Politika, Srbija

Delioci plena

Neki su od svog stranačkog programa sačinili groblje ideja, ciljeva, načela i principa. Spisak njihovih stremljenja jezivo je groblje potonulih brodova, a ne energija prosperiteta i boljitka. Idejno i ideološko bauljanje tih stranaka dakako govori o tome da su spremni da slegnu ramenima nad činjenicom da su svi „ugaoni kamenovi“ njihovog programa razbacani. Štaviše, spremni su da pronalaze manje-više (ne)uspešna opravdanja za to ostajući na vlasti iako su vlast postali zbog tih ideja, a ne opravdanja

Piše: Slavko Živanov

Kažu da pred klasikom „Prohujalo s vihorom“ niko ne može ostati ravnodušan. Naše su emocije daleko od ravnodušnosti jer smo mi u vihoru živeli dvadeset godina. Prohujalo je nad našim glavama i sa nama, u nekom drugom žanru, ne čak ni u filmu.

Reč je o modernom kosovskom ciklusu koji je razvijan krajem XX veka. Sećam se mitinga na kojem sam kao brucoš bio, takođe organizovan om na platou Savezne skupštine 1988 godine . Nije bilo toliko ljudi. Pre nekoliko dana opet isti plato. Opet Kosovo. Ali, nije reč ni o analogijama , a galantno propuštam i sjajan početak jedne solidne eksplikacije krize identiteta. Nije to. Šta nam se to desilo između ta dva događaja?

Strepim da bi mnogi mogli da pomisle da je organizovanjem mitinga vlast značajnije posvedočila o svojoj samosvrhovitosti negoli što bi njime stvorila sredstvo za zadrža vanje Kosova . No, bolje je s mitingom nego bez njega. Da je kojim slučajem poživeo, Slobodan Milošević bi pored izricanja najtežih presuda u Hagu, doživeo aktuelizaciju premisa i činjenica koje su bile utkane u osnovne pravce njegove spoljne politike. Da li bi to bilo dovoljno za ličnu satisfakciju ne znamo, ali Srbiji od toga sigurno ne bi bilo lakše. Sada je ovoj vlasti preostalo možda i da ga rehabilituje. Time ne izričemo nikakve vrednosne sudove, ne dajemo bilo kakav kvalifikativ. Hoćemo samo da pitamo. Javno, jasno, bez uvijanja, skrivanja pogleda, gledanja u zemlju – da li je Milošević bio u pravu kada je onako, setićemo se kako, govorio „o novom svetskom poretku“, Zapadu, Americi, siledžijstvu? Ako neki tvrde sada ono što je Milošević tvrdio onda, ne može biti da je samo Milošević grešio. Ili su grešili i jedni i drugi, ili nije grešio niko. Nevolja je, međutim u tome što te politike različitih aktera nisu bile sinhronizovane, pa smo tada govorili da Milošević greši, a on je nama poručivao da smo izdajnici. Pa, ako sada i te premise dodamo našim dilemama onda bismo, s pravom mogli da se zapitamo da li smo zaista bili izdajnici? Ili samo budale, pa sada hoćemo da se iskupimo, ili dokažemo da smo se opametili?

Čedomir Jovanović je izgleda uvideo ovu zamku, pa je i dalje tvrdo na liniji antimiloševićevske politike. Milije mu je da ga mnogi nazivaju i doživljavaju izdajnikom . Nekako je navikao na to još od onog vremena. On je protiv Miloševića toliko da sebi može da dozvoli da kaže (ne baš ovim rečima) – nosite Kosovo, neka vam je ` alal. I sigurno bi tako uistinu i bilo kada bismo naivno verovali u utopističku tvrdnju da se političari politikom bave samo zbog opšteg, nacionalnog, državnog interesa, dobrobiti i boljitka svih građana, a sve što govore uistinu jeste i odraz njihovih uverenja, stavova, namera htenja… Da ni u kom slučaju nisu kadri da govore samo ono što birači žele da čuju, a da nipošto neće da rade suprotno od onog što govore itd. U politici, naime, ima skrivenih motiva, razloga i povoda i oni time što su skrivani od strane samih političara ne gube važnost, naprotiv. Drukčije rečeno, svi ispredeni traktati o suštastvenoj Čedomirovoj doslednosti i principijelnosti mogu se okačiti o mačkov rep, jer je čovek bio na vlasti. Videlo se kako i šta radi, na šta je spreman i koliko je iskreno u tome. Tako da je izvesnije to da je LDP samo omeđio svoju teritoriju po kojoj želi da se kreće, da je brani, nego što možemo da verujemo da je reč o istinski demokratskoj partiji koja se zalaže za demokratsku praksu, vladavinu prava i zakona, pravnu državu. Ali, to „pokrivanje“ Čedomir radi dobro, veoma dobro, bolje od svih političkih aktera sadašnjosti i tu je kraj ovoj digresiji, ali i distinkciji.

Utisak je , slikovito, to da smo poslednjih dvadesetak godina nesumnjivo proveli u pravoj balkanskoj krčmi. Zadimljenoj, memljivoj, uz glasnu muziku i puno alkohola. Toliko smo se dobro provodili i napijali da nam se činilo da smo samo jednu noć tu. Kada je prohujalo, oteturali smo do kuće i naspavali se, ali smo se probudili sa teškim mamurlukom. Sećamo se događanja maglovito, mnogih se i stidimo. Hteli bismo da nam što pre bude dobro, bez glavobolje i mučnine, a i da zaboravimo na taj „provod“. I bilo bi tako da se nismo pobili, inventar polomili, novce potrošili , a imanje propili. Plaća se valjda neki ceh. Ne Kosovom. Irelevantno je koji je Srbin izgubio Kosovo, koji je Srbin proćerdao preduzeća, koji je zaustavio integracije (da li je) , a koji su se obogatili na nesreći naroda. Tu smo – gde smo – sopstvenim zaslugama. Da li Koštuničinim, Tadićevim, Đinđićevim, Miloševićevim, Titovim, Karađorđevićevim. Osim Tita svi ostali bili su Srbi , a svi su imali i svitu oko sebe koja je kriva bar koliko i oni . Naravno ni jedan jedini nije posebno kriv, niti „krivlji“ od drugih , rekli bismo ovom prilikom . Ponajviše su odgovorni oni koji su ih sledili jer smo svaki od nas, kao kamičak po kamičak u mozaiku, dozvolili da nas uveravaju da oni najbolje znaju, bolje vide, da im verujemo da su sposobni i žele dobro Srbiji. Možda su i želeli i žele, ali sada je to irelevantno jer su bitni rezultati.

Gde smo sada i kuda ćemo ? Da li je ikom od njih „palo na pamet“ da je objektivno odgovoran? Da vrši najodgovornije državne funkcije u trenutku kada država prestaje da postoji, a deo teritorije joj se otkida? Je li to isto što i poplava u Jaši Tomiću, Božje volje delo, pa se nove kuće mogu izgraditi i još pride malo privatno o budžet „očešati“? Neki tvrde da je kukavički dati ostavku u teškom trenutku za državu. Evo , priznajem da sam plašljiv i kukavica i valjda je dobro za Srbiju da takav nisam vlast, jer ja ne bih mogao da sa vlasti gledam kako otkidaju i Srpsku Krajinu, a kamoli Crnu Goru i Kosovo i Metohiju. A neki su od svog stranačkog programa sačinili groblje ideja, ciljeva, načela i principa. Spisak njihovih stremljenja jezivo je groblje potonulih brodova, a ne energija prosperiteta i boljitka. Idejno i ideološko bauljanje tih stranaka dakako govori o tome da su spremni da slegnu ramenima nad činjenicom da su svi „ugaoni kamenovi“ njihovog programa razbacani. Štaviše, spremni su da pronalaze manje-više (ne)uspešna opravdanja za to ostajući na vlasti iako su vlast postali zbog tih ideja, a ne opravdanja. Sada ni ne pokušavaju da se opravdaju nego su ljuti na sve oko sebe, ali opet ostaju na vlasti. Moglo bi se pomisliti, a zbog toga najviše strepim, da bi mnogi mogli da pomisle da se sa njihovog stanovišta i smak sveta može slobodno dogoditi samo ako to podrazumeva njihov opstanak na vlasti. I tu se sada postavlja pitanje šta je motiv tog strahovito grčevitog, po svaku cenu, opstanka na vlasti kada se jasno vidi i svima je vidljivo, da im je sopstveni program urušen, anahron, doživeo katastrofu ili barem postao neostvariv. Šta su im to ciljevi i strategija? Ili im je cilj sam po sebi vlast, ili ima i drugi cilj – podela plena na primer, svakojakog i svakovrsnog plena…

Razumevanja moralnosti, časti, odgovornosti u politici su relativizovane do apsurdnosti. Zato postoji takav komunikološki šum u pričama koje nam političari pričaju, a koje mi čujemo, ali ne razumemo. Njihovo delovanje i razmišljanje zapravo je apsurdno, a pokušava se predstaviti časno, moralno i odgovorno. Zbog toga su mnogi, mnogi od njih zaslužili penziju. Ali, iluzija je i utopija da će oni to razumeti sami i otići dobrovoljno. Da su hteli, to bi učinili, jer pravih prilika za to bilo je sijaset. Vreme je da im se omogući da napuste vlast.

post scriptum:

Ah, da: o onim izgredima posle mitinga ne treba iznositi nikakve kvalifikacije. Valjda je svakome jasno o čemu je reč i valjda svako o tome ima stav. Umesto toga parafraziraću stav jednog zapadnog diplomate kojeg neću imenovati jer mi je u ličnom prijateljskom razgovoru rekao da svaki ozbiljniji fudbalski derbi u zapadnim gradovima nanosi više materijalne štete nego što je to bio slučaj u Beogradu. S druge strane, neke malo dostojanstvenije zemlje nakon secesije , diplomatskom osoblju zemalja koje toj teritoriji priznaju nezavisnost, onemogućile bi slobodu kretanja, lišilo slobode i drastično suzile prava i slobode…. Ništa mu nisam odgovorio, začuđen i takvom mogućnošću gledanja na stvari .

Objavljeno na sajtu NSPM, 01.03.2008. (http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/delioci-plena.html)

Podeli: