Balkan i susedi Srbije, Gost Autor, Društvo, Slobode, Srbija

Kad na Božić sviće zora Srpstvo brani Crna Gora

Natpis na spomen obeležju junacima

poginulim u Mojkovačkoj bici

STO I TRI GODINE OD ČUVENE MOJKOVAČKE BITKE 1916.

 

  • U krvavoj Mojkovačkoj operaciji, gde nije bilo povlačenja, glavna razlika u motivaciji bila je u tome što je serdar Janko Vukotić i njegova vojska branila svoju, a nemački general Vilhem fon Rajner je osvajao tuđu zemlju
  • Mojkovačka operacija bila i ostala ponos za ljude koji su je vodili i za narod kome su oni pripadali, a Mojkovac  i Čakor su u svojim brdima unjedrili poruku srpske postojanosti.
  • Pojedini istoričari smatraju da je u destodnevnim borbama na Javoru u stvari dobijena mojkovačka bitka. Teško je i najveštijem peru prikazati dubinu drame koja se tih dana odvijala na Karađorđevom šancu.  O tome dovoljno govori podatak da je taj legendarni šanac samo u toku jednog popodneva tri puta uziman; i tri puta nožem i bajonetom vraćan, da bi heroji mojkovačke operacije dočekali noć na njemu.
  • Uskočki bataljon Ljuba Poleksića je u osvit božićne zore na Čelinskoj kosi vodio borbe prsa u prsa sa snagama generala Švarca. Borba se vodila usred guste bukove šume, u dubokom snegu visine preko jednog metra, koji je neprestano padao i ograničavao vidljivost na 10 metara. Bez kontakta sa glavninom, bez popune municije i bez orjentacije šta se oko njih dešava, vojnici Ljubomira Poleksića okrvavili su svaku stopu snega; svaku bukvu oko Čelinske kose. Četrdeset devet poginulih, i četrdeset šest ranjenih bio je krajnji bilans borbe.

 

 

Piše: prof. dr Božidar Otašević*

Mojkovačka operacija je bila epilog tromesečnih krvavih borbi Crnogorske sandžačke vojske od oktobra 1915. do januara 1916. godine,  (operacija je trajala 93 dana), sa zadatkom da se po svaku cenu zaustavi ofanziva austrougarske vojske iz pravca jugoistočne Bosne, koja je imala nameru da preseče povlačenje srpske vojske i naroda preko Crne Gore pravcem: Čakor, Murino, Andrijevica, Mateševo, Podgorica, Skadar i dalje preko Albanije, ka Jadranskom moru. Simbol ove operacije je Mojkovačka bitka koja je vođena 6. i 7. januara 1916. godine.

Mojkovačka operacija ponos za ljude koji su je vodili

Značaj velike Mojkovačke operacije ogleda se u tome što je malobrojna crnogorska Sandžačka vojska uspela da zaustavi višestruko moćnijeg neprijatelja i omogući bratskoj srpskoj vojsci da se povuče do albanskog primorja, sačeka savezničke brodove i spas na Krfu i Bizerti, da kasnije probije Solunski front i dođe do Kajmakčalna, kapije svoje otadžbine.

Pojedini današnji istoričari govore o „uzaludnom žrtvovanju, jer je navodno srpska vojska bila van domašaja austrijskih snaga. Međutim, treba imati u vidu da je Crnogorska sandžačka vojska tri meseca držala front od Bokokotorskog zaliva, pa do Zlatibora, Peštera, Mokre, Čakora i Prokletija, te da su austro-ugarske snage na bilo kom delu fronta probile poslednju liniju odbrane srpska vojska bi se našla, u vojničkom smislu u bezizlaznoj situaciji. Znači, borba nije bila uzaludna, naprotiv!

Ovi hrabri ljudi su svi do zadnjeg vojnika znali da ne mogu izdržati. Izdržali su, na trenutak, u tromesečnim bitkama, u stradanjima, gde se mere snaga nekog naroda i neke ideje. Ova operacija svakako je bila hrabar i častan crnogorski udeo u borbi srpskog naroda za opstanak pred najezdom germanskih osvajača. Crnogorski vojnici i oficiri takvu svoju odluku nisu nikada dovodili u pitanje, oni su nadčovečanskim naporima do poslednjeg daha štitili odstupnicu srpske vojske. Zbog toga je mojkovačka operacija bila i ostala ponos za ljude koji su je vodili i za narod kome su oni pripadali, a Mojkovac  i Čakor su u svojim brdima unjedrili poruku srpske postojanosti.

Kako je počelo?

Povlačenje srpskih trupa preko Crne Gore otpočelo je 3. decembra. U toj sitaciji teškoj za srpsku vojsku crnogorska vojska dobila je izvanredno važnu ulogu: da joj povlačenje kroz Crnu Goru obezbedi od neprijateljskog dejstva iz Sandžaka, Hercegovine i Boke. Frontovi crnogorske vojske imali su na samom početku povlačenja srpske vojske ulogu zaštite desnog boka srpskih trupa, a kasnije crnogorska vojska je dobila ulogu opšte zaštitnice glavnih snaga srpske vojske pri njenom povlačenju ka Skadru. Najbolji hroničar mojkovačke operacije i ratne drame Srbije i Crne Gore, Vasilija Vukotić, ćerka serdara Janka Vukotića, jedina žena učesnik Mojkovačke bitke, opisujući ove dane kaže: „Stigoše oni crni dani sa sve tragičnim vestima: pritisnuta sa tri strane silnom nemačkom, austrugarskom i bugarskom vojskom, srpska vojska je počela da se povlači. Dopreše vesti da su Bugari udarili nož u leđa srpskoj vojsci, da su presekli glavne komunikacije prema Nišu, Skoplju i Solunu i da zbog toga srpska vojska mora da krene preko Kosova prema Crnoj Gori. U tom stiže mom ocu ona istorijska depeša srpske Vrhovne komande:

„Ako Crnogorska sandžačka vojska uspe da spreči prodiranje protivnika od Višegrada na Uvac-Prijepolje-Sjeničke položaje i Novi Pazar i time ne dozvoli da se javi srpskoj vojsci u bok i pozadinu, ona se srpstvu odužila.“

Serdar Janko Vukotić, Komandant crnogorske Sandžačke vojske

Na ovo je serdar Janko Vukotić odgovorio:

Neka vrhovna komanda ne vodi brigu: Crnogorska sandžačka vojska rešena je da se do poslednjeg vojnika žrtvuje i da ne dozvoli neprijatelju da se javi bratskoj vojsci u bok, a još manje u pozadinu.“

Došavši u Peć, glavnina srpskih trupa, izbeglice, poslanici i diplomatski kor našli su se u bezizlaznoj situaciji. Opisujući raspoloženje u masi sveta koja se slivala na Kosovo, Ogist Bop, francuski poslanik kod srpske Vlade, ovako je opisao situaciju: „Došavši do mesta iz koga nema izlaza, gomila oseća da je zapala u klopku. I zaista, izgledalo je da ne postoji izlaz, da nema spasa; nazad se nije moglo, a na putu prema Skoplju stajali su Bugari; ostao je samo zapad, besputne i snežne albanske i crnogorske planine, čiji su vrhovi, činilo se, dodirivali nebo – mračan i mučan, ali jedini put spasa

U  ovom periodu između Srbije i Crne Gore nije postojala nijedna putna komunikacija za kolski saobraćaj, a to se nametalo kao prvorazredna životna potreba u tim ratnim okolnostima. Dramatično neponovljivo povlačenje srpske vojske iz Peći preko Crne Gore u Albaniju, na najdrastičniji način će pokazati kolikom cenom je plaćen nedostatak upravo jedne takve kolske saobraćajnice. Krajnje neuslovni putni pravci, posebno putni pravac preko Čakora, zahtijevali su nadljudsko naprezanje, a o izvlačenju artiljerije i druge teške opreme nije moglo biti ni govora.

Za crnogorsku vojsku u Mojkovačkoj bici za odbranu otadžbine postojala je samo jedna naredba. “Napred, juriš!”

I danas posle sto i tri godine u selu Velika podno Čakora sačuvani su topovi koje su ostavljali iznemogli srpski vojnici, prilikom povlačenja.

Mojkovačka operacija

To što se oktobra 1915. dešavalo sa srpskom i crnogorskom vojskom prkosilo je vojničkoj logici. Srpska vrhovna komanda prepuštala je zemlju koju nije mogla da brani, ali nije ulazila u pripremljenu zamku, da prihvati odsudnu bitku na spoju triju Morava ili kasnije na Kosovu i Metohiji, gde bi sigurno bila uništena. Kada je feldmaršal Mekenzen shvatio krajnje domete strategijskog manevra vojvode Radomira Putnika, kojim on hoće da spasi vojsku čak i izvan matične državne teritorije, izdao je kategoričnu naredbu potčinjenom generalu Kevešu da, što je moguće brže, forsira zauzimanje pravca  doline reke Lima prema Beranama, kako bi na vreme osujetio manevar izvlačenja srpskih trupa iz kosovsko-metohijske nizije prema Crnoj Gori i Albaniji. Upravo je zbog toga sandžačka vojska serdara Janka Vukotića, koja je brojala 23.000 vojnika, poprimila  karakter presudne strategijske zaštitnice.

Vasilija Vukotić, jedina  žena učesnik Mojkovačke bitke, ćerka Janka Vukotića

Početkom novembra meseca težište operacija austrougarskih snaga ispoljilo se na pravcu Ivanjica–Javor–Sjenica, baš na samom spoju srpske i crnogorske vojske. Od 8. do 16. novembra Crnogorska sandžačka vojska vodila je žestoke borbe od Lima do Javora. Da su tada austrougarske trupe uspjele da dublje prodru u Sandžak, srpska vojska pošto nije uspela da se sa Kosova probije u pravcu Skoplja, našla bi se u teškom položaju prilikom povlačenja preko Crne Gore, a možda bi njeno povlačenje bilo dovedeno u pitanje. Zbog toga operacije crnogorske vojske od 22. oktobra, a naročito od 07. do 16. novembra spadaju u najznačajnije borbe koje je ona vodila u prvom svetskom ratu.

Pojedini istoričari smatraju da je u destodnevnim borbama na Javoru u stvari dobijena mojkovačka bitka. Teško je i najveštijem peru prikazati dubinu drame koja se tih dana odvijala na Karađorđevom šancu, na primer. O tome dovoljno govori podatak da je taj legendarni šanac samo u toku jednog popodneva tri puta uziman; i tri puta nožem i bajonetom vraćan, da bi heroji mojkovačke operacije dočekali noć na njemu.

Karađorđev šanac na Javoru simbol otpora okupatoru

Posle borbi na Javoru, Sandžačka vojska se od 17. novembra pa do kraja decembra 1915. godine povlačila sa linije Javor–Kokin brod–Višegrad–Drina (širine oko 160 kilometara) na liniju Čakor–Mojkovac–rijeka Tara (širine 145 kilometara). Njene operacije imale su karakter gerilsko–odbrambenog rata sa manevarskim povlačenjem. Vukotić je imao striktno naređenje da obezbedi pravac Peć–Andrijevica–Trešnjevik, kao i da osigura donji tok Lima i teren od Sjenice prema Novom Pazaru i Rožajama od prodora neprijatelja sa severa.

Video prilog: Pesma povećena Mojkovačkoj bici (2,45 minuta)

Zajedno sa Crnogorskom sandžačkom vojskom odstupnicu je trebala da štiti i proslavljena Prva armija vojvode Živojina Mišića. Međutim, kada su u reonu Rožaja pristigle Drinska II i Dunavska II poziva – tačnije, ono što je još bilo ostalo od tih elitnih i slavnih divizija, pokazalo se da je njihova iscrpljenost tolika da one neće biti u stanju da uspješno izvrše zadatke zaštite tih teritorija. Te divizije su prikupljene u širem reonu Andrijevice, radi kakvog-takvog predaha i konsolidacije, a njihovu zaštitnu ulogu kompletno preuzima Vukotić sa svojim trupama.

Epski junak sa Javora: barjaktar Miloš Medenica

Od 17. do 23. decembra austrougarske trupe su vršile žestoke napade prema Mojkovcu, Beranama i Čakoru. Borbe su bile naročito oštre i dinamične kod Mojkovca, koji je bio glavni cilj neprijateljskog napada. U tim borbama jedinice sandžačke vojske, uz veliko požrtvovanje uspjele su da odbiju napade neprijatelja i da osujete njegovu nameru da preko Mojkovca upadne u sjeverne granice Crne Gore. Ove borbe su naročito bile važne za odstupanje proslavljene Prve srpske armije, Živojina Mišića, koja je 22. decembra dobila naredbu da iz reona Andrijevice krene u pravcu Albanije, gde se nalazila glavnina preživjele srpske vojske. Znajući za tu činjenicu general Viljem Rajnel je želio da slomi mojkovačku odbranu Crnogoraca, kako bi presekao odstupnicu bar toj grupaciji srpske vojske. Posebno je bio surov noćni okršaji na Mjeden guvnu, gde je sandžačka vojska prvi put vodila noćne borbe. Žestoka borba je trajala gotovo čitave noći, austrougarske jedinice su četiri puta vršile silovite juriše, ali su svaki put  zaustvljani od strane kolašinske brigade Miloša Medenice. Te večeri se kroz Miloša Medenicu, neupadljivog i povučenog čoveka, u stvari seljaka, iskazao nesavitljivi otpor šake gorštaka protiv moćne carevine. Kada su bataljoni Kolašinske brigade poleteli u odlučan napad, protivnik se počeo povlačiti prema Razvršju i Bojnoj Njivi, a kasnije i na polazne položaje oko Lepenca.

Miloš Medenica sa vitezovima mojkovačke ratne drame, koji su se neustrašivo borili „o svom ruhu i kruhu“ predstavlja najsvetliji primer jedinstva Crne Gore i Srbije.

U osvit božićne zore 1916. godine

Odlaskom Prve srpske armije sa tla Crne Gore, prestao je i formalni razlog da Sandžačka vojska funkcioniše kao zaštitnica srpskih trupa u odstupanju. Ona je, međutim, ostajala stameno na svojim, snegom i ledom okovanim borbenim položajima, od Šćepan polja do vrha Čakora.

Opisujući trenutke pred samu mojkovačku bitku Vasilija Vukotić je zapisala: „Tu, na mojkovačkim vratima, kad je srpska vojska, iznemogla, desetkovana glađu i neprekidnim marševima bila van domašaja neprijatljske sile, trebalo je da se odigra završni čin drame u kojoj će nestati austrougarski bataljoni i crnogorske čete koje će posle te bitke ući u istoriju i legendu koja, evo još, traje i trajaće dok bude gusala. Jer to je bilo zaista pokoljenje za pesmu stvoreno.

Mojkovačka bitka (dokumentarni film, 1996.) produkcija: VFC “Zastava Film” Beograd, reditelj: Milun Vučinić

Na badnji dan, šestog januara počeo je opšti napada na sve crnogorske položaje, posebno na terenskim  kosama iznad Mojkovca: Uloševini, Bojnoj njivi i Razvršju, sa ciljem da se ovlada ovim terenom i nastavi prodor unutar glavnog rasporeda Kolašinske brigade. Brojno stanje neprijatelja iznosilo je oko 15.000 ljudi, dok su snage divizijara Vukotića brojale nešto preko 6.000. Opšta, celodnevna bitka na badnji dan nikom nije donela pobedu. Crnogorci su izgubili one pozicije koje nisu nameravali odsudno da brane. Izgubili su ono što su „planirali“ da mogu izgubiti, Uloševinu i Bojnu njivu, ali su do daljnjeg zadržali Razvršje, a ovo je za obe strane u predstojećem sukobu koji je bio neizbežan, predstavljalo kapitalnu borbenu poziciju. Rajnel je računao na žestok otpor protivnika, ali je imao pouzdanje u svoje snage i njihovu brojčanu prednost i materijalnu opremljenost koja se morala iskoristiti. Nasuprot njemu Serdara Janka Vukotića lomila je globalna sudbina Crne Gore. Njemu se obijala o glavu sudbina, ne samo Mojkovca, nego i Vasojevićkog odreda, pritisnutog ogromnom silom neprijatelja na frontu kod Berana. Međutim, Vuktić je branio svoju a Rajnel je osvajao tuđu zemlju.

General Petar Martinović prvi je u zoru na Božić napao austrougarske okupatore

Na badnje veče u štabu Petra Martinovića u Štitarici, pošto je saslušao detaljan raport brigadira Martinovića, Serdar Janko Vukotić je doneo odluku da neprijatelja prvi napadne na Božić u šest sati ujutru. Plan je bio ovakav: „Uskočki bataljon da se obavesti u toku noći i on prvi prelazi u napad u šest sati izjutra. Naglo i iznenadno on napada u lijevi bok neprijatelja, pa kad se on zabavi oko Uskoka, na uru vremena kasnije, u 7 sati, napada glavnina Kolašinske brigade, i to svom snagom i što srčanije, ne bi li se izazvala pometnja kod neprijatelja.“

U skladu sa naredbom serdara Vukotića, Uskočki bataljon Ljuba Poleksića je u osvit božićne zore na Čelinskoj kosi vodio borbe prsa u prsa sa snagama generala Švarca. Borba se vodila usred guste bukove šume, u dubokom snegu visine preko jednog metra, koji je neprestano padao i ograničavao vidljivost na 10 metara. Bez kontakta sa glavninom, bez popune municije i bez orjentacije šta se oko njih dešava, vojnici Ljubomira Poleksića okrvavili su svaku stopu snega; svaku bukvu oko Čelinske kose. Četrdeset devet poginulih, i četrdeset šest ranjenih bio je krajnji bilans borbe. Sat vremena kasnije Kolašinski i Gornjomorački bataljon napali su neprijateljske rovove u podnožju Razvršja. Tom prilikom su naišli na ubitačnu vatru koja ih je prikovala za zemlju. Mnogo puta ponovljeni juriši nisu menjali ništa na bojištu. Dva slaba regrutska bataljona (mladića između 18-21 godinu) trebala su da napadnu Bojnu njivu sa zapadne strane, ali su oba njihova juriša propala, a njihova masovna pogibija svela je njihovo brojno stanje na žalosne ostatke. Neprijatelj je neprestano u borbu uvodio novu rezervu, samo je bilo pitanje kada će krenuti u opšti napad. Komadant divizije Martinović, na zahtev Miloša Medenice u borbe za Bojnu njivu uvodi svoju poslednju rezervu, Drobnjački bataljon. Komandant tog bataljona Nikola Ružić, već je bio ranjen, te je delom  bataljona komandovao njegov sinovc, poručnik  Jevto Ružić.  Drobnjaci su posle trećeg uzastopnog juriša, zauzeli prvu liniju rovova na Bojnoj njivi. Ohrabren ovim neočekivanim rezultatom, Miloš Medenica je naredio komadantu Rovačkog bataljona, Milinku Vlahoviću, da izvrši energični juriš, što je izazvalo pometnju u neprijateljskoj odbrani. Tada je general Rajner u borbu uveo svoje poslednje dve čete rezerve i sam krenuo u protivnapad za koji nije imao snage. To je, ujedno, bio kraj mojkovačke bitke, bez pravog cilja i rezultata, ali dovoljno za epsku pesmu i legendu.

Jovan Božov Žižić, komandant Drobnjačko-uskočke brigade

I Austrijanci i Crnogorci su ostali na istim kosama iznad Mojkovca, u šumama i snegu, jedni prema drugima, sve dok se slavna Sandžačka vojska nije povukla bez boja, 21. januara 1916. godine, kada je sprovedena naredba kojom se: „crnogorska vojska raspušta kućama“. Sandžačka vojska pod komandom serdara Janka Vukotića, ostala je na svojim položajima kod Mojkovca i Berana, i posle pada Lovćena, sve do pomenute naredbe o raspuštanju. Po zvaničnom austrougarskom priznanju, ona je svo to vreme „pružala nepokolebljiv otpor“.

Poslednje naređenje štaba crnogorske Sandžačke vojske izdato je jednom naredniku iz Štitarice. Narednik se zvao Novak Vuković, a naređenje je glasilo: uništiti sva oružja kako ne bi koristila neprijatelju.

 

Zašto mrtav serdar plaši Crnogorce?

Odavno nema živih ratnika serdara Janka Vukotića, koji bi mlađim generacijama, živim rečima kazivali svoje uspomene kako su sada već davne 1916. godine „slavili“ pravoslavni Božić na mojkovačkoj Bojnoj njivi i Razvršju… Nacionalna istorija nije poklonila dužnu pažnju ratnom učinku i vojno-strategijskom rezultatu najbrojnijeg odreda crnogorske vojske, imenovanog kao Sandžačka vojska. Mojkovačkoj operaciji nije dato pripadajuće mesto u novijoj istoriji Srbije i Crne Gore, ona jedva da je zabeležena. Međutim, predanje i tradicija ovu bitku su oblikovali i modelirali u svesti i mašti naroda, posebno u Crnoj Gori. Tako je nastala i ostala legenda o njoj. Za to su se vazda iznalazili „razlozi“ koji su najmanje bili naučne, posebno vojnoistorijske valjanosti i održivosti. Istorijskih izvora ima jako malo, a još manje pouzdane memoarske literature. Zato je pojačano radilo pamćenje i zavetni zov poginulih da se ne zaborave njihove časne žrtve. Sve je to davalo snagu da se iz više uglova – strategijskih, društvenih, psiholoških, moralnih, antropoloških – sagleda viševekovna ratna drama maloga naroda, koga je u sudaru sa moćnijima održavala postojana hrabrost i moralna čvrstina.

I na ovaj Božić 2019. potomci i poštovaoci branitelja s ponosom su obeležili junačku bitku predaka za slobodu na Mojkovicu: Grupa građana “Mojkovčani” je tradicionalno, u čast palim junacima Mojkovačke bitke vođene prije 103 godine, organizovala marš od Hrama Hristovog roždestva u Mojkovcu do Bojne njive.

Posle Prvog svetskog rata neprijatelji istorijske istine, površni istoričari i jevtini politikanti pokušali su da bace sjenku na serdara Janka Vukotića i na slavnu Mojkovačku operaciju. Janko Vukotić je optuživan kao jedan od krivaca za kapitulaciju Crne Gore 21. januara 1916. godine, što naravno u skupu ukupnih okolnosti u kojima se našla Crna Gora, nije tačno.

Očigledno je da je jedini spas za crnogorsku vojsku bio blagovremeno povlačenje van Crne Gore. Do toga nije došlo zbog političkih kalkulacija i dinastičkih interesa kralja Nikole. Sa kraljem Nikolom tada su se solidalisari svi koji su se nalazili na najodgovornijim položajima u državnoj upravi. Pogrešno je mišljenje onih koji su smatrali da bi kralj Nikola izveo vojsku da je to mogao. Rakočević opravdano smatra da je on to mogao lako, ali nije hteo da je izvede. Glavni razlog kojim se pri tom rukovodio bila je njegova bojazan da će vojsku ispustiti iz ruku i da će se ona izgubiti u srpskoj vojsci. Između srpske vlade i kralja Nikole nikada nije postojalo pravo poverenje. Od samog početka ratni ciljevi Srbije i Crne Gore bili su različiti, zbog različitih koncepcija ujedinjenja dveju država u jednu nacionalnu zajednicu.

Spomenik Janku Vukotiću U Mojkovcu

Sve ovo doprinelo je da se mojkovačka operacija brzo zaboravi, i ponekada skromno obeleži. U proteklih sto godina jubilej mojkovačke bitke u četiri države obeležen je četiri puta:

Slična sudbina pratila je i proslavljenog serdara Janka Vukotića. Stiče se utisak da se Crna Gora lako odrekla vojskovođe koji je u balkanskim ratovima od Turaka oslobodio veći deo njene današnje teritorije.

Milovan Đilas  kaže: „Janko Vukotić je poslednji velikan klasične Crne Gore. Njime je ona poslednji put sinula lepše nego ikada“. Verovatno da ovaku nisu mislile  lokalne vlasti u Mojkovcu kada su dan opštine, koji je obeležavan sedmog januara u znak sećanja na slavnu epopeju Vukotića i njegove hrabre vojske, preimenovale u 13. avgust,  dan kada su se u jednu spojile opštine Polja i Mojkovac.  Još ako se uzme u obzir izjava jednog od lokalnih političara u Mojkovcu, kada je 1997. otkriven spomenik, da će „iseliti“ Vukotića iz gradića na Tari, onda se sa pravom možemo zapitati:  Zašto mrtav serdar plaši Crnogorce? Da ironija sudbine bude veća u Podgorici u kući serdarovog unuka Janka, posle raspada državne zajednice, u čijem je stvaranju učestvovao sa hrabrom Sandžačkom vojskom, otvorena je ambasada Srbije, a na tlu Srbije počiva slavni vojskovođa.

Večna pošta herojima u Mojkovcu :  na Spomeniku je ispisan tekst: “Ginuli su za slobodu i bratstvo zato i danas žive 1915-1916” (rad vajara Draga Đurovića i arhitekte Mirka Đukića)

I da zaključimo mojkovački dani od pre sto i tri godine su dani večne slave naših hrabrih predaka, onih istinskih Crnogoraca, koji znadoše zašta padoše. A svako sećanje na Serdara Janka i njegovu hrabru vojsku navodi nas na razmišljanje i preispitivanje: možemo li i mi sada koliko su oni mogli nekada?

Crnogorska Vrhovna komadna je donela odluku da zaštiti po svaku cenu srpske mučenike, koji su se izmoreni povlačili preko albanskih planina do luka Skadar i Drač. I u zaštiti srpske vojske su uspeli! Cena te pobede bila je vrlo visoka.

Da se nikada ne zaboravi: tokom ove oružane operacije poginulo je oko 5.000 crnogorskih vojnika! Plamen Mojkovačke bitke traje i trajaće sve dok postoje Srbija i Crna Gora. Slava junacima Mojkovačke bitke!

……………………………

*doc. dr Božidar Otašević, Kriminalističko-policijska akademija, Katedra kriminalističkih nauka

Zapratite, šerujte ili lajkujte preko društvenih mreža:
error

1
Postavite komentar

avatar
1 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
Milić Stanković Recent comment authors
  Subscribe  
noviji stariji
Notify of
Milić Stanković
Gost
Milić Stanković

Zahvaljujem se Jovu Vukeliću i Slavku Živanovu na formiranju ovog bloga.

Naročito se zahvaljujem profesoru Dr. Božidaru Otaševiću na članku kojim podseća na ovu veličanstvenu bitku i podvig vojske Serdara Janka Vukotića.

U vreme kada sklanjamo pogled sa naših heroja ovakav članak budi veru da je još nešto ljudi preteklo sa obrazom.

Milić Stanković