Politika, Prenosimo, Rusija, Srbija

Zašto Zapad ne razume Srbiju i Rusiju

 Ti nepredvidljivi Srbi

 

  • Srbi su demografski mali narod, ali istorijski važan. I s nama je Zapad pravio greške, zbog čega smo ih više puta iznenadili – samo zato što su nas pogrešno procenjivali. A to je često bilo jer su odveć verovali ovdašnjim poznavaocima

 

  • Iako povremeno izgleda da je kolonizacija Srbije i Rusije na putu da uspe, Zapad potcenjuje dubinske razlike koje postoje u duhu naroda (nekada se to zvalo i društveni karakter, a danas i politička kultura) između Zapada, na jednoj strani, i Srba i Rusa, na drugoj; i to je prilično pogrešno, pa zbog toga Zapad doživljava toliko iznenađenja, barem kada su Srbi i Rusi u pitanju

Piše: Slobodan Antonić

Zahvaljujući većem priložništvu Stanju stvari u avgustu u prilici sam da mogu da nastavim s rubrikom Kolonija Srbija.

* * *

Novi ciklus započeću s par tekstova kojima ću pokušati da odgovorim na pitanje: Zašto Zapad, čak i kad želi, ne uspeva baš najbolje da razume (tj. da predvidi) ponašanje Srba i Rusa?

Kad nešto ili nekog ne razumete, naravno i da učestalo grešite u svom postupanju, bilo da ste u tom dobronamerni, zlonamerni ili neutralni. Zapad, istorijski posmatrano, u susretu sa Srbima ili Rusima ne tako retko pravi greške, upada u nesporazume i sukobe, pa i trpi poraze. Mislim da to nije slučajno, te bih taj fenomen pokušao da objasnim.

I odmah ću reći da bi se moj odgovor na gore postavljeno pitanje, a kao što će se videti u narednim tekstovima, sastojao iz nekoliko elemenata, od kojih su tri glavna:

  1. Zapad, najčešće zbog sopstvene arogancije, primenjuje pojednostavljene modele razumevanja i delovanja, što po pravilu znači stvaranje i održavanje stereotipa koji su u najvećem broju slučajeva pogrešni;
  2. I kada pošteno uloži napor da razume Srbe i Ruse, Zapad kao glavni izvor saznanja o Srbima i Rusima prvenstveno koristi ono što čuje od tzv. Druge Srbije ili Druge Rusije; to se Zapadu, naravno, dopada, ali to je baš pogrešno.
  3. Iako povremeno izgleda da je kolonizacija Srbije i Rusije na putu da uspe, Zapad potcenjuje dubinske razlike koje postoje u duhu naroda (nekada se to zvalo i društveni karakter, a danas i politička kultura) između Zapada, na jednoj strani, i Srba i Rusa, na drugoj; i to je prilično pogrešno, pa zbog toga Zapad doživljava toliko iznenađenja, barem kada su Srbi i Rusi u pitanju.

* * *

Započeću s dve knjige objavljene u Srbiji 1912. godine: O Rusiji i Rusima, Vladimira Stanojevića i Moderna Germanija Mirka Kosića.

Ovo su zanimljiva i vredna štiva, iako je Stanojević (1884-1978), kada mu se knjiga pojavila, imao svega 18 godina, a Kosić (1892-1956) tek 20 godina.

Prvo izdanje knjige „O Rusiji i Rusima“ Vladimira Stanojevića

Stanojević je docnije postao sanitetski brigadni general (učestvovao u oba balkanska i oba svetska rata), bio je osnivač Muzeja Srpskog lekarskog društva i autor je kapitalnih dela kao što su Istorija srpskog vojnog saniteta (1925) Istorija medicine (1953) i Tragedija genija (1960). Kosić je, studirajući u Strazburu, Minhenu, Ženevi i Cirihu, doktorirao ekonomiju sa sociologijom, bio je profesor univerziteta i objavio pionirske knjige:   Osnovi ekonomne politike (1925), Uvod u opštu sociologiju (1934) i Problemi savremene sociologije (1934).

Za mene su obe ove knjige iz 1912. bile važne i pokazatelj, između ostalog, i koliko pametni mogu da budu mladi ljudi (ukoliko energiju troše na čitanje knjiga i razmišljanje, a ne na igrice i porno sajtove:). Posebno me je oduševio Kosić, o čijoj knjizi danas mislim da je verovatno naša najbolja sociološka monografija o nekom društvu, napisana u 20. veku.

Za ovu priliku, iz Stanojevićeve knjige navešću samo zapažanje da Nemci Rusiju vide kao „kolos na nogama od gline“ (str. 58), dok jedan čuveni berlinski profesor (Stanojević ne kaže koji) na svojim predavanjima tvrdi da se „odigrava poslednji čin slovenske drame, u kom još jednom Rusija potvrđuje naše istorijsko opažanje da su Sloveni Staatsunfähiges Volk“ (za državu nesposoban narod; isto). Takođe, pišući o nemačkom viđenju Rusa, Stanojević navodi i čuvene Bizmarkove reči da su „Sloveni ženska rasa“ (str. 119; up. ovde, str. 286).

Zanimljivo je da su i pred 2. svetski rat Nemci videli Rusiju (SSSR) kao „kolosa na glinenim nogama“, a „za čiju je likvidaciju dovoljan jedan udarac noža“ (ovde, str. 131). Deo odgovora zašto je to tako nalazimo kod Kosića.

On svoju knjigu o Nemačkoj započinje izrekom da je „neznanje privilegija moćnih“ (str. IX), ukazujući da se Nemci s visine odnose prema Slovenima, a naročito prema Rusima i Balkancima. Razlog je što „narodi kad im ide dobro postaju obesni, pa je tako i Nemac postao nadut, ohol i prezriv“ (299).

Nemci su ne samo pobedili u prethodna tri rata – Dansku 1864, Austriju 1866. i Francusku 1870. – nego se u tom trenutku njihova ekonomija, tehnologija i nauka nalaze u snažnoj ekspanziji.

Kosić, inače, hvali nemačke osobine kao što su radinost (55), marljivost (55), poštenje (55), pouzdanost (55), izdržljivost (68), istrajnost (91), osećaj za dužnost (114), solidarnost (114), disciplinovanost (114), racionalnost (115), savesnost (120)… Ističe da „Nemac večito uči“ i da „gvozdenom voljom izvađa svoje do najmanjih sitnica razrađene planove“ (68).

Ali, Kosić ukazuje i na nemačke loše osobine, poput bezobzirnosti (45; 91), autoritarnosti (46), samoživosti (126), negostoljubivosti (64), dvoličnosti – u smislu da je Nemac s drugim Nemcem korektan, a sa strancem bahat (127)… Posebno je, po Kosiću, opasna nemačka težnja svetskoj dominaciji (Weltreich, Weltmacht, Weltpolitik; 81-82).

Kosić citira Kajzerovu izjavu iz 1902: „Dužnost nam je da našoj otadžbiniji još veće nemačko carstvo pridobijemo“ (82) kao i Kajzerovu izjavu iz 1903: „Što se nije dalo Vladislavu IV 1612. godine, niti Karlu XII 1709. godine, niti Napoleonu 1812, to će se 1912. dati meni – da pobedim Rusiju!“ (83).

(Faksimil korica) Prvo izdanje knjige knjige „Moderna Germanija“ Mirka Kosića

Autor Moderne Germanije zatim pokazuje koliko se nemačko društvo militarizovalo: 45% budžeta troši se na vojsku (82), državna uprava ima militaristički karakter (85), a u društvu postoji pravi kult oficira i uniforme: „Godine 1909, prilikom jesenjeg otvaranja parlamenta, većina poslanika bila je u uniformi; kogod je imao vojničku bluzu u ormanu navukao ju je, ma koliko neprilično da je stojala njegovoj pustoj trbušini“ (101); no ne samo elita, i običan Nemac voli vojsku, što se vidi po podatku da je, 1909. godine, u Francuskoj iz vojske pobeglo 17.258 regruta, a u Nemačkoj svega 566 (103).

Kosić je te 1912. godine, dakle, jasno video da se Nemačka sprema za rat, i to protiv Slovena, budući da se „slovenstvo u školi predstavlja deci kao večni neprijatelj Germana… koje treba uništiti da bi se miroljubivi nemački narod mogao predati radu“ (164).

Uz Ruse, glavne nemačke žrtve u budućem ratu biće balkanski Sloveni. Prvo, zato što ih Nemci smatraju rasno-kulturno inferiornim. Kosić piše kako mu je književnik Aleksandar Rusvurm (Alexander von Gleichen-Rußwurm) rekao da je Nemcu dovoljno jednom da dođe na Balkan pa da lako poveruje „u teorije o inferiornim i superiornim rasama, o moralnoj dužnosti nemačkog naroda da gvozdenom metlom počisti Balkan, tu etnološku starudijarnicu“ (125; treba podsetiti da je balkanske Slovene Engels (ovde, str. 142; 145) nazivao „otpadom naroda“, a Marks narodima „s koca i konopca“ (ovde, str. 125).

A drugo, po uverenju Nemaca, „najprirodniji pravac za ekonomsko prodiranje nalazi se za Nemačku preko Balkanskog poluostrva, na Levant i Malu Aziju“ (246). Kosić navodi reči čuvenog Ernsta Hekela, profesora Univerziteta u Jeni: „Rad nemačkog naroda oko razvoja, kulture i civilizacije daje pravo nemačkom narodu da zauzme Balkan, Malu Aziju, Siriju i Mesopotamiju i iz njih istisne današnje nemoćne i nesposobne rase“ (303).

* * *

Nemci ni posle Prvog svetskog rata nisu izmenili svoj nadmeni stav prema Slovenima, a naročito prema Rusima – između ostalog i zato što od njih nisu poraženi ni u jednoj bici, iako su sam rat izgubili.

Dodatni razlog za potcenjivanje Rusa bio je taj što su Nemci verovali pojedinim ruskim intelektualcima ili ruskim književnim junacima, koji su o Rusima loše govorili. O tome piše Ivan Solonjevič (1891-1953) – beli Rus koji je u Nemačkoj proveo deset godina, uoči i za vreme Drugog svetskog rata (1938-1948) – u svojoj knjizi Narodna monarhija (1951; srp. prevod 2014).

Nemci su verovali ruskim intelektualcima kada su loše govorili o Rusima, prvo, zato što im se to uklapalo u sopstvene predrasude o Rusiji, a drugo, zato što su zdravorazumski zaključivali da ruski komentatori ipak najbolje poznaju svoj narod – ne shvatajući koliko su se pojedini krugovi ruske elite odrodili i postali stranci vlastitom društvu (Solonjevič, 124-126).

Nemci su, recimo, čitali Maksima Gorkog i njegovu knjižicu O ruskom seljaštvu štampanu u Berlinu (1922) i verovali da on daje pravu sliku ruskog društva. Taj esej, naime, kako Gorki kaže odmah na početku, govori „o ruskom narodu, jer je seljaštvo njegova većina“ (ovde, str. 5).

Ruskog seljaka, po Gorkom, odlikuje „mnoštvo sujeverja, bez ikakvih ideja“ (Gorьkiй, str. 9). Ruski seljak zapravo nije istinski religiozan: „razaranje (od strane boljševika – S. A.) manastira koje je narod duboko poštovao i koji su odigrali veliku istorijsku i religioznu ulogu – drevne Kijevsko-pečerske lavre i Trojice-Sergijeva lavre – nije izazvalo ni proteste, ni nemire u seljaštvu“ (Gorьkiй, 29).

Seljak nije ništa rekao ni kada su mesni sovjeti uništili sve mošti do kojih su došli. Pobunio se tek kada mu je uzeto žito za ishranu Moskve i Petrograda – dakle, tek kada se uplašio da će da umre od gladi (isto).

Ruski seljak, dakle, nema viših očekivanja, već ako mu se pusti da živi kako je navikao – s elementarnim potrepštinama – on će biti miran i poslušan.

Pisac M. Gorki je ruskog seljaka video boljševičkim očima

Ne postoji, objašnjava dalje Gorki (str. 23), nikakav „dobroćudni, zamišljeni ruski seljak, neumorni tragač za istinom i pravdom, o kome je ruska književnost 19. veka tako ubedljivo i prelepo pripovedala svetu“. Ruski seljak je, zapravo, tumači Gorki, primitivan i lenj, naučio je da trpi i da se zadovolji malim. Sav njegov svet su obzori njegovog sela, što se vidi iz poslovice: „Ne plaču u Rjazanu zbog suše u Pskovu“; nije ga mnogo briga ni za muke i patnje drugog Rusa, jer veruje da mu je on, u suštini, suparnik – kako kaže poslovica: „Ljudi umiru, nama pute utiru“ („Lюdi mrut – nam dorogi trut“; str. 37). Rus je navikao na muku i satiranje, pa i sam kaže: „Seljak je kao šuma, sečeš je i pališ, a ona sama od sebe raste li, raste“ (str. 38).

I takav, „teški ruski narod – lenj, nemaran i nedarovito opružen po svojoj zemlji“ („tяželый russkiй narod, lenivo, neradivo i bestalanno ležavšiй na svoeй zemle“; str. 42), boljševici sada, objašnjava Gorki, pokušavaju da poprave tako što bi od njega, po zapadnom uzoru, napravili „poslovni narod, nepoverljiv i ravnodušan spram svemu što nema neposredne veze s njegovim (čisto materijalnim – S. A.) potrebama“ (str. 44).

Pa kako onda Nemci kada ovo pročitaju, pita se Solonjevič (str. 270), mogu da odole a da ne krenu u osvajanje zemlje prepune idealnih kmetova, ljudi „večno pokornih sudbini“? „Cela nemačka koncepcija osvajanja Istoka bila je u celosti preuzeta iz dela ruskih intelektualnih vođa: glavne misli (o Rusima – S. A.) A. Rozenberga gotovo su doslovno prepisane od Maksima Gorkog“ (Solonjevič, str. 124; v. 149)

Gorki je, recimo, na drugom mestu, pisao o Rusima kao anarhoidnom mnoštvu koje nikada ne bi bilo u stanju da napravi državu da ga stranci nisu podjarmili ili postali njegova elita: „(Ruska) država je izgrađena gotovo slučajno, čisto mehanički, na iznenađenje većine njenih čestitih građana (Rusa – S. A.), snagom Vikinga, Tatara, baltičkih Nemaca i policajaca“ („(…)gosudarstva postroennogo edva li ne slučaйno, čisto mehaničeski, k udivleniю bolьšinstva ego čestno mыslящih graždan, silami varяgov, tatar, ostzeйskih nemcev i okolotočnыh nadzirateleй“; ovde).

Istu ideju gotovo doslovce ponavlja Alfred Rozenberg, nacistički ideolog, u čuvenom delu Mit Dvadesetog veka (1930): „Rusiju su zapravo stvorili Vikinzi. Germanski elementi uspeli su da unesu red u haos ruskih stepa i organizuju stanovništvo u državni oblik koji je omogućio kulturni razvoj. Ulogu Vikinga docnije su preuzeli hanzeatski Nemci i zapadni imigranti uopšte. Od Petra Velikog, baltički Nemci vodili su (rusku) državu, što se videlo čak i početkom 20. veka po uticaju snažno germanizovanih naroda Baltičkog primorja“ (ovde, str. 111-112).

Stoga, zaključuje Rozenberg, kada razmišljamo o budućnosti, ako je inertnim i nedržavotvornim Rusima potrebna gvozdena dadilja, nema nikakve sumnje da upravo Nemačka treba da igra tu ulogu (up. Solonjevič, str. 151).

Kod Rozenberga, takođe, pogrešna ocena Rusa nije dolazila samo od preuzimanja arogantnih ideja Gorkog, već i zbog komičnog nerazumevanja onoga što je Dostojevski napisao.

Alfred Rozenberg (Foto: FF Bauer, Berlin)

Rozenberg je tačno prepoznavao da je „Dostojevski lupa za rusku dušu“ (isto, str. 171; slično i Kisindžer: „To understand Putin, one must read Dostoyevsky“). Međutim, evo šta je o Rusima zaključio čitajući velikog pisca.

Ruski duh, po Rozenbergu, počiva na doktrini o patnji i saosećanju. „Dostojevski prilično otvoreno govori o apsolutnoj, duboko ukorenjenoj čežnji Rusa za patnjom, za neprekidnom patnjom, u svemu, čak i u zabavi; a ideja patnje usko je povezana s potčinjavanjem i odsustvom individualnosti“ (isto).

„Ima nečeg nezdravog, bolesnog, podmuklog u ruskoj krvi, što iznova i iznova frustrira (…). Baš kao što ranjeni čovek iznova i iznova proživljava i razgleda svoju ranu, tako će i čovek (Rus), bolestan od duše, razmatrati (beskrajno) svoja unutrašnja stanja“ (172).

„Dostojevski je sve što je bolesno, slomljeno i propalo proglasio ljudskim. (…) Poniženi i progonjeni postali su heroji, epileptici su postali predmet duboke brige čovečanstva, kao i neprilagođeni, poput propalih svetih prosjaka Srednjeg veka ili Simona Stilita“ (173).

„Lamentiranje Dostojevskog o snazi tame zapravo je bespomoćno mucanje otrovane krvi. Kao najveću vrednost ona stvara čežnju za patnjom, za poniznošću, za ljubavlju prema svima; to je potpuno suprotno prirodnim nagnućima; nekada je trijumfalni Rim oslobodio Evropu od otrova egipatskog, afričkog i asketskog mazohizma“, a danas će to da uradi nemački duh čiji su heroji Ahil, Faust, Leonardo, Vagner ili Fridrih Veliki – on će „obaviti pročišćenje, jednom zauvek, od ove ruske bolesti“ (174).

Rozenberg tvrdi da Smerdjakov, iz Braće Karamazovih, simboliše to rusko „sasređenje svega ropskog, lišenog ma kakvih viših težnji“ (173). Zato je s boljševicima – a setimo se onog što Gorki govori o boljševičkoj ideji svođenja Rusa na čisto materijalno – došlo do toga da je zapravo „Smerdjakov zavladao Rusijom“ (175).

Da podsetim, Smerdjakov kod Dostojevskog (ovde, str. 181) žali što Napoleon nije uspeo da porobi Rusiju: „i kamo sreće da su nas pokorili baš ti Francuzi, pametna nacija pokorila bi veoma glupu i prisajedinila bi je sebi“.

Valentin Nikulin kao Smerdjakov u filmu „Braća Karamazovi” (Foto: Sputnik)

Rozenberg iz svega ovoga zaključuje da su boljševici vrhunac degeneracije jednog „rasno i duhovno bolesnog nacionalnog tela“ (175), te da je tako degenerisanu masu, koja uživa u patnji, potčinjavanju i ljubavi prema svakom živom, lako pokoriti a središte ostatka deboljševizovane ruske države potisnuti duboko u Aziju (434).

* * *

I nisu samo Nemci, tih godina, pogrešno procenjivali Ruse i njihovu borbenost i vitalnost. Ruzvelt se u svojim zapisima seća da Čerčil uopšte „nije verovao u ruski otpor“ Nemcima; a čak je i tadašnji američki ministar vojske sumnjao da „ruski otpor“ Hitleru može da potraje duže od tri meseca (ovde, str. 355-6).

Kako su se samo svi iznenadili! Nemački ratni izveštaji iz 1941. puni su iskrene neverice – zar se tako tuče taj tupavi, lenji i anarhoidni ruski mužik? „Nismo mogli da se načudimo Rusima. Njih, uzgred, uopšte nije bilo briga što su im glavne snage poražene. (…) Čak i opkoljeni Rusi tvrdoglavo su nastavili da se bore“. (…) „Bilo je slučajeva kada je kompletna posada sebe dizala u vazduh, ne želeći da se preda. Izveštaji sa fronta potvrđuju da se Rusi bore do poslednjeg čoveka“ (isto, str. 140; 142; 144).

Američki novinari bili su, takođe, zaprepašćeni gledajući ruskog vojnika kako, s komadom bajatog hleba u zubima i sa slamom pod šinjelom (kako bi lakše plovio), prelazi polusmrznutu Odru i vodi konačnu bitku s poslednjim ostacima Hitlerove panevropske, rasno i kulturno superiorne, nepobedive armije (isto, str. 147).

Svi su zaboravili da su ti, navodno, kilavi, anarhični, mazohistički i primitivni Rusi prethodno „jednu za drugom smrvili najveće (tadašnje) vojne sile: Mongole, Poljsku, Švedsku, Tursku i Francusku“ (isto, 121). Poljaci su čak osvojili i zapalili Moskvu 1612, a Francuzi su isto učinili 1812. Ali, ratovi su se, nekako, svagda svršavali ruskim pobedničkim paradama u Berlinu, Parizu, Beču, Varšavi, Rimu, Stokholmu… „Ovamo su nadirali svi; i svi su doživeli jednu istu sudbinu: konačni i neumitni poraz“ (isto, 122).

To je ono što nazivam pogrešnom procenom zbog korišćenja iskvarenih izvora informisanja i nerazumevanja autentičnih pokazatelja. A takve greške, kada su veliki narodi u pitanju – poput ruskog, istorija teško oprašta.

* * *

Srbi su demografski mali narod, ali istorijski važan. I s nama je Zapad pravio greške, zbog čega smo ih više puta iznenadili („nepredvidljivi Srbi“; die unberechenbaren Serben) – samo zato što su nas pogrešno procenjivali. A to je često bilo jer su odveć verovali ovdašnjim poznavaocima. Problem je što su ti „poznavaoci“, najčešće pripadnici kompradorske (autokolonijalne) elite, odavno bili presekli vezu sa sopstvenim narodom, poznavajući Srbe samo na nivou negativnih autostereotipa.

Mnogo sam već pisao (recimo, ovde, ovde ili ovde) o drugosrbijanskoj mentalnoj matrici, koja uključuje naopako (dakle, neistinito) viđenje sopstvenog naroda. Stoga, kad Zapad, kao glavni izvor obaveštavanja o Srbiji (na osnovu kog obrazuje mišljenje o nama), koristi ono što im kažu tzv. liberal Belgrade groups, onda je shvatljivo zašto ima pogrešne procene i donosi pogrešne odluke.

Za ovu priliku, navešću, kao svojstven, primer kako je Zapad, početkom dvehiljaditih, formirao mišljenje o tome koliko je Srbima stalo do Kosova. Zapadnjaci su koristili dva izvora informacija: 1. istraživanja javnog mnenja i 2. mišljenje poznavalaca.

Recimo, u istraživanju javnog mnenja Srbije, iz juna 2003. godine, utvrđeno je da se s iskazom „Kosovo i Metohija su izgubljeni za Srbiju“ slaže čak 55% ispitanika, 23% nema stav, dok svega 22% ne misli tako (ovde, str. 70).

I druga istraživanja, ekskluzivno rađena za zapadne naručioce, često su pokazivala isto. No, bilo je to, najčešće, jer su Zapadnjaci, kao izvođače istraživanja, po pravilu angažovali ljude iz liberal Belgrade groups. A oni su otprilike ovako postavljali pitanje: Do čega vam je najviše stalo – do posla; zdravlja; porodice; sigurnosti; dece; Kosova…?

Na osnovu tako formulisanih pitanja naši liberaši slali su, zatim, izveštaje kako je Kosovo za Srbe, po prioritetu, negde na poslednjem mestu. I Zapad im je verovao.

Takođe, i tzv. kreatori javnog mnenja iz liberal Belgrade groups servirali su zapadnjacima sopstveno mišljenje kao mišljenje svih Srba. A ono je, gle čuda, savršeno odgovaralo zapadnjačkim stereotipima, predrasudama i wishful thinking projekcijama.

Aleksandar Tijanić (1949–2013). Foto: Kurir/Dado Đilas

Evo primera. Čuvene su večere u Američkoj ambasadi na kojima američke diplomate razgovaraju s našim medijskim radnicima. Kako mi je ispričao jedan od njih, u razdoblju 2000-2004, među najglasnijim u objašnjavanju da je Kosovo za Srbe deveta rupa na svirali bio je Aleksandar Tijanić. „U Srbiji je do Kosova stalo samo patrijarhu Pavlu!“ – sentenca je iz Tijanićevih vehementnih izlaganja koja je prisutnima ostala u sećanju.

Da ne bude da se oslanjam na rekla-kazala – evo programskog teksta koji je Tijanić upravo u to vreme (2003), objavio u NIN-u: „Šta će Srbima Kosovo“.

U tom članku, Tijanić lepo objašnjava da „Srbi masovno lažu da vole Kosovo“, koje je za njih tek „lažna zakletva“ . To se vidi iz činjenice da su Srbi, 1999. godine, „ostavili Kosovo pevajući“, a što je, po Tijaniću, „racionalno, ohrabrujuće, čak“.

„U prethodnoj deceniji“, objašnjava dalje Tijanić, „razoreni su svi nacionalni mitovi“, a Srbi su sada jednostavno, „nacija kostimirana i preparirana da krene na sopstvenu sahranu. Da se najede i napije na daći, iznad nameštaja od čamovine“.

I upravo takvim „osiromašenim, smanjenim, apatičnim Srbima – usred borbi za bukvalno preživljavanje“, poentira Tijanić, „eksponencijalno opada interesovanje za Kosovo“. „Zato je nulta tačka početka stvaranja srpske budućnosti – izbacivanje Kosova iz unutrašnje srpske politike. Šta je to sem priznavanja faktičkog stanja?“.

A sada, obratite pažnju na činjenicu da je Aleksandar Tijanić, koji je ovako pisao (i govorio) 2003. godine, naredne godine postao dikrektor RTS-a.

Zatim, obratite pažnju na to da je Tijanića – koji je imao takav stav o Kosovu – za direktora RTS-a postavila vlada za koju se i danas može reći da je među patriotskijim vladama posle 5. oktobra.

Konačno, obratite pažnju i na činjenicu da je Tijanić ostao na mestu direktora RTS i pošto je pala prva Koštuničina vlada; i pošto je pala druga Koštuničina vlada; i pošto je pao Tadić; i pošto je vlast, najzad, preuzeo Vučić…

A i da nije umro, Tijanić bi, najverovatnije, i danas bio direktor „javnog servisa evropske Srbije“.

„On je bio izbor istinske srpske duboke države. A njom vladaju zapadnjaci“, objasnio mi je ovaj fenomen dobar poznavalac medijsko-političkih prilika u Srbiji.

„Ta duboka država bila je, u najvažnijim stvarima, iznad Koštunice; bila je iznad Tadića; bila je iznad Dačića; a sada je u mnogo čemu i iznad Vučića. Tijanić je bio njen izbor, kao neko ko je imao da objasni Srbima da je Kosovo izgubljeno“.

Evropski put Srbije, (Karikatura Tošo Borković)

Ali sve procene iz 2003. godine, ili one iz 2008. godine, da su Srbi digli ruke od Kosova – zbog čega valja udovoljiti maksimalnim arbanaškim zahtevima – pokazale su se pogrešnim. Zbog toga Zapad i danas, 2019. godine, glavinja sa Srbijom oko Kosova.

Zapadnjaci se sada nadaju da će im to ipak, u dogledno vreme, završiti političar koji je koncentrisao koliko god je preostalo vlasti u jednoj (polu)koloniji. Ali, šta će on naposletku uraditi, to uistinu još niko ne zna (mada, na osnovu Brisela 1 i 2, kao i njegovih izjava, većina patriota očekuje najgore).

Ali i da potpiše, zapadnjaci treba da znaju da to neće biti kraj.

Jer mi smo Srbi.

Die unberechenbaren Serben.

………………….

IZVOR: https://stanjestvari.com/2019/08/31/antonic-zasto-zapad-ne-razume-srbiju-rusiju/

Podeli:

Postavite komentar

avatar
  Subscribe  
Notify of