Гост Аутор, Друштво, Косово и Метохија, Репортаже, Србија

Кривца само Бог зна

 

НЕВИДЉИВА ЖЕНА

 

Средином фебруара 2005. године овај новинар је с Борисом Тадићем, тада председником Републике Србије, био у дводневној посети јужној покрајини. Том приликом је забележио исповест С. В. о монструозном злочину који је започет четрнаест дана након потписивања Кумановског споразума (9. јуна 1999. године), а као да још траје. Можда би њена исповест могла да се спомене у такозваним преговорима „под окриљем“ равнодушне Европе?

Пише: Милош Лазић*

Замолила је да је нашим аутобусом превеземо горе, до хотела „Бреза“, јер да иде пешице од центра Штрпца, далеко је. Била је недеља, 13. фебруар, падала је она досадна хладна киша и отапала снег, а она је ситна, испијена и уплашена, са сенком туге која јој је затамнила лице. Наравно, повезли смо је.

У хотелу је покушавала да се пробије до Бориса Тадића и да му повери своју муку, а да ли је успела… Она верује да јесте? А једино што је стигла да промуца било је: „Мала је моја мука за вас, није ваше да се бакћете са сваким од нас појединачно“.

– О чему сте желели да причате с председником – покушавао сам да заподенем разговор питањем.

– О правди – прошапутала је.

Причали смо у сепареу, у дну хотелске сале за ручавање. Заправо, била је то њена страшна исповест.

                                                Страх од сећања

          – Рођена сам ту, близу, у селу Севцу, општина Штрпце – почела је своју причу. – А живела сам у Гњилану до 23. јуна 1999. године. Тада сам отета. То се догодило док сам стајала у реду пред једином пекаром у том делу града, у оном код аутобуске станице. Прошло је од тада пет и по година, а ја још живо памтим сиву „аскону“ која се зауставила крај непрегледног реда нас, гладних. Из аутомобила су изашла њих четворица, зграбили мене и моју пријатељицу З. С. и унели нас у возило…

Пред тим “успоменама“ лицем јој се разлио страх.

– И да смо смогле храброст и викале, било би узалуд. Јер отмица људи насред улице била је уобичајена у тим злим временима, и нико се на то више није ни освртао. Да нас је неко узео у заштиту, можда би и он доживео какву несрећу?! Одвезли су нас у насеље Гавран, у центру Гњилана, у интернат у којем је била смештена војска УЧК. Ту су нас обе премлатили: поломили су ми кључну кост, десну руку и три ребра. Тек тако. Без речи. А, тукли су нас дрвеним палицама по рукама и табанима без милости.

Заврнула је рукав и показала ожиљке који, као и они на срцу, никада неће зацелити.

– Одатле су нас одвели у насеље Угљаре, онде где је пронађена велика масовна гробница. Ту је почело малтретирање које ми је тешко да описујем. И срамота ме је… Имала сам тридесет шест година и нисам се до тада удавала, а после тога нећу сигурно! Сви су учествовали у томе, не знам број. Не желим да знам. Престали су после четири дана, и то тек када је дошао неко кога су ословљавали са Командант. Тај нас је спасао даљег ужаса.

Уздахнула је и прекрстила се.

                                         Да ли се ико постидео

          – Мислим да је једино њему било непријатно? Гласно, тако да смо га и нас две могле чути, рекао је да нас стрељају у поноћ, а очима показао прозор. Не знам је ли саборцима показивао ледину на којој ће нас побити, или нама пут којим ћемо моћи да се избавимо? Туда смо некако успеле да побегнемо. Јер, кад су нас оставили саме разбиле смо окна и скочиле с другог спрата, па преко оне ледине до шуме. Кроз шуму смо лутале читаву ноћ у непрестаном страху да ћемо им поново пасти у руке. Нисмо. Стигле смо некако до нашег пункта у селу Лучане, према Добросину. Када су нас видели онакве, мислим да су се пренеразили. Одмах су нас однели код доктора. Испричала сам тада нашој полицији да они војници јесу причали на албанском, али другачијем, пола нисам разумела. То сигурно нису били наши Шиптари, а одакле су, ко зна…

Одатле су их пребацили у Ниш, али није баш сигурна да ли у Клинички центар или у Војну болницу? Ипак, то јој је веома важно, и о томе је желела да се изјада Тадићу.

– Нисам могла да поверујем. Одбили су да нас приме иако смо биле у таквом стању да смо једва преживеле! Онесвестила сам се, а дошла свести тек у Панчевачкој болници… Хвала им. Од њих, у Панчеву, добила сам негу и сву потребну документацију. Ма, не. Не желим никог да тужим. А и шта бих тиме добила? Циљ ми је да се зна кроз шта смо све прошли, а ко је крив, зна само Бог.

Није намеравала ни да се жали председнику, важно јој је било тек да је неко саслуша. А зашто није, ко ће га знати?

– Кад неко слуша и схвати, лакше је – уздахнула је. – Зато, хвала вам.

Несрећна С. В. има име и презиме, постоје и њене фотографије, али их намерно не објављујемо. Јер, ако и даље живи на Косову и Метохији зашто бисмо је, макар и нехотице, препоручио неком као – незаштићеног сведока?! Мада, тамо су сви Срби незаштићени сведоци…

 

* Милош Миша Лазић је дугогодишњи истакнути репортер “Илустроване политике”

 

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of