Balkan i susedi Srbije, Gost Autor, Društvo, Reportaže, Republika Srpska

Majka Dobrina iz Fakovića

POVODOM NOVOG SUĐENJA NASERU ORIĆU: POTSETNIK ZA SUDIJE SARAJEVSKOG TRIBUNALA

 

“Da ja mog Živana ne poznam, kuku meni. Pa, im’o je dva plava zuba u glavi, bolest ih je neka tako obojila. Taj zub da su mi pokazali, poznala bih da je njegov. Onda, i po odjelu sam ga poznala. Imao je na sebi vojničke pantalone, dobio ih od komšije Radeta. Džemper sam poznala, što sam mu ga ja saštrikala. Natruo, al’ poznat. A najprije, srce ga je moje poznalo, srce majčino…”

 

Piše: Miša Lazić

 

 

 

 

Napomena:

(Aprila 1993. godine agencija Asošijeted pres je emitovala fotografiju na kojoj je Srpkinja u crnini što uz obraz privija izbledelu lobanju svog sina neposredno posle ekshumacije tela iz masovne grobnice otkrivene na levoj obali Drine, pored Fakovića. Bio je to događaj koji je prvi put zbunio Evropu nespremnu da prihvati tragičnu istinu da su i srpski civili bili žrtve balkanskog pakla. Trinaest godina kasnije, Međunarodni sud za ratne zločine je doneo čudno sramnu presudu kojom je Naser Orić, bivši beogradski policajac i glavnokomandujući muslimanskih snaga u istočnoj Bosni, osuđen na dve godine zatvora. Objavljujemo tim povodom reportažu Miloša Lazića, novinara koji je prvi uspeo da u ratom opustošenoj Bosni maja 1993. godine, mesec dana nakon ekshumacije tela pobijenih, pronađe Dobrinu Prodanović, nesrećnu majku sa fotografije koja je obišla svet, i reportažu objavi u tiražnom japanskom časopisu.

Naser Orić, kome se ovih septembarskih dana nastavlja suđenje u Sarajevu, tereti se za ubistvo tri srpska civila. Samo tri?)

 

maj 1993.

Svakog jutra, u praskozorje ispijena žena zabrađena crnom maramom dolazi do spomenika u centru sela. Na postamentu tog monolita piše da je obeležje posvećeno žrtvama fašističkog terora iz 1942. godine. Pod kamenim pločama ispred pokopano je dvesta petnaest (215) lobanja. Ne piše, međutim, da je reč o Srbima koje su tokom Drugog svetskog rata po okolnim vrletnim brdima pobile komšije muslimani. Niti da svako selo na levoj obali ima neko slično obeležje…

Ali, ispijena žena se ne zadržava kraj njega, već prilazi nizu drvenih krstača koje su, vidi se, nedavno pobodene nad još svežim humkama. Neki krstovi su zakićeni peškirima, neki košuljama, a poneki tek cvećem: to je stari srpski običaj da se pokojnicima prate darovi. Na polovini krstova nema ničeg sem imena i prezimena pokojnika što počiva pod njim. U prvom redu ih je jedanaest, u drugom deset. Žena s crnom maramom prilazi petom zdesna u drugom redu, klekne kraj njega, zagrli ga, pa se kroz bistra jutra među brdima što su odredila tok Drine tada začuje lelek, tužna naricaljka. Taj krik bola već četiri meseca budi petlove po selima s ove, bosanske, i one, srpske strane.

Dobrina Prodanović oplakuje sina Živana. Poslednji put ga je videla živog 21. juna 1992. godine pred zoru, u trenutku kada su muslimani napali njihovo selo Ratkoviće: bez ikakvog razloga i najave više od šeststo vojnika, pripadnika nekakve “bosanske armije”, napalo je i do temelja razrušilo mirno srpsko selo i ubilo dvadeset jednog njegovog žitelja. Među njima je bio i Živan Prodanović.

Krik do neba

Videla je Dobrina još jednom svog Živana: prepoznala ga je u hrpi izbelelih kostiju, truleži, delova odeće i uvelog lišća 10. aprila 1993. godine, prilikom ekshumacije tela žrtava iz jedne od dvanaest masovnih grobnica pronađenih duž leve obale Drine. Zgrabila je lobanju, jednu od mnogih, privila je uza se, poljubila, pa zalelekala nad njom. Čulo se do neba.

                                                Život u crnom

          Dobrina Prodanović ne skida crninu od 21. juna prošle godine i ne propušta jutro a da ne obiđe grob sina od 10. aprila ove. Od tada živi u Fakovićima, ne samo zato što su Ratkovići, njeno selo, opustošeni i više ne postoje…

– Kamen na kamenu nije ostao, sve je ravno ko livada – opisuje Dobrina prizor koji je zatekla u Ratkovićima 12. juna ove godine, kada je išla onamo, prvi put od pokolja, da bi na mestu stradanja, po običaju, dala sinu godišnji pomen.

Selo je brojalo oko stotinu kuća raštrkanih po zaseocima Brđani Gornji, Potočari, Dvorišta, Donji Ratkovići, Dučići, Kaludra, Polimci, Magdovići i Brađevina.

– Sve do tog Đurđevdana bilo nam je lepo – seća se izmučena Dobrina. – Živelo se nekako. Dolazio je kod nas Bekir Salijević iz Dedića, susednog muslimanskog sela, da u Ratkovićima sije kukuruze. I uvek bi nam govorio: ne brinite se, oni tamo nek ratuju, a mi ćemo ovdje živjeti kao i do sada.

Većina ih je poverovala toj komšijskoj slatkorečivosti, kao da su zaboravili šta se i kako dogodilo tokom prošlog rata, kada su Srbi s ove strane Drine bukvalno bili desetkovani, i to na istovetan način. Tako je u trenutku napada muslimana, tog 21. juna 1992. godine, u 5 časova i 10 minuta, u celim Ratkovićima bilo tek petnaestak pušaka, a u rukama ljudi nevičnih oružju.

– Branili smo se p’o sata, a možda i kraće – kazuje Petar, Dobrinin muž. – A kako smo se odbranili, vidjeli ste po onim krstačama i po nama što smo iznijeli živu glavu bez igdje ičega. Tokom samog napada poginulo je možda petero. Ostali su ranjeni ili zarobljeni. Naš Živan je bio teško ranjen u nogu, vidjela ga komšinica Radenka gdje sedi pod jednom jabukom i moli da ga ne ostavljaju ondje živog. Eh, znamo da im je, ipak, živ  dopao u ruke.

Pregoreo u bolu Petar priča gotovo ravnodušno kako je prilikom obdukcije ostataka tela izvađenih iz grobnice u kojoj je bio pokopan i on, Živan, ustanovljeno da je na njima bilo tragova mučenja. Veruje u to čvrsto.

– Pa, Živan je osto živ, a nakon vađenja pola njegove lobanje je bilo smrskano od kundaka ili malja. Priznali nam neki posle da su ih mučili “motorkom”, da su im njome sjekli tijelo, komad po komad. A zašto, ja ne znam. Pitajte onog Nasera Orića, ili pre Dževada Malkića iz Poznanovića, koji je predvodio ustaše; oni su im bili vođe u svemu, pa valjda i u mučenju zarobljenika. A navraćao je i Dževad kod nas, u Ratkoviće, nikada ga nismo ispratili bez kafe i rakije i bez prijateljske priče, čak smo se nekada i ispomagali, kumovali jedni drugima…

                                                Srpski agresori

          Agresor je, dakle, u Ratkovićima potučen do nogu: spisak je osvanuo na krstačama u Fakovićima 10. aprila, kada su tu pokopani ostaci poginulih ili docnije pobijenih zarobljenih “srpskih četnika”. Njihova imena valja obelodaniti zbog domaće i svetske javnosti. To su: Desanka Stanojević rođena 1920. godine, Radomir Maksimović (1944), Slavko Petrović (1946), Nikola Stanojević (1958), Desanka Pavlović (1933), Novka Pavlović (baka, ne zna joj se godina rođenja), Novica Stanojević (1991), Ljubo Gajić (1967), Stanimir Stanojević (1949), Borka Milanović (1919), Vinka Maksimović (1927), Milutin Rankić (1943), Vido Rankić (1930), Ranko Rankić (1934), Radenko Stanojević (1943), Živan Prodanović (1967), Zora Prodanović (starica, ne zna se kad je rođena), Milovan Pavlović (1919), Dragomir Maksimović (1948), Obren Bogićević (1931) i Vidosava Đurić (1933).

– Mi smo, u Ratkovićima, po tradiciji građevinci – priča Petar. – Zemlje je toliko malo da je može obrađivati i žensko čeljade, a taman tol’ko da ne može da prehrani porodicu. Oduvek su muške glave daleko od kuće, po gradilištima gdje za njih ima posla. Tako se dogodilo da kada su nas ustaše napale, nije bilo previše mladića. A što se zateklo, među njima i našeg Živana, pobili su. Jedino nama sina jedinca. Naša je nesreća zato i veća. Ime nam se zatrlo. A i ime sela će se, slutim, zaboraviti.

U Fakovićima, Skelanima i Bratuncu utočište je našlo petnaestak porodica iz Ratkovića. Nema nijedne porodice, a da neko njen nije pokopan pod nizom krstača. Ostali su prešli Drinu, i svoj strah, tugu i nemoćan bes skrasili u Srbiji. Oni su izbeglice.

                                                     Kraj groba

          Bili su Dobrina i Petar u Srbiji od pokolja do aprila ove godine. Imaju tamo tri kćeri, tri zeta i sedmoro unučadi. Kod svake kćeri su bili pomalo i odlazili od nje kad osete da su na teretu. Onda su rešili da se vrate na svoje. Samo, svoje su odavno izgubili, pa ih je sudbina dovela u Fakoviće, na dvanaest kilometara od razorenih Ratkovića. Za Fakoviće ih je, pre svega, vezivao sinovljev grob, grobovi komšija i prijatelja. Odatle nemaju kuda, niti žele da odu. Ostaće, pa šta bude. Šta god da se dogodi, kosti će ostaviti kraj Živanovog groba.

Načula je Dobrina da je neko fotografisao ekshumaciju i sahranu žrtava masakra u Ratkovićima, te da je na jednoj slici i ona sa Živanovom glavom kako nariče držeći je u naručju. Sliku, kaže, nikad nije videla, a volela bi, jer je i to nekakva uspomena.

– Boli, peče, al’ valja se setiti svega – kaže dok popravlja maramu. – Eh, da barem i mene ne stigoše zlotvori. A za glavu, poznala bih je između hiljadu. Da ja mog Živana ne poznam, kuku meni. Pa, im’o je dva plava zuba u glavi. Baš plava… Bolest ih je neka tako obojila. Taj zub samo da su mi pokazali, poznala bih da je njegov. Onda, i po odjelu sam ga poznala. Imao je na sebi nekakve vojničke pantalone, dobio ih od komšije Rade. Kazao mi za njih: gle, kako mi stoje, k’o da su krojene za mene. Džemper sam poznala, što sam mu ga ja sama saštrikala. Natruo, ali poznat. A najprije, srce ga je moje poznalo, srce majčino…

Petar klima glavom i potvrđuje tako Dobrinine reči. Ne govori ništa pribojavajući se, valjda, da bi nekom neodmerenom rečju, ponovo izazvao provalu suza i lelek, a neće i on da joj slama srce.

Lokalne vlasti su nedavno donele odluku da se porodicama izbeglica, onim koje su zainteresovane za jesenju setvu, da na privremeno korišćenje po parcela, ali u spomenutoj odluci ne piše čime će se zamlja obrađivati niti kojim će se semenom sejati.

Petar Prodanović nema kad da razmišlja kako će prezimiti i šta će jesti. Njemu je dodeljena koliko-toliko očuvana udžerica, pa su bar glave sklonili. Sada zajedno sa ostalim izbeglicama radi na obnavljanju manje oštećenih kuća kako bi do zime još nekoj porodici obezbedili smeštaj.

– Kad nas ustaše nisu pobile kamom i mecima, eto prilike svijetu da nas umori glađu – slegnuo je Petar ramenima kao da govori o nekom drugom. – Samo, toliko smo se svikli na smrt, da nam je i umrijeti postalo svejedno.

– Što prije, to bolje – odhuknula je Dobrina.

…………………

Fotografije:  snimio Miloš Cvetković             

Podeli:

Postavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of