Politika, Srbija

Iluzije i psihoze ili četiri ključna pravca Srbije

Moglo bi se desiti da nas sve tri strane – SAD, Eu, i Rusija – zavrću i čerupaju onako kako im se ćefne ili kako se dogovore

Piše: Slavko Živanov

„Srbija ne treba da postane član NATO pakta jer su nam 1999. bombardovali zemlju i ubili stotine ljudi. Ukoliko i EU bude učesnik u otimanju Kosova, onda je jasno da ne treba da budemo ni deo ove organizacije… Velike sile će odrediti put Srbije, ali ne mogu da odrede kako ćemo se mi ponašati. Ukoliko EU bude učestvovala u otimanju Kosova od Srbije, mislim da samo duševni bolesnik i politički mazohista može da bude za ulazak u EU. Ako nam otmu Kosovo, svako ko se bude zalagao za EU poručuje da želi da ga Zapad svakog dana još više udara motkom u glavu, jer će ih tako još više voleti! Ako nam EU otme Kosovo, pitanje da li želimo u Uniju je pitanje da li je neko normalan ili ne.” [1]

„Izvesni” Aleksandar Vučić rekao je ovo 2007. godine u pero novinara Presa. Najviše sedam godina bilo je dovoljno da uverenja i politička ideologija sadašnjeg predsednika Vlade Srbije budu u značajnoj meri prepeglana, preformulisana i masakrirana u odnosu na ondašnja uverenja generalnog sekretara SRS. Dabome, rečenice s početka teksta izrekao je političar koji se tada halapljivo hranio ostacima političke trpeze svoga partijskog gospodara kojem se time dodvoravao, a sopstvenome biračkom telu ulagivao. Nije bilo lako ni pobediti partijsku konkurenciju, koji su činili slično, pa je količina izrečene bljuvotine bila i u to vreme “impozantna”… No ne bismo danas drobili o doslednosti niti hvatali političare u trapavo odigranoj roli. Vučić nije uradio ništa manje ili više od onoga što su učinili svi političari koji su se preobratili iz neobavezujuće opozicione forme do konkretnog vršenja vlasti. Njegov je učinak tragičniji utoliko jer nam se dešava nakon višedecenijskog mrcvarenja, nesreća i političkih kataklizmi u koje su nas doveli neki drugi vučići, i što vreme njegove vlasti nije iza nas, nego nas tek čeka, i što će posle njega nastupiti mnoštvo nepopravljivih stanja čije razmere danas ne možemo čak ni da sagledamo.

TOK KAPITULACIJE

Sedam godina nakon tog intervjua koji, između ostalog svedoči o tome da Vučić tada nije ni čuo za Vebera, imamo Kosovo ne samo kao determinisanu državu, već vidimo i utvrđenu politiku Srbije ka normalizovanju dobrosusedskih odnosa dve države. Srbija više ne insistira na sopstvenom ustavnom integritetu, suverenitetu i teritorijalnoj celovitosti. Političke teme u razgovorima za normalizaciju odnosa smeštene su na nivo sekundarnih političkih problema lokalnih zajednica i ostvarivanja isključivo manjinskih prava srpske nacionalne zajednice i kulturno-istorijske i verske baštine. Nema tu čak ni inicijativa ka utvrđivanju imovinsko-pravnih odnosa i potraživanja, popisa državne imovine, sukcesije i sličnih, a uobičajenih tačaka koje čine dnevni red dogovora u kojem matična država aminuje otcepljenje dela sopstvene teritorije. Paradoksalno, ova je vlast, kao ni jedna jedina u prošlosti, učinila više u utvrđivanju kosovske državnosti nego što je to za sebe uradila vlast u Prištini. Ova vlast čak i ne pominje da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Ta formulacija prognana je iz političkog rečnika nadradikalske i postsocijalističke vlasti. Ne otvarajući pitanja da li je moglo drukčije, pa čak i da li je to u krajnjoj meri povoljno ili ne, osnovno pitanje koje se mora uputiti ovoj vlasti jeste ono koje vapije za odgovorom na osnovu kojeg legitimiteta i legaliteta je rešavanje tako važnog državnog pitanja prepustila takvom toku – kapituliranju.

Istovremeno, prošlog meseca potpredsednik SAD Džozef Bajden u čestitki Vučiću, dva meseca nakon stupanja na čelo Vlade Srbije (?!), pozdravio je „ulogu Srbije kao glasa tolerancije, jedinstva i napretka ka evroatlanskim integracijama” [2]. Iako su građani Srbije veoma dobro informisani o tome da Srbija ide ka Evropskoj uniji, ne čini se da dele Bajdenovo mišljenje i o pristupanju NATO integracijama. NATO, ili kako ga predsednik Vlade naziva – NATO pakt – nije luka u kojoj bi građani Srbije usidrili sopstvenu državu, ma koliko ona trošna ili mala bila. Ili je možda američki političar precizno obavešten šta će građani Srbije hteti kad im Aleksandar Vučić teatralno saopšti šta još sem kosovske nezavisnosti i Evropske unije nema alternativu. Predsednik srpske Vlade, kao i da se i sam slaže s njim, ne samo da je prećutao ovu Bajdenovu konstataciju već su je “okačili” na svoju veb stranicu dajući joj dodatnu potvrdu i značaj. Dakle, i ovde ne bi trebalo da bude neizvesnosti kada je o trećem ključnom pravcu Srbije reč.

LOŠ EVROPEJAC I LOŠ RUSOFIL

Četvrti pravac, dakako, u vezi je sa Rusijom. Sva složenost odnosa Srbije i Rusije ne prelama se ni u pogledu EU, a još manje zbog faktičkog priznavanja nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Ona je zasnovana isključivo na Vučićevom koketiranju sa NATO i Amerikancima. Postavljanje ruskih crvenih linija po uzoru na američke crvene linije spoljne politike i ukazivanje Vladimira Putina na to da su Amerikanci prešli crtu [3] ne ostavlja nimalo prostora za pokušaj nadradikalske igrarije za oba tima. „Loš Evropejac” i „Loš rusofil”, čije uloge tumače srpski spoljnopolitički dvojac Vučić i Nikolić, deluju, blago rečeno, smehotresno. Umetnički dojam ili gegovi srpske nedorasle vlasti na ceni su tek koliko i smrdljiv sir. Velike sile proceniće dela i potencijal za eventualnu saradnju, a na tom polju srpska vlast ne može biti tanja. I pride iskustvo da srpske vlasti nisu štedele obećanja, ali su škrtarile na delima.

Nevolja može biti u tome što ne samo da možemo da ostanemo i bez jednih, i bez drugih, a i bez trećih, nego što bi moglo da nas zadesi da sve tri strane zavrću i čerupaju onako kako im se ćefne ili kako se dogovore. Ako, naravno, za čerupanje ostane išta jer i srpska vlast nije besposlena, kada je o tome reč.

Dakle, možda je nekadašnji generalni sekretar SRS delimično u pravu kada se pitao kako iko normalan hoće u EU ili NATO kada su nas isti bombardovali i otkinuli nekoliko delova države. Ali čini se da je to utvrđeno onog trenutka kada su građani na izborima takvom političaru dali više od 48 odsto glasova. Bez dosledne politike, bez programa, bez jasnih smernica i načela. Za politiku obećanja i obraćanja u futuru. Za politiku opravdavanja propuštenih šansi i upropašćenih prilika. Za dokusurivanje države i eutanaziju društva.

Ostaje još samo da svoju politiku imperativne halucinacije sprovedu jedinim produktivnim sredstvom – hipnozom. Gledajmo ih zato širom otvorenih očiju, možda i shvatimo njihovu genijalnost ako prethodno, zbog uspeha njihove ekonomsko-fiskalno-privredne reforme, ne izumremo.

_________

Uputnice:

[1] http://www.pressonline.rs/info/politika/19366/necemo-u-nato-i-eu.html

[2] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=212921

[3] http://www.diplomatija.com/sr/5992/news/kompletan-govor-vladimir-putina-nakon-referenduma-na-krima-sa-ukrajinom-su-na%C5%A1i-zapadni-partneri-pre%C5%A1li-crtu/

Objavljeno na sajtu Novi standard 11.07.2014. (http://standard.rs/2014/07/11/iluzije-i-psihoze-ili-cetiri-kljucna-pravca-srbije/)

Podeli: