Društvo, Politika, Religija, Slobode, Srbija

Kažu predsednik, a misle patrijarh

„Istinom se treba boriti“

  • Ne znamo kakav bi Grigorije bio predsednik, ali je to irelevantno jer se on nikada za tu funkciju neće ni kandidovati
  • Čak ni u vreme bošljevičkog totalitarizma vlast se sa toliko ostrašćenosti, primitivizma i mržnje nije ustremila na nekog nezaštićenog vladiku
  • Na stranu šta o sopstvenom izboru za funkciju patrijarha misli vladika Grigorije, ovde je reč o tome šta njegovi protivnici misle o takvoj mogućnosti i koliko su, zbog toga, duboki njihovi strahovi
  • Siva eminencija koja sve te informacije obrađuje, kombinuje i rekombinuje jeste vladika bački Irinej, kojem se nikako ne ispušta oteto mesto načelnika generalštaba SPC

Piše: Slavko Živanov

Da li će episkop Eparhije diseldorfske i nemačke, Grigorije, zaista biti Vučićev protivkandidat na narednim predsedničkim izborima? Da li su objektivno realne pretnje da Vučić, na izborima, izgubi od jednog vladike? Da li je uopšte realno da u Srbiji 2022. godine imamo svojevrstan rimejk filma u kojem glavnu ulogu kiparskog arhiepiskopa Makariosa igra Grigorije srpski? – Naravno da ne. Jer, Srbija nije čak ni Crna Gora, a tek ne može biti Kipar.

No, ostavimo li po strani ova, manje-više, subjektivna zapažanja o ogromnim razlikama i nepodudarnostima između crnogorskih prilika s jedne strane, kiparske situacije s druge, i Srbije s treće strane, osnov utemeljenosti tvrdnji da vladika neće biti ničiji, pa ni Vučićev izborni protivkandidat, nalazi se u prostoj, neoborivoj i nesumnjivoj istini kojoj je sam episkop Grigorije svedočio. Odnosno, upravo onaj ko je po zamisli konkurencije trebalo da bude njen protivnik – to je demantovao. Episkop Grigorije kaže, parafraziramo, da od tog posla ništa biti neće. Ali, udarne topuzine ove vlasti, naizgled zaumno, neobazirući se na ovu činjenicu, vrte istu priču u svojoj propagandnoj, fašistoidnoj, agresivnoj mašineriji toplog zeca i pokvarene ploče.

Jesu li podaci bezbednosnih službi toliko verodostojni da one bolje, čak od od samog vladike, znaju da li će se kandidovati? Ima li mesta sumnji da vladika ne želi da prizna, ili da još nije odlučio hoće li u kandidaturu – ili je reč o nečemu drugom. Umesto neposrednog odgovora na ovo pitanje naglasićemo da je ocenu rada tih službi dao indirektno Vučić tvrdeći da ga „neko“ prisluškuje, o čemu je javnost danima zamlaćivana još jednom metodom ispiranja mozga. Nema gore ocene rada bezbednosnih službi od fakta da najviše pozicionirano štićeno lice javno ustvrdi da se dešava nešto što te službe ne bi smele da dopuste. Takav propust je za službe neoprostiv i predstavlja presudu bez prava žalbe.

Elem, iako prividno izgleda da je reč o predsedničkim izborima, taj događaj uzet je samo kao pogodno oruđe za kompromitaciju vladike Grigorija.

Šta bi, onda, mogla da bude poenta kampanje pokušaja medijske egzekucije vladike Grigorija kakva nikada protiv jednog vladike nije vođena. Čak ni u vreme bošljevičkog totalitarizma vlast se sa toliko ostrašćenosti, primitivizma i mržnje nije ustremila na nekoga nezaštićenog. Kome i zašto treba jeziva kampanja diskreditovanja jednog čoveka, sveštenika, duhovnog pastira, nekoga ko realno nije neposredna politička pretnja fašistoidnom režimu u Srbiji?

Predstojeći Arhijerejski sabor Srpske Pravoslavne Crkve je tema, a izbor za patrijaha je ključna reč.

Na stranu šta o sopstvenom izboru na tu funkciju misli vladika Grigorije, ovde je reč o tome šta njegovi protivnici misle o takvoj mogućnosti i koliko su, zbog toga, duboki njihovi strahovi. Na stranu, čak i to, kakve su mu realne šanse da ponese patrijaršijsku mitru, episkop Grigorije predstavlja suštu suprotnost onome što je do sada bila zvanična politika SPC, i u odnosu na dešavanja unutar crkve, a i van nje. Episkop se, naravno, o takvoj krajnje hipotetičkoj mogućnosti, nije izjašnjavao, kao što niko ozbiljan ne bi javno kalkulisao o tome šta bi bilo, kad bi bilo, ako bi bilo. Ali, iz svega onoga kako je živeo, šta je činio, i kako je svoj krst nosio, proizlaze jasni putokazi šta bismo mogli da očekujemo. To se, čini nam se, ne može sakriti. I to znaju ovi koji trenutno vladaju Crkvom i kojima je Grigorije istinska konkurencija ne primarno personalno, nego koncepcijski u najširem mogućem značenju te reči.

Naravno, ta siva eminencija koja sve te informacije obrađuje, kombinuje i rekombinuje jeste vladika bački Irinej, kojem se nikako ne ispušta oteto mesto načelnika generalštaba SPC. S jedne strane, preoteo je izuzetnu moć unutar SPC, između ostalog i time što se, protivprirodno pastirskoj misiji, ukombinovao sa ovom fašistoidnom vlasti u uzajamnoj simbiozi koju neštedimice eksploatišu obe strane ne bi li povećale moć, uticaj i ličnu vlast, egoističku korist i hedonizam. Apsolutna vlast kao takva, obojici moćnika, i političkom i crkvenom despotu, je svrha po sebi i za sebe – cilj i smisao. A koncept koji bismo mogli da očekujemo od Grigorija, ili nekoga drugoga sličnog njemu, predstavljao bi vraćanje Crkve – Crkvi i njenoj pravoj, odmerenoj, ulozi u narodu, državi i društvu. Takođe, takav koncept daleko bi prognao burazersku praksu dosadašnjih vrhuški i SPC i države o međusobnom podržavanju, pripomaganju u golom opstanku na vlasti po svaku cenu zarad samog opstanka, i ne bi Srbiju posmatrao kao plen.

Grigorije ne bi prekrajao eparhije, osnivao nove, trgovao uticajem u postavljanju episkopâ povećavajući i cementirajući sopstvenu podršku u Arhijerejskom saboru SPC. Takođe, ne bi ucenjivao episkope kombinovanjem kompenzacijske i kaznene politike, ne bi svoju braću u Hristu koristio kao topovsko meso i trbuhozborce, pione ili konje, lovce ili topove u svojoj špekulantskoj, rišeljeovskoj partiji u njenom najgore mogućem izdanju… Ne bi dodelio najviši orden predsedniku države koji uništava narod i državu kojoj predsedava, niti bi od sopstvene organizacije stvarao organizaciju po ugledu na Koza nostru ili Kamoru. I najvažnije, taj novi duh, novi poticaj u Crkvi onemogućio bi delovanje postojećih, duhovnih krvopija, šićardžija, sitnosopstvenika, vlastoljubivih i slavoljubivih palih hrišćana i njihove vojske materijalista, hedonista, kleptomana, sodomista i pedofila.

Za tako ozbiljno pregnuće svakome pojedincu nije potrebna samo dobra volja, čisto srce, tvrda vera, filozofska tolerancija i moralna čvrstina, nego su potrebni harizma i veština. Uz dužno poštovanje drugih vladika, autor ne vidi nikoga drugog među njima kadrog da sve nužne promene sprovede i istraje na tom putu uspešno, do Grigorija. Ma šta Grigorije mislio o sebi, konkurencija u Saboru je vrlo tanka i to bolje vidi njegova protivnička strana nego on sam. On ima i vremena i snage, ali i sabraće i snažnih saveznika među arhijerejima za taj posao. Mnogi od arhijereja nisu kadri da budu lideri, ali su dragoceni kao sabraća na istom poslu i putu Istine.

U prvoj etapi, novi i drukčiji patrijarh dobro bi provetrio Patrijaršiju, ali bi u narednoj etapi, posredno i zakonomerno uskratio vlastima bezuslovnu, blanko podršku. Vlast bi iz statusa visoko povlašćenog poslovnog partnera bila svedena na kritičko analizovanje i ravnanje u skladu sa opštim interesima i benefitima koje donosi društvu i državi, a ne vlastoljubivim i srebroljubivim pojedincima. Znajući to, sadašnjoj vlasti nikako ne ide u prilog da se išta u Crkvi promeni nagore od onoga što već imaju. Onemogućujući Grigorija da eventualno postane patrijarh, vlast udvostručuje svoj povodac kojim Crkvu drži u podaničkom položaju. A kako bi učinkovitije to vlast učinila, a da joj niko ne pridikuje da se meša u unutrašnje crkvene stvari, osim da izmisli da će se Grigorije tobož uključiti u trku za predsednika Srbije, čime je, valjda, kampanja kompromitovanja, pljuvanja, dekredibilizacije i diskreditovanja samorazumljiva, prirodna i normalna. Tu, dakle, nije bitna istina, bitni su interesi. Po tim interesima ravnaju se crkvena i državna vlast našavši povod za eliminaciju obostrane pretnje koju su saglasno targetirali. Ta jedinstvena, obostrana pretnja, po njihovom sudu, jeste vladika Grigorije i sve ono što ide s njim u paketu kao imanentni deo koncepta koji on personifikuje…

Međutim, njima je taj čovek pretnja, a mnogima je možda nada.

Ne znamo kakav bi Grigorije bio predsednik, ali je to irelevantno jer se on nikada za tu funkciju neće ni kandidovati, ali greje nas pomisao da bi možda mogao biti dobar patrijarh. Ne zato jer je najbolji, već zato što je drukčiji, a ovako dalje više ne bi trebalo, ne bi smelo, a izgleda i da ne može. Mogao bi to da bude početak nekih suštinskih promena u Srbiji. Neko proleće i preporod. No, čak i da se to dogodi, veliko je pitanje da li će Srbija izići na „zelenu granu“. Srbi, na žalost, nisu toliko verujući da bi ih jedan vladika, patrijarh, ili cela Crkva prizvali hrišćanskoj vrlini. No to je, kao sve na ovome svetu, proces pred kojim su mnoge mogućnosti. Dakle, na potezu su Crkva, i Bog.

Podeli: