Balkan i susedi Srbije, Gost Autor, Društvo, Kultura, Politika, Republika Srpska, Slobode, Srbija

GROGIRANA PAMET O “BOSANSKOM JEZIKU”

          Povelja Kulin Bana iz 1.189 godine pisana je na ćirilici

Pogled na „bosanski“ jezik — iz „sandžačkog“ ugla

  • Hercegovački muslimani:“Znamo mi svoje poreklo koje većinom kao i vaše potiče od pravoslavnih praoca, a znamo i to, da je naš jezik čisto srpski. Hoće li vam ovo dosta biti?
  • Ima ideja za suštinsku decentralizaciju Republike Srbije u kojoj bi Sandžak bio posebna izborna jedinica“, preko onih „da se državni simboli — grb, zastava i himna — usklade sa stanjem na terenu“ („državni simboli moraju biti potpuno neutralni“)…
  • Evropa je postala savez zločinačkih država kome više ni Engleska kao najveća svetska zločinačka nacija neće da pripada, ali i ono što je u njoj ostalo najčešće se u to društvo upisivalo zločinima
  • I u Bosni i u „Sandžaku“ Bošnjak znači ‘žitelj, stanovnik Bosne, Bosanac’
  • Kako meže postojati „bošnjačka književnost“ ako nema „bošnjačkog jezika
  • U Sandžaku nema ni srpskog Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, niti srpske države pa ostaje nejasno koja se to „bošnjačka opcija“, našla „u službi velikosrpske politike“ ako se jedan „državni univerzitet“ i njegova katedra za srpsku književnost i jezik svela na servis za brukanje i te književnosti i jezika za čije je studije utemeljena.
  • Srpsko Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja moralo bi se prizvati pameti: umesto što rasprodaje i srpsku školu, i srpsku istoriju, moglo bi se vratiti onim izvorištima s kojih je krenulo kad se prvi put među Srbima oglasilo. I moglo bi proveriti ko mu i po kojim merama kroji školski sistem.

Piše: Dragoljub Petrović

Na prvom svebošnjačkom teferiču (u sarajevskom hotelu Holiday Inn 27. sept. 1993.) neka čudna pamet odlučila je da „be-ha nosioci islamske veroispovesti“ potonu u san kao Muslimani, a da se sledećeg jutra probude kao Bošnjaci. I taj će teferič ostati „zabilježen“ po tome što su na njemu navučene nove magle na identitet i „Muslimana“ i „Bošnjaka“ jer su oni koji su tu pamet obrazlagali učili škole kod različitih učitelja i nisu se u razjašnjavanju tih problema najbolje snalazili.

Pa nam svoju istinu, recimo, na sledeći način „zamotava“ prof. Muhamed-Tunjo Filipović: „Tko smo mi Bošnjaci? Mi Bošnjaci smo onaj dio našega prvobitnog bosanskoga naroda koji kontinuira svojstvo narodnoga bića ove zemlje, ostvaruje unutar toga bića povijesni smisao i sadržaj ove zemlje i nosi njeno povijesno i državno pravo. Mi smo, dakle, nasljednici onoga što je Bosna kao zemlja, kao država i kao povijesni subjekt bila i jest. To naše svojstvo nikoga ne isključuje iz sudjelovanja u tom naslijeđu i njegovoj perpetuaciji, ali ne će biti žrtva parcijalnih odluka dijelova prvobitnoga bošnjačkog naroda identificirati se i vezati za narodnosnu ideju, interese i državno pravo nekih drugih država i naroda“.

Filipović time „aludira na tvrdnju da su bosanski katolici i pravoslavci isprva bili Bošnjaci po narodnosti, ali su se u 19. stoljeću zbog zajedničke vjeroispovijesti identificirali s Hrvatima, odnosno Srbima.“ Tako je govorio drug Tunjo idući za onom naukom koju [mu] je utemelji[va]o Broz, ali se sa njom nikako ne mogu uskladiti neke druge, mnogo — razumljivije, činjenice.

Područje na kome većina stanovnika govori bošnjački jezik (podaci iz 2006. godine)
Sva Bosna je bila srpska i to makar do prvih decenija HH veka

Jedna je od njih ona da je, stotinak godina ranije, „nekoliko Hercegovačkih Muhamedanaca za sve ostale“ »prevelo« gornje Tunjine reči na mnogo razumljiviji jezik upozoravajući i svoje porednike „latine“ (koji po Bosni pokušavaju da šire „novo hrvatsko ime“): Znamo mi svoje poreklo koje većinom kao i vaše potiče od pravoslavnih praoca, a znamo i to, da je naš jezik čisto srpski. Hoće li vam ovo dosta biti? Ako ushtijete pripravni smo iako vakat nije da vam i uz druge možda srpskije gusle zagudimo“.

S tom je pojedinošću povezana i jošjedna: „Bošnjaci“ su samo starije ime svega onoga „bosanskoga naroda“ kojim su označavani Tunjini „pravoslavni praoci“ i njegovo verbalno tamburanje ne može poslužiti kao zavesa iza koje će se sakriti najprostija istina da je sva Bosna bila srpska i to makar do prvih decenija HH veka (a njena glavnina možda i do onoga vremena koje je obeležio Broz) i na sva drukčija „tumačenja“ može se gledati samo kao na nastojanje da se veliki zločini koji su nad Srbima izvršeni u prošlom veku dovrše i legitimizuju u skladu s  „novom pameću“ i njenim „agendama“.

Nema bosanskog jezika, to je čista izmišljotina

I da se oni, Srbi, za sva zla ovoga sveta proglase krivcima, pa i za to što je Baba Munira davno zapisala da je u Potočarima sahranila 8.372 koljača iz 28. Naser-efendijine divizije iz demilitarizovane Srebrenice (među njima i jednu posestrimu Hanke Paldum), ali još nikako ne uspeva da prebaci preko 6.600 mezara iako tamo uporno prevlači pokojnike iz svih bh-gradova iz kojih joj se ukaže prilika, uvozi ih i iz inostranstva, a kao „NN-šehide“ tamo sahranjuje i Srbe čiji grobovi nikad nisu pronađeni, a ona slučajno zna i kad su pobijeni i gde su zakopani, pri čemu je, eto još jednog — čuda, više od 3.000 njenih pokojnika posle „oživelo“ i našlo se u rahmetli Tunjinim biračkim spiskovima za podršku rahmetli Aliji i „novoj bošnjačkoj pameti“.)

U vreme kad su „osvitali s novom nacijom“, prema dobrim lingvističkim običajima da se jezik imenuje prema narodu-nosiocu, „Bošnjacima se dogodio i „bošnjački jezik“, ali se tu posle nešto brzo „iščašilo“ i na nekom trećem teferiču, ako me pamćenje nije prevarilo, Avdo Čampara uredio je da se taj jezik ipak prenese u „vlasništvo“ države i da se za tu „terminološku izuzetnost“ ne pitaju ni Srbi ni Hrvati jer će oni iz Bosne ionako biti proterani i/li uništeni i tada će „Bošnjacima“ biti lakše: imaće i gotov jezik i državu oslobođenu od Srba i od, dojučerašnjih, Hrvata. (Po toj logici posle se dogodilo da je dejtonski sporazum potpisan i na „američkom“ i na „bosanskom“ jeziku — uz „hrvatski“ i srpski.)

* * *

Na sve ovo o čemu govorimo treba gledati kao na osnovu da se „bošnjačkom kompleksu“ osmotre obrisi u kojima se on ostvaruje u — Srbiji. Pri čemu treba reći da nam lepo uporište za to razmatranje nudi jedna neobaveštena, ali vrlo pričljiva „babova mudrica“ (https://sandzacke.rs/featured/selma-kucevic-vucicevi-bosnjaci-dobijaju-sve-poluge-vlasti/ — 3/12/2021). Pogledaćemo ovde neka njena umovanja i pokušati da utvrdimo njihovu utemeljenost.

„Bošnjaci“ su donedavno bili „Srbi islamske veroispovesti“

Ona veli( Selma Kučević) da je „jedan od osnovnih ciljeva SDA Sandžaka, da se… Bošnjacima vrati ranije stečeno pravo naroda“, ali ne objašnjava kako bi se to moglo izvesti ako su se „Bošnjaci“ i u Bosni „konstituisali“ tek onoga septembra „devedeset treće“, a u Srbiji nikad takav status nisu ni mogli imati. Da je zavirila u statističke podatke, naime, ona bi videla da je 1948. godine u Srbiji „neopredeljenih muslimana“ bilo 17.315, 1953. oni se i ne pominju, deset godina kasnije ima ih 93.467, za sledećih 20 godina narastaju na 237 hiljada, a na početku našeg veka opet „splašnjavaju“ za stotinak hiljada. „Status naroda“ imali su Muslimani u onoj državi koju su razorili zajedno s Hrvatima (poslednji put ta je ustaška koalicija 1990. najpre izglasala „izdvajanje Bosne i Hercegovine iz SFR Jugoslavije“, posle produžila tamo gde se u maju 1945. zaustavila, funkcionisala do trenutka kad su tamo (u „BH-Federaciji“) Srbi polomljeni i/li prognati, a definitivno je „pukla“ u Mostaru kad su se ustaški koalicionaši okrenuli jedni protiv drugih i pokazali da se, i jedni i drugi, od svih ljudskih zanimanja najbolje razumeju u klanje slabih i nezaštićenih.

Naši „Bošnjaci“ nikako ne mogu da se odbrane od činjenice da su donedavno bili „Srbi islamske veroispovesti“ (prošle godine jedan Salko napisao i knjigu o mnogo desetina takvih), ali njima se više dopada da budu članovi neke (Alijine ili Šemsove) koljačke stranke nego da stanu u red svojih najumnijih istovernika. Od svih istina naši „Bošnjaci“ znaju jedino da istine izvrću i to pokazuju time što u stari srpski etnik (Bošnjak) hoće da uduvaju sopstvenu pamet i da prevare i sebe i one u čije ime naduvavaju neistine.

Bošnjačko nacionalno veće zalaže se za Rašku (Sandžak) bez granica, a ovom regionu drsko i stalno pridodaju nove opštine i šire se, kao da se to ne primećuje

Naša mudrica ima i mnogo drugih ideja, od one koja „podrazumijeva i suštinsku decentralizaciju Republike Srbije u kojoj bi Sandžak bio posebna izborna jedinica“, preko onih „da se državni simboli — grb, zastava i himna — usklade sa stanjem na terenu“ („državni simboli moraju biti potpuno neutralni“) do onih da „treba ostaviti otvoreno i pravo veta kada su ugroženi nacionalni interesi jednog naroda, manjine ili zajednice“. Mora biti da iza tih ideja stoji pravnička pamet stečena na nekom „domaćem“ Internacionalnom Univerzitetu jer se po svetu može pronaći mnogo „nacija“ kojima se, kao i „Bošnjacima“, znaju dan i minut kad su „utemeljene“, ali se ne zna šta će one ugraditi u svoje državne simbole — mimo onoga što će „prisvojiti“ od onog etničkog kompleksa od kojega se odvajaju. Takvo je „prisvajanje“ u Bosni vrlo svestrano: od tuđeg imena, tuđeg jezika, tuđeg pisma, tuđe istorije, tuđeg nacionalnog pamćenja teško je napraviti nešto što može biti „svoje“, a da za to ne kresne manje elegantna reč (recimo — da se sve to mora pokrasti). Pokazuje se, naime, da naša mudrica često ponavlja reči koje su joj izdiktirane s najvišeg stranačkog mesta i mi sad ne možemo znati šta je u onome što nam saopštava njen pravnički temelj, a šta nesporan stranački nalog. U oba slučaja njena pozicija biće neugodna, a u nekim pojedinostima ona će biti neugodna makar — dvostruko.

Pitanje je nad kim je u Bosni izvršen genocid

Mi pomenusmo gore pravničku pamet iz koje su se izrojile neke ideje s kojima treba uskladiti srpske „ustavne prilike“, ali ovlašan uvid u neke druge „izvore“ pokazuje da u svemu o čemu govorimo ima više površnog „umovanja“ stranačkog predvodnika nego ozbiljne zasnovanosti onoga o čemu on govori. Može on(a) pričati da treba „da izgradimo Srbiju koja bi skinula sa sebe i budućih generacija odgovornost za zločin genocida u Bosni i Hercegovini i koja ne bi imala teritorijalnih ili političkih sporova sa svojim građanima niti sa susjednim državama“, ali će se lako pokazati da u tome ima mnogo više verbalne zvonjave nego proste logike i istine.

Region Raške po srpskoj zvaničnoj državnoj odeli

Ako bismo ovde za pravnu teoriju ostavili problem teritorijalnih sporova građana sa svojom državom, „odgovornost za zločin genocida“ može se osmotriti malo konkretnije: ne zna se koliko je bilo Srba u Bosni pre nego što ju je njena ustaška koalicija „ispisala iz SFRJ“, ali u BH-Federaciji Srba je, posle genocida, ostalo 40.000. Pitanje je: nad kim je tamo izvršen genocid?

U Hagu se sudilo jedino Srbima (mnogi osuđeni na doživotne robije, ostalima odmerene hiljade godina robije, „Bošnjaci“ i Hrvati (o)suđeni na „banjska lečenja“, Naser Orić u Bratuncu poklao 3.269 žena, dece i staraca i izručen za suđenje Aliji, Juki i Mušanu; nema haških presuda za genocid, meritorna međunarodna komisija takođe zaključuje da genocida nije bilo i ne zna se gde je naša pričalica čula da je „Srbija presudom (valjda — presudama?!) Međunarodnog suda pravde i Haškog tribunala KRIVA za zločin genocida u Bosni i Hercegovini“ (ona i baba Munira znaju da je izvršen genocid nad Naserovim koljačima i svim onim „šehidima“ koje su one uvezle iz dalekih „bh-gradova ili iz inozemstva“, ali i nad onih stotinak hiljada mudžahedina koje niko ne iseljava iz sela u kojima su poklali Srbe pa se mirno uselili u njihove kuće).

SDA Sandžaka zna za „postojanje paralelnih struktura vlasti u Republici Srbiji, u vojsci, policiji, tužilaštvu, sudstvu, državnoj bezbednosti“ i da su te strukture „odgovorne za teritorijalna osvajanja silom i etničkim čišćenjem u BiH, za udružene zločinačke poduhvate na teritoriji BiH, Sandžaka, Kosova, dijela Hrvatske i Slovenije te (opet!) za zločin genocida nad građanima BiH, i Bošnjacima i Hrvatima i drugima koji su stradali u tom zločinu“.

Kao i Hrvati, za članstvo u EU zločinima su se kvalifikovali i „Bošnjaci“

SDA Sandžaka, dakle, zna sve to, ali neće da nam kaže gde je to onih 40 hiljada Srba polomilo sve one „Bošnjake“, mudžahedine, Hrvate, Sandžaklije, Arnaute i sve one druge stradalnike u tim teškim polomima. Može Ratko Mladić biti „najveći krvnik bošnjačkog naroda“, ali je on za svu muslimansku nejač koja se bojala da ostane u Srebrenici obezbedio prevoz do Tuzle; sa druge strane, ni SDA-Sandžaklije niti njihova mudrica još ne saopštavaju kud su „transportovali“ posmrtne ostatke Srba koje Baba Munira sahranjuje u Naserovom mezarju. Naša mudrica zna da je danas „opasno biti Bošnjak u Srbiji, naročito u Beogradu“, ali bi bilo zanimljivo da nam to malo preciznije razjasni. A dok ona to ne učini, ja ću pomenuti dve čudnije pojedinosti za koje još nigde nisam naišao ni na pokušaj njihovog razjašnjenja.

Prva se tiče mojega davnašnjeg pamćenja da su se, u vreme uvođenja SDA-demokratije, uz Aliju, Juku i Mušana, u Sarajevskom polju — recimo, posebno proslavili — Sandžaklije; druga je nešto kasnija i svodi se na navode jednoga (Mladićevog!) vojnog policajca da su mnogi „begunci“ ginuli pokušavajući da se probiju prema Drini umesto da beže na suprotnu stranu, „prema svojima“. Posle je shvatio: među ogromnim mnoštvom ličnih dokumenata koje je policija sakupila najviše je bilo onih izdatih u Srbiji, i to od Pirota do Subotice.

Naša se mudrica, verovatno, boji da će se, nekad i/li negde, pojaviti svedočenje da su neke od tih „begunaca“ tamo poslali Šemso i Suljo ili da su se makar raspitivali za njihove ratničke podvige i u Sarajevskom polju i po Podrinju; ili možda zna za neka pijana hvalisanja u Prijepolju i Tutinu o koljačkim podvizima u Sarajevskom polju i drugde pa je sada „opasno biti u Srbiji, naročito u Beogradu“ jer bi se i tamo o tome štošta moglo čuti pre nego o „viziji moderne, demokratske i pravne države Srbije, članice Evropske unije i NATO saveza“.

Ćirilica kao simbol prepoznavanja Srba i njihove kulture

A kad je o tome reč, valja podsetiti da je Srbija, jednom, davno, utemeljila jednu drukčiju Evropu, a od ove sadašnje mnogo je normalnije da se izmakne nego da je „pretemeljuje“: Evropa je postala savez zločinačkih država kome više ni Engleska kao najveća svetska zločinačka nacija neće da pripada, ali i ono što je u njoj ostalo najčešće se u to društvo upisivalo zločinima, tek se pokoja od njih našla tamo jer nije umela da se iz toga blata izvuče, a onima koje su među njima bile najjevtinije (kao Crna Gora — recimo) učinilo se da će to sakriti ako se pridruže onima koje su u to društvo uskočile ranije.

Kao i Hrvati, za članstvo u EU zločinima su se kvalifikovali i „Bošnjaci“ i oni tamo „pripadaju“ po onim obeležjima koja im je odredio Ef. Cerić (naša ih mudrica samo prepisuje), ali se pokazuje da su oni zasnovani na nekom kuranu koji još nije stigao do Šeika Imrana Nazara Hoseina i po kome se naši „Bošnjaci“ mogu smatrati kvalifikovanima za članstvo u EU: proslavili su se kao i Hrvati u Jasenovcu, da mogu biti žešći od Hrvata — potvrdili su u Mostaru, a izgleda da su se jedino spotakli u Baljvinama jer se tamo našlo više Ljudi nego „Bošnjaka“.

Podeljeni Sandžački „Bošnjaci“

Sandžački „Bošnjaci“, po svim pokazateljima, izgleda da su vrlo uspešno podeljeni na one „koji nisu u službi vladajućeg Vučićevog režima“ i kojima je „otežano ostvarivanje osnovnih ljudskih, građanskih, političkih, ekonomskih i nacionalnih prava“ dok oni drugi „dobijaju sve poluge vlasti i mehanizme za jačanje svoje »bošnjačke« političke opcije koja je u službi velikosrpske politike“, ali se ne zna ni šta te „podele“ znače ni dokle dopiru. Izvesno je, naime, da se svima njima srpsko Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja  MPNTR (zajedno s onim Elminim  Sektorom za unapređivanje ljudskih i manjinskih prava) preselilo u Glavni ured Bošnjačkog nacionalnog vijeća i tamo izdaje licence za nastavnike bosanskog jezika u osnovnim i srednjim školama, a kao „tehnički servis“ služi mu Državni univerzitet u Novom Pazaru; i sve se to čini „na osnovu člana 16. Statuta Bošnjačkog nacionalnog vijeća, člana 15. st. 14 Zakona o nacionalnim savjetima nacionalnih manjina (»Službeni glasnik Republike Srbije«, br. 72/09), čl. 121. st. 6. i 7. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (»Službeni glasnik Republike Srbije«, br. 72/09) i čl. 7. Pravilnika o izdavanju sertifikata o poznavanju bosanskog jezika“.

Po Bošnjacima ovo je prostor Raške (Sandžaka), ko zna dokle će se širiti…

Imaju li se na umu te pojedinosti, postaje izvesno da nastavu na „bosanskom jeziku“ izvode kursisti kojima diplome (pardon — sertifikate!) potpisuje Bošnjačko nacionalno veće (BNV) i to se tako čini od 23. maja 2013, a sad se Elma i Esad spore oko zasluga za to što su ti sertifikati tako pojevtinili pa ih sad mogu potpisivati i učitelji srpske književnosti (test ocjenjuje tročlana komisija sastavljena od univerzitetskih profesora [srpske književnosti i jezika] sa Državnog univerziteta u Novom Pazaru — na kome nisu zasnovane studije „bosanskog jezika“.

* * *

  Za glavninu podataka koji su ovde pomenuti svedoke nalazimo na sajtovima BNV i nekim drugim adresama, a najinteresantnije su one na kojima je predstavljen glavni sandžački SDA-mirotvorac: on je tražio (10. jula 1991) raspisivanje referenduma o autonomiji Sandžaka od SFRJ, Srbije, Crne Gore, Stejt departmenta, Evropskog parlamenta i od drugih mikrofona u Hagu, Helsinkiju, Sarajevskom polju, Londonu, Ženevi, Kazablanci, Bratuncu, Briselu, Teheranu, Skelanima, Talinu, zbog svega toga bio upoređen sa Mahatmom Gandijem, Martinom Luterom Kingom, Dalaj Lamom (i još nekima), ali je ostalo nejasno koji su se od njih bavili boksom i čija je pamet bila — grogirana.

Bosanski je srpsko ime ‘jezika koji se u Bosni govori’ jer tamo nema drugih jezika osim srpskoga

Pominjem ovu poslednju pojedinost zato što smatram da je takva bila sva srpska ministarska pamet koja je otvorila prostor da se u središtu nemanjićke države ljudi koji ne znaju ništa izruguju s onim  što hoće da opljačkaju i da mu odrede prirodu po merama sopstvenoga neznanja: neka skraćena i posuvraćena pamet, po mehanizmima kovid-respiratora, hoće da srpskom etnonimu Bošnjak uduva značenje koje ta reč nikad nije mogla imati ni u Bosni niti igde drugde na dunjaluku pa ni u poslednjem od mnogo desetina „sandžaka“ koji su posvedočili „tursko administrativno pamćenje“. Ako neki novi muslimani srpskoga jezika „ne mogu živeti pod srpskim imenom“ (kao što su se njihovi znameniti predstavnici pod njim sasvim ugodno osećali, a ni sad se mnogi od njih ne razlikuju), slobodno im je da i dalje tragaju za onim što će ih od Srba razlikovati, ali se bojati da od srpske japije neće moći istesati ništa što neće biti — srpsko: i u Bosni i u „Sandžaku“ Bošnjak znači ‘žitelj, stanovnik Bosne, Bosanac’ (i od njega ostala česta prezimena Bošnjak, Bošnjaković, Bošnjački).

 Bosanski je srpsko ime ‘jezika koji se u Bosni govori’ jer tamo nema drugih jezika osim srpskoga, ni „pod križom“ ni „pod polumesecom“, a onima koji to ne mogu podneti — slobodno je tražiti hećime koji će im muke ublažavati.

I Kulin Ban (1145 – 1204) je pisao ćirilicom (Karikatura Novice Kocića)

S druge strane, ako već ne mogu podneti saznanje da se nalaze u središtu srpske nemanjićke države i njenog jezika, sandžački muslimani nisu morali „lagati kao Bošnjaci“, mogli su to činiti i „originalnije“ — kao „Sandžaklije“ (tj. tražiti, recimo, „sandžački jezik“). Oni, verovatno, imaju objašnjenje zašto između dveju besmislica biraju onu koju niko ne može razumeti niti u nju poverovati, ali bi se moglo pokazati da je to obeležje ljudi koji su sasvim izgubili smisao za racionalno ponašanje: njima je jednostavnije da od Srba beže u „Sandžak“ preko Sarajeva i Tuzle nego preko Rasa i Raške (pa u Ras „uvoze bosanski“ i opredeljuju se za „strani jezik“ umesto da se oslone na svoj „maternji“).

U Sandžaku nema ni srpskog Ministarstva prosvete niti srpske države

Videli smo napred da se sve to dešava pod okriljem Bošnjačkog nacionalnog vijeća, da je Državni univerzitet u Novom Pazaru pretvoren u tehnički servis za štancovanje sertifikata za „bosansku jezičku pamet“, da je na sve to Elma turila muhur nekakvoga ministarskog sektora za genetska oštećenja i sada u osnovnim i srednjim školama u Novom Pazaru, Prijepolju, Sjenici i Tutinu nema druge pameti osim sertifikovane niti drugoga jezika osim onoga koji overavaju Elma i Esad po pravilima BNV.

Za sve to vreme u Sandžaku nema ni srpskog MPNTR niti srpske države pa ostaje nejasno koja se to „bošnjačka opcija“, po definiciji naše mudrice, našla „u službi velikosrpske politike“ ako se jedan „državni univerzitet“ i njegova katedra za srpsku književnost i jezik svela na servis za brukanje i te književnosti i jezika za čije je studije utemeljena.

Budući da „bošnjačkog / bosanskog“ jezika nema ni u Bosni niti igde drugde, još ga manje može biti po prostorima stare srpske nemanjićke države i ne zna se koje ga sile sada tamo naturaju „kao neporecivu lingvističku realnost“, a overavaju je profesori srpske književnosti potpisujući Bošnjačkom nacionalnom vijeću sertifikate za „jezik kojeg nema“.

Ima tamo, istina, i nekih „internacionalnih“ (tj. trgovačkih) fakulteta na kojima se „studiraju“ i takvi jezici, ali tada ostaje pitanje čiji su to fakulteti, ko ih je osnovao, po čijim zakonima i ko ih je „akreditovao“. Potpisnik ovih redova pamti da je sve to „počelo“ kad je svojevremeno izvesni činovnik, ne znam da li iz nekog ministarstva ili iz nekog zavoda, privatnim pismom obavestio „muslimanske škole po Sandžaku“ da imaju pravo da izvode nastavu na „bošnjačkom jeziku“, ali ostaje nejasno da li se za sve ove godine taj „jezik“ održava na onom (privatnom) pismu i na onim sertifikatima, tj. licencama.

Na jednom od takvih fakulteta školuju se učitelji za bosanski jezik, za bosniste i za srbiste, ali je zanimljivo da se na njemu uz bosanski jezik izučava bošnjačka književnost, čime se potvrđuje da takve pameti nema nigde u svetu osim u Bosni i, evo, u Novom Pazaru pa se mora postaviti pitanje da li se ta pamet ustrojava po zakonima koji važe u Bosni ili po onima koji se donose u Srbiji.

(Ili se možda nalazimo pred onom praksom koju je, u jednom trenutku uspostavio Broz: da se Arbanasi na Kosmetu školuju po programima koji se uobličavaju u Tirani i po udžbenicima koji se otud uvoze.)

Faksimil povelje Kulin Bana pisana je na ćirilici, a  Bošnjaci kažu na bosančici (starobosanski narodni jezik) koji nije nikad postojao i nema ga

Na tim pojedinostima lomi se sva „bosansko-bošnjačka pamet“: ili nema „bosanskog jezika“ ili „bošnjačke književnosti“, pri čemu smo za ono prvo utvrdili da ga je izmislila grogirana pamet, a ovo drugo pokazuje da je ta pamet grogirana beznadežno. I to se potvrđuje i činjenicom da „Bošnjaci“ hoće da im istorija počinje od 11. veka (tj. od Humačke ploče), a ne prisećaju se da im je islam počeo stizati tek pet ili šest vekova kasnije, na onoj davnašnjoj ploči potpisali se Srbi, srpsko je i ono što svojim potpisom overava Meša, a „bošnjačko“ može biti samo ono što niko neće primetiti ni kad mu pred nogu padne.

Srpsko Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja moralo bi se prizvati pameti: umesto što rasprodaje i srpsku školu, i srpsku istoriju, moglo bi se vratiti onim izvorištima s kojih je krenulo kad se prvi put među Srbima oglasilo. I moglo bi proveriti ko mu i po kojim merama kroji školski sistem.

I da pokuša odrediti granice do kojih se ima smatrati pristojnim izrugivanje sa srpskom duhovnošću i srpskim istorijskim pamćenjem.

I neka u tim poslovima počne od toga da mu DUNP i onaj trgovački fakultet odgovore da li pripremaju kadrove za srpski ili za „bosanski“ jezik, a za slučaj da se pomene „bosanski“ — tim fakultetima treba odmah povući akreditaciju ili ih, jednostavnije rečeno, zatvoriti. Makar dotle dok se ne dogovore s Mehmed-pašom Sokolovićem ili Mehmed-Mešom Selimovićem o tome po čemu je srpsko ime otrovno dok je „bošnjačko“ lekovito za književnost, a „bosansko“ mnogo lekovitije za jezik. Srpsko ministarstvo ne može ispravljati sarajevsku pamet, ali od njegove sandžačke ekspoziture mora tražiti razjašnjenje: šta je to „bošnjačka književnost“ ako nema „bošnjačkog jezika“ na kome bi ona, po prostoj terminološkoj logici, morala biti zasnovana.

Dok po Bosni ne pobiju sve Srbe i Hrvate i ne uklone sva svedočanstva da je, makar do pre stotinak godina, Bosna bila jedinstvena srpska zemlja, „Bošnjaci“ ne bi morali istrčavati ispred — najprostije pameti.

Niti im „Sandžaklije“ u tome — pomagati.

………………………………

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
stariji
noviji
Inline Feedbacks
View all comments
trackback

[…] Izvor: Između sna i jave […]