Gost Autor, Društvo, Kosovo i Metohija, Reportaže, Srbija

Krivca samo Bog zna

 

NEVIDLJIVA ŽENA

 

Sredinom februara 2005. godine ovaj novinar je s Borisom Tadićem, tada predsednikom Republike Srbije, bio u dvodnevnoj poseti južnoj pokrajini. Tom prilikom je zabeležio ispovest S. V. o monstruoznom zločinu koji je započet četrnaest dana nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma (9. juna 1999. godine), a kao da još traje. Možda bi njena ispovest mogla da se spomene u takozvanim pregovorima „pod okriljem“ ravnodušne Evrope?

Piše: Miloš Lazić*

Zamolila je da je našim autobusom prevezemo gore, do hotela „Breza“, jer da ide pešice od centra Štrpca, daleko je. Bila je nedelja, 13. februar, padala je ona dosadna hladna kiša i otapala sneg, a ona je sitna, ispijena i uplašena, sa senkom tuge koja joj je zatamnila lice. Naravno, povezli smo je.

U hotelu je pokušavala da se probije do Borisa Tadića i da mu poveri svoju muku, a da li je uspela… Ona veruje da jeste? A jedino što je stigla da promuca bilo je: „Mala je moja muka za vas, nije vaše da se bakćete sa svakim od nas pojedinačno“.

– O čemu ste želeli da pričate s predsednikom – pokušavao sam da zapodenem razgovor pitanjem.

– O pravdi – prošaputala je.

Pričali smo u separeu, u dnu hotelske sale za ručavanje. Zapravo, bila je to njena strašna ispovest.

                                                Strah od sećanja

          – Rođena sam tu, blizu, u selu Sevcu, opština Štrpce – počela je svoju priču. – A živela sam u Gnjilanu do 23. juna 1999. godine. Tada sam oteta. To se dogodilo dok sam stajala u redu pred jedinom pekarom u tom delu grada, u onom kod autobuske stanice. Prošlo je od tada pet i po godina, a ja još živo pamtim sivu „askonu“ koja se zaustavila kraj nepreglednog reda nas, gladnih. Iz automobila su izašla njih četvorica, zgrabili mene i moju prijateljicu Z. S. i uneli nas u vozilo…

Pred tim “uspomenama“ licem joj se razlio strah.

– I da smo smogle hrabrost i vikale, bilo bi uzalud. Jer otmica ljudi nasred ulice bila je uobičajena u tim zlim vremenima, i niko se na to više nije ni osvrtao. Da nas je neko uzeo u zaštitu, možda bi i on doživeo kakvu nesreću?! Odvezli su nas u naselje Gavran, u centru Gnjilana, u internat u kojem je bila smeštena vojska UČK. Tu su nas obe premlatili: polomili su mi ključnu kost, desnu ruku i tri rebra. Tek tako. Bez reči. A, tukli su nas drvenim palicama po rukama i tabanima bez milosti.

Zavrnula je rukav i pokazala ožiljke koji, kao i oni na srcu, nikada neće zaceliti.

– Odatle su nas odveli u naselje Ugljare, onde gde je pronađena velika masovna grobnica. Tu je počelo maltretiranje koje mi je teško da opisujem. I sramota me je… Imala sam trideset šest godina i nisam se do tada udavala, a posle toga neću sigurno! Svi su učestvovali u tome, ne znam broj. Ne želim da znam. Prestali su posle četiri dana, i to tek kada je došao neko koga su oslovljavali sa Komandant. Taj nas je spasao daljeg užasa.

Uzdahnula je i prekrstila se.

                                         Da li se iko postideo

          – Mislim da je jedino njemu bilo neprijatno? Glasno, tako da smo ga i nas dve mogle čuti, rekao je da nas streljaju u ponoć, a očima pokazao prozor. Ne znam je li saborcima pokazivao ledinu na kojoj će nas pobiti, ili nama put kojim ćemo moći da se izbavimo? Tuda smo nekako uspele da pobegnemo. Jer, kad su nas ostavili same razbile smo okna i skočile s drugog sprata, pa preko one ledine do šume. Kroz šumu smo lutale čitavu noć u neprestanom strahu da ćemo im ponovo pasti u ruke. Nismo. Stigle smo nekako do našeg punkta u selu Lučane, prema Dobrosinu. Kada su nas videli onakve, mislim da su se prenerazili. Odmah su nas odneli kod doktora. Ispričala sam tada našoj policiji da oni vojnici jesu pričali na albanskom, ali drugačijem, pola nisam razumela. To sigurno nisu bili naši Šiptari, a odakle su, ko zna…

Odatle su ih prebacili u Niš, ali nije baš sigurna da li u Klinički centar ili u Vojnu bolnicu? Ipak, to joj je veoma važno, i o tome je želela da se izjada Tadiću.

– Nisam mogla da poverujem. Odbili su da nas prime iako smo bile u takvom stanju da smo jedva preživele! Onesvestila sam se, a došla svesti tek u Pančevačkoj bolnici… Hvala im. Od njih, u Pančevu, dobila sam negu i svu potrebnu dokumentaciju. Ma, ne. Ne želim nikog da tužim. A i šta bih time dobila? Cilj mi je da se zna kroz šta smo sve prošli, a ko je kriv, zna samo Bog.

Nije nameravala ni da se žali predsedniku, važno joj je bilo tek da je neko sasluša. A zašto nije, ko će ga znati?

– Kad neko sluša i shvati, lakše je – uzdahnula je. – Zato, hvala vam.

Nesrećna S. V. ima ime i prezime, postoje i njene fotografije, ali ih namerno ne objavljujemo. Jer, ako i dalje živi na Kosovu i Metohiji zašto bismo je, makar i nehotice, preporučio nekom kao – nezaštićenog svedoka?! Mada, tamo su svi Srbi nezaštićeni svedoci…

 

* Miloš Miša Lazić je dugogodišnji istaknuti reporter “Ilustrovane politike”

 

Podeli:

Postavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of