Reportaže, Rusija

ZEMLJA GDE DELA NEMAJU CENU

Crkva spasa na krvi je podignuta 1883. godine u Petrogradu na mestu gde je car Aleksandar Drugi smrtno ranjen u terorističkom napadu
SLIKE I UTISCI SA KRSTARENJA BRODOM OD MOSKVE DO SANT PETERSBURGA (1)

 

  • U provinciji bašte i okućnice su baš kao iz lirskih priča iz knjiga Ljermontova i Turgenjeva. Neverovatno, ali sve izgleda isto kao i pre 100 godina
  • Kožni kaputi su protutnjali, petokraka više i nema, stigao je kapitalizam, a komunizma kao i da nije bilo. Ko bi poverovao da je taj totalitarni sistem u ovom selu i hiljadama drugih u nepreglednim prostranstvima Rusije nije nikad ni stigao, a u međuvremenu je propao i nestao!
  • Čudo u Petrogradu: Dečak Maksim trči svoju životnu trku, kao Filipid od Termopilskog klanca do Atine

 

Piše: Jovo Vukelić

 

Rusija, jul 2005.

Negde na polovini rečnog puta od Moskve do Sant Petersburga, dugog oko 1.800 kilometara, nalazi se izgubljeno u ruskim prostranstvima selo Gorici. Selo je smešteno na obali reke Šeksne koja povezuje Belo i Ribinsko akumaliciono jezero.

Pošto brod pristane i kad se udaljite nekoliko stotina metara od pristaništa i od ulice u kojoj su od dasaka sklepane radnje, u kojima se inače po povoljnim cenama prodaju kvalitetna krzna i dobar ćilibar, nailazite na prve ulice u selu.

Sa obe strane puta nalaze se prizemne drvene kuće u kojima žive ruski seljaci.

Kuće su uglavnom stare više decenija, a neke i ceo vek, vidi se poneka nova daska kojom je zamenjena trula, a neke kuće imaju čak novi limeni krov.

U malim okućnicama seljaci gaje kupus i krompir, u tim baštama ponegde ima u uglu ljetnjeg cveća ili koprive. A iz plastenika metar sa dva viri poneki krastavac, kupus, ili tikvica, a paprika i paradajiza ovde nema, jer ne mogu da uspeju za vreme kratkog leta. A bašte i okućnice su baš kao iz lirskih priča iz knjiga Ljermontova i Turgenjeva. Neverovatno, ali sve izgleda isto kao i pre 100 godina.

Beba pije vodu iz čepa

Vidi se na prvi pogled da su selo i seljani vrlo siromašni. Kuće su trošne, seljaci slabo odeveni, nema mehanizacije… Na raskrsnici dve glavne ulice neki bogati ruski tajkun iz nekog dalekog grada napravio je ovde u selu moderni supermarket kao u Parizu ili Beču, i u njega kao namagnetisani naviru zapadni turisti sa prispelih brodova. A kad koraknete desetak metara iza prvog ćoška pojavljuje se mala neugledna prodavnica kakvih ima jos po našim udaljenijim selima i kakve su vladale našim gradskim prostorima šezdesetih i sedamdesetih  godina.

Prodavnica miriše na sušenu ribu i ustajale namernice, ovde je svaki artikal na drvenim rafovima duplo ili trostruko jeftiniji od istih u onoj tajkunskoj samoposluzi. U ovoj radnji služe vas simpatične ruske prodavačice, a u njoj se snabdevaju i seljani koji kupuju hleb, sardine, pivo i jeftine ruske cigarete od 11 rubalja po kutiji (oko 30 dinara).

Odlazimo u šetnju ka sredini sela gde srećemo pravu seosku sirotinju koja pokraj puta dostojanstveno stoji, ne prosi, ali u ruci drži svežanj svežeg poljskog cveća i diskretno, bolje reći stidljivo ga nudi turistima. Možda među tim starijim svetom ima i pijanaca, hroničnih alkoholičara, što je inače jedna od velikih boljki ruskog društva, koji koriste pristanak velikog turističkog broda da lakše dođu do omamljujuće flaše piva.

Ruski dečaci i devojčice igraju folklor

Iz daljine se vide na obodu sela ostaci  crkve koja je porušena. Ovde zemljotresa, koliko znamo,  nije bilo. Dolazimo do crkve i vidimo da je ovde nekada „radio“ dinamit. Komunistički način odučavanja seljaka od vere u Boga i religije. Kao da vidimo četu konjanika sa komesarom na čelu koja je ovuda protutnjala: crkva je minirana, spaljena, srušena, opljačkana, a zvono odneto. Opljačkan je i ubijen poneki bogatiji seljak i to je bio znak da je stigao komunizam. Tome ima 70-80  godina, komunizam je u međuvremenu i propao u Rusiji… a siromaštvo i beda su ostali u ovim krajevima kao što su bili u vreme carske Rusije. Ovde komunizam nije ni stigao da ostavi neke vidljivije tragove u životima siomašnih ljudi, sem ovog divljaštva sa pravoslavnom svetinjom.  Kožni kaputi su protutnjali, petokraka više i nema, stigao je kapitalizam, a komunizma kao i da nije bilo. Ko bi poverovao da je taj totalitarni sistem u ovom selu i hiljadama drugih u nepreglednim prostranstvima Rusije nije nikad ni stigao, a u međuvremenu je propao i nestao!

Ali, malo dalje na uzanom putiću okolo obraslom visokom travom stoji na ćošku plavokosa devojka sa muškim detetom, slatkom bebom  u kolicima i nudi rukom urađene suvenire. Suveniri su urađeni na kartonu sa papirima u boji, jednostavni su, skoro đački radovi veličine razglednice. Vidi se veliki trud majke da poboljša prihode. Na malom stoliću od drveta stoje ti njeni radovi i ti predmeti – nemaju cenu. Stidljiva i skromna majka vam kaže da možete da uzmete bilo koji i da date novaca koliko vam je drago…

Beba u kolicima maše rukicama i traži vode, velika je letna zapara, a majka bebi sipa iz flaše vodu u čep i tako poji bebu… Voda se delom razliva po dečijem licu, a mi „kupujemo“ na brzinu neke suvenire od nje…

Potreseni viđenim siromaštvom i bedom majke i deteta raspravljamo da li smo kupili „suvenire“ iz sažaljenja, da milostinjom pomognemo siroticu… I pitamo se kako li je tek ostalim mladim majkama u drugim zabitim selima ove provincije koja nisu na ovom pomorskom putu gde pristaju veliki brodovi puni stranih turista? Kakve su šanse da im deca (i one same ) ne gladuju za vreme devetomesečne zime?

Maksimova maratonska trka

Moskva i Sant Petersburg su inače velelepni milionski gradovi, carske prestonice gde se vidi svo bogastvo one carske, ali  i ove nove Rusije. I ta raskoš velegrada i kulturno, crkveno i  duhovno bogatstvo privlače neprikidno milione turista iz celog sveta.

Dva megapolisa se ubrzano grade, oseća se u svakom delu grada napredak, grade se potpuno novi delovi grada, novi mostovi i stambeni kvartovi, a istovremeno se renoviraju stara raskošna zdanja, carske palate, komunističke rezidencije, letnjikovci, zamkovi i spomenici… Vidi se da novopridošli novac od prodaje nafte Rusija troši u razvoj…

Ali, Rusija je velika i ogromna zemlja i ako samo malo zagrebete i zavirite ispod sjajnih i bleštavih kulisa eto kontrasta i iznenađenja.

Unutrašnjost Crkve spasa na krvi u Sankt Peterburgu

Krećemo u bajkovitom Sant Petersburgu, lepše rečeno Petrovgradu, na jednu od njegovih najlepših turističkih atrakcija: vožnju brodićima kroz kanale Petrovgrada, koji leži na 42 ostrva, a ostrva su povezana sa kopnom tačno sa 350 mostova, od kojih se 22 rasklapaju!

I dok uživamo u opisima viđenih zdanja, palata, mostova, vrtova, zamkova, trgova i spomenika koje nam daje turistička vodićkinja, lepa ruskinja Viktorija i dok nam objašnjava gde je živeo Dostojevski, gde je bila omiljena kafana Puškina, a gde je crkva Sv. Petra i Pavla u kojoj je osnivač Petrograda car Petar Prvi sahranjen. Tu počiva i cela pobijena porodica cara Nikolaja Romanova, svi ubijeni zverski u Jekaterinburgu na Uralu 1917.godine…

Simbol ruske pomorske moći u Petrogradu

Iznenada se na jedom od mostova pred nama pojavljuje plavokosi dečak od desetak godina, koji nam maše…

Svih 50-tak turista sa broda mu otpozdravljaju i šalju pozdrave, a mališan nam razdragano maše…Mislimo i kažemo: baš lepo što nam se neko toliko raduje!

Nastavljamo put gledajući skulpture i zdanja koje su stvorili sposobni i vešti ruski trgovci, moreplovci, vojvode i carevići kad ono iznenađenje! Na sledećem mostu opet nas sačekuje onaj isti plavokosi dečak! Naslonjen na ogradu mosta on nam se smeje i ponovo nam maše.

Nastaje rasprava među nama turistima na brodu da li je to onaj isti dečak, da li je moguće da je pretrčao onu razdaljinu uporedo sa brodom… I ako jeste zašto to čini…

Na sledećem mostu čekala na je ista slika! I rasprave više nema – to je onaj isti vitki, mršavi, plavokosi dečak. On juri ulicama Petrovgrada dok plovi naš brodić i sačekuje nas na svakom mostu i pozdravlja!

Sve više sa svojim prijateljem razgovaram o tom dečaku, a sve nepažljivije slušamo našu vodićkinju Viktoriju.

I sve ustreptalije i sa većom neizvesnošću i strahom čekamo sledeći most. A kad se na njemu opet pojavi mališan sa svojim biserno belim zubima i divnim osmehom nastaje olakšanje i zadovoljstvo. No naše putovanje kanalima Petrovgrada traje čitav sat i pitamo se da li će dečak izdržati.

Sručuje se na nas i pravi letnji pljusak! Bežimo sa palube broda, ali dečak nas neumorno prati. Mokar je, ali na svakom novom mostu on se smeje i maše. Shvatamo konačno da on ne odustaje. On trči svoju životnu trku,kao Filipid  od Termopilskog klanca do Atine.

I shvativši da on trči da bi preživeo počinjemo grozničavo da skupljamo novac od putnika broda za ovog junaka, za ovog neopisivog maratonca, za dečaka koji je došao do fantastične ideje da trči ulicama uporedo sa brodom koji plovi kanalima Petrovgrada kako ne bi bio gladan, ili oskudevao u osnovnom.

Konačno brod pristaje, a dečak nas stidljivo čeka na obali naslonjen na ogradu, sa osmehom koji ne nestaje sa lica. Umoran, mokar, crven u licu…

Prilazimo mu, čestitamo, stiskamo mu ruku, neki ga i ljube, slikaju se sa njim, svi mu ćuškaju pare u ruke i džepove, a on nam kaže da se zove Maksim i da ima 12 godina i da ide u školu u osnovnu školu u Petrogradu…

Večno Spasiba Maksim, tvoje nezaboravno delo – nema cenu!

Uistinu, sva ostala blaga koja smo videli u Rusiji  imaju cenu! I o njima u sledećem nastavku.

(U sledećem nastavku: Mesta gde žive Bogovi)

 

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments