Balkan i susedi Srbije, Gost Autor, Društvo, Reportaže, Srbija, Srbija i EU

Kamenom na Boga

SOCIJALNA PSIHIJATRIJA „STARE DAME“  EVROPE

 

  • Evropa nije voljna da pomogne nesrećnim migrantima, pa svoje „prljave poslove“ poverava drugima.

 

  • Iako mnogi smatraju da je reč o dvostrukim standardima tačnija odrednica ponašanja Evrope je – licemerje

 

  • Čak ni fotografija trogodišnjeg dečaka „migranta“ Ajlana Kurdija, čije je beživotno telo more izbacilo na peščanu plažu ekskluzivnog Bodruma, u „turskom Sen Tropeu“, nije mogla da raskravi zamrznuto srce Evrope

 

Piše: Miloš Lazić

Svojevremeno je objavljena jedna čudna vest: „Slovenački novinar i publicista Sebastjan Erlah izazvao je skanadal nakon što je u raspravi na Tviteru, u kojoj se pojavio predlog da se u Sloveniju primaju samo migranti hrišćanske veroispovesti, odgovorio da bi on bio radikalniji, i da bi na migrante koji se približe granici trebalo pucati bez obzira na njihovu religijsku pripadnost.“ Jer, „Bog će već znati koji su njegovi”, napisao je on i izazvao sveopšte zgražavanje kad su poruku sa društvenih mreža preneli i lokalni mediji. Zarad širenja mržnje i netolerancije prema izbeglicama valjda mu je oduzeta nagrada koju je dve godine ranije dobio zbog angažovanja u promociji „demokratskih i evropskih vrednosti na kojima je utemeljena Slovenija“, a pretilo mu je i isključenje iz Slovenčke demokratske stranke.

Nažalost, on nije bio samo usamljeni pojedinac, već glas donedavno nepoznate, ksenofobične Evrope koja je svesno zaturila sposobnost da se stidi.

Ako nije reč o surovom podsmevanju „čistuncima“, alal im promocija demokratije i evropskih vrednosti! Zato se češće predstavljam kao kelner u penziji, učitelj plivanja i srodnih disciplina, ili sakupljač sekundranih sirovina po beogradskim kontejnerima, nego kao novinar i publicista.

                                     Prvi smo stigli

Malo je delova napaćene Evrope čiji se žitelji mogu pohvaliti da su im preci tu oduvek, pa smo svi mi nekakvi kolonisti, negdašnji migranti: neki su došli ranije i pustili korenje, neki kasnije pa su se tek žilicama uhvatili za zemlju, ali gotovo nikome porodično stablo nije proklijalo na prostoru gde danas živi. Bajka o arijevskoj rasi završila se otkrićem da su jedino Romi sačuvali gene tog izgubljenog naroda iz Podkavkazja, odnosno sa severoistoka Irana. Mada, iz toga bi se moglo zaključiti da su čak i Arijci bili nekakvi migranti. Ne kao današnji, niti da bi naselili pribaltički region, negdašnju Karantaniju, ili delove Balkana, ali ipak skitnice u potrazi za boljim, ili bar sigurnijim.

Slika prebijenog migranta u Hrvatskoj

Zašto bi, onda, Sebastijan Erlah, novinar i publicista, još i diplomirani bogoslov katoličke i demokratske provenijencije, pripucao na izbeglice čim se primaknu granicama Slovenije, čak i ako bi se docnije, naravno posmrtno, ustanovilo da su bili hrišćani? I zbog čega su njegovim „humanim rešenjima“ ozbiljne novinske agencije pridale toliki značaj? Da li je to koketiranje sa razgoropađenom ultradesnicom (neonacistima!), ili ukazivanje na neke vetrove koji duvaju s te strane evropske političke scene, ne zna se, ali rezultat može biti poguban.

Naime, Viktor Orban, premijer Mađarske, hvalisao se uokolo žičanom ogradom na granici sa Srbijom kao svojim ličnim doprinosom spasavanju naprednog dela čovečanstva od najezde varvara „čija se kultura radikalno razlikuje od hrišćanske Evrope“ – dakle rimokatoličke, protestantske i eventualno unijatske.

Da se u rešavanju ovog problema koriste „radikalni metodi“ upućuje i to što je Sredozemno more, posebno oko ostrva Lampeduza, za poslednjih nekoliko godina progutalo više brodolomnika nego u celom prošlom veku, čemu nije posvećeno iole pažnje iako je reč o podatku nad kojim bi trebalo svi da se zamisle.

To se dalo naslutiti onda kad se počelo sa socijalnim i semantičkim određivanjem statusa tih nesrećnih ljudi, kada su se i ozbiljni naučnici uhvatili u kolo navodnih učenih rasprava o tome da li je reč o ekonomskim migrantima, običnim skitnicama, ili izbeglicama.

Teški uslovi života u zbegovima

Na ovakvu kvazinaučnu zamku prvi je ukazao naš kolega Miroslav Stojanović na početku migrantske krize, i to  tvrdnjom da se Evropa suočava sa žetvom plodova koje je ona, ili bar neke od članica Evropske unije, posejala na severu Afrike, na Bliskom istoku i po centralnoj Aziji, odnosno u Somaliji, Libiji, Iraku, Siriji, Kurdistanu, Bangladešu, Avganistanu… (dopisati po sećanju).

          Zamrznuto srce  Evrope

Ostaće, međutim, večita tajna zašto se ista ta hrišćanska Evropa nije preterano zabrinula kada je pre nešto više od dve decenije, gotovo u jednom danu (5. avgust), u Srbiju pristiglo barem dvestotinak hiljada „migranata“ bežeći od sasvim izvesne sudbine u susednoj Hrvatskoj? Pa i danas u Srbiji živi oko četrdeset dve hiljade Srba iz Hrvatske sa statusom izbeglica, što je tek administrativna odrednica koja se ne odnosi i na oko sto pedeset hiljada zlosrećnika koji su u međuvremenu uzeli naše državljanstvo, i bar nekoliko hiljada njih koji su uspeli da se vrate na svoja ognjišta (ili pre zgarišta). A, koliko je izbeglica iz Bosne i Hercegovine, ili „privremeno raseljenih“ iz pokrajine Kosovo i Metohija, ne zna se, svejedno što je mahom reč o ljudima koji više nemaju gde.

Za četiri godine, koliko su trajali oružani sukobi na tlu negdašnje Jugoslavije i još dve godine ratovanja protiv terorističke OVK na Kosovu i Metohiji, ali i posle toga, pod patronatom UNMIK-a i Euleksa, Srbija je ponovo postala zemlja izbeglica… sa svim posledicama koje njihov tužni status donosi – i njima, i državi.

A to što se Srbija danas sa poštovanjem i saosećanjem odnosi prema tim nesrećnim ljudima, migrantima ili izbeglicama, svejedno kako ih zovu „s one strane žice“, stvar je bolnog iskustva koje nacija stiče još od 1690. godine i prve seobe (čitaj: bežanije) nakon Velikog bečkog rata, u kojem su se Srbi svrstali uz Evropu, odnosno Austriju, i to preskupo platili.

Sada, kad se Evropska unija susreće s nečim sličnim, spao je povez s očiju boginje Justicije, a jezičak na njenim terazijama vuče na tas na kojem su „evropske vrednosti“, iza kojih se skriva životni standard domorodaca. Evropa, jednostavno, nije voljna da pomogne tim nesrećnim ljudima, a svoje „prljave poslove“ poverava drugima. Iako se smatra da je reč o dvostrukim standardima, mnogo tačnija odrednica je – licemerje.

Tragedija: Fotografija dečkića Ajlana Kurdija koja je potresla veći deo sveta

Jer, kako bi drukčije mogla da se protumači genijalna ideja Nikole Sarkozija, tada premijera Francuske, da se svi migranti sateraju u dva „trijažna logora“, koji bi se nalazili u Bugarskoj (koja jeste članica EU ali nije u šengenskoj zoni) i u – Srbiji?

Čak ni fotografija trogodišnjeg dečaka „migranta“ Ajlana Kurdija, čije je beživotno telo more izbacilo na peščanu plažu ekskluzivnog Bodruma, u „turskom Sen Tropeu“, nije mogla da raskravi zamrznuto srce Evrope kojoj, inače, posebno prija kad je nazivaju „Stari svet“, pa još i kolevka zapadne civilizacije!

::::::::::::::::::: * ::::::::::::::::::*:::::::::::::::::::::*::::::::::::::::::::
Sudbina Nafi Hamida 

Na našu sramotu, i Srbija je doprinela stvaranju izbeglica koje danas u talasima zapljuskuju obale Evrope

Maja 2004. godine boravio sam u okupiranom Iraku, a kako se nisam akreditovao u „pres komesarijatu“ tada privremenog civilnog nadzornika te napaćene zemlje, odande sam, umesto kompilacija zvaničnih saopštenja i unapred štampanih intervjua s vojnim i drugim zvaničnicima, poslao ili doneo pregršt autentičnih i izuzetno zanimljivih reportaža.

Još su vođene sporadične borbe, a najžešće je bilo u Faludži, gradu na samo tridesetak kilometara udaljenom od Bagdada koji su potresale udaljene detonacije. Ipak, ono što je objektivnom izveštaču odmah zasmetalo bilo je to što su „koalicione snage“ u Faludži ratovale protiv sunitskih boraca, a istovremeno su sve vojne i civilne obaveštajne službe tražile Muktada el Sadra, verskog lidera šiita koji se našao na čelu njihovog pokreta otpora? Takva „segregacija“ bila je dolivanje ulja na vatru verski uveliko podeljene zemlje, mada se svaka politika, pa i ona ratna, uvek vodi iza kulisa. Plodovi takve politike ubiraju se danas, a najvišu cenu, ne računajući zlosrećnike koji su morali da ostave svoje domove, uspomene i nade, plaća Evropa.

Ali, i negdašnja SR Jugoslavija je tome dala svoj skroman doprinos!

                                                                     Pravljenje izbeglica

          Blagodareći poverenju koje sam stekao kod domaćina, gotovo sva vrata su mi bila širom otvorena, a svi sagovornici dostupni, bar u meri koju je dopuštala obostrana sigurnost. Ali, bilo je tu i neformalnih susreta sa srdačnim druženjem, najčešće s „Jugoslovenima“, kako su tamo bez cinizma nazivali bar tridesetak hiljada Iračana koji su se u srećnijim vremenima školovali, ili su radili u našoj tada već rasturenoj domovini. Jedan od njih je bio i četrdeset dvogodišnji Nafi Hamid, uvek nasmejan, i dozlaboga srdačan čovek koji je srpski govorio kao arapski, pa i bolje! Nepogrešivo, i bez akcenta!

Tragična sudbina: Nafi Hamid, prvi s desna, maja 2004. u Iraku, u sredini reporter Miloš Lazić

Nafi je u svom stanu, na poslednjem spratu modernog zdanja u „zelenoj zoni“ Bagdada, na zidu držao ogroman drveni krst, pa sam tako doznao da je predani vernik starosirijanske crkve, jedne od najstarijih u hrišćanstvu, ali i da u Iraku, uz sedamdeset odsto šiita i dvadeset odsto sunita, žive još i druzi, zaraostroanci i, čak, osam odsto autohtonih hrišćana. I njih, pripadnike manjinskih vera valja spomenuti, jer ih je najviše u kolonama nesrećnih izbeglica koji bezuspešno kucaju na zamandaljena vrata Evrope.

Nafi Hamid je pola života proveo u Beogradu, gde je završio školu, započeo privatan posao, kupio stan, zasnovao porodicu i podneo molbu (ili zahtev?) za upis u državljanstvo Srbije. A ipak, sebe je smatrao izbeglicom. Kad je 2003. godine svrgnut Sadam Husein, uz olakšanje, zaskočila ga je zla slutnja: i za sudbinu Iraka, i za svoju sopstvenu. Ispostaviće se, nažalost, da je bio u pravu.

Krajem prve godine rata, Nafi Hamid je dobio službeni dopis da mu se uskraćuje dalji boravak u SCG. Dakle, da ga nova demokratska vlast smatra nepoželjnim, i da mu uskraćuje dalje gostoprimstvo. Isti taj dopis dobili su verovatno svi Iračani koji su tada živeli kod nas, ali ozbiljne novine, pa čak ni tabloidi, o tome nisu izveštavali, niti je iko postavio pitanje – zašto?

Počeo je, uzalud, da obija pragove nadležnih državnih institucija: u Ministarstvu spoljnih poslova tvrdili su da ne znaju o čemu je reč, dok mu je u Ministarstvu unutrašnjih poslova bez uvijanja rečeno da svaka država ima diskreciono pravo da uskrati gostoprimstvo bilo kom strancu, i da to pravo koristi i SCG. I bez obrazloženja! Objašnjenje da ga vraćaju u zemlju zahvaćenu ratom nije preterano ganulo srca ravnodušnih činovnika, pa se ponovo obreo u Bagdadu.

Bio je srdačan i uvek nasmejan, a nimalo zlopamtilo, što je dodatno posramilo beogradskog novinara zbog nerazumnih birokratskih postupaka ondašnjih vlasti i ljudi koji su morali znati šta će se sa njim dogoditi svejedno ko izađe kao pobedik u tom neravnopravnom sukobu.

Savest na proveri

Od trenutka kad je četiri godine kasnije do Beograda stigla vest da je Nafi Hamid ubijen prilikom nekakve „rutinske kontrole ličnih isprava“ na samom ulazu u zgradu u kojoj je živeo, savest ne da mira, a osećaj krivice je samo pojačan kolonama zlosrećnih izbeglica koje ovih dana, meseci ili godina prolaze kroz Srbiju na putu u kakvu-takvu sigurnost.

Nafi je sahranjen u rodnoj Basri, jedinoj luci na obali Šat el Araba, u kojoj su i koreni kuvajtske kraljevske dinastije, a voštanice za pokoj duše zapaljene su mu u beogradskom hramu Svetog Arhanđela Mihaila, u Sabornoj crkvi.

Da li je morao da pogine? Ne, naravno. Ni on, ni hiljade „Jugoslovena“ kojima je uskraćeno gostoprimstvo. A, da je ostao u Beogradu, Nafi bi danas verovatno bio među onim čestitim ljudima koji iskreno brinu i staraju se o izbeglicama (prozvanim „migrantima“ kako bi se izbegle sumnje u sopstvenu savest), pomagao im kako ume i koliko može, u čemu bi svima njima od velike pomoći bilo njegovo znanje arapskog jezika.

Zbog toga izjeda osećaj nespokoja, iako je Srbija, čak i ne sluteći, bila samo naivna saučesnica u tom zločinu.

Da li su nesrećni Iračani 2003. godine zaista predstavljali opasnost po bezbednost zemlje, ili su najureni po preporukama „prijatelja sa zapada“, nikada nećemo saznati, ali ostaje nada da će i takva odluka, i taj postupak, barem malo uzburkati savest onih koji su svojevremeno učestvovali u ovoj nehumanoj epizodi. Ili im je i danas svejedno?

Podeli:

Postavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of