Балкан и суседи Србије, Гост Аутор, Друштво, Слободе, Србија

Кад на Божић свиће зора Српство брани Црна Гора

Натпис на спомен обележју јунацима

погинулим у Мојковачкој бици

СТО И ТРИ ГОДИНЕ ОД ЧУВЕНЕ МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ 1916.

 

  • У крвавој Мојковачкој операцији, где није било повлачења, главна разлика у мотивацији била је у томе што је сердар Јанко Вукотић и његова војска бранила своју, а немачки генерал Вилхем фон Рајнер је освајао туђу земљу
  • Мојковачка операција била и остала понос за људе који су је водили и за народ коме су они припадали, а Мојковац  и Чакор су у својим брдима уњедрили поруку српске постојаности.
  • Поједини историчари сматрају да је у дестодневним борбама на Јавору у ствари добијена мојковачка битка. Тешко је и највештијем перу приказати дубину драме која се тих дана одвијала на Карађорђевом шанцу.  О томе довољно говори податак да је тај легендарни шанац само у току једног поподнева три пута узиман; и три пута ножем и бајонетом враћан, да би хероји мојковачке операције дочекали ноћ на њему.
  • Ускочки батаљон Љуба Полексића је у освит божићне зоре на Челинској коси водио борбе прса у прса са снагама генерала Шварца. Борба се водила усред густе букове шуме, у дубоком снегу висине преко једног метра, који је непрестано падао и ограничавао видљивост на 10 метара. Без контакта са главнином, без попуне муниције и без орјентације шта се око њих дешава, војници Љубомира Полексића окрвавили су сваку стопу снега; сваку букву око Челинске косе. Четрдесет девет погинулих, и четрдесет шест рањених био је крајњи биланс борбе.

 

 

Пише: проф. др Божидар Оташевић*

Мојковачка операција је била епилог тромесечних крвавих борби Црногорске санџачке војске од октобра 1915. до јануара 1916. године,  (операција је трајала 93 дана), са задатком да се по сваку цену заустави офанзива аустроугарске војске из правца југоисточне Босне, која је имала намеру да пресече повлачење српске војске и народа преко Црне Горе правцем: Чакор, Мурино, Андријевица, Матешево, Подгорица, Скадар и даље преко Албаније, ка Јадранском мору. Симбол ове операције је Мојковачка битка која је вођена 6. и 7. јануара 1916. године.

Мојковачка операција понос за људе који су је водили

Значај велике Мојковачке операције огледа се у томе што је малобројна црногорска Санџачка војска успела да заустави вишеструко моћнијег непријатеља и омогући братској српској војсци да се повуче до албанског приморја, сачека савезничке бродове и спас на Крфу и Бизерти, да касније пробије Солунски фронт и дође до Кајмакчална, капије своје отаџбине.

Поједини данашњи историчари говоре о „узалудном жртвовању, јер је наводно српска војска била ван домашаја аустријских снага. Међутим, треба имати у виду да је Црногорска санџачка војска три месеца држала фронт од Бококоторског залива, па до Златибора, Пештера, Мокре, Чакора и Проклетија, те да су аустро-угарске снаге на било ком делу фронта пробиле последњу линију одбране српска војска би се нашла, у војничком смислу у безизлазној ситуацији. Значи, борба није била узалудна, напротив!

Ови храбри људи су сви до задњег војника знали да не могу издржати. Издржали су, на тренутак, у тромесечним биткама, у страдањима, где се мере снага неког народа и неке идеје. Ова операција свакако је била храбар и частан црногорски удео у борби српског народа за опстанак пред најездом германских освајача. Црногорски војници и официри такву своју одлуку нису никада доводили у питање, они су надчовечанским напорима до последњег даха штитили одступницу српске војске. Због тога је мојковачка операција била и остала понос за људе који су је водили и за народ коме су они припадали, а Мојковац  и Чакор су у својим брдима уњедрили поруку српске постојаности.

Како је почело?

Повлачење српских трупа преко Црне Горе отпочело је 3. децембра. У тој ситацији тешкој за српску војску црногорска војска добила је изванредно важну улогу: да јој повлачење кроз Црну Гору обезбеди од непријатељског дејства из Санџака, Херцеговине и Боке. Фронтови црногорске војске имали су на самом почетку повлачења српске војске улогу заштите десног бока српских трупа, а касније црногорска војска је добила улогу опште заштитнице главних снага српске војске при њеном повлачењу ка Скадру. Најбољи хроничар мојковачке операције и ратне драме Србије и Црне Горе, Василија Вукотић, ћерка сердара Јанка Вукотића, једина жена учесник Мојковачке битке, описујући ове дане каже: „Стигоше они црни дани са све трагичним вестима: притиснута са три стране силном немачком, аустругарском и бугарском војском, српска војска је почела да се повлачи. Допреше вести да су Бугари ударили нож у леђа српској војсци, да су пресекли главне комуникације према Нишу, Скопљу и Солуну и да због тога српска војска мора да крене преко Косова према Црној Гори. У том стиже мом оцу она историјска депеша српске Врховне команде:

„Ако Црногорска санџачка војска успе да спречи продирање противника од Вишеграда на Увац-Пријепоље-Сјеничке положаје и Нови Пазар и тиме не дозволи да се јави српској војсци у бок и позадину, она се српству одужила.“

Сердар Јанко Вукотић, Командант црногорске Санџачке војске

На ово је сердар Јанко Вукотић одговорио:

Нека врховна команда не води бригу: Црногорска санџачка војска решена је да се до последњег војника жртвује и да не дозволи непријатељу да се јави братској војсци у бок, а још мање у позадину.“

Дошавши у Пећ, главнина српских трупа, избеглице, посланици и дипломатски кор нашли су се у безизлазној ситуацији. Описујући расположење у маси света која се сливала на Косово, Огист Боп, француски посланик код српске Владе, овако је описао ситуацију: „Дошавши до места из кога нема излаза, гомила осећа да је запала у клопку. И заиста, изгледало је да не постоји излаз, да нема спаса; назад се није могло, а на путу према Скопљу стајали су Бугари; остао је само запад, беспутне и снежне албанске и црногорске планине, чији су врхови, чинило се, додиривали небо – мрачан и мучан, али једини пут спаса

У  овом периоду између Србије и Црне Горе није постојала ниједна путна комуникација за колски саобраћај, а то се наметало као прворазредна животна потреба у тим ратним околностима. Драматично непоновљиво повлачење српске војске из Пећи преко Црне Горе у Албанију, на најдрастичнији начин ће показати коликом ценом је плаћен недостатак управо једне такве колске саобраћајнице. Крајње неусловни путни правци, посебно путни правац преко Чакора, захтијевали су надљудско напрезање, а о извлачењу артиљерије и друге тешке опреме није могло бити ни говора.

За црногорску војску у Мојковачкој бици за одбрану отаџбине постојала је само једна наредба. “Напред, јуриш!”

И данас после сто и три годинe у селу Велика подно Чакора сачувани су топови које су остављали изнемогли српски војници, приликом повлачења.

Мојковачка операција

То што се октобра 1915. дешавало са српском и црногорском војском пркосило је војничкој логици. Српска врховна команда препуштала је земљу коју није могла да брани, али није улазила у припремљену замку, да прихвати одсудну битку на споју трију Морава или касније на Косову и Метохији, где би сигурно била уништена. Када је фелдмаршал Мекензен схватио крајње домете стратегијског маневра војводе Радомира Путника, којим он хоће да спаси војску чак и изван матичне државне територије, издао је категоричну наредбу потчињеном генералу Кевешу да, што је могуће брже, форсира заузимање правца  долине реке Лима према Беранама, како би на време осујетио маневар извлачења српских трупа из косовско-метохијске низије према Црној Гори и Албанији. Управо је због тога санџачка војска сердара Јанка Вукотића, која је бројала 23.000 војника, попримила  карактер пресудне стратегијске заштитнице.

Василија Вукотић, једина  жена учесник Мојковачке битке, ћерка Јанка Вукотића

Почетком новембра месеца тежиште операција аустроугарских снага испољило се на правцу Ивањица–Јавор–Сјеница, баш на самом споју српске и црногорске војске. Од 8. до 16. новембра Црногорска санџачка војска водила је жестоке борбе од Лима до Јавора. Да су тада аустроугарске трупе успјеле да дубље продру у Санџак, српска војска пошто није успела да се са Косова пробије у правцу Скопља, нашла би се у тешком положају приликом повлачења преко Црне Горе, а можда би њено повлачење било доведено у питање. Због тога операције црногорске војске од 22. октобра, а нарочито од 07. до 16. новембра спадају у најзначајније борбе које је она водила у првом светском рату.

Поједини историчари сматрају да је у дестодневним борбама на Јавору у ствари добијена мојковачка битка. Тешко је и највештијем перу приказати дубину драме која се тих дана одвијала на Карађорђевом шанцу, на пример. О томе довољно говори податак да је тај легендарни шанац само у току једног поподнева три пута узиман; и три пута ножем и бајонетом враћан, да би хероји мојковачке операције дочекали ноћ на њему.

Карађорђев шанац на Јавору симбол отпора окупатору

После борби на Јавору, Санџачка војска се од 17. новембра па до краја децембра 1915. године повлачила са линије Јавор–Кокин брод–Вишеград–Дрина (ширине око 160 километара) на линију Чакор–Мојковац–ријека Тара (ширине 145 километара). Њене операције имале су карактер герилско–одбрамбеног рата са маневарским повлачењем. Вукотић је имао стриктно наређење да обезбеди правац Пећ–Андријевица–Трешњевик, као и да осигура доњи ток Лима и терен од Сјенице према Новом Пазару и Рожајама од продора непријатеља са севера.

Видео прилог: Песма повећена Мојковачкој бици (2,45 минута)

Заједно са Црногорском санџачком војском одступницу је требала да штити и прослављена Прва армија војводе Живојина Мишића. Међутим, када су у реону Рожаја пристигле Дринска II и Дунавска II позива – тачније, оно што је још било остало од тих елитних и славних дивизија, показало се да је њихова исцрпљеност толика да оне неће бити у стању да успјешно изврше задатке заштите тих територија. Те дивизије су прикупљене у ширем реону Андријевице, ради каквог-таквог предаха и консолидације, а њихову заштитну улогу комплетно преузима Вукотић са својим трупама.

Епски јунак са Јавора: барјактар Милош Меденица

Од 17. до 23. децембра аустроугарске трупе су вршиле жестоке нападе према Мојковцу, Беранама и Чакору. Борбе су биле нарочито оштре и динамичне код Мојковца, који је био главни циљ непријатељског напада. У тим борбама јединице санџачке војске, уз велико пожртвовање успјеле су да одбију нападе непријатеља и да осујете његову намеру да преко Мојковца упадне у сјеверне границе Црне Горе. Ове борбе су нарочито биле важне за одступање прослављене Прве српске армије, Живојина Мишића, која је 22. децембра добила наредбу да из реона Андријевице крене у правцу Албаније, где се налазила главнина преживјеле српске војске. Знајући за ту чињеницу генерал Виљем Рајнел је желио да сломи мојковачку одбрану Црногораца, како би пресекао одступницу бар тој групацији српске војске. Посебно је био суров ноћни окршаји на Мједен гувну, где је санџачка војска први пут водила ноћне борбе. Жестока борба је трајала готово читаве ноћи, аустроугарске јединице су четири пута вршиле силовите јурише, али су сваки пут  зауствљани од стране колашинске бригаде Милоша Меденице. Те вечери се кроз Милоша Меденицу, неупадљивог и повученог човека, у ствари сељака, исказао несавитљиви отпор шаке горштака против моћне царевине. Када су батаљони Колашинске бригаде полетели у одлучан напад, противник се почео повлачити према Развршју и Бојној Њиви, а касније и на полазне положаје око Лепенца.

Милош Меденица са витезовима мојковачке ратне драме, који су се неустрашиво борили „о свом руху и круху“ представља најсветлији пример јединства Црне Горе и Србије.

У освит божићне зоре 1916. године

Одласком Прве српске армије са тла Црне Горе, престао је и формални разлог да Санџачка војска функционише као заштитница српских трупа у одступању. Она је, међутим, остајала стамено на својим, снегом и ледом окованим борбеним положајима, од Шћепан поља до врха Чакора.

Описујући тренутке пред саму мојковачку битку Василија Вукотић је записала: „Ту, на мојковачким вратима, кад је српска војска, изнемогла, десеткована глађу и непрекидним маршевима била ван домашаја непријатљске силе, требало је да се одигра завршни чин драме у којој ће нестати аустроугарски батаљони и црногорске чете које ће после те битке ући у историју и легенду која, ево још, траје и трајаће док буде гусала. Јер то је било заиста покољење за песму створено.

Мојковачка битка (документарни филм, 1996.) продукција: ВФЦ “Застава Филм” Београд, редитељ: Милун Вучинић

На бадњи дан, шестог јануара почео је општи напада на све црногорске положаје, посебно на теренским  косама изнад Мојковца: Улошевини, Бојној њиви и Развршју, са циљем да се овлада овим тереном и настави продор унутар главног распореда Колашинске бригаде. Бројно стање непријатеља износило је око 15.000 људи, док су снаге дивизијара Вукотића бројале нешто преко 6.000. Општа, целодневна битка на бадњи дан ником није донела победу. Црногорци су изгубили оне позиције које нису намеравали одсудно да бране. Изгубили су оно што су „планирали“ да могу изгубити, Улошевину и Бојну њиву, али су до даљњег задржали Развршје, а ово је за обе стране у предстојећем сукобу који је био неизбежан, представљало капиталну борбену позицију. Рајнел је рачунао на жесток отпор противника, али је имао поуздање у своје снаге и њихову бројчану предност и материјалну опремљеност која се морала искористити. Насупрот њему Сердара Јанка Вукотића ломила је глобална судбина Црне Горе. Њему се обијала о главу судбина, не само Мојковца, него и Васојевићког одреда, притиснутог огромном силом непријатеља на фронту код Берана. Међутим, Вуктић је бранио своју а Рајнел је освајао туђу земљу.

Генерал Петар Мартиновић први је у зору на Божић напао аустроугарске окупаторе

На бадње вече у штабу Петра Мартиновића у Штитарици, пошто је саслушао детаљан рапорт бригадира Мартиновића, Сердар Јанко Вукотић је донео одлуку да непријатеља први нападне на Божић у шест сати ујутру. План је био овакав: „Ускочки батаљон да се обавести у току ноћи и он први прелази у напад у шест сати изјутра. Нагло и изненадно он напада у лијеви бок непријатеља, па кад се он забави око Ускока, на уру времена касније, у 7 сати, напада главнина Колашинске бригаде, и то свом снагом и што срчаније, не би ли се изазвала пометња код непријатеља.“

У складу са наредбом сердара Вукотића, Ускочки батаљон Љуба Полексића је у освит божићне зоре на Челинској коси водио борбе прса у прса са снагама генерала Шварца. Борба се водила усред густе букове шуме, у дубоком снегу висине преко једног метра, који је непрестано падао и ограничавао видљивост на 10 метара. Без контакта са главнином, без попуне муниције и без орјентације шта се око њих дешава, војници Љубомира Полексића окрвавили су сваку стопу снега; сваку букву око Челинске косе. Четрдесет девет погинулих, и четрдесет шест рањених био је крајњи биланс борбе. Сат времена касније Колашински и Горњоморачки батаљон напали су непријатељске ровове у подножју Развршја. Том приликом су наишли на убитачну ватру која их је приковала за земљу. Много пута поновљени јуриши нису мењали ништа на бојишту. Два слаба регрутска батаљона (младића између 18-21 годину) требала су да нападну Бојну њиву са западне стране, али су оба њихова јуриша пропала, а њихова масовна погибија свела је њихово бројно стање на жалосне остатке. Непријатељ је непрестано у борбу уводио нову резерву, само је било питање када ће кренути у општи напад. Комадант дивизије Мартиновић, на захтев Милоша Меденице у борбе за Бојну њиву уводи своју последњу резерву, Дробњачки батаљон. Командант тог батаљона Никола Ружић, већ је био рањен, те је делом  батаљона командовао његов синовц, поручник  Јевто Ружић.  Дробњаци су после трећег узастопног јуриша, заузели прву линију ровова на Бојној њиви. Охрабрен овим неочекиваним резултатом, Милош Меденица је наредио комаданту Ровачког батаљона, Милинку Влаховићу, да изврши енергични јуриш, што је изазвало пометњу у непријатељској одбрани. Тада је генерал Рајнер у борбу увео своје последње две чете резерве и сам кренуо у противнапад за који није имао снаге. То је, уједно, био крај мојковачке битке, без правог циља и резултата, али довољно за епску песму и легенду.

Јован Божов Жижић, командант Дробњачко-ускочке бригаде

И Аустријанци и Црногорци су остали на истим косама изнад Мојковца, у шумама и снегу, једни према другима, све док се славна Санџачка војска није повукла без боја, 21. јануара 1916. године, када је спроведена наредба којом се: „црногорска војска распушта кућама“. Санџачка војска под командом сердара Јанка Вукотића, остала је на својим положајима код Мојковца и Берана, и после пада Ловћена, све до поменуте наредбе о распуштању. По званичном аустроугарском признању, она је сво то време „пружала непоколебљив отпор“.

Последње наређење штаба црногорске Санџачке војске издато је једном нареднику из Штитарице. Наредник се звао Новак Вуковић, а наређење је гласило: уништити сва оружја како не би користила непријатељу.

 

Зашто мртав сердар плаши Црногорце?

Одавно нема живих ратника сердара Јанка Вукотића, који би млађим генерацијама, живим речима казивали своје успомене како су сада већ давне 1916. године „славили“ православни Божић на мојковачкој Бојној њиви и Развршју… Национална историја није поклонила дужну пажњу ратном учинку и војно-стратегијском резултату најбројнијег одреда црногорске војске, именованог као Санџачка војска. Мојковачкој операцији није дато припадајуће место у новијој историји Србије и Црне Горе, она једва да је забележена. Meђутим, предање и традиција ову битку су обликовали и моделирали у свести и машти народа, посебно у Црној Гори. Тако је настала и остала легенда о њој. За то су се вазда изналазили „разлози“ који су најмање били научне, посебно војноисторијске ваљаности и одрживости. Историјских извора има јако мало, а још мање поуздане мемоарске литературе. Зато је појачано радило памћење и заветни зов погинулих да се не забораве њихове часне жртве. Све је то давало снагу да се из више углова – стратегијских, друштвених, психолошких, моралних, антрополошких – сагледа вишевековна ратна драма малога народа, кога је у судару са моћнијима одржавала постојана храброст и морална чврстина.

И на овај Божић 2019. потомци и поштоваоци бранитеља с поносом су обележили јуначку битку предака за слободу на Мојковицу: Група грађана “Мојковчани” је традиционално, у част палим јунацима Мојковачке битке вођене прије 103 године, организовала марш од Храма Христовог рождества у Мојковцу до Бојне њиве.

После Првог светског рата непријатељи историјске истине, површни историчари и јевтини политиканти покушали су да баце сјенку на сердара Јанка Вукотића и на славну Мојковачку операцију. Јанко Вукотић је оптуживан као један од криваца за капитулацију Црне Горе 21. јануара 1916. године, што наравно у скупу укупних околности у којима се нашла Црна Гора, није тачно.

Очигледно је да је једини спас за црногорску војску био благовремено повлачење ван Црне Горе. До тога није дошло због политичких калкулација и династичких интереса краља Николе. Са краљем Николом тада су се солидалисари сви који су се налазили на најодговорнијим положајима у државној управи. Погрешно је мишљење оних који су сматрали да би краљ Никола извео војску да је то могао. Ракочевић оправдано сматра да је он то могао лако, али није хтео да је изведе. Главни разлог којим се при том руководио била је његова бојазан да ће војску испустити из руку и да ће се она изгубити у српској војсци. Између српске владе и краља Николе никада није постојало право поверење. Од самог почетка ратни циљеви Србије и Црне Горе били су различити, због различитих концепција уједињења двеју држава у једну националну заједницу.

Споменик Јанку Вукотићу У Мојковцу

Све ово допринело је да се мојковачка операција брзо заборави, и понекада скромно обележи. У протеклих сто година јубилеј мојковачке битке у четири државе обележен је четири пута:

Слична судбина пратила је и прослављеног сердара Јанка Вукотића. Стиче се утисак да се Црна Гора лако одрекла војсковође који је у балканским ратовима од Турака ослободио већи део њене данашње територије.

Милован Ђилас  каже: „Јанко Вукотић је последњи великан класичне Црне Горе. Њиме је она последњи пут синула лепше него икада“. Вероватно да оваку нису мислиле  локалне власти у Мојковцу када су дан општине, који је обележаван седмог јануара у знак сећања на славну епопеју Вукотића и његове храбре војске, преименовале у 13. август,  дан када су се у једну спојиле општине Поља и Мојковац.  Још ако се узме у обзир изјава једног од локалних политичара у Мојковцу, када је 1997. откривен споменик, да ће „иселити“ Вукотића из градића на Тари, онда се са правом можемо запитати:  Зашто мртав сердар плаши Црногорце? Да иронија судбине буде већа у Подгорици у кући сердаровог унука Јанка, после распада државне заједнице, у чијем је стварању учествовао са храбром Санџачком војском, отворена је амбасада Србије, а на тлу Србије почива славни војсковођа.

Вечна пошта херојима у Мојковцу :  на Споменику је исписан текст: “Гинули су за слободу и братство зато и данас живе 1915-1916” (рад вајара Драга Ђуровића и архитекте Мирка Ђукића)

И да закључимо мојковачки дани од пре сто и три године су дани вечне славе наших храбрих предака, оних истинских Црногораца, који знадоше зашта падоше. А свако сећање на Сердара Јанка и његову храбру војску наводи нас на размишљање и преиспитивање: можемо ли и ми сада колико су они могли некада?

Црногорска Врховна комадна је донела одлуку да заштити по сваку цену српске мученике, који су се изморени повлачили преко албанских планина до лука Скадар и Драч. И у заштити српске војске су успели! Цена те победе била је врло висока.

Да се никада не заборави: током ове оружане операције погинуло је око 5.000 црногорских војника! Пламен Мојковачке битке траје и трајаће све док постоје Србија и Црна Гора. Слава јунацима Мојковачке битке!

……………………………

*доц. др Божидар Оташевић, Криминалистичко-полицијска академија, Катедра криминалистичких наука

Поставите коментар

avatar
  Subscribe  
Notify of