Društvo, Kultura, Politika, Slobode, Srbija

Između lojalnosti okupatoru i velike seobe

Mozak, dostojanstvo i moral
  • „Krušik“ je paradigma Srbije. I ti su radnici slika i prilika tzv. građana ove zemlje, a vajni direktor „Krušika“ – slika i prilika vlasti koja jedino brine o ličnom, meterijalnom interesu, novcu i pljačkanju, i tradiciji da razbojništvom novac otima od gladnih i ubogih
  • Mogao je neznani narodni mudrac da kaže da je krenuo „srcem za dostojanstvom“, ali to ne bi bila istina, jer je on ipak proračunao (uključio mozak) i iskalkulisao gde mu je bolje u materijalnom smislu
  • Ljudi imaju slobodu za svoj izbor. Imaju pravo da biraju put. Ali ne bi trebalo, nekritički, verovati im na reč da je to onaj uski, teški put koji vodi do cilja koji je Car Lazar prvi put u srpskoj istoriji definisao duhovnom vertikalom

Piše: Slavko Živanov

Čuvene anegdote koja ističe promućurnost Kneza Miloša u njegovom, navodnom, odnosu prema nezadovoljstvu i trpljenju raje, mnogi su se prisetili baš ovih godina Vučićeve samovolje i strahovlade. Tu asocijaciju hranila je nada da istinitost tvrdnje u anegdoti, vremenom, nije izvetrela i da je zlotvoru kraj na pomolu. No, čak i da je tako nekada bilo, danas je drugo vreme, drugi vakat, i drukčiji su ljudi – svikli na to da šta god da rade, čine to bez mere stida i morala, bez dostojanstva i obraza…

Kako bismo drugačije objasnili fenomen da od 3200 zaposlenih ljudi u valjevskom „Krušiku“ postoji samo Jedan (Aleksandar Obradović) s kičmom i obrazom?! Ili, ako je makar samo taj Jedan pismen i pametan da artikuliše problem i objavi ga, da li je moguće da ni među morem nepismenih nema makar još Jedan koji ima prst obraza i mrvicu solidarnosti i zapita se šta ga to okružuje, a davi? Da li je lopovluk mera privređivanja, a teror nad nedužnima osnovno pravilo zajednice?! Ima li još išta normalnog i ljudskog u toj fabrici sem Obradovića?..

A ta je fabrika paradigma Srbije. I ti su radnici slika i prilika tzv. građana ove zemlje, a vajni direktor „Krušika“ – slika i prilika vlasti koja jedino brine o ličnom, materijalnom interesu, novcu i pljačkanju, i tradiciji da razbojništvom novac otima od gladnih i ubogih. Zato bezmalo cela Srbija saginje glavu i trpi radikalno orgijanje fašistoidnih hordi koji sebe imenuju naprednjacima. Zato Srbija život gleda kroz ružičastu optiku jednog od najgorih tiranina koji su vladali ovom zemljom. Zato mu se divi, iako su od njegove vladavine bile gore samo vladavine stranih okupatora, i počeci boljševičke diktature…

Od Kosovskog boja do danas bilo je toliko mnogo iskorišćenih prilika u kojima je srpski soj desetkovan, ali se on uvek obnavljao jer mu je bio očuvan vrednosni sistem, taj vrednosni univerzum Srbinov. Danas su hedonizam, konformizam, glad za profitom, pohlepa i strast prema novcu sve to promenili. Danas su taj etos i moralni univerzum gotovo iskorenjeni. Danas se uglavnom Srbi s carstvom nebeskim sprdaju, a na Kosovo i Metohiju gledaju isključivo geografski i to kao na defakto šiptarsku zemlju, jer sve mere novcem, privilegijama, ličnim aršinom i sopstvenom ćari.

Velika većina Srba već godinama živi u uverenju da im je najveći neprijatelj Nebeska Srbija i da ih prošlost ne obavezuje ni na šta. Danas se baštini zaumnost da obaveze prema precima nema, da prolivena krv predaka ne obavezuje. Da je pametnije pobeći nego ne dati, jer su lična sudbina i sopstvena korist osnovni smisao života.

Nedavno je jedan naš vladika, u zapaženom intervjuu, citirajući jednog, kako on kaže, vernika u Nemačkoj, govoreći o ogromnom odlasku Srba u svet, objasnio da su „nekada ljudi išli ‘trbuhom za kruhom’, a da danas idu ‘mozgom za dostojanstvom’.“ Reč je, dakako, o ozbiljnom problemu s kojim se susreće Srbija, o masovnom odlivu mlađeg, radno sposobnog i reproduktivnog dela stanovništva na kojem počiva budućnost svake države i društva.

Teško je ovome episkopu prigovoriti, obično gleda dublje i vidi mnogo dalje, ali ovoga puta nije bio na visini zadatka. Izgleda da su ga emocije i briga za dijasporom omele da primeti dublje ožiljke ove doskočice.

Mogao je ovaj neznani narodni mudrac da kaže da je krenuo „srcem za dostojanstvom“, ali to ne bi bila istina, jer je on ipak proračunao (uključio mozak) i iskalkulisao gde mu je bolje u materijalnom smislu. Zato svi koji odu znaju da su otišli jer im je tako naredio mozak, a ne srce koje su u toj stvari malo pritisli i zanemarili. A mozak zna šta je ekonomičnije. On s(š)pekulacijom proračuna šta je korisnije, isplativije i zaključi da je pametnije pobeći što dalje od nevolje. Pa kad nesrećnik obezbedi novac, stekne komfor i lagodniji život, onda mu mozak saopštava da je postignuto dostojanstvo?! Možda.

Međutim, dobija li se dostojanstvo na poklon i zarađuje li se ono punjenjem žiro-računa? Odnosno, šta to smeta mnogima, da pre bilo čega drugog, pokušaju da dostojanstvo odbrane od onih koji ga gaze? No, odbrana traži žrtvu s kojom mnogi ne žele da se suoče. Imaju, pak, svu slobodu da izaberu beg, i tako biraju. Pa kad obezbede životni standard koji u Srbiji nisu imali, što i nije naročito teško, onda im ono pritisnuto i zanemareno srce sve vreme nekako nezgodno treperi, a mozak opet prilagođava stvarnost sazdajući koprenu o uživanju dostojanstva.

A nama se čini da dostojanstvo nije postignuto posedovanjem hiljadu-dve evra mesečno više, i sve drugo, iz toga proizlazećeg. Biće da je ipak reč o zameni teza. Jer je ipak reč o subjektivnoj i individualnoj stvari. To nije biračko pravo ili državljanstvo da pripada opštoj kategorizaciji.

Dostojanstvo živi u sferi etike i morala i determinisano je ugledom i čašću pojedinca. Ono postoji kad okolina uzvraća prepoznavanjem i otpozdravom, a ne neprimećivanjem ili ignorisanjem. Ono može da postoji i delimično, ali nikako u ksenofobiji. I postoji uz čojstvo, u unutrašnjem svetu svakoga pojedinca, u njegovoj moralnoj/hrišćanskoj čistoti bez obzira na priznanja okoline.

No, hiljadu-dve evra mesečno obruse i otupe čula, pa prezir, nečoveštvo, nepravda i nemoral postaju pitkiji i svarljiviji. Tada smrad švapski ili američki, engleski ili italijanski postaju snosniji, jer se mozak bavi brojanjem novca, a ne razumevanjem pojava, društva i ljudi.

I ti, kao i svi drugi ljudi, imaju slobodu za svoj izbor. Imaju pravo da biraju put. Ali ne bi trebalo verovati im na reč da je to onaj uski, teški put koji vodi do cilja koji je Car Lazar prvi put u srpskoj istoriji definisao duhovnom vertikalom. A priča o dostojanstvu je priča i o takvoj duhovnosti i univerzalnim vrednostima. Od Kosovskog zaveta do danas niko nikome nije poklonio dostojanstvo, pa neće to uraditi ni Germani, Saksonci ili (Afro)amerikanci – Srbima, još i Srbima pride.

Ne bi trebalo, nekritički, verovati ljudima na reč i tvrdnju da dostojanstvo nisu mogli da odbrane, nego su ga potražili gdegod u svetu, podsvesno učitavajući moralnost u svojstvo sopstvenog odlaska. Ipak je nešto drugo u tome prevagu odnelo. Srce se nekako bori za svoje mesto i to je razumljivo, ali ono i sada ovako, ipak, samo opravdava mozak. I još jednom se ogrešuje o istinu. Jer i tamo gde su, imali bi prilika i prilikâ da se bore za dostojanstvo, da to hoće, ali biraju lojalnost državi, poslodavcu, hedonizmu… – Lukrativno.

Ekonomski emigranti (to je njihova prava definicija) verovatno nisu imali vremena da čekaju, a još manje da učestvuju u „punom razmahu preporoda“ u Srbiji jer su iskreno sumnjali da do njega uopšte i može da dođe. To se može razumeti, kao što se može razumeti i ćutanje i lojalnost ogromne većine ovdašnjih stanovnika prema okupatoru. U takvom okruženju jako je teško zamisliti promenu vlasti jer vlast generiše takvo stanje, a takvo stanje joj produžava život. Vučić je ovim zločinom prema Srbima i budućnosti Srbije napravio monstruoznu genocidnu mašinu čiji se uzroci hrane svojim posledicama, pa je teško utvrditi šta je uzrok, a šta posledica, da li je starije kokoška ili jaje.

Međutim, što je vlast autoritarnija njena kvarljivost teži apsolutnoj kvarljivosti što joj donosi samorazarajući detonator.

U nekom trenutku, mnogo ranije nego što se misli, sinergija unutrašnjih odnosa unutar vlasti, odnosa izvan vlasti i inostranih okolnosti polomiće kičmu Vučićevom poretku. A tome će presudno pomoći oni koji probuđeni ovde, u Srbiji, budu branili sopstveno dostojanstvo. Istinsko.

Podeli: