NATO, Balkan i susedi Srbije, Društvo, Knjige, Prenosimo, Republika Srpska, SAD (Amerika), Svet (planeta), Slobode, Srbija, Srbija i EU

Knjiga o Srebrenici je dokument neprocenjive vrednosti

Uvod Filipa Korvina iz publikacije „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika

  • Bosanskavlada smatrala je Ujedinjene nacije svojim neprijateljem
  • U godinama nakon pada Srebrenice samo ime grada je postalo sinonimza navode o srpskom genocidu. Ne bi bilo preterano reći da su nekinovinari i ambiciozni političari načinili karijere kao promoteri oveoptužbe.
  • činjenice predstavljene u ovoj knjizi dajučvrste argumente da je brojka od osam hiljada ubijenih, kojom se najčešćemanipuliše u međunarodnoj zajednici neodrživo preterivanje. Tačnabrojka je bliže osam stotina.
  • U ovoj knjizi postoje dokazi o tome da su hiljade Srba bile masakrirane,proterane, mučene, silovane i ponižavane u toku ratova u bivšojJugoslaviji. Međunarodna zajednica nije smatrala za pogodno da publikujete užase
  • Broj ubijenih muslimana verovatnonije veći od broja Srba koje je u Srebrenici i njenoj okolini uprethodnim godinama ubio Naser Orić sa svojim predatorskim bandama.
  • Odluku o rasturanju Jugoslavijedonele su na brzinu manjinske zajednice unutar Jugoslavije i potpomoglesu je moćne sile izvan Jugoslavije, pre svega članice NATO-a, anajpre novoujedinjena Nemačka.
  • Srpskom narodu ne dozvoljavamo da pamti masakre uDrugom svetskom ratu koje su nad njima izvršili nacisti i njihove bosanskei hrvatske sluge
  • Veliki delovi Srpskognaroda su postali manjina u novim državama koje suvodili njihove ubice iz Drugog svetskog rata
  • Kampanja dezinformacija oko Srebreniceje zajedno satelima sahranila i činjenice

Autor: Filip Korvin, Amerikanac, civilni koordinator misije UN u Bosni i Hercegovini i najviši politički službenik UN u Sarajevu

* Napomena: Armija bosanskihSrba (ABS) u tekstu je označena kao Vojska Republike Srpske (VRS), dok jeBosanska muslimanska armija (BMA) naziv za Armiju Republike Bosnei Hercegovine (ARBiH).

 

Jedanestog jula 1995. grad Srebrenica pao je u ruke Armije bosanskih Srba *. U to vreme bio sam najviši civilni zvaničnik Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini. Ovu tragediju sam komentarisao u svojoj knjizi Sumnjivimandat[1]. Osim toga, kritikovao sam netačne izveštaje u međunarodnoj štampi, ne samo o ovom događaju već i o ratovima u bivšoj Jugoslaviji (1992-1995) uopšte. Izrekao sam želju da je trebalo da bude, i da mora biti, više ravnoteže u predstavljanju onoga što se stvarno dogodilo u Srebrenici i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji – ako želimo da učimo iz svojih iskustava.

Knjiga Srebrenički masakr: dokazi, kontekst, politika, koju je izdala Grupa za istraživanje Srebrenice – predstavlja odgovor na moj poziv. Ona predstavlja alternativnu i dobro dokumentovanu analizu srebreničke tragedije i patnji svih konstitutivnih naroda bivše Jugoslavije. To je dokument od neprocenjive vrednosti. Naravno, biće onih koji se neće slagati sa pogledom autora. Ali ako hoćemo da otvorimo diskusiju koja je do sada bila zatvorena za sve osim za vernike, ako hoćemo da sprečimo da se slične tragedije ponove, moramo ozbiljno da pristupimo izveštaju koji nam donose blistavi i oštroumni saradnici na ovoj knjizi. Nijedan pošten čitalac neće posumnjati u pouzdanost ovih autora. I nijedan pošten čitalac ne treba da sumnja u značaj onoga što oni imaju da kažu. Čestitam im na kompetenciji i hrabrosti.

Amblem Armije Republike Srpske
Amblem Armije BiH

Slučajno, imam i lični razlog da pamtim 11. 7. 1995. jer je to bio ne samo dan kad je Srebrenica pala već i dan kada je bosanski snajperista pokušao da me ubije dok sam svojim belim vozilom, jasno označenim kao vozilo UN, prelazio Igman na povratku u Sarajevo iz Gornjeg Vakufa, gde sam bio u poseti službenicima UN. Snajper je ciljao naše vozilo dok smo prolazili preko oštrog zavoja ovog uskog planinskog puta i preživeli smo jedino zahvaljujući hrabrim naporima Bruna Šobera, oficira bezbednosti koji je bio moj vozač. Znali smo da je snajperista koji je pucao na nas bio na teritoriji pod kontrolom bosanske vlade i da je znao ko smo – po trajektoriji projektila, kao i po tome što smo se nekoliko minuta ranije identifikovali na kontrolnom punktu Bosanske armije. U stvari, snajperista je gađao vozača jer je znao da će se, ako on izgubi kontrolu, vozilo sa svim putnicima stropoštati niz planinu. U to vreme nisam objavio ovaj događaj jer sam znao da bi ga bosanska vlada porekla, a UN ne bi protestovale, imajući u vidu nedostatak kredibiliteta kod bosanske vlade. Bosanska vlada smatrala je Ujedinjene nacije svojim neprijateljem.

Neodrživo preterivanje o genocidu u Srebrenici

U godinama nakon pada Srebrenice samo ime grada je postalo sinonim za navode o srpskom genocidu. Pisane su knjige, sačinjavani izveštaji, a radio i TV ispunjavali su talase „dokazima“ o ovom zločinu protiv čovečnosti. Savet bezbednosti UN je okupio Međunarodni tribunal u Hagu da „dokaže“ ovu osudu pre suđenja. Ne bi bilo preterano reći da su nekinovinari i ambiciozni političari načinili karijere kao promoteri oveoptužbe.

Knjiga stranih autora koja je razobličila laži o genocidu u Srebrenici

Ali, situacija je složenija nego što to pokušavaju da nas ubede pi-ar stručnjaci. Nema sumnje da je bilo ubijanja civila u Srebrenici, kao i u ostalim ratnim zonama. I oni koji su izvršili ova ubistva zaslužuju da budu optuženi i osuđeni. I to je bio gnusan zločin, nezavisno od toga da li je ubijeno tri, trideset ili tri stotine nevinih civila. O tome ne može biti diskusije.

Istovremeno, činjenice predstavljene u ovoj knjizi dajučvrste argumente da je brojka od osam hiljada ubijenih, kojom se najčešćemanipuliše u međunarodnoj zajednici neodrživo preterivanje. Tačnabrojka je bliže osam stotina.

Činjenica da je toliko naduvan broj koji je u pitanju, međutim, govori da je slučaj politizovan. Mnogo je šokantnija kada je reč o smrti osam hiljada, a ne osam stotina ljudi!

U ovoj knjizi postoje dokazi o tome da su hiljade Srba bile masakrirane,proterane, mučene, silovane i ponižavane u toku ratova u bivšojJugoslaviji. Međunarodna zajednica nije smatrala za pogodno da publikujete užase sa onolikim žarom kako je to činila kada je bila u pitanju Srebrenica.

MasakriranjeSrba je smatrano odgovarajućom odmazdom

Ova jednostavna primedba ne opravdava ono što se dogodilo u Srebrenici, ali predstavlja deo slagalice koja objašnjava bes sa kojim su Srbi napali Srebrenicu. U maju 1995, na primer, samo dva meseca pre padaSrebrenice, hrvatska armija je osvojila Zapadnu Slavoniju i proterala 90procenata srpske populacije iz ove oblasti. Srbi su u Zapadnoj Slavonijiživeli stotinama godina. Ali, međunarodna zajednica nije rekla ništapovodom ovih proterivanja; u stvari, aplaudirala je hrvatskim akcijama,kao da su srpski civili zaslužili to što im se desilo.

Masakriranje Hrvata, ili Bošnjaka ili kosovskih Albanaca bio je genocid. MasakriranjeSrba je smatrano odgovarajućom odmazdom. Jasno, međunarodna zajednica nije smatrala da treba podići spomenike masakriranim Srbima. Umesto toga, izdala je naloge za hapšenje srpskih vođa.

Mirovne snage UN, iako brojne,  nisu mogle sprečiti oružane sukobe  i građanski rat triju naroda u BiH

Ono što se desilo u Srebrenici nije bio jedinstven veliki masakr, već niz veoma krvavih napada i kontranapada koji su trajali tri godine, doživevši krešendo 1995. A broj muslimana ubijenih u poslednjoj bici za Srebrenicu, kako je rekao Xonatan Ruper, bivši reporter Bi-Bi-Sija, meri se stotinama, a ne hiljadama. Štaviše, broj ubijenih muslimana verovatnonije veći od broja Srba koje je u Srebrenici i njenoj okolini uprethodnim godinama ubio Naser Orić sa svojim bandama.

Nasilni raspad Jugoslavije

Događaji u Srebrenici u julu 1995. nisu se dogodili u političkom vakuumu. U stvari, možda se uopšte ne bi ni dogodili da Jugoslavija nije nasilno rasparčana, protivno volji 45 procenata njenog naroda – Srba. (Srbi su činili 35 procenata stanovništva predratne Bosne.) Raspad Jugoslavije je bio u suprotnosti sa poslednjim jugoslovenskim ustavom (1974), koji je davao pravo na samoopredeljenje za šest konstitutivnih „nacija“ (Hrvati, Makedonci, Crnogorci, Muslimani, Srbi i Slovenci) uz zahteve da se sve nacije slože kako bi raspad federalne države bio legalan. A, naravno, Srbi se nikad nisu složili.

Granice BiH i Republike Srpske posle Dejtona

U svojoj knjizi Sumnjivi mandat pišem o pitanju koje mi je postavio jedan bosanski Srbin: „Zašto, nakon što sam pedeset godina živeo kao Jugosloven, treba da mi odjednom kažu da sam manjina u muslimanskoj državi, a da me niko ništa nije pitao?“

LJudi mogu biti veoma besnikada im se oduzme država

Danas možemo samo da zamišljamo šta je moglo da se dogodi na Balkanu da je pružena bolja šansa diplomatiji i da NATO nije imao ambiciju, koju je imao, da prodre na istok, sve do granica bivšeg Sovjetskog saveza, da proširi ono što se tada zvalo „Nova Evropa“. Moguće je, ne sigurno, ali je moguće da bi se za izvesno vreme Jugoslavija mirno raspala, verovatno po drugim međunarodnim granicama. Ali, odluku o rasturanju Jugoslavijedonele su na brzinu manjinske zajednice unutar Jugoslavije i potpomoglesu je moćne sile izvan Jugoslavije, pre svega članice NATO-a i novoujedinjena Nemačka.

Karta Istočnog dela BiH i RS

Jedna od velikih laži koju smo slušali za vreme ratova u Jugoslaviji bila je ta da je NATO morao da interveniše jer je postojala opasnost od širenja sukoba. Ali, nijedna grupa unutar Jugoslavije nije imala ambicija izvan nje – narodi izvan Jugoslavije imali su ambicije unutar nje.

Oslobađanje sveta za „Koka-Kolu

Svet je u opasnosti kada najveća vojna sila u istoriji ima krizu identiteta. Sa krajem Hladnog rata završena je uloga NATO-a kao odbrambenog saveza. Neki su govorili da NATO treba raspustiti nakon nestanka Sovjetskog saveza. Ali, bilo je i drugih – od kojih su mnogi bili birokrate koji su izvlačili korist iz postojanja takve jedne masivne organizacije – koji su govorili da NATO sada treba koristiti kao oružje za uspostavljanje „demokratije“ širom sveta – drugim rečima, treba da se koristi za promociju globalne ekonomije i oslobađanje sveta za „Koka-Kolu“.

Četiri od šest konstitutivnih republika bivše Jugoslavije prihvatile su ovaj trenutni prelaz u „demokratiju“. Srbija nije, i za to je platila cenu. U stvari, svi iz bivše Jugoslavije su platili, a Srebrenica je deo te cene.

Varošica u brdima, Srebrenica: sporni ratni događaji u njoj učinili su je svetski poznatom

Post-mortem studije događaja u bivšoj Jugoslaviji, pa i one koje su radile Ujedinjenje nacije, navode nesposobnost međunarodne zajednice da prepozna „zlo“ kao osnovni uzrok njene nesposobnosti da učini kraj ratovima iz devedesetih na Balkanu. Da nije tako tragična, ova bi samoobmana bila komična. Ratovi nikada nisu vođeni da bi se uništilo zlo, nezavisno od tvrdnji religioznih zilota. Ratovi su vođeni iz ekonomskih, političkih, strateških i socijalnih razloga. Ni ratovi na Balkanu devedesetih nisu bili drugačiji. Geopolitika, a ne prvobitni greh, vodila je NATO ambicije.

Srbima zabranjeno pamćenje

Postoji jedan komentar opštije prirode koji moram da dam o ratovima u bivšoj Jugoslaviji; on uključuje koncept istorijskog pamćenja. Nekim narodima dozvoljavamo da čuvaju istorijsko sećanje. Dozvoljavamo jevrejskom narodu da pamti holokaust. I treba da ga pamte. Bila je to strašna tragedija. Ali srpskom narodu ne dozvoljavamo da pamti masakre uDrugom svetskom ratu koje su nad njima izvršili nacisti i njihove bosanskei hrvatske sluge. To ne znači da su svi Hrvati i Bošnjaci bili saradnici nacista; ali hrvatski ustaški režim, koji je uključivao i Bosnu – jeste.

Mnoštvo brutalnih zločina nad Srbima je od strane NATO i Zapadnih zemalja i EU ignorisano

I zašto Srbi ne bi bili sumnjičavi i besni kad im je odjednomrečeno da će veliki delovi njihovog naroda postati manjina u novim državama koje će voditi njihove ubice iz Drugog svetskog rata? Posebno zato što ih niko nije ni pitao! Bili bi ludi da se nisu uplašili.

Moje pitanje je: zašto međunarodna zajednica ne razume zbunjenost, bes i istorijsko pamćenje Srba?

Da se vratimo vojnim pitanjima. U julu 1995. postalo je jasno da Armija bosanskih Srba ne može da i dalje dozvoljava postojanje pet neprijateljskih baza iza svojih linija fronta. Imajte u vidu da ne govorim o humanitarnim problemima, jer nikada nisam i nikada i neću oprostiti masakr nad civilima. Ali bi bilo neodgovorno zanemariti vojni aspekt kampanje u istočnoj Bosni kada se govori o Srebrenici, kao što ne treba zanemariti istorijski proces koji je doveo do događaja iz jula 1995.

Danas je u Bosni na delu kampanja dezinformacija, koja je zajedno satelima sahranila i činjenice. Praviti se da su događaji u Srebrenici bili neka vrsta mikrokosmosa, znači prihvatiti uprošćeni, „skraćeni“ pogled na istoriju. Jedan izolovani događaj ne objašnjava tako složen proces kao što je rat. Istorija nije skup smislenih epizoda. Istorija je proces sa više razvođa, a da bi se razumela Srebrenica, mora se razumeti razvođe NATO krize identiteta.

Dodvoravanje Americi

Kao deo kampanje dezinformisanja, autori čitavog niza izveštaja o Srebrenici, u UN i van njega, brižljivo su izbegavali da intervjuišu poznavaoce koji bi rekli ono što oni nisu želeli da čuju. Na primer, autori prvog opsežnog izveštaja UN o Srebrenici, izdatog u jesen 1999. i naslovljenog sa Pad Srebrenice, nikada nisu intervjuisali mene, niti su stavili moju knjigu u svoju kratku bibliografiju, iako sam bio visoki zvaničnik UN u Bosni u vreme preuzimanja Srebrenice. A ja nisam bio jedini koga su zanemarili ovi sastavljači politički korektne istorije.

NATO bombardovanje Republike Srpske 1995. prouzrokovalo je stotine mrtvih civila i trovanje osiromašenim uranijumom

U mom slučaju, moja najveća greška je bila u tome što sam se usudio da branim Ujedinjene nacije u vreme kada je trebalo kola da se slome na njima. Vođstvo Ujedinjenih nacija, koje je očajnički pokušavalo da se dodvori Americi kako bi sprečilo potpuni raspad svetske organizacije, nije sebi moglo da dozvoli luksuz da kritikuje jedinu svetsku supersilu. Amerika, koja je bila beskorisna u Ruandi, u škripcu u Somaliji i frustrirana u bivšoj Jugoslaviji – tražila je žrtveno jagnje. I pošto sam odbio da budem deo mea maksima kulpa – kriv sam, priznajem krivicu (Mea Maxima Culpa) kampanje Ujedinjenih nacija – bio sam ignorisan.

Bilo je i drugih, značajnih intelektualaca koje su ignorisali u nizu izveštaja što su se pojavljivali, „studija“ koje su optuživale UN da nisu prepoznale „zlo“. Ali, jednog dana njihova priča, naša priča, mora da se čuje ako ikada budemo hteli da razumemo istoriju Srebrenice, bivše Jugoslavije, Evrope i sveta. Počeci ove neispričane priče, do sada marginalizovane zvaničnim tumačenjima, nalaze se u ovom izveštaju.

Izvor: Istorijski projekat Srebrenica

LINK: srebrenica.historical.project@gmail.com

[1] Phillip Corwin, Dubious Mandate: A Memoir of the UN in Bosnia, Summer 1995, (Durham, NC: Duke University Press, 1999).

Podeli:

51vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
stariji
noviji
Inline Feedbacks
View all comments
trackback

[…] sam komentarisao u svojoj knjizi Sumnjivi mandat[1]. Osim toga, kritikovao sam netačne izveštaje u […]