Друштво, Политика, Религија, Слободе, Србија

Кажу председник, а мисле патријарх

„Истином се треба борити“

  • Не знамо какав би Григорије био председник, али је то ирелевантно јер се он никада за ту функцију неће ни кандидовати
  • Чак ни у време бошљевичког тоталитаризма власт се са толико острашћености, примитивизма и мржње није устремила на неког незаштићеног владику
  • На страну шта о сопственом избору за функцију патријарха мисли владика Григорије, овде је реч о томе шта његови противници мисле о таквој могућности и колико су, због тога, дубоки њихови страхови
  • Сива еминенција која све те информације обрађује, комбинује и рекомбинује јесте владика бачки Иринеј, којем се никако не испушта отето место начелника генералштаба СПЦ

Пише: Славко Живанов

Да ли ће епископ Епархије диселдорфске и немачке, Григорије, заиста бити Вучићев противкандидат на наредним председничким изборима? Да ли су објективно реалне претње да Вучић, на изборима, изгуби од једног владике? Да ли је уопште реално да у Србији 2022. године имамо својеврстан римејк филма у којем главну улогу кипарског архиепископа Макариоса игра Григорије српски? – Наравно да не. Јер, Србија није чак ни Црна Гора, а тек не може бити Кипар.

Но, оставимо ли по страни ова, мање-више, субјективна запажања о огромним разликама и неподударностима између црногорских прилика с једне стране, кипарске ситуације с друге, и Србије с треће стране, основ утемељености тврдњи да владика неће бити ничији, па ни Вучићев изборни противкандидат, налази се у простој, необоривој и несумњивој истини којој је сам епископ Григорије сведочио. Односно, управо онај ко је по замисли конкуренције требало да буде њен противник – то је демантовао. Епископ Григорије каже, парафразирамо, да од тог посла ништа бити неће. Али, ударне топузине ове власти, наизглед заумно, необазирући се на ову чињеницу, врте исту причу у својој пропагандној, фашистоидној, агресивној машинерији топлог зеца и покварене плоче.

Јесу ли подаци безбедносних служби толико веродостојни да оне боље, чак од од самог владике, знају да ли ће се кандидовати? Има ли места сумњи да владика не жели да призна, или да још није одлучио хоће ли у кандидатуру – или је реч о нечему другом. Уместо непосредног одговора на ово питање нагласићемо да је оцену рада тих служби дао индиректно Вучић тврдећи да га „неко“ прислушкује, о чему је јавност данима замлаћивана још једном методом испирања мозга. Нема горе оцене рада безбедносних служби од факта да највише позиционирано штићено лице јавно устврди да се дешава нешто што те службе не би смеле да допусте. Такав пропуст је за службе неопростив и представља пресуду без права жалбе.

Елем, иако привидно изгледа да је реч о председничким изборима, тај догађај узет је само као погодно оруђе за компромитацију владике Григорија.

Шта би, онда, мoгла да буде поента кампање покушаја медијске егзекуције владике Григорија каква никада против једног владике није вођена. Чак ни у време бошљевичког тоталитаризма власт се са толико острашћености, примитивизма и мржње није устремила на некога незаштићеног. Коме и зашто треба језива кампања дискредитовања једног човека, свештеника, духовног пастира, некога ко реално није непосредна политичка претња фашистоидном режиму у Србији?

Предстојећи Архијерејски сабор Српске Православне Цркве је тема, а избор за патријаха је кључна реч.

На страну шта о сопственом избору на ту функцију мисли владика Григорије, овде је реч о томе шта његови противници мисле о таквој могућности и колико су, због тога, дубоки њихови страхови. На страну, чак и то, какве су му реалне шансе да понесе патријаршијску митру, епископ Григорије представља сушту супротност ономе што је до сада била званична политика СПЦ, и у односу на дешавања унутар цркве, а и ван ње. Епископ се, наравно, о таквој крајње хипотетичкој могућности, није изјашњавао, као што нико озбиљан не би јавно калкулисао о томе шта би било, кад би било, ако би било. Али, из свега онога како је живео, шта је чинио, и како је свој крст носио, произлазе јасни путокази шта бисмо могли да очекујемо. То се, чини нам се, не може сакрити. И то знају ови који тренутно владају Црквом и којима је Григорије истинска конкуренција не примарно персонално, него концепцијски у најширем могућем значењу те речи.

Наравно, та сива еминенција која све те информације обрађује, комбинује и рекомбинује јесте владика бачки Иринеј, којем се никако не испушта отето место начелника генералштаба СПЦ. С једне стране, преотео је изузетну моћ унутар СПЦ, између осталог и тиме што се, противприродно пастирској мисији, укомбиновао са овом фашистоидном власти у узајамној симбиози коју нештедимице експлоатишу обе стране не би ли повећале моћ, утицај и личну власт, егоистичку корист и хедонизам. Апсолутна власт као таква, обојици моћника, и политичком и црквеном деспоту, је сврха по себи и за себе – циљ и смисао. А концепт који бисмо могли да очекујемо од Григорија, или некога другога сличног њему, представљао би враћање Цркве – Цркви и њеној правој, одмереној, улози у народу, држави и друштву. Такође, такав концепт далеко би прогнао буразерску праксу досадашњих врхушки и СПЦ и државе о међусобном подржавању, припомагању у голом опстанку на власти по сваку цену зарад самог опстанка, и не би Србију посматрао као плен.

Григорије не би прекрајао епархије, оснивао нове, трговао утицајем у постављању епископâ повећавајући и цементирајући сопствену подршку у Архијерејском сабору СПЦ. Такође, не би уцењивао епископе комбиновањем компензацијске и казнене политике, не би своју браћу у Христу користио као топовско месо и трбухозборце, пионе или коње, ловце или топове у својој шпекулантској, ришељеовској партији у њеном најгоре могућем издању… Не би доделио највиши орден председнику државе који уништава народ и државу којој председава, нити би од сопствене организације стварао организацију по угледу на Коза ностру или Камору. И најважније, тај нови дух, нови потицај у Цркви онемогућио би деловање постојећих, духовних крвопија, шићарџија, ситносопственика, властољубивих и славољубивих палих хришћана и њихове војске материјалиста, хедониста, клептомана, содомиста и педофила.

За тако озбиљно прегнуће свакоме појединцу није потребна само добра воља, чисто срце, тврда вера, филозофска толеранција и морална чврстина, него су потребни харизма и вештина. Уз дужно поштовање других владика, аутор не види никога другог међу њима кадрог да све нужне промене спроведе и истраје на том путу успешно, до Григорија. Ма шта Григорије мислио о себи, конкуренција у Сабору је врло танка и то боље види његова противничка страна него он сам. Он има и времена и снаге, али и сабраће и снажних савезника међу архијерејима за тај посао. Многи од архијереја нису кадри да буду лидери, али су драгоцени као сабраћа на истом послу и путу Истине.

У првој етапи, нови и друкчији патријарх добро би проветрио Патријаршију, али би у наредној етапи, посредно и закономерно ускратио властима безусловну, бланко подршку. Власт би из статуса високо повлашћеног пословног партнера била сведена на критичко анализовање и равнање у складу са општим интересима и бенефитима које доноси друштву и држави, а не властољубивим и среброљубивим појединцима. Знајући то, садашњој власти никако не иде у прилог да се ишта у Цркви промени нагоре од онога што већ имају. Онемогућујући Григорија да евентуално постане патријарх, власт удвостручује свој поводац којим Цркву држи у поданичком положају. А како би учинковитије то власт учинила, а да јој нико не придикује да се меша у унутрашње црквене ствари, осим да измисли да ће се Григорије тобож укључити у трку за председника Србије, чиме је, ваљда, кампања компромитовања, пљувања, декредибилизације и дискредитовања саморазумљива, природна и нормална. Ту, дакле, није битна истина, битни су интереси. По тим интересима равнају се црквена и државна власт нашавши повод за елиминацију обостране претње коју су сагласно таргетирали. Та јединствена, обострана претња, по њиховом суду, јесте владика Григорије и све оно што иде с њим у пакету као иманентни део концепта који он персонификује…

Међутим, њима је тај човек претња, а многима је можда нада.

Не знамо какав би Григорије био председник, али је то ирелевантно јер се он никада за ту функцију неће ни кандидовати, али греје нас помисао да би можда могао бити добар патријарх. Не зато јер је најбољи, већ зато што је друкчији, а овако даље више не би требало, не би смело, а изгледа и да не може. Могао би то да буде почетак неких суштинских промена у Србији. Неко пролеће и препород. Но, чак и да се то догоди, велико је питање да ли ће Србија изићи на „зелену грану“. Срби, на жалост, нису толико верујући да би их један владика, патријарх, или цела Црква призвали хришћанској врлини. Но то је, као све на овоме свету, процес пред којим су многе могућности. Дакле, на потезу су Црква, и Бог.

Подели: