramoti i srpsku nauku, kao što je to učinilo i sa srpskim školstvom. I moglo bi se reći da to čini po obrascima uspostavljenim onoga trenutka kad su njenu sudbinu počeli da uređuju „strani merači“, a naročit zamah dobilo kad je demokratski zapaljena srpska skupština i počela demokratska pljačka svega onoga što se u Srbiji moglo opljačkati, razaranje svih srpskih istorijskih i kulturnih tekovina, rasprodaja svih njenih prirodnih resursa… I svemu tome priključena i – rasprodaja srpske budućnosti: statističari vele da svake godine 50.000 Srba odlazi iz zemlje i isto toliko u zemlju pa nije teško izračunati kad ih više neće biti ni za jedan ni za drugi put.

I tada će onoj državnoj sekretarici pripasti neki „pametni dolar“ od onih 500 milijardi, a onaj „dekan za robotiku i veštačku pamet“ (o kome nas novine ovih dana takođe obaveštavaju) moći će školovati „robote za nastavnike na dnu mora“.

I činiće to na – engleskom jeziku. Jer srpske stoke neće biti. Na njenom mestu naći će se neka mnogo veća.

Koja se ljudskim jezikom nikad nije umela sporazumevati.

Pisano (4. i 28. januar 2021.)

………………………….

Podeli:

00vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
stariji
noviji
Inline Feedbacks
View all comments
Božidar
Božidar
2 meseca ranije

Uvaženi od osnivnja pratim Vaš sajt, on je dobar, ima mnogo zanimljivih tekstova, teme su aktuelne. Međutim, ako je cilj da tekstovi budu dostupni široj čitalačkoj publici oni zaista moraju biti kraći. Mislim da se sve može reći o datoj temi sa manjim brojem reči. Što se tiče teksta gospodina Ptrovića uglavnom se slažem. Ne slažem se da su činovnici jedini krivci za haos u nauci i visokom obrazovanju koji je evidentan. Nisu rektori, dekani, šefovi katedri, profesori nevini. Šta reći kad se na Univerzitetu u Beogradu u zvanje redovnog profesora biraju pojedinci na osnovu radova koje nikada nisu napisali,… Učitaj još »