NATO, Politika, Rusija, Srbija

Evangelie ot Vučiča

Najprostije rečeno, ili fudbalskim rečnikom objašnjeno, ruski tim odigrao je lakšu trening utakmicu i postigao cilj, dok se srpski tim izlomio na terenu i sam sebe potpuno deklasirao. Zapravo, srpska pozicija bila je bedna

Piše: Slavko Živanov
Dugo najavljivana i sa srpske strane s oduševljenjem dočekana poseta predsednika Rusije, Vladimira Putina završila se bez velikih iznenađenja, bez velikih preokreta, što je inače, objektivno, i očekivano. Ono što nije bilo očekivano predstavlja poduži spisak sablasnih kompromitacija, blamova i sramote koje je srpska vlast prikazala pokazujući se u svojoj nagosti primitivizma, prstakluka i naprednjačke imbecilnosti. Takođe, po obodu ovoga događaja, u polju onoga što jeste sekundarno ili čak tercijalno, viđeno je Vučićevo pravo grabljenje što dnevnopolitičkih, što stranačkih poenčića. Kad je reč o Putinu, on je sekundarne benefite ubrao uglavnom na spoljnopolitičkom planu, ali ne samo tamo.
Apstrahujući osnovne, suštinske domete ove posete, moglo bi se u jednoj rečenici reći da su dvojica predsednika odlučila da spoljnopolitičkom taktikom ojačaju sopstveni unutarpolitički položaj. S tom razlikom što je Putin to činio iz državnih razloga, razloga koji su sinhronizovani sa strateškim ruskim državnim i nacionalnim interesima, a Vučić je to činio iz pukog vlastoljublja, strančarenja i bizarnog privatizovanja opšteg u korist ličnog interesa. I u tome se ogleda i sva beda i nesreća malih naroda u pokušaju da se oni takvi kakvi jesu, učine većim jer su u društvu velikih, jakih i poštovanih. Dakako, kad se o Srbima govori kao o malom narodu, misli se, pre svega, na rukovodstvo koje ga predstavlja.
Pitanje čiji odgovor, kako se to kaže, vredi milion dolara, postavljeno je takoreći otkad je u etar emitovano da će Putin odlikovati Vučića Ordenom Aleksandra Nevskog, a glasi: “Što to Rusiji treba?” Šta Rusija time dobija i čime je to diktator Vučić zaslužio? Ovo pitanje sada je aktuelizovano i pojačano i nije jednostavno na njega odgovoriti, jer se razlog ne definiše kroz nekakvu metričku konotaciju, niti objašnjava kakvom najjednostavnijom konkretnošću, poput baze, gasovoda, pristupanju ODKB… Poseta Putina ne bi trebalo da bude misteriozna jer treba imati u vidu da je borba za ostvarivanje ruskih strateških interesa kontinuirani dinamički proces. To čine sve sile na planeti, a Rusija osobito, i Putin osobito, jer nema boljeg primera u savremenoj istoriji čovečanstva kako jedna supersila kontinuirano, dinamično jača svoj uticaj koračajući uglavnom malim koracima i služeći se greškama neprijatelja, što čini suštinu ruske taktike. Dakle, ova poseta predstavlja malu stepenicu ka osiguravanju ruskog prisutva na Balkanu, a imajući u vidu i politički trenutak u kojem je izvedena, možemo da istaknemo i da ovakav manevar najviše boli moćne ruske neprijatelje.
Drugo, valja naglasiti da se Rusija ne meša u unutrašnja pitanja suverenih država, a osobito to neće raditi u slučaju Srbije, ne zbog toga što je Srbija suverena, jer to nije, nego zbog toga što je Rusija smatra suverenom. Zato ruska administracija poštuje i uvažava svaku vlast u Srbiji, pa bila ona makar i ovakva kakvu imamo. Očekivanja da će Rusija, po ugledu na zapadne imperijaliste, imati političke favorite, i svoje diverzante u Srbiji nisu utemeljena. Jer, interes Rusije nije da ima dobre odnose sa nekom političkom organizacijom ili strukturom u Srbiji, već je njen interes da neguje dugoročne čvrste prijateljske i korektne odnose sa Srbijom, ma ko u njoj bio na vlasti. Dakle, i na ovom primeru vidimo da takva politika pre svega vodi računa o sopstvenim strateškim interesima koji su u skladu i sa našim interesima.
Treće, NATO agresivno pokorava Balkan i bilo bi neodgovorno da Rusija digne ruke od jedine države na Balkanu čije stanovništvo prezire NATO, gotovo kao i Rusi. I zato, ma koliko veleizdajničke srpske vlasti šurovale sa monstrumima iz anglo-saksonskih okupatorskih armija, Rusija neće ignorisati većinsko raspoloženje i odnos srpskog naroda prema NATO. To je za Rusiju potencijal, a za Srbiju nada.
Posmatran parcijalno, međutim, ovaj trenutak za Rusiju ne znači puno. Mogli bismo čak da se delimično složimo sa rusofobima i kažemo da je ova poseta Putina nepotrebna i suvišna, te da mnogo više pomaže Vučićevoj političkoj stabilnosti, nego što donosi korist Rusiji. Ali, istovremeno poseta i za Putina nosi veoma povoljnu konotaciju. Verovatno nikada nećemo saznati šta je sve Putin doneo i odneo ovom prilikom. Ali čak i ruski mediji su kao top-temu preneli da je Putina dočekalo “oko 130 hiljada Srba”, da je “posetio Hram Svetog Save”, da su ga dočekali “migovi koji su isporučeni iz Rusije”, da je “vozio Vučića u svom automobilu `Aurus`” i da je “dobio na poklon šarplaninca Pašu”, a tek negde pri kraju izveštaja su citirali Vučića (“kako je najavio predsednik Vučič” (sic)) o nekakvom obimu saradnje između Rusije i Srbije u iznosu od 200 miliona evra sa tandencijom da to dostigne 600 miliona, što je, inače u dobroj Vučićevoj praksi da će sve biti mnogo bolje, ali samo što nije. Dakle, ni ruski mediji nisu naveli ništa što bi mirisalo na epohalno otkrovenje i pomak u rusko-srpskim odnosima, nego su se zadržali na marketinško-propagandnoj fazi Putinovog aktivizma u kojem se obično fotografiše do pola go, a sa štapom za pecanje ili snajperskom puškom u ruci, u zavisnosti od potreba koje nameće maketing kampanja.
Najprostije rečeno, ili fudbalskim rečnikom objašnjeno, ruski tim odigrao je lakšu trening utakmicu i postigao cilj, dok se srpski tim izlomio na terenu i sam sebe potpuno deklasirao. Zapravo, srpska pozicija bila je bedna.
Polazeći od toga da je miting dobrodošlice Putinu zapravo bio iskrivljen odraz u ogledalu subotnjih protesta nezadovoljnih građana koji je trebalo da pokaže da Vučić može da dovede više građana u Beograd od opozicionih lidera, građanskih udruženja i svega ostalog što stoji iza pokreta “Jedan od pet miliona”, pa preko kolone, šetnje, transparenta na čelu kolone, slogana “Jedan od 300 miliona”, pa sve do povika “Đilasu – lopove”. Sve to, bilo je s namerom da se karikiraju građanski protesti, da im se izgradi kontra-teg, odnosno da se Vučiću, koji je u ozbiljnom nokdaunu, makar kupi vreme. S jedne strane ogromna politička figura Putina, s druge strane masovan miting trebalo je, po Vučićevoj zamisli, da mu obezbedi funkcionalnu platformu za spasavanje, barem za dogledno vreme.
Drugi, veoma važan segment uticaja posete, Vučić bi hteo da ostvari u svom statusu prema tzv. zapadnim silama. Očevidni su nervoza, zategnut odnos, toplo-hladna relacija Vučićevih dojučerašnjih mentora sa zapada prema svom dojučarašnjem najboljem đaku. Nema više hvalospeva i oda Vučićevoj „demokratskoj“ i „dobroj“ vladavini. Sve je više kritika i opomena i zato Vučić namiguje Rusiji tako da to primeti EU i Amerika. To je zapravo samo njegov trapav, i veoma primitivan pokušaj da simulira balansiranje između Rusije i NATO. Jasno je da na Zapadu nisu oduševljeni stotinom hiljada ljudi koji su došli da pozdrave Putina. Tu se Vučić debelo preigrao i to mu sasvim sigurno neće biti oprošteno. Jeste miting bio zbog Vučića, a ne Putina, ali to ne zna ni javnost u Rusiji, a još manje mnjenje u EU, Britaniji ili Americi. Sada treba tim rusofobima objasniti erupciju srpske rusofilije, zemlje koja ne hrli ka Rusiji, nego baš ka EU. Međutim, kandže u kojima su vladajuće elite u Srbiji toliko su jake, da zapadne sile nemaju čega ozbiljnog da se plaše. Zato je ovaj Vučićev manevar prepisan iz odavno ispričane bajke o nepoznatom „junaku“ koji je plašio mečku rešetom. Doduše, možda u ozbiljnost te pretnje može da poveruje samo Vučić i njegov stručni tim šumara, neurotičara i secikesa, ali Zapad će brže u Srbiji naći novoga kalifa, nego što će ovaj stari stići da pokupi kofere.
No, sve ovo rečeno nije tajna. To je vidljivo svakome ko zaista može da sazna i razume šta čita. Isto tako, sve to nije nepoznato ni Putinu koji je gospodstveno istrpeo Vučićevo bezobrazno i prostačko insistiranje da se ipak obrati naprednjačkoj stranačkoj publici, pa je čak oćutao i nagovaranje patrijarha Irineja da se ovaj uključi u ovu skarednost. Malo je reći da se na licima ruske delegacije mogla prepoznati frapiranost amaterizmom i haotičnošću protokola kao i neprihvatljivom količinom improvizacije. Gungula, glasna muzika, razmena poklona na livadi, urlanje gomile, pomahnitali policajci koji jurcaju da uhvate selfi s Cecom, pa i Ceca kao takva, kliberenje Maje Gojković i Selakovića, samo su delići mučne atmosfere…
Posebno mesto u hepeningu imali su i velikodostojnici SPC. Onomad su Toma Nikolić i patrijarh Irinej, takođe utisnuli kamenčiće u mozaik i simbolično započeli rad na njemu. Bilo je to krajem maja 2017. godine. Iako je tada obećano da će se mozaik raditi osam meseci, sada vidimo da završetak kasni samo godinu dana. No, u skladu sa poslovicom „bolje ikad nego nikad“, poslednje kamičke zacementirali su: opet patrijarh, a umesto Tome, Putin i Vučić. Valjda je ovim poslednjim utisnućem, mozaik sasvim završen. Odmah potom videlo se i čulo da patrijarh Irinej ističe da ćemo biti “veoma blagodarni”, za pomoć koju nam je Rusija dala za izgradnju hrama, mada je snimak čudno montiran i secnut, kao da je, ne daj bože, patrijarh zatražio još novaca, a neko kasnije, u montaži, smatrao da to ne bi trebalo da ostane zabeleženo, pa brže-bolje nalepio futur „bićemo blagodarni“, na perfekat „dao donacije“. Razumeli bismo i da je patrijarh pao na kolena pred Putinom zamolivši ga da učini sve što može ne bi li sačuvao srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, da ne dozvoli da se otkine deo svete srpske zemlje, ali izgleda da se u tom trenutku nije setio ničeg bitnijeg od dolara ili evra. Zbog toga je valjda i svečana delegacija SPC birana pažljivo. Po kriterijumu političke korektnosti i podobnosti kako se ne bi Vučiću učinila kakva neprijatnost u vidu pominjanja celovitosti, integriteta, nepovredivosti državnih granica, suvereniteta Srbije i očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Da je bilo drukčije možda bi se neki vladika, s viškom ugleda u narodu, a manjkom poltronizma drznuo da saopšti kakvu bolnu istinu i kaže šta zapravo Vučić radi Srbiji i njenim građanima. Zbog toga je sve preventivno umiveno i hendlovano sa sve vrhom SPC i njihovom blagodarnošću za donacije. To se valjda krsti kompenzacijom.
Mnogi, doduše, ništa od navedenog nisu primetili, a i da jesu ne bi im zasmetalo. Vučić, prvi, više voli da veruje u svoje predstave negoli u objektivne događaje. Milija je srcu lepa neistina, nego ružna istina. Zato će, sasvim sigurno, nastaviti dalje ohrabren navodno još jednom izvojevanom pobedom. No, i u toj računci ima jedno ogromno “Ali”, koje “devojci sreću kvari. To “Ali” kad je reč o mitingašima govori da podrška koju neko dobija kompenzirajući je sa 1500 dinara ili pet litara mleka, koliko su mitingaši dobijali, ili podrška koja je obezbeđena na osnovu pretnje otkazom u javnom preduzeću ili upravo dobijenim radnim mestom na određeno vreme i za minimalac, nije pouzdana garancija kvaliteta lepka za fotelju. Morao bi Vučić da se podmaže mnogo efikasnijim sredstvom ako bi želeo kakvu jaču garanciju za dugogodišnju vladavinu.
Sasvim je izvesno da je u Beograd organizovano doveden veliki broj ljudi, sasvim je mogućno da je taj broj veći od sedamdeset hiljada, a da je na mitingu bilo više od sto hiljada. Izvesno je i da se niko tim ljudima nije obratio i da su svi oni došli da otprate doček Putina preko video-bima, recimo. Mnogi od njih sasvim sigurno bi sve to radije gledali, ukoliko bi uopšte pratili, iz svojih kuća, a uz televizore. Ali, aktivisti SNS im to nisu dozvolili. Poterali su iz unutrašnjosti ljude, takoreći gole i bose koji su u Beograd stigli nevoljno ili nesvesni uloge koja im je dodeljena. Nekima su dnevnica, sendivič i pet litara mleka bili dovoljna nagrada, a množina je boravak na mitingu imala kao radnu obavezu. Dakako, bilo je i nešto onih, sigurno manje od pet odsto, koji su tu bili voljno i svesno, orni da pokažu svome vođi koliko ga vole i koliko su mu lojalni. Oni nisu ni goli ni bosi jer su se tokom te ljubavi debelo nafatirali. Ali, čak ni oni, vrlo brzo, neće glasati za svoje sadašnje božanstvo. Zapravo, oni će ga se među prvima odreći sa gađenjem i tvrđenjem da nikada o njemu nisu kazali lepu reč, upirući pogled u nekog nastupajućeg, grabeći da dohvate baš njegovu, novu člansku kartu.
Iz ovih razloga čitav događaj stvara mučnu sliku u kojoj je domaćin, srpska strana, koristeći državne resurse, trošeći državni potencijal, unižavajući i građane i tradiciju i državu zapravo opet otkinuo i zgazio dobar deo bolje budućnosti. Učinili su to zbog kratkoročne stranačke koristi koja će izvetreti već do sledećih izbora. Ostaće samo sramota i prezir.

Podeli: