Gost Autor, Društvo, Politika, Slobode, Srbija

Konopac s prljavim vešom

FENOMEN: POLITIČKA KOREKTNOST

Posle nekih skupštinskih ili uličnih razmirica vlasti i opozicije, i sočna psovka ima sazvučje dečje uspavanke

Piše: Miloš Lazić *

          Stop nasilju nad ženama, trudnicama, decom, starima, invalidima, ljudima sa posebnim potrebama, LBGT populacijom, kepecima, džinovima, psihijatrijskim bolesnicima, golubarima, čudacima, ćutljivim, brkatim, usamljenim, drukčijim… Tako i treba, ali šta ćemo sa „normalnima“? Ko njih štiti? Jer i nad njima se vrši nasilje!

Poslednje iz aresnala oružja za zlostavljanje nas, običnih ljudi je prostakluk prepakovan u staniol s natpisom „politička korektnost“, sa svim što uz tu floskulu ide. Najgore je što se od toga nema gde pobeći jer taj „rijaliti“ traje 24 časa dnevno na svim kanalima naše svakodnevice! Možda je jedini moguć odgovor da se prgavom Puniši Račiću dodeli neka ulica ili podigne spomenik, koliko da bahatima, onima što se kriju iza „političke korektnosti“, bude poslednja opomena?

Politička korektnost je na tako niskim granama da prosečan čovek ovih godina, meseci i dana ne pomišlja da bude ni član kućnog saveta, a kamo li neke političke stranke ili pokreta, bez obzira na „boju dresa“.

Kako smo se i kada zatekli u tom nebranom grožđu, i da li taj izum uopšte pripada našem vremenu?

Prva poprišta

Pozivanje na Platonovo delo „Odbrana Sokratova“, a reč je, inače, o opanjkavanju takmaca s tragičnim ishodom, ne bi bilo svrsishodno jer nije deo obavezne školske lektire („Ko li beše taj Sokrat?“), zato evo primera iz našeg najbližeg i najdražeg okruženja

Kafane u Srbiji, a u Beogradu posebno, imale su nekad davno značajan uticaj na politički život izvan stega i pravila parlamentarizma, što im je davalo dodatni podstrek, a ta svratišta i stranački obeležilo: znalo se gde taboruju socijalisti, gde su se ušančili naprednjaci, u kojoj mitinguju radikali, gde su se skrili liberali, pred kojom protestuju demokrate… Tim povodom Branislav Nušić, najčešće citiran, ali i najradije prepisivan i potkradan „kafanolog“, zabeležio je još početkom prošlog stoleća sledeće:

„Partije su u tim kafanama imale svoje klubove a često i kancelarije, tu su se održavale konferencije, tu zborovi, tu su se zbirali i dan i noć privrženici i raspravljali svoju partijsku politiku. A, za vreme izbora, iste kafane su postajale štabovi odakle su izletali korteši, i zbirali se glasači pre glasanja radi instrukcija, ali i posle glasanja radi očekivanja izveštaja o rezultatu. Često, prilikom izbora, te su kafane služile čak i kao ambulante gde se donosio pokoji svestan glasač razbijene glave da mu se isperu rane i da se potkrepi…“

Ali, tako je bilo i drugde, pa su britanske vlasti još sedamdesetih godina XVII veka, povodom tog „legla političkih nemira“, počele da izdaju proklamacije organima reda da obrate pažnju na kafanske razgovore, o čemu svedoči Dubravka Stojanović u svojoj studiji „Kaldrma i asfalt“, pri tom ne spominjući da je i kod nas bilo slično, samo što su takve proklamacije bile donekle tajne… a Organi previše javni.

Kafane su se upristojile i okanile politike tek s jednopartijskim sistemom, ali ponovno uspostavljanje skupštinskog pluralizma, ili srpski višestranaštva, vratilo ih je na poprište uprkos tome što se očekivalo da politika više neće moći da se planira i sprovodi iza kulisa, već tamo gde joj je i mesto. Ali, da li je baš tako?

Sve po spisku

Ponekad neko normalan pomisli da bi direktne televizijske prenose skupštinskih zasedanja trebalo zabraniti, emitovati ih kao snimak ali tek posle ponoći, ili gledaoce upozoriti da se ne preporučuju za uzrast mlađi od 18 godina. Naime, te izjave i replike najčešće izgledaju i zvuče kao da su potekle iz periferijske krčme, a ne pod svodovima najvišeg predstavničkog doma, mada je bilo dana kad su i neke krčme delovale učtivije. Šta tek reći o našoj šarenoj štampi, njenim „novinarima“ i „uglednim komentatorima i analitičarima“?!

Kako smo i gde zaturili pristojnost, a s njom i političku korektnost, onu pravu, ili – da li demokratija podrazumeva da je sve dopušteno, pa čak i agresivni prostakluk? Kao da je neko namerno izvrnuo redosled reči u onom  zloslutnom Klauzevicevom aforizmu „Rat je samo nastavak politike drugim sredstvima“.

Kad neko nokautira aktivistkinju „protivničke“ stranke, ili kada se raspomami i zaguši telefone svojih saradnica SMS gadostima (ajde, de, taj je bar podneo ostavku), kad psuje, gura, šamara i lomi sitan inventar koji je zatekao za skupštinskom govornicom, ili organizuje protestne šetnje zbog kojih se javni saobraćaj oporavlja satima, a poslodavci skidaju od plate po deset odsto nesrećnicima što su zbog toga zakasnili na posao – objašnjenje da je reč o političkoj borbi zvuči tragikomično, a spominjanje „građanskih prava“ i sledstvenih „političkih sloboda“ izaziva na potezanje oružja.

Ipak, s takvom „korektnošću“ najdalje se otišlo onda kada su, mimo svih uzansa i novinarskog kodeksa, u javnosti počeli da se pojavljuju čak i zdravstveni kartoni sa anamnezom, dijagnozom i tokom bolesti političkih neistomišljenika (pokojna Jovanka Broz je prošla sličan „tretman“ što je podsećalo na nekrofiliju, svejedno što je decenijama bila izvan politike). Možda valja znati da bi nekad, u vreme „ideološkog jednoumlja“, i novinar, i lekar, koji bi se drznuli da tako nešto obelodane istog časa dobili otkaz, ako ne i nešto bolnije!

Posle takvih „korektnosti“ i sočna psovka deluje kao milozvučna dečja uspavanka.

Ko će kome

Uoči svakih izbora ovaj napaćeni narod očekuje da će i pobednici i poraženi konačno početi da rade ono zbog čega jesu ili nisu osvojili vlast – da sarađuju na polzu otečestva. Uzalud! Već na konstitutivnoj sednici oni iz opozicije traže novo prebrojavanje glasova, ponavljanje ili poništavanje izbora i međunarodne posmatrače nagoveštavajući tako da su pokradeni, dok ovi s vlasti preostale poslanike podsećaju na grehe poraženih političkih takmaca. Kao zle jetrve u zajedničkom domaćinstvu.

Nikada, ali baš nikada u najnovijoj povesti našeg parlamentarnog pluralizma nije se dogodilo da opozicija podrži predlog ovih s vlasti, kao što ni vlast nije prihvatala sugestije opozicije! Naprotiv, kod nas se čak i neke odluke od opšteg nacionalnog interesa donose preglasavanjem, a „zatrpavanje“ nekog predloga pustim amandmanima postalo je najomiljenija dugoprugaška disciplina naših (i vaših) poslanika!

To ima značiti da se o političkoj korektnosti ništa ne može naučiti u skupštini, već u porodici i školi, a da li se ta tematska oblast obrađuje kroz predmet građanskog vaspitanja, ili u okviru katihizisa kao objašnjenje značenja pojmova agnosticizam i ekumenizam, manje je važno nego li konačan rezultat.

Stvar je, zapravo, prilično jednostavna, a svodi se na aksiom da niko nikog ne primorava da prihvati ili ne prihvati tuđe mišljenje, ali da smo svi dužni da ga saslušamo s uvažavanjem, i po mogućstvu bez psovanja majke ili korišćenja borilačkih veština.

Ko prvi to dokuči i prihvati kao načelo, sigurno pobeđuje na idućim izborima. Ali, ne zbog boljeg programa, uspešnije kampanje ili prethodnih rezultata, već zbog građanske pristojnosti i političke korektnosti, vrlina koje su odavno iščilele iz sećanja.

Možda smo pažljive čitaoce mogli da podsetimo na najupečatljivije primere političke (ne)korektnosti, ali bismo time počinili sličan greh i upali u istu zamku. Bolje je bez toga… a i zna se.

  • Poznati dugogodišnji reporter “Ilustrovane Politike” u penziji

………………………………………………

Podeli:

00vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments