Balkan i susedi Srbije, Gost Autor, Društvo, Kultura, Politika, Slobode, Srbija, Srbija i EU

Internacionalni univerziteti „Iza Tri Bukve“

Svebošnjačka teferička pseudolingvistika

  • Zašto treba odbiti Plan i program nastave i učenja bosanskog jezika i književnosti za četvrti razred gimnazije
  • „Sandžačka filijala“, hoće da jezik koji ne postoji namakne za sve „svoje Bošnjake“ na teret državnog budžeta Srbije i da poslove satiranja Srba nastavi i u Srbiji

Piše: Dragoljub Petrović

Plan i program nastave i učenja bosanskog jezika i književnosti za četvrti razred gimnazije treba odbiti iz formalnih razloga: u Republici Srbiji školski sistem zasnovan je na srpskom jeziku, a strana država u slične poslove može se upustiti samo u skladu s odredbama čl. 37 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (»Službeni glasnik Republike Srbije«, br. 72/09), tj. „pod uslovima predviđenim međunarodnim ugovorom, odnosno pod uslovom reciprociteta“ i „ako ispunjava uslove iz člana 30. stav 1. ovog zakona i dobije odobrenje Ministarstva“, pri čemu se „Isprava koju izda ustanova iz stava 1. ovog člana priznaje [se] pod uslovima i po postupku, propisanim posebnim zakonom“. Ta je strana država, u poslednjem ratu, iz svoje BH-Federacije istrebila i prognala pola miliona Srba (a ostalo ih 40-ak hiljada i njima je ostavljeno jedino pravo na to da ne smeju pomenuti ni srpski jezik ni ćirilicu). Njihova „sandžačka filijala“, međutim, hoće da jezik koji ne postoji namakne za sve „svoje Bošnjake“ na teret državnog budžeta Srbije i da poslove satiranja Srba nastavi i u Srbiji.

Ta je (pljačkaška) praksa uvedena pre mnogo godina na osnovu privatnog pisamceta koje je „bošnjačkim školama“ stiglo iz nekog ministarskog podruma (ili je to bio podrum nekog „zavoda“) i tim je školama kasnije drug Esad, na šalteru Bošnjačkog nacionalnog vijeća, godinama izdavao sertifikate o „bošnjačkoj“ pameti na „bosanskom“ jeziku (instaliranima na nekom „svebošnjačkom teferiču 1993“) i u te se trgovačke transakcije niko nije ni pokušao umešati — da makar utvrdi njihovu zakonitost (ako se već nije bilo „uputno“ upuštati u ocenu njene suštine).

Srbija ne može uticati na to kako će se u Bosni (i Hercegovini), Hrvatskoj i Crnoj Gori nazivati srpski jezik, ali na svaki jezik koji joj dolazi iz inostranstva ona mora gledati kao na strani i za njega svugde u svetu važe posebna pravila: ti se jezici moraju priznavati, ali se i diplome koje se o njima izdaju moraju prethodno takođe priznati, tj. nostrifikovati, tj. utvrditi na kojem su jeziku stečene i koja ih „učiteljska pamet“ potpisuje. Kad tako govorim, imam na umu najprostije činjenice: dok smo u „Jugoslaviji“ imali srpski ili „srpskohrvatski“, svi smo znali koji je to jezik, ali kad su se iz njega izrojili „hrvatski“, „bosanski“, „bošnjački“, „crnogorski“, u Srbiji se mora postaviti i pitanje pomenute „učiteljske pameti“ iz koje su se diplome „izrojavale“. I tada se mora utvrditi kakve su to „diplome“ za koje je bio dovoljan sertifikat, ili potvrda da su stečene u nekom policijskom podrumu, ili na onim „internacionalnim univerzitetima“ poznatim samo posebno upućenima (recimo: „Ispod Tri Bukve“, ili  „AS iza šanka desno“, ili „Kiosk na raskrsnici levo“) i stiču se „posle uplate poslednje rate“, a overavaju ih učitelji koji su promenili najviše recenzenata dok nisu stekli pravo na to da takve diplome potpisuju.

Molim Nacionalni prosvetni savet da se konačno raspita postoje li u Republici Srbiji dva školska sistema: jedan bosanski — u Raškoj oblasti, i drugi srpski— u drugim delovima Srbije.

I da potraži odgovor na pitanje koliko je Srbija dosad uložila sredstava u rastakanje sopstvenog školskog sistema i razaranje sopstvenog državnog i nacionalnog suvereniteta.

I da zapita neobaveštene ministre prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kad se misle zaustaviti u svojim razaračkim poslovima.

 

Podeli:

51vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments