Balkan i susedi Srbije, Gost Autor, Društvo, Politika, Republika Srpska, Slobode, Srbija

Krestić i Kostić uklonili izložbu na zahtev  ambasadora Hrvatske i Nemačke

Akademik Vasilije Đ. Krestić zabranio izložbu „Totalni genocid“ pok. akademika Dinka Davidova

  • Konačna odluka o otkazivanju (zabrani održavanja) izložbe „Totalni genocid“ doneta u Krestićevom maniru u hodniku, u dogovoru sa vrhom SANU!
  • Krestić je pokazao neznanje kada je ustvrdio da sam ignorisao „mnoštvo prvorazrednih izvornih podataka“ kada je reč o broju žrtava u Jasenovcu. On bi trebalo da zna da, kad je reč o zločinima u Jasenovcu, nema autentične, originalne i verodostojne arhivske građe.
  • Niti mogu da umanjujem niti da povećavam broj stradalnika, pa Krestićeva tvrdnja da umanjujem taj broj predstavlja primer šarlatanstva!
  • Krestić da objavi sadržaj razgovora sa ambasadorima Nemačke i Hrvatske 2017, jer je taj zapisnik istorijski izvor prvog reda
  • Da li Krestićevo sprečavanje izložbe u Galeriji SANU predstavlja obećanje dato hrvatskom ambasadoru posle kojeg su usledile novčane donacije SANU od farmaceutskih kompanija iz Hrvatske i Slovenije

Piše: dr Veljko Đurić Mišina,  direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu

 Nisam se dugo dvoumio da li da reagujem na brojne diskvalifikacije upućene na moje ime koje je pre nekoliko dana u listu „Pečat“ napisao prof. dr akademik Vasilije Đ. Krestić s obzirom na njegove godine života iz razloga što to on ne čini prvi put.

Vasilije Krestić ima mišljenje o meni i javno ga iskazuje ali ne voli da mu se suprotstavim činjenicama pa pribegava prostačkim kvalifikacijama nedostojnim za svoja akademska zvanja. To je upravo pokazao u reakciji na javna istupanja dr Miše Đurkovića objavljenoj pod naslovom „O SANU i njenom predsedniku“ (Pečat, 29. januar 2027). U pomenutom tekstu moje ime pomenuo je devet (9) puta što me primorava da reagujem.

Istoričar Vasilije Đ. Krestić odbranio je doktorat o ugarsko-hrvatskoj nagodbi 1868. godine. On nije proučavao istoriju Nezavisne Države Hrvatske niti je na tu temu napisao jedan rad. Doduše, objavio je koristan tekst „O genezi genocida nad Srbima i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“.

Moj doktorat je bio „Srpska pravoslavna crkva 1941–1945. godine“, više od tri decenije istražujem srpsku istoriju 20. veka i u tom kontekstu objavio nekoliko monografija u kojima sam se bavio do tada nepodobnim temama i čiji sadržaj nije osporen: Ustaše i pravoslavlje – Hrvatska pravoslavna crkva (Beograd, 1989), Golgota Srpske pravoslavne crkve 1941–1945. godine (Beograd, 1997), Novi prilozi za biografiju vojvode Jezdimira Dangića (Beograd 1997), Zločin je počeo ranije – Prilozi za istoriju stradanja Srba u banovinama Savskoj i Primorskoj 1929-1939. i Banovini Hrvatskoj 1939-1941. godine (Beograd, 2004), Memorandumi Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve 1941–1942. godine vojnoupravnim komandantima Srbije (Beograd, 2020).

Profesionalnu karijeru istoričara započeo sam 1981. u Istorijskom muzeju Srbije i tu naučio mnogo toga o muzeologiji. Tih godina u Muzeju upoznao sam i gospodina Dinka Davidova prilikom jedne od njegovih poseta.

Izložbu Dinka Davidova zabranio Krestić

Akademik Dinko Davidov nije nepoznat javnosti u prvom redu zbog istraživanja stradanja srpske duhovne i kulturne baštine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Kada je od prote Milorada Sredojevića, urednika u preduzeću „Hrišćanska misao“, dobio prve primerke tek odštampane knjige Ogrešenje (prvo izdanje je štampano 1986) pomenuo je da bi želeo svoju karijeru da okonča tematskom izložbom pod radnim naslovom „Totalni genocid“, to jest po naslovu istoimene knjige koju je objavio 2013. godine.

Logor Jasenovac je bio klaonica srpske dece žena i ljudi i iz Hrvatske i iz BiH

Ne stoji Krestićeva tvrdnja da je njegov pozitivni prikaz na tu monografiju uticao na rađanje ideje kod Davidova da pripremi izložbu pod istim radnim naslovom. Uostalom, Krestić je bio taj koji je zaustavio završne radove na postavci izložbe pod izgovorom da je Odeljenje istorijskih nauka SANU dalo negativno mišljenje i izložbe je otkazana gotovo pred samo otvaranje!

Nepobitna je činjenica da je Davidov, kao dugogodišnji upravnik Galerije SANU znao postupak u sličnim slučajevima: molba i predlog za organizovanje tematske izložbe, odluka Izvršnog odbora o prihvatanju, određivanje rokova, početak posla, otvaranje…

S obzirom na to da SANU ima svoj proces rada iza koga ostaju pisani tragovi, nije na odmet naglasiti da je predlog akademika Davidova bio razmatran i odobren i da je ušao u program za 2017. godinu pa je uskoro započeo drugi deo posla – priprema izložbe i prateće publikacije, dobijanje novca od Ministarstva kulture i informisanja…

Svestan svoje fizičke moći i bremena koje nastaje u samom procesu rada, pozvao me je da ga posetim u njegovoj kancelariji u zgradi SANU. Uzgred da napomenem da je gospodin Davidov odlukom Nastavno-naučnog veća Filozofskog fakulteta 1990. godine bio određen za člana komisije za ocenu moje doktorske disertacije „Srpska pravoslavna crkva 1941–1945. godine“, da je poznavao moju bibliografiju radova a naročito rad u Muzeju žrtava genocida. Sve to bila mu je osnova da me pozove u pomoć i na saradnju u radu na pomenutoj izložbi. Lako smo se dogovorili i saradnju uzdigli na viši nivo tako što je u posao uključen Muzej žrtava genocida.

Izložba je bila skoro u celosti pripremljena

To je 4. maja 2017. u novinama Blic potvrdio visoki zvaničnik SANU naglasivši da  je „u saradnji sa Muzejem žrtava genocida u Beogradu u pripremi izložba Totalni genocid autora Dinka Davidova otvorena i koautora Veljka Đurića Mišine“, precizirajući da će biti u periodu od 7. juna do 20. jula u Galeriji SANU.

Krestić smatra da Veljko Đurić ignoriše izvorne podatke o broju stradalih u Jasenovcu, a Đurić smatra da nema autentične, originalne i verodostojne arhivske građe ni istorijskih izvora prvog reda

Krestić je drugačije video moj angažman: „Međutim, brzo se ispostavilo da Davidov, u dubokim godinama u kojima je bio, nije bio u stanju da sakupi dovoljno izložbenog materijala, i da samostalno, kako je u podnesku Akademiji naveo, priredi izložbu. Zbog toga se povezao s Veljkom Đurićem, v. d. direktora Muzeja genocida. Kada je Odeljenje istorijskih nauka saznalo da će Đurić biti glavni saradnik Davidova, posumnjalo je u to da će izložba biti naučno korektna, na nužnom nivou i objektivna. Zbog toga je Odeljenje zaključilo da se izložba ne održi, jer s Đurićem nije želelo da ima bilo kakvog dodira. Đurić je izgubio poverenje svojih kolega iz Odeljenja istorijskih nauka zato što je, poput Franje Tuđmana, ignorišući mnoštvo prvorazrednih izvornih podataka, smanjio broj srpskih žrtava u Jasenovcu. Čudim se da Đurković ne zna ko je i kakav je Đurić na koga se poziva da kaže istinu zbog čega izložba pod nazivom Totalni genocid nije održana.“

U ovih nekoliko rečenica, napisanih u komesarskom stilu, ima mnoštvo diskvalifikacija moje naučne i muzeološke stručnosti, lažnih tvrdnji i ispraznih reči bez ikakvih fakata koji bi to potvrdili. Uostalom, da krenem od početka!

Davidov je bio stariji nepune dve godine od Krestića, i bio je 2017. sasvim vitalan, i umno i fizički, pa je degutantno da Krestić pominje njegovu dob, prebacujući mu kako zbog starosti „nije bio u stanju“, nije mogao da  valjano pripremi izložbu.

Krestić da odgovori ko je tražio od Odeljenja da se izjasni o izložbi „Totalni Genocid“
Akademiku Davidovu bilo je izuzetno stalo da priredi i otvori ovu izložbu o genocidu u ustaškoj NDH

Krestić pominje da je Davidov dostavio predlog izložbe, jer je to bila uobičajena praksa. On, međutim, ne pominje da li je takvu praksu primenjivalo i Odeljenje istorijskih nauka i da o svom poslu ostavi pisane tragove u kojima bi se moglo utvrditi ko je zatražio od Odeljenja istorijskih nauka da se izjasni o izložbi, kada je izložba bila predmet rasprave, ko je upozorio prisutne kakvi će biti moji stavovi u postavci i koji su zaključci usaglašeni i kome su dostavljeni na konačnu odluku.

Kako o tome Krestić ništa ne kazuje, meni ostaje da ustvrdim da toga nije ni bilo a da je on sve sam odlučio i u jezuitskom stilu podmetnuo mlađeg kolegu da (obavi prljavi posao) napiše tekst sa primedbama o izložbi što je poslužilo Odeljenju istorijskih nauka kao argument za njeno otkazivanje. I da je konačna odluka doneta (u Krestićevom maniru) u hodniku, u dogovoru sa vrhom SANU!

Krestić tvrdi da je onog momenta kada su članovi Odeljenja za istorijske nauke saznali da sam ja uključen u posao, odmah „posumnjali da će izložba biti korektna, na nužnom nivou i objektivna“ pa su zaključili da se izložba ne održi. I zaključuje da su to učinili „jer s Đurićem nije želelo da ima bilo kakvog dodira“.

Na ovom mestu moram da podsetim na praksu u pripremi muzejske izložbe: Uobičajeno je u muzeologiji da sa sačini najpre koncepcija izložbe potom se pristupa izradi detaljnog sadržaja („špigl“) i onda se pristupa samoj postavci. Kako je tadašnji upravnik Galerije imao dovoljno iskustva u sličnim projektima, posle upoznavanja sa detaljima rada pružio nam je bezrezervnu podršku. Iako je „špigl“ bio u razradi, jer je zavisio od materijala koji je u međuvremenu prikupljan, nejasno je da je u takvim okolnostima organizovan sastanak članova Odeljenja za istorijske nauke kako bi se raspravljalo o korektnosti i objektivnosti buduće postavke.

Krestićevo iskazivanje neznanja

Najpre pitanje: ako sam ja bio nepodoban kao saorganizator i koautor, zašto Odeljenje nije preuzelo na sebe da sve te poslove obavi i otvori izložbu prema godišnjem planu Galerije SANU? Nešto je sasvim drugo u pitanju! A o tome Krestić ne progovara, jer je mnogo toga izmislio. Uostalom, neka pokaže zapisnik sa sastanka i zaključke ako oni postoje, a ću javno priznati da sam o ovom slučaju lagao!

Krestić s nipodaštavanjem govori o meni kao istoričaru kao što to čini kada tvrdi da, poput Franje Tuđmana, smanjujem broj srpskih žrtava u Jasenovcu. Nemam ja nikakve dodirne tačke sa Tuđmanom, naročito o srpskim žrtvama. Možda je došlo vreme da se Krestić zapita koliko je 1990. godine svojim savetima čelnicima komunističko-radikalske politike pomogao Tuđmanu u čišćenju Hrvatske od Srba,  jer je upravo to imalo za posledicu smanjenje broja Srba!

   Saradnja SANU (D. Davidov) i Muzeja žrtava genocida

                    (V. Đurić Mišina) bila je korektna  dok se nije umešao Krestić

Doktor istorijskih nauka, višedecenijski univerzitetski profesor i akademik Vasilije Đ. Krestić pokazao je neznanje kada je ustvrdio da sam ignorisao „mnoštvo prvorazrednih izvornih podataka“. On bi trebalo da zna da, kad je reč o zločinima u Jasenovcu,  nema autentične, originalne i verodostojne arhivske građe jer, na primer, ustaški zlikovac Vjekoslav Maks Luburić nije potpisivao zapisnik o ubistvu izvesnog jasenovačkog zatočenika koji je pre toga bio propitivan za lične podatke koje su unosili u personalnu kartoteku.

Krestić nije kvalifikovan da sudi o mojim stavovima o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj a još manje o Jasenovcu. Svojim tvrdnjama da ja umanjujem neutvrđene brojeve on pokazuje svoje pravo lice kada diskvalifikacijama i poganim jezuitskim podmetanjima tipa „nije se želelo s Đurićem imati bilo kakvog dodira“ želi da me diskredituje, omalovaži…

Krestić jezuitski podvaljuje

Ne želim ni ovog puta da ulazim u igru brojevima o jasenovačkim stradalnicima iz prostog razloga što nije valjanim naučnim metodama utvrđeno koliko ih je stradalo. Postoje samo procene a one su od nekoliko tisuća do 1.600.000 žrtava! To znači da ja niti mogu da umanjujem niti da povećavam broj stradalnika, pa Krestićeva tvrdnja da je umanjujem taj broj predstavlja primer šarlatanstva!

Na ovom mestu želim da podsetim na deo iz tropara Jasenovačkim novomučenicima: „Imena su vaša u knjizi večnosti“! I upitam: šta piše na grobnoj ploči: ime ili broj? (Muzej žrtava genocida ne broji žrtve već popisuje. Nije do Muzeja što ne postoji politička volja da se naučnoistraživački projekti popisa ratnih žrtava pripreme i izvrše i kroz koje bi se došlo do čvrstih procena.)

Još jedna Krestićeva tvrdnja zaslužuje odgovor: „Zbog toga što se kompromitovao svojim tvrdnjama o broju srpskih žrtava, drastično ih smanjujući, i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, kad je organizovalo izložbu o hrvatskom genocidu u Sjedinjenim Američkim Državama, nije htelo da sarađuje s Đurićem.“

 U beogradskoj galeriji “Progres” je baš u vreme pripreme izložbe u SANU –  aprila 2017. otvorena izložba “Jadovno-Jasenovac-Kozara-Sajmište”, koju je pripremio dr Veljko Đurić i Muzej žrtava genocida povodom obilježavanja Dana proboja zatočenika iz koncentracionog logora Jasenovac, BEOGRAD, (21. APRILA 2017. ). Ocene ove izložbe bile su vrlo pohvalne i pozitivne

Moram da najpre konstatujem da nivo pomenutih reči priliči pre piljarici nego jednom školovanom istoričaru. Potom da ga zapitam: kada sam i gde pominjao brojeve stradalih u Jasenovcu i uopšte brojeve žrtava pripadnika srpskog naroda? Neka navede, ili neka zaćuti od stida, ako ga ima!

Ne podilazim neznalicama, amaterima, nacional-šovinistima…

I tvrdnja da Ministarstvo spoljnih poslova nije htelo da sarađuje sa mnom u organizovanju jedne izložbe mora da bude potkrepljena čvrstim dokazima koji bi, pored ostalog, ukazivali da sam kao istoričar kompromitovan i zato nekoristan. Kako toga nema koristim i ovu priliku da naglasim da  Krestić jezuitski podvaljuje! Možda bi u ovom kontekstu bilo od opšte koristi da kaže koju reč o honoraru koji je dobio kao recenzent izložbe u čijoj pripremi nijedan istoričar iz Srbije i Srpske sa pet katedri i četiri istorijska instituta nije učestvovao! Uzgred, možda sam i nekoristan jer, kad je reč o jasenovačkim stradalnicima, ne podilazim neznalicama, amaterima, nacional-šovinistima…

Krestićevo pitanje koje je upućeno dr Miši Đurkoviću a odnosi se na mene „Čudim se da Đurković ne zna ko je i kakav je Đurić na koga se poziva da kaže istinu zbog čega izložba pod nazivom Totalni genocid nije održana“ i kvalifikacije upućene na moj račun tipa „veoma pouzdani i maštoviti Tuđmanov sledbenik“ su ispod intelektualnog nivoa jednog univerzitetskog profesora pa i ne zaslužuje nikakav komentar jer govore upravo o onome ko ih je i napisao!

Krestić da  objasni šta je razgovarao sa ambasadorima

S obzirom na položaj koje Krestić ima u hijerarhiji SANU bilo bi mu bolje da pomogne u razjašnjenju preostalih nedoumica o boravku dvojice ambasadora (Nemačke i Hrvatske) u upravi SANU (kod predsednika V. Kostića), tako što bi pokazali dokumentaciju o posetama, službenim beleškama o razgovorima, i potom novčanim donacijama SANU farmaceutskih kompanija iz Hrvatske i Slovenije… da se i na ovom primeru ne pokaže da jezuitski sklanja ključne dokaze.

Ambasador Hrvatske u Srbiji Gordan Markotić dobro se seća sadržaja razgovora u SANU

Uzgred, ta dokumenta su, da podsetim svoga nekadašnjeg profesora na jednu od lekcija iz metodologije istraživanja i predmeta „Uvod u istorijske studije“ koji se sluša na prvoj godini studija, istorijski izvori prvog reda! A iz njih bi videli da li Krestićevo sprečavanje izložbe u Galeriji SANU predstavlja obećanje dato hrvatskom ambasadoru. (I potom debelo naplaćeno od slovenačkih i hrvatskih farmaceutskih kompanija isplaćenih kroz raznorazne honorare o čemu ima pisanih tragova!?)

PS: Pažljivim čitanjem Krestićevog teksta, naročito tvorbe rečenica u delovima koji se odnose konkretno na Mišu Đurkovića i posebno na mene, zaključujem da su u pitanju dva autora. Iako su mi stil pisanja i sintagme korišćene u delu teksta o meni odveć poznati, ne želim ovom prilikom da otvaram pitanje autorstva već ću to učiniti drugom prilikom i u drugom kontekstu.

…………………………………….

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
5 Comments
stariji
noviji
Inline Feedbacks
View all comments
Božidar
Božidar
1 godina ranije

Poznajem Veljka Đurića dugo…ne čini mi se da je loš istoričar. Mislim da voli svoj narod i svoju zemlju, tako da ne verujem da se poigrao sa brojevima, kada su u pitannju jasenovačke žrtve.
Ali, ako sve to ostavimo po strani, pa i sujetu koja postoji među profesorima, onda dolazimo do ključng pitanja: Ako Veljko Đurić nije bio dobar saorganizator i koautor, zašto Odeljenje nije preuzelo na sebe da sve te poslove obavi i otvori izložbu prema godišnjem planu Galerije SANU? Svakako da je ova izložba imala nacionalni značaj i normalno bi bilo da SANU pomegne u njenoj realizaciji.

Ja, Mirka
Ja, Mirka
1 godina ranije

Da li je otkazivanje izložbe o Jaeenovcu ( u kome je bio i moj pokojni suprug kao beba, i igrom slučaja su on i njegove dve male sestrice sa majkom ostale žive!) u vezi sa dogovorom Vučića i Kolinde da ona ne napada njega zbog Srebrenice, a da on neće spominjati genocid? To je on veliki Srbin i patrijota predložio1 Sve mi na tako nešto miriše. A ovo podmuklo negiranje srpskih žrtava koje je počonila NDH (nisu svi Hrvati ustaše, ali su sve ustaše Hrvati!) pogotovu od akademika iz SANU To je samo slika ko tamo sedi i kvasi stolice,… Učitaj još »

Jovo
Admin
1 godina ranije
Reply to  Ja, Mirka

Osnovni problem je u tome što se Srbija iskreno, svim silama i znanjem ne bori za prava Srba U Hrvatskoj. Za njihov ravnopravan status, za ostvarivanje njihovih osnovnih prava: na imovinu, na penzije, na zaposlenje i kredite kako to imaju Hrvati.
A srpski potkupljeni kadrovi u Srbiji im pomažu u šikaniranju Srba.
Prave se ludi i ćute, a to je veliko zlo koje čine prema srpskom narodu u Hrvatskoj.

Sanja Mikić
Sanja Mikić
1 godina ranije

Belesnici, teški bolesnici..

Ilija Petrović
1 godina ranije

Ne baveći se ciframa kojima se bavi Veljko Đurić, pominjem samo da sam krajem jula 1990. godine predložio uredništvu novosadske Samouprave da se u jed­nom od narednih brojeva otvori rasprava o vra­ća­nju Baranje Vojvodini. Glavni urednik ovu ideju oberučke je prihvatio i zatražio da nađem znalca koji bi napisao inici­jalni tekst. Kada sam zamolio aka­demika Vasilija Krestića da to on učini, bio sam glatko odbijen: on se “opravdao” navodom da, i inače vr­lo anga­žo­van u traganju za istinom o srpskom narodu, ne bi želeo da svoj “na­učni dignitet” krnji publici­stičkim istupima za “dnevno-političke potrebe”. Pošto je prethodno “posavetovao” Slobodana Miloševića… Učitaj još »