Разорен систем услуга државног здравства
- Свако ко има приступ систему има увид у здравствени картон пацијента без обзира да ли је пацијент са тим сагласан или не
- Да бисмо имали прави податак у учинку ИЗИС-а морамо знати колико је грађана имало потребу за неком здравственом услугом
- На челу Министарства здравља су страначки лекари лојалнији странци него професији, а најпре одани сопственом егоистичком интересу
Пише: Славко Живанов
Када је пре неколико година примењен, „Интегрисани здравствени информациони систем Републике Србије“ (ИЗИС) требало је да оптимализује здравствену заштиту у нас. Барем су тако тврдили они који су тиме правдали енормне трошкове његовог увођења и имплементације. Данас, неколико година касније, поуздано знамо, нажалост из сопственог искуства, да је оваква организација здравства грађанима отежала, па чак и практично онемогућила лечење на секундарном и терцијалном нивоу здравствене заштите. Грађани практично могу да дођу до примарног нивоа, до лекара опште праксе, али су им сви специјалистички прегледи бирократским триковима учињени тешко доступни.
ИЗИС је замишљен као сложен електронски систем у којем се само мањи део активности односи на заказивање прегледа, док се преостали део односи на складиштење документације и сродних информација потребних за остваривање здравствених услуга грађана и олакшавање доступности здравствених картона и картица, односно за дигитализацију свих тих информација. Историје лечења пацијената, резултати дијагностичких метода, преписи терапија и други подаци, преко овог система, доступни су сваком лекару у Србији и то јесте практично, али се тиме дубоко зашло у приватност сваког пацијента. Са свим тим добрано се пожурило пре него што су утврђени и активирани системи могућих злоупотреба јер свако ко има приступ систему има увид у здравствени картон пацијента без обзира да ли је пацијент са тим сагласан или не. Односно, увид у сву документацију преко ИЗИС-а има корисник тог софтвера а не само лекар код којег се пацијент лечи. Зашто је било потребно да било ко може да види историје болести свих пацијената у Србији?! Да бисмо сликовитије указали на овај проблем можемо да се запитамо шта би се догодило да неки хакер прво „упадне у систем“, а затим те податке објави на интернету да их свако види и евентуелно злоупотреби?!
Друга важна и забрињавајућа чињеница јесте то што је веома тешко, или готово немогуће сазнати колико грађане Србије ИЗИС кошта, колико је новца досад усисао.
А поврх свега забрињавајуће је то што је реч о једном бирократском софтверу који онемогућава грађане да се лече и при томе скрива те важне податке.
Већ је наглашено да је за пацијенте најбитнија могућност ефикасног лечења и самим тим могућност правовременог доласка на лекарски преглед. До лекара опште праксе то не представља проблем, али баријера је постављена изнад нивоа опште праксе.
Ако се статистички погледа број прегледа и анализира квалитет услуге форму није тешко задовољити, али да бисмо имали објективни податак у учинку ИЗИС-а морамо знати колико је грађана имало потребу за неком здравственом услугом, а колико их је заиста то обезбедило. Сви грађани који су добили одговор из модле: „нема термина“ – нису нигде забележени, што значи да не постоји податак о здравственим потребама већ само о пруженим услугама. На пример, ако би се у целој Србији за месец дана урадила само два рендгенска снимка, или само два ултразвука, у ИЗИС-у би све било савршено јер он не бележи неуспеле покушаје нити указује на провалију између потреба и могућности.
На тај начин секундарну и терцијалну здравствену услугу добио је ко је добио, а ко није може да је чека, ако је дочека. Чекаонице испред рендгена, магнета, ултразвука или специјалистичких ординација су полупразне чиме су “менаџери здравственог система” у Србији трајно излечили сопствену главобољу. Остао им је само фонд, буџет, новац који се узима грађанима кроз вид обавезног осигурања, што их једино занима. Дакле, грађани здравство плаћају унапред, а услуга лечења им је сасвим неизвесна, сведена на синтагму „или има, или нема термина“. Грађанима је узет новац, а од “менаџера” су добили главобољу да с њом смишљају начине како да се лече. Но, ствар је врло и сурово једноставна: ко нема довољно новца да се лечи у приватним лекарским ординацијама, може да се узда само у Божију вољу и самолечење.
Од ове власти која је покровитељ својеврсног злочина према грађанима Србије, као и од “менаџера” који су паразитски очњацима закачени на грбачи овог народа никада нећемо добити податке колико Србију кошта ИЗИС, нити ћемо доживети да за сопствене новце грађани добију адекватну здравствену заштиту. Лагаће нас и отворено и прикривено као што то, на пример, чине објашњавајући резутате истраживања објављеног на сајту који је изгледа гласило пројекта ИЗИС „Оптимизација здравства“, а на којем се тврди да је „80% грађана задовољно радом лекара у Србији“. Пажљивијим читањем штива у којем се то тврди закључује се да формулација „задовољство радом лекара“ има неко специфично, али непрецизирајуће значење. Наиме, већ у трећем пасусу каже се да је „укупним здравственим системом задовољан сваки други грађанин, позитивно мишљење је израженије међу старијима од 60 година, док више жалби имају особе између 30 и 44 године (42%) и факултетски образовани (39%)“. Ово значи да је половина укупног становништва незадовољна српским здравственим системом, а да млађи и образованији то и исказују. Ако половина становништва то каже у истраживању, додали бисмо да је то најмањи могући број незадовољних, што би свакој нормалној власти било довољно да потражи и уведе неки ефикаснији систем здравствене заштите за новац који отима грађанима под формулом „обавезног здравственог осигурања“. Будући да није извесно да напредњачку власт уопште занима стварна продуктивност „реформи“ које спроводе, ИЗИС ће њима и даље бити само софтвер за стицање финансијске користи, а грађанима рампа и непрелазна баријера. Како грађани сами не могу да успоставе ефикаснији систем здравствене заштите могу се макар организовати да омогуће престанак плаћања обавезне, такозване, здравствене заштите. Са тим новцем могли би да обезбеде себи неки вид приватног лечења, или макар да умање трошкове за приватно лечење, јер од државног здравства, сем лекара опште праксе, мало тога могу да виде, а још мање да приуште.
Отварањем овог питања долазимо до кључног елемента и суштине око које се окреће сва здравствена тематика у Србији. Реч је о фонду здравствене заштите, о тој златној коки сваке власти у који се слива небројено богатство. Из здравствених фондова се граде болнице, купују респиратори, уграђује ко може, узимају провизије и деле апанаже, награђују послушни лекари, начелници, министри и директори, по скраћеним процедурама и тајно, а пацијентима остаје оно – „нема термина“.
До данас на челу Министарства здравља мењали су се страначки лекари лојалнији странци него професији, а најпре одани сопственом егоистичком приватном интересу. Данас је министар Даница Грујичић и њој се тешко може приговорити да је води приватни интерес. Не изгледа тако. Зато питање зашто се и она престројава из групе оних који су спасавали животе у групу оних који пуштају људе низ воду – тражи одговор.
