Gost Autor, Knjige, Kultura, SAD (Amerika), Srbija

Ima li nebo, uopšte, dušu?

POVODOM RASTANKA SA NOVINAROM VJEKOSLAVOM VJEKOM RADOVIĆEM

Isečak iz romana Vjekoslava Vjeke Radovića
Kad su cvetale japanske trešnje *

Sedeo sam dugo na šetalištu ispod Verazano bridža, gledajući u more i razmišljajući da li je, stvarno, moguće da je Zoran završio na takav način. Da li je baš tako moralo da bude? I, koliko sam ja tome doprineo, svojom nesmotrenošću, naivnošću i glupošću, uprkos najboljim namerama. Opet se pokazalo da je najboljim

namerama, često, popločan i put u pakao. Ali, ko je mogao da pronikne u Zoranove misli i namere, mada je u njegovoj priči, od samog početka, bilo nečeg nedorečenog i dvosmislenog.

Na keju je bilo tek nekoliko džogera i šetača, a niko nije sedeo na obližnjim klupama. Diskretno sam izvadio kutiju vinstona i krišom zapalio cigaretu. Onda sam posegao za drinom bez filtera, povukao dim, koji me je odmah zagrcnuo, prišao vodi i blago spustio cigaretu u more.

……………………………..

Vjekoslav Vjeko Radović, dugogodišnji novinar i urednik „Tanjuga“, dopisnik „Tanjuga“ iz Njujorka, dopisnik „Rojtersa“ iz Beograda, novinar , „Demokratije“, „Glasa javnosti“ i drugih štampanih medija, preminuo je u 82. godini u petak, 21. februara  o.g. posle kraće i teške bolesti.

Kremacija i oproštaj od Vjeka  Radovića održana je u sredu, 26. februara, u prepunoj kapeli na Novom Groblju.

……………………………..

Preko tesnaca nazirao se Steten Ajlend, desno oblakoderi južnog Menhetna, a između Kip slobode. Nad tesnacem su kružila i igrala se jata galebova, a preko mosta su sumanuto jurili automobili na oba nivoa, u oba smera. Bio sam u mislima sam sa Zoranom, baš kao i onog dana kad sam ga ispratio za Njujork sa beogradskog aerodroma. Jedini sam ga ispratio, jedini prisustvovao njegovoj „sahrani“, tu, ispod mosta, sa kojeg je skočio u svoju plavu grobnicu, i ostao sam, pored Gerde i Ofelije, jedini čuvar njegove tajne.

Uništio je svoj mladi život, i niko, nikad, neće ni saznati za njegovu žrtvu, koja je bila uzaludna, kao i sam život. On će, u crnim hronikama, ostati upisan samo kao bezimeni beskućnik. Nije čak ni umro kao heroj, ako mu je to uopšte bio cilj. Izvršio je zločin nad samim sobom, jer mu savest, uprkos svom nagomilanom gnevu i očaju, na kraju, ipak, nije dozvolila da to učini drugima. Bio sam, a da toga uopšte nisam bio svestan, saučesnik u tom zločinu, kao i u „zločinu u pokušaju“, za koji Zoran nije imao srca.

Nije bilo ni rodbine, ni prijatelja, ni sveštenika da mu drži opelo. Do beskonačnosti sam u sebi ponavljao „vječnaja pamjat“, svestan da nije ostao niko, sem mene, da ga pamti.

Znao sam, istovremeno, da ne mogu na dostojan način da se oprostim od mrtvog druga, ako ne odem do mesta gde je sebi oduzeo život, poklonim se njegovim senima i obuhvatim pogledom sve ono što su poslednji put gledale njegove oči. Da umrsto grudve zemlje, u njegov modri ,,grob“ bacim karton drine bez filtera.

Ako pokušam da pešice pređem preko mosta, ima da završim kao Zoran, samo pod točkovima automobila, ili da me pokupe i odvedu u ludnicu, razmišljao sam. Preostalo mi je samo jedno rešenje: da pokušam da stopiram. Ali, ko će u Njujorku da stane i uzme u auto neznanca, matorog ludaka, koji se smuca oko mosta poput poslednjeg klošara?

Otišao sam, ipak, do skretanja za most, podigao desnu ruku, s palcem nagore i tako stajao najmanje pola sata. Nema šanse. Vozači su trubili, pokazivali mi srednji prst i dobacivali nešto što od silne buke nisam mogao da razumem. Ili bi jednostavno protutnjili, ne obraćajući pažnju.

Onda se desilo čudo: zaustavila se mlada, lepa, plavuša i upitala: „Šta mogu da učinim za vas?“

„Da me prebacite do Steten Ajlenda, dok gradonačelnik ne napravi pešačke staze“, rekoh.

„Zar vi, stvarno verujete u predizbore bajke?“ – pitala je devojka, dok sam sedao na mesto suvozača.

,,Ne verujem ja više ni u šta, draga gospođice, osim u dobre ljude kao što ste vi“, rekoh.

Were are you from? – bilo je njeno sledeće pitanje. Po mom akcentu, koga se ne bih oslobodio taman da živim hiljadu godina, odmah je prepoznala da sam stranac.

,,Srbija“, rekoh.

Uuuu, Miloševic!“ –primetila je pomalo zgranuto.

,,Ne, Đoković!“ -uzvratih ja ponosno.

„Oh, yes, he ’s a great guy. Sjajan momak.“

Bili smo već na mostu, kad sam izvadio iz torbe karton drine i držao ga na kolenima.

„Šta vam je to?“ – pitala je devojka.

,,Cigarete“, rekoh. ,,Da li biste mi učinili još samo jednu uslugu, bio bih vam zahvalan do groba?“

,,Recite!“

„Ako biste stali samo na sekund na mostu, da bacim ove cigarete u more? Tu mi je poginuo dobar drug, a bio je strastven pušač.“

„Onaj ludak što je skočio pre desetak dana?“ – pitala je i gledala me nepoverljivo.

,,Ne, ovo se desilo odavno, poginuo je u sudaru dva glisera. Ali, preklinjem vas, samo jedan sekund…!“ – molio sam.

„Ali, zabranjeno je zaustavljanje na mostu, osim toga otkud znam da nećete da skočite? Zakunite se!“

„Kunem se, svim na svetu“, rekoh.

Verazano bridž, čiji lukovi spajaju obale Bruklina i Steten Ajlenda

Ona je već bila uključila migavce i usporila. Vozači iza nas nalegli na sirene, onda počeše da nas zaobilaze, opet dobacujući i psujući na sav glas. Istrčao sam iz kola, prekrstio se, bacio pogled na Kip slobode i južni Menhetn, poslednje što su gledale Zoranove oči, i prosuo cigarete u more.

„Čoveče, ovo je ludilo!” – rekla je s olakšanjem, kad sam se vratio u auto. „Ovo još nisam doživela.“

Onda, kao da se setila da smo nešto propustili pruži mi ruku: „Ja sam Džejn“.

,,Veljko“, uzvratih, ali odmah mi bi jasno da je ime nije ,,dodirnulo“ i da nikad neće moći da ga izgovori.

„Čudan ste narod vi Srbi. Čula sam o vama sve najgore, a sad vidim da i vi imate dušu“, reče Džejn, već malo opuštenija. „Prema svemu što sam ovde čitala, najbolje što može da se desi jednoj ženi sa Srbinom jeste da bude silovana. Da sam znala da ste Srbin, ni u snu vas ne bih primila u auto.“

„Ako je silovanje dobro, šta je onda zlo, Džejn? Osim toga, ako su Srbi takvi seksualni manijaci, zašto im onda opada natalitet?”

Malo se zamislila: ,,Pa, sigurno ima mnogo gorih stvari od silovanja, recimo smrt.“ Onda, opet, posle kraće pauze upita pola u šali: ,,Are you a rapist?”

„Nije, valjda da delujem kao silovatelj? Siguran sam da vas ne bi prevario vaš nepogrešivi instikt”, rekoh. ,,Vi ste divna i hrabra devojka, Džejn. Ovo što ste mi danas učinili nikad vam neću zaboraviti.“

„Nije to ništa, tako bi, valjda, trebalo da se ponaša svaki normalan čovek, hrišćanin ili, whatever, uzvratila je, gledajući me svojim nasmejanim zelenim očima.

,,A„ kako se vi to krstite – prvo desno, pa levo, i s tri prsta?“ – upita iznenada. „Moji roditelji su iz Irske, mi smo katolici, i krstimo se obnuto.

„Srbi, i ostali pravoslavni hrišćani se po tome razlikuju od katolika, ali ne samo po tome“, rekoh. „Ali, kad je neko dobar čovek kao vi, Džejn, onda nije bitno ni koje je vere, ni nacije.“

Tek sad sam primetio sitne pege na njenim jagodicama i malom, prćastom nosu. A kroz glavu mi prolete misao:

Bože, da li si mi ti poslao ovog anđela, da mi pomogne i ispuni želju? I zašto je to učinila: da li zato što je plavuša, što je Irkinja, ili zbog toga što sam joj u svakom pogledu delovao bezopasno? Prvi razlog sam odmah odbacio. Džejn, definitivno, nije bila ona plavuša iz vica.

Ali, ubrzo se pokazalo da je pomalo luckasta, što me je uvek očaravalo. „Nisam ja baš tako dobra, kako vam se čini, mogu i da ujedem“, reče kroz smeh, sad već sasvim opuštena. ,,Av, av!“ – nagnula se ka meni, imitirajući zločesto kuče. Ali, efekat je bio suprotan: njen pegavi nosić se pri tom malo naborao, oči malo skupile, ali nastavile da se smeju. Ličila je na dobru kucu, koju bi čovek poželeo samo da pomazi, nikako da povredi.

Tu negde smo prešli onu nevidljivu granicu intime, koja na engleskom znači prelazak sa ,,persi“ na ,,pertu“, jer drugih razgraničenja skoro i nema. Već smo bili ušli na Steten Ajlend.

„Ako ne žuriš, Džejn, rado bih te poveo na kafu, da ti makar na taj način zahvalim za dobro delo“, rekoh.

,,Sa zadovoljstvom“, uzvrati ona. „Drago mi je što smo se upoznali, mada povod nije bio najsrećniji.“

Dugo me fiksirala pogledom, kao da me skenira, ili da još jednom želi da se uveri da možda, ipak, nisam ,,silovatelj“, pa doda: „Baš si me zaintrigirao. Ima još toliko stvari koje bih htela da te pitam, nikad pre nisam srela nekog Srbina.”

Reče da radi u jednoj marketinškoj agenciji na Menhetnu, ali je tog dana obilazila neke klijente u Bruklinu, pa nije ni odlazila u firmu. Imao sam utisak da je negde na pola puta između tridesete i četrdesete. Reče da je „razmažena jedinica“ i da živi sa roditeljima u porodičnoj kući.

,,A, ne sa momkom?“ – upitah. „Moja ćerka je dosta mlađa i već se iselila iz kuće, i živi sa momkom.“

„Stvarno? Vi ste tako emancipovana nacija, a ja sam vas nešto zamišljala kao da živite u srednjem veku?“

„Sve je to relativno, Džejn. Na neki način i živimo u srednjem veku, jer mnogo robujemo istoriji. Nego, šta bi sa momcima?“

,,Ah, to je posebna priča. Ponekad imam utisak da momci danas provode više vremena na intemetu, nego sa devojkama. U svakom slučaju, moj ‘princ na belom konju’ još se nije pojavio.“

,,Pa, ko ti onda peva na uvce When Irish eyes are smiling­?“

,,Ah, to pevamo samo kad se skupimo u pabu, za Dan svetog Patrika, ali horski. Imam osetljive uši, to mi dođe nešto kao erogena zona, i s tim stvarima sam vrlo oprezna.“ Opasan mali, irski provokator, pomislio sam u sebi. Da možda ne radi za IRA, pa da sklopimo neki pakt?

,,Šteta“, rekoh, „tako lepa devojka! Ali, tada sigurno nosiš onaj bedž Kiss me, I’m Irish?“ – rekoh.

„Of course, we all do. Ali, ja uopšte nisam lepa“, branila se. „Nikad mi niko nije udelio toliko komplimenata, za tako kratko vreme. Osim toga, vidiš da sam i pegava?“

,,Pa šta? To samo iz tebe izvire dobrota. Ali, ništa ne može da zaseni lepotu tih tvojih večito nasmejanih irskih očiju“, rekoh. „Znaš da su Srbi i Irci veoma slični. Volimo da pevamo, pijemo, radujemo se – čak i bez nekog posebnog razloga -nepokorni, svojeglavi i pomalo ‘opičeni‘?” „Stvarno? Nisam znala da ste i vi takvi?“

Opet me dugo i vragolasto fiksirala pogledom: „You know something, perhaps you aren’t a rapist, but you surely are a flirt“. Objasnio sam joj da flertovanje nije u mojoj prirodi, ali da mi je došla kao melem, da odagnam crne misli koje su me obuzele pri pomisli na mrtvog druga, „koji je poginuo pre mnogo godina“.

,,Ne bih baš rekla, dobro ti ide “, dočekala mc spremno. ,,A, čini mi se i da si vrlo sentimentalan.“

„Tuga i nesreća obično učine ljude sentimentalnim, Džejn“, rekoh. „Dođu tako neki trenuci u životu kad pomisliš da je sve gotovo, besmisleno i uzaludno. Onda te, iznenada, obasja neki zračak lepote i dobrote, kao ti mene danas, pa shvatiš da uvek ima nade i da život mora da ide dalje da bi oni koje smo voleli, a kojih više nema, nastavili da žive u nama.“

,,To je vrlo tačno, Drago mi je ako sam ti bila od pomoći“, uzvratila je, parkirajući se ispred nekog kafića.

„Dobro, sad ti meni reci: zar ste vi Srbi zaista silovali šezdeset hiljada žena u Bosni?“ – upitala je tek što smo seli.

Opet ista priča, pomislih. Onda je, na sreću, došla konobarica i dok smo namčivali piće, razmišljao sam odakle da počnem. Ona je naručila dry martini sa maslinkom. „Sad sam već kod kuće, pa mogu malo da se opustim. Baš mi prija sve ovo“, reče.

Odavno sam već bio zaboravio na svoje nekad omiljeno piće, na koje me je sad podsetila, i rado sam je pratio.

„Lično, nemam nikakvih iskustava sa silovanjima, Džejn. Ali, da li možeš da zamisliš da jedna, na brzinu sklepana vojska, koja uspešno vodi rat i pobeđuje, sve dok se nije umešao NATO, može još i da siluje toliko žena? Kao da im je to ‘glavni posao’?“

„Nije baš logično, moram da priznam. Ali, šta hoćeš da kažeš – da silovanja nije bilo?“

„Naravno da je bilo. Ali, pretpostavljam, ni manje ni više nego u svakom drugom ratu, i to na svim stranama. A sve ostalo je naduvano, kao plod mašte one tvoje scstrinske firme u Vašingtonu, Ruder Finn, koja je za plasiranje sličnih laži uzela velike pare, najmanje dvadesetak miliona dolara.“

,,Oh, Ruder Finn! Samo njih mi, molim te, ne pominji. To su monstrumi bez trunke morala i poslovne etike. Mada etika i moral baš i nisu neki važni atributi u našem poslu.“

A, znaš li da su mnoge muslimanke, koje su tvrdile da su ih silovali Srbi, posle rodile ‘crnčiće’, verovatno od vojnika Unprofora.“

„Nemoj da kažeš?“ – zinula je u čudu. ,,Pa, kako niko

o tome nije pisao? Ne sećam sa da sam o tome išta čitala u novinama.“

„Naravno da nisi, jer onda bi pala u vodu cela iskonstruisana priča o ‘dobrim’ i ’lošim’ momcima, pri čemu su samo Srbi zli“.

,,Ne mogu da verujem“, nastavi ona, nakon što se malo pribrala. „Ali, znaš da meni nikad nije bilo sasvim jasno – zašto ste vi tamo uopšte ratovali?“

„Zato što smo imali veliku i lepu zemlju koja se zvala Jugoslavija. A velikim silama, pre svega Americi, bilo je u interesu da je razbiju, da bi lakše vladali malim ‘banana republikama. Zbog toga su posle i Kosovo oteli od Srbije, i napravili drugu albansku državu na Balkanu.”

,,I tu mi ništa nije jasno. Kakav interes Amerika ima na Kosovu, i kakav je interes imala u Bosni? Koliko znam, tamo nema nafte, a ni nekih dragocenih minerala.”

,,A, kakav su interes onomad imali u Vijetnamu, na sasvim drugoj strani sveta, gde su sejali zlo i smrt, osim težnje za globalnom dominacijom? U Bosni i na Kosovu su se stavili na stranu muslimana i Albanaca, da bi se dodvorili muslimanima u drugim zemljama, gde ima nafte, a gde su počinili grdna zlodela. Kao sad u Iraku, Avganistanu, ili Libiji, na primer.”

,,Hm, ima tu neke logike. Ali ovde sam čitala da su Srbi izvršili agresiju na Bosnu?”

,,I to je samo proizvod Ruder Finn-a! Srbi su nekad bili većinski narod u Bosni, ali su mnogi za vreme petsto godina turske okupacije prešli u islam, i sad su muslimani u većini”, pokušavao sam da zadovoljim njenu radoznalost. Poziv na kafu evoluirao je prvo u martini, pa potom u ,,čas političke anatomije”.

„Hoćeš da kažeš da su muslimani, u stvari, Srbi?” – čudila se DŽejn. „Upravo tako, to jest-bilo nekad. Ili Srbi, ili Hrvati – trećeg nema.”

„Stani malo, a ko su onda Bošnjaci? U poslednje vreme čitam sve manje o muslimanima, a sve više o Bošnjacima…”

,E, vidiš, u tome i jeste poenta. Bošnjaci, to je, u stvari, novo ime za muslimane, da bi zavarali naivne…”

„Kao mene?”

,,Pa, i tebe, između ostalog. Ali ono što im je bilo važnije, u vreme rata u Bosni, bilo je da ne uplaše ‘demokratsku‘ Evropu, pa su postali Bošnjaci. A, iz toga onda proizlazi da je Bosna država Bošnjaka, kao autohtonog naroda, a Srbi i Hrvati, kao drugi i treći narod u Bosni, su uljezi i ’agresori’.“

„Bože, kakva perfidna igra! I u kakvom mi to svetu živimo?“ – ote joj se misao. ,,I, tako je počeo rat?“

„Tačno. Muslimani su hteli da stvore unitaru državu, pod svojom dominacijom, pa su, zajedno sa Hrvatima, proglasili otcepljenje tadašnje republike Bosne i Hercegovine od Jugoslavije, gde su svi živeli u jednoj državi. Po tada važećem ustavu, na to nisu imali pravo, bez saglasnosti sva tri naroda. Međutim, velike sile su odlučile da ignorišu odredbe ustava i priznale otcepljenje. Srbi su se pobunili i počeo je rat.“

Malo sam zastao, da uzmem predah, pa rekoh: „Duga je to i mučna priča, Džejn. Da li te davim?“

,,Ne, naprotiv. Baš je zanimljivo, govoriš stvari koje nikad nisam čula, a hoću da znam istinu.“

,,Ta priča o agresiji je kao kad bi neko upao u tvoju kuću na Steten Ajlendu, pa proglasio tebe agresorom“, pokušao sam da joj objasnim slikovitim primerom. „Šta bi ti uradila?“ „Ujela bih ga“, oštro je krenula da izigrava zlu kucu, samo ovaj put nije lajala, nego režala.

,,E, vidiš, tako su počeli da se ujedaju i u Bosni, pa i u Hrvatskoj.“

,,Ne mogu da verujem”, reče Džejn. „Ako je sve što si rekao tačno, a nešto mi govori da jeste, pitam se zašto mi ovde uopšte čitamo novine?“

Nisam imao odgovor. Ona je dugo ćutala i gledala ispred sebe. Već smo bili načeli drugi martini. Onda, iznenada, primeti: ,,Ti mora da mrziš Amerikance?“

„Taman posla, ko bi mogao da mrzi nekog tako dragog kao što si ti, Džejn?“ – uzvratio sam i blago pomilovao njenu ruku na stolu.

„Prestani da mi se udvaraš. Iako sam rođena ovde, ja sam prvo Irkinja, pa tek onda Amerikanka, ali ozbiljno te pitam“, narogušila se, opet izigravajući zloću, ali oči su je izdavale.

„Drago mi je što si prvo Irkinja, pa tek onda Amcrikanka, Džejn“, rekoh. „Znam ovde mnoge Srbe koji su prvo Amerikanci, pa tek potom, pomalo i stidljivo, Srbi. Inače, uopšte ti se ne udvaram. Ja sam srećno oženjen čovek i nemam marketinški moral. Ali, postala si mi toliko draga da mi dođe da te zagrlim. Kako onda da nekog takvog, ili bilo koga, kao pojedinca, mrzim?“

,,Ha, ha, ha, srećno oženjen čovek! Zar postoje takvi?“

„Nađe se, kad libido i strast ustupe prvenstvo nekim drugim vrednostima – prijateljstvu, uzajamnom poštovanju i razumevanju“, rekoh, shvativši u trenu zašto je još neudata.

„Zanimljivo, o tome nisam razmišljala. Ali, vidim, imaš problem sa rukama, je l da?“

„Dobro si primetila, ali to je samo zato što verujem da jedan dodir može da kaže više od milion reči.“

,,Da znaš da si u pravu! I ja ponekad osetim tu potrebu, ali ljudi to često pogrešno shvataju.“

Ono o „marketinškom moralu“ joj se, izgleda, dopalo i zasmejalo je, pa se na stolu sad našao triple decker sendvič: njena ruka, moja ruka, pa opet njena, i ništa između. Osećao sam kako komuniciramo i bez reči i kako se njena energija i toplina ulivaju u mene, i obrnuto. Poželeo sam da tako ostanemo satima, ali dugovao sam joj odgovor.

„Ono što mrzim iz dna duše, jeste američka politika, koja je nanela toliko zla širom sveta. Bombardovali su i mene i moj narod, zbog iskonstruisane ‘humanitarne katastrofe‘, prvo u Bosni, potom na Kosovu. Kako da voliš nekoga ko ti prosipa bombe na glavu?“

,,Ne znam, nisam bila u toj situaciji“, reče Džejn. „Ali, čini mi se da je to tvoje mišljenje o američkim ‘humanitarnim misijama’ sve rasprostranjenije širom sveta. Tu, ipak, nešto, izgleda, nije u redu. Ali šta ja, kao građanin, mogu da uradim, promenim?“

,,Nc znam. Menjajte nešto, birajte nove, bolje ljude…“ „Ali, kako, kad biramo samo između dve partije, a obe su iste?“

,,Ne znam“, rekoh, ,,ni kod nas nije ništa bolje, iako imamo gomilu partija.“ Onda mi sinu: „Ako hoćeš da vidiš kako razmišljaju razboriti i trezveni ljudi u Americi, pročitaj tekst Dejvida Jiglija, čukununuka Zlog Orla, poglavice Komanča. Imaćeš šta da vidiš na njegovom sajtu. Samo ukucaj bad eagle na guglu.“

„Stvarno, bad eagle, i dotle si stigao? Ti si, stvamo, čudo. Baš ću da pogledam“, uzvrati Džejn.

„Ako ništa drugo, shvatićeš da ‘etničko čišćenje‘ nisu izmislili Srbi, nego engleski kolonizatori.”

,,Ja sam nedužna, svi moji su rođeni u Irskoj!” – podigla je obe ruke u znak odbrane, uz vragolasti smeh.

Raspitivala se o mom životu i situaciji u Beogradu, šta radim, i koliko ostajem u Njujorku. Rekoh da ostajem još samo par dana i da već jedva čekam da se vratim kući.

„Home, sweet home!“ – rekla je setno, više za sebe. Onda dodade: „Volela bih da upoznaš mog šefa. On je normalan čovek, ako više uošte ima normalnih, i sigurna sam da bi i njemu bilo drago, a možda i korisno da upozna tebe. A strange man you are!“

Rekoh da sam u vremenskom tesnacu, da imam da obavim još neke poslove i vidim par prijatelja, ali da ću svakako nastojati da je „negde udenem“.

„To bi bilo sjajno. Posle bismo mogli da odemo negde na ručak.“

Ideja je delovala neodoljivo: „Recimo, u onaj restoran pored jezera u Central parku? Šteta što su već ocvale japanske trešnje.“

„Restoran zvuči odlično, a što se tiče trešanja, tu si poprilično okasnio. Moraćeš da dođeš dogodine“, uzvrati vragolasto.

Pomisao da više neću stići da je vidim, pomalo me je rastužila. Onda opet, pomislih, možda nađem neku rupu u svom prebukiranom kalendaru. A, i ono njeno ,,dogodine“, kad cvetaju japanske trešnje, delovalo je privlačno. Odjednom mi se činilo da život mora da teče dalje, da nije smak sveta i – „nikad ne reci nikad“.

,,A, gde ti sad ideš?“ – upita Džejn, na kraju.

„Idem na trajekt za Menhetn.“

„Dobro, odvešću te do tamo.“

Posegla je rukom u tašnu i izvadila vizitkartu. „Vidi, ovde imaš sve moje podatke i javi se. Možda bismo mogli da budemo, kako se to nekad govorilo, makar pen-pals.Sad se to, verovatno, kaže net-pals. Ali, gledaj da se vidimo pre nego što odeš.“

,,Ne mogu da poželim ništa lepše od toga. I, hvala ti još jednom na svemu, Džejn,“ rekoh.

Umesto odgovora, sad je ona stavila svoju ruku na moju, gledala me upitno i čudno, dok smo se ćutke vozili prema trajektu. Kao da se neki nevidljivi teret svalio na naša pleća, koji nam je oduzeo moć govora i zavezao jezike.

A, ja sam se, u stvari, za trenutak osetio rasterećeno, makar od crnih misli koje su me vezivale za Zorana. I sve to samo zahvaljujući ovom ,,čudu“ od žene.

Bože, kakav dramski obrt! – razmišljao sam u sebi. Zoran nije uspeo da osveti oca, jer mu to savest nije dozvoljavala, i sigurno je tako bolje. Ali, možda sam ja, bar malo, uspeo da ,,osvetim“ njega, ako sam makar deo njegove muke, i istine, koja ga je oterala u smrt, uspeo da udahnem ovom divnom ljudskom biću, da pusti klicu i u njoj „seme zametne“. Bilo je to najviše što sam, na kraju, mogao da učinim za njega. Ali, i za sebe.

U ušima su mi odzvanjale Zoranove reči: „Možda mi Srbi treba da se borimo samo za istinu, za duše ljudi, za savest čovečanstva, koja jednom, ipak, mora da se probudi…“ I da niko nedužan ne strada!

„Žao mi je što danas nije Dan svetog Patrika“, rekoh kad smo stigli do trajekta.

„Misliš zbog bedža?“ – pročitala mi je misao.

Klimnuo sam potvrdno glavom, i uzvratio osmeh.

,,Za tebe ne treba bedž“, uzvrati Džejn. ,,Ne mogu da verujem da smo se tek sreli. It looks like it’s been ages!“ Raširila je ruke, zagrlila me i poljubila, toplo i iskreno, u oba obraza. Dugo me je tako držala u toplom zagrljaju, kao da se znamo od iskona.

Da Srbi i Irci, ipak, nisu isti narod? – pitao sam se.

,Ali, mi to radimo triput, Džejn“, rekoh, kad se udaljila.

„Stvarno? Ah, vi Srbi! Niko mi neće verovati da sam pokupila jednog na Verazano bridžu i da nije čak ni pokušao da me siluje.“

Onda ponovo priđe, i poljubi me, kako valja: „Ovo ti je za farewell.“

Kad je trajekt isplovio za Menhetn, stajala je još neko vreme na pristaništu, mašući. Na kraju mi je ,,dunula“ poljubac i sela u svoju, za američke prilike malu, ,,tojotu“.

Stajao sam na palubi, čudeći se koliko ,,pešaka“ prelazi na Menhetn trajektom. Bio sam ubeđen da ću biti sam, okružen mnoštvom automobila. Međutim, prilagodljivi Amcrikanci su na vreme shvatili da je ludilo ići na Menhetn kolima, kad ih je odmah do trajekta čekala podzemna železnica, South Ferry, koja se granala na sve strane.

Na horizontu su mi nedostajale siluete Svetskog trgovinskog centra, oko čije lokacije su se dugo sporile gradske vlasti i razne interesne grupe, da bi na kraju počeo da izrasta novi Liberty Tower, Pomišljao sam da svratim do Tribeke, pa produžim na sever, u Little Italy, i potražim Damira u onom restoranu na Marlberi stritu, ako je još tamo, pa onda dalje, do Grinič vilidža, gde mogu da ,,ubijem“ noć i dočekam zoru.

Možda bih mogao da svratim i do Javorke na Houston stritu, jedne divne devojke koja se bavila modnim dizajnom, da popijemo pićence, kao nekad, u „dobra stara vremena“, ako je još tamo…

Ali, nije mi bilo ni do čega. Sad, kad sam ostao sam, razmišljao sam o Džejn, koja me je makar za trenutak ozarila, o Zoranovom amanetu, kako da što pre pozavršavam sve što sam planirao i – vratim se kući. Njujork više, definitivno, nije bio moj grad.

Oko Kipa slobode, simbola Amerike, koji je sve više dobijao na značaju što je slobode bilo manje, obletala su jata galebova i izvodila vratolomije u vazduhu. Osetio sam sumanutu želju da zapalim cigaretu, i udahnem punim plućima miris morskog vazduha, u prvi sumrak. Vazduh je još bio slobodan, iako zagađen, a cigareta samo jedna od zabranjenih sloboda.

Uhvatio sam pogledom Verazano bridž, čiji lukovi su ponosno spajali obale Bruklina i Steten Ajlenda i dugo ga tako „zamrzao“ u kadru, u želji da ga zauvek zadržim u sebi.

 Andrić je govorio da mostovi spajaju ljude, a ovaj je zauvek rastavio mene od Zorana, i njega – od života. Sad, u prvi sumrak, učinilo mi se kao da i lukovi tuguju u večernjoj izmaglici. Kao onomad, u komunističko vreme, kad je „nebo plakalo za najvećim sinovima svih naših naroda i narodnosti“.

Ovaj put, nebo nije plakalo, a imalo je milion razloga. Moglo je da se rasplače nad Zoranovom sudbinom i nesrećom, u kojoj je bila objedinjena sudbina svih obespravljenih, poniženih, gnevnih i unesrećenih širom sveta. Nebo nije plakalo ni kad je iz njega nad srpskim, kao i tolikim drogim glavama, lila kiša smrtonosnih bombi, raketa i „osiromašenog“ uranijuma.. I ovaj put ostalo je gluvo i nemo. Kao da je oguglalo na sve nesreće, nepravde, tragedije i ljudske žrtve. Kao da mu je ponestalo suza. Ima li nebo, uopšte, dušu?

„Laka ti noć Zorane.„.i večni san!“ – rekoh u sebi, i prekrstih se na onaj, za Džejn zbunjujući način, a sad i na iznenađenje putnika. Onda mi potekoše suze, koje nisam uspeo da zadržim, ni sakrijem.

Evo još jednog ludaka, verovatno su se zgledali putnici, koji nisu čuli za ono – Suze su OK.

Jato galebova pratilo je trajekt, nadajući se, valjda, da će neko da im baci parče odranog lista, ili neke druge ribe. Šta znaju galebovi šta je trajekt, a šta ribarski brod?

Jedan, koji me je neodoljivo podsećao na onog Bahovog Džonatana Livingstona, izvodio je akrobacije i vratolomije u letu, u nastojanju da dostigne savršenstvo. Teže li i ljudi savršenstvu, razmišljaju li, uopšte, o tome? I, ako teže, zašto im ide tako loše?

Drugi je ličio na Belog anđela iz manastira Mileševe, od kojeg je vladika Filaret uspeo da napravi zemaljsko čudo, ali mu i to neki zameraju. Srpska posla!

Gledao sam te vesele ptice kako se igraju i, ničim izazvane, vrište od sreće, kao razigrana deca, i zamišljao ih kao bele anđele. Kako li bi izgledao svet kad bi oni ovladali njime, makar na trenutak, umesto onih koji se lažno predstavljaju za ’milosrdne anđele’, a seju smrt? – razmišljao sam. Jer, kakvom savršenstvu teže današnji vladari svetom – osim da usavrše tehniku ubijanja?

Ako anđeli, zaista, postoje, Zoran sad mora da je među njima, negde u raju, pokušavao sam da se utešim. On je, u stvari, pravi milosrdni anđeo, koji je žrtvovao sebe da bi poštedeo nedužne. Zatim, opet, obeshrabrujuća misao: možda sad i anđeli završavaju u paklu, dok svetom vladaju – oni drugi?

Onda smo stigli u South Ferry.

……………

* Roman Vjekoslava Vjeke Radovića  Kad su cvetale japanske trešnje  je objavila „Prosveta“ 2013. godine. Objavljujemo poslednji odeljak koji se zove Epilog

Podeli:

51vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments