Ловац на сомове или улога Шешеља у српској политици

Шта је у позадини чињенице да је Шешељ ушао у обрачун са Николићем, док Вучића штеди

Пише: Славко Живанов

„За рад Трибунала плаћамо велике новце, а у замену добијамо само покушај ревидирања историје сукоба и превремено пуштање једног лудака”, рекла је љубљанском Делу Флоренс Артман, накадашњи порпарол те институције, истичући да је пресуда Војиславу Шешељу написана те да она (Артманова) не разуме што и јавно није прочитана.

Овај бивши чиновник Трибунала, или на српском – инсајдер, објавио је књигу озбиљних критика Хашког трибунала у којој је изнео прегршт, благо речено, врућих пикантерија довољних да се Трибунал моментално укине а његови званичници постану предмет озбиљне истраге. Зажмурило се, међутим, и пред понуђеним доказима и тврђењима да је Џефри Најс припадник британске MI6, па што не би запушили уши или нос и пред овом изјавом о једном, како каже Артманова, лудаку. Елем, можда је војвода за Артманову и многе друге лудак, но и такав разјурио је напредњаке у мишје рупе из којих не смеју да провире… Тиме би се отприлике завршио списак добрих ствари које с њим добисмо.

Антиципација профитабилне мете

Чим је изашао из авиона, Шешељ је оплео по свему згодном за канонаду. Готово смо заборавили колико то може бити бизарно и перверзно. Права шешељевска шок бомба за скретање пажње. За почетак, галама, ароганција и примитивизам, а после тога видећемо и понешто другачијег арсенала за разбијање и власти и опозиције. Први маневар његове тактике у фокусу има Томислава Николића, најтању Вучићеву карику, који изгледа синхронизован из више центара моћи. И мноштво таблоида то исто ради, директно или индиректно, гађајући сараднике, пријатеље или Николићеву супругу, што подгрева питање да ли је Шешељ антиципирао профитабилну мету, па се томе прикључила дружина оних који мисле да су непријатељи њихових непријатеља њихови пријатељи, или пак имамо тек једну случајност.

Јасно је да дословно граничној опцији теорије завере, по којој би постојала неформална синхронизација између Шешеља и Вучића у озбиљном дискурсу нема места, али не треба имати било какве илузије о међусобно тешкој сварљивости негдашњих пајтоса. Већ колико сутра, да им политичке мензуре то ишту, похрлили би један другоме у загрљај грејући заједничку постељу истим политичким жаром и принципијелношћу. Осим тога, Шешељева уздржаност у нападима на Вучића вредна је веће пажње од његовог разбарушеног, бескрупулозног и логичког напада на Тому.

Елем, из интервјуа датог Недељнику одмах након доласка, који је са пет-шест страна повратио дух некадашњег времена, а приде воњ и језу, јасно се види да пред собом имамо истог оног Воју Шешеља, који не само да ништа од свога не би мењао него би све то још грђе и горе. Видимо га мотивисанијег да на власт умаршира не би ли одмах увео демократију. Између осталог, то потврђује да безмало дванаест година Схевенингена Шешељевој политици нису наудиле, али су учиниле да (мање-више) заборавимо с ким или с чим имасмо посла. Страшно је, међутим, то што ни они белосветски мангупи нису могли таквоме да стану украј, него су га без пресуде држали притвореног више од деценије и тиме створили немерљиву политичку и историјску дивиденду.

Разбијање десне опозиције

И са свим тим наслеђем Србија ће се опет суочити у још једној од оних црних епизода из којих наша држава и наше друштво не могу да изађу, већ им се циклично враћају у свом фарсичнијем, али ништа безазленијем облику. Шешељ је, дакле, непрележана озбиљна болест српске демократије која ће је морити чак и после Шешељеве смрти, јер ће поклоника његове идеологије бити у обрнутој пропорцији са квалитетом живота грађана, а у директној пропорцији са степеном компромитације тзв. демократских опција.

Парадоксално, али сви политичари у Србији заправо раде на томе да Шешељевој политици дају крила и дају јој оно што су и сами добили у процесу освајања власти. Народ у Србији ниједну власт није бирао међу добрима и бољима, већ међу онима који су потекли од зла оца и још горе мајке. На власт у Србији долази се пошто бирачи казне бахатост властодржаца, углавном очекујући сличне хуље, али уз олакшање да су претходне отишле бестрага. Но овај сценарио оставиће Вучићу још довољно времена, колико за убијање Србије, толико да се и бирачима огади. И за једно и за друго Вучић ће се сам постарати. Ту му Шешељ дође само као зачин или мирођија у чорби. А, кад се то догоди – онда наступа Шешељ. До тада Вучић може мирно да спава. Не само што ће му бивши шеф помоћи да се реши досадног и не баш интелигентног Николића него ће му бити од користи и у опозиционом блоку. Разбијаће патриота Шешељ десну опозицију већим жаром него што ће рушити власт. На тај део политичке лепезе насртаће не само због тога што би волео да само он буде на том пољу, да то буде његова забран, већ и због тога што је тај изум патентирао и на њему уносно живео бар деценију.

Нико боље од Шешеља не зна како се постаје омиљени опозиционар странке на власти. Такође, неће пропустити прилику а да не укаже Западу да постоје и лоши радикали, а не само напредни. И приде, ако Вучићу затреба сламка спаса након следећих избора, а Вучић јесте показао значајно висок потенцијал да брзо поједе подршку гласача, наћи ће му се Шешељ када је најтеже, јер неће ваљда да сарађује са онима који су га спаковали и дегажирали у Трибунал. Трибунал га је разјаривао, убијао, рањавао и на крају неосуђеног вратио. Не треба бити видовит да би се знало какве ће „користи” од тога бити за друштво и државу. Шешељ се сасвим сигурно неће бавити само својом болешћу нити ће лечити запуштену српску демократију, разорену државу и урушено друштво. Извесно је да сви болују од неизлечивих болести, а да највеће шансе за опстанак има војвода.

Објављено на сајту Нови стандард 04.12.2014. (http://standard.rs/2014/12/14/lovac-na-somove-ili-uloga-seselja-u-srpskoj-politici/)

Related posts

Амерички ултиматум Србији

Славко

Следи јуриш на Одесу

Prenosimo

Бездушни циркузанти на гробљима

Јово