Gost Autor, Kosovo i Metohija, Politika, Slobode, Srbija

Genocid nad Srbima od strane Albanaca, SAD, Nemačke, Britanije i njihovih satrapa

Izbeglička kolona prizrenskih Srba na putu

ka centralnoj Srbiji (snimljeno u blizini Gnjilana)

Bolno i potresno svedočenje o mučeničkoj patnji srpskog naroda na Kosovu i Metohiji posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999.

Tužna hronika povodom dve decenije od stradanja Srba u Orahovcu i okolini nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma
  • Zversko ubistvo srpskog sveštenika: Monah Hariton /Lukić/ sabrat manastira Svetih Arhangela kod Prizrena ubijen je mučenički od strane albanskih terorista i zakopan u mestu Tusus kod Prizrena
  • Članovi Verifikacione misije OEBS-a, na čelu sa svojim šefom Vilijemom Vokerom*, bili su„vesnici rata“ i očigledno nisu imali zadatak da spreče rat, nego da ga najave i pripreme, što se i potvrdilo
  • KFOR je po ulasku na Kosmet 1999. namerno dopustio Albancima da se svete Srbima
  • Pripadnici OVK u Orahovcu odmah u junu 1999. ubili devet, mahom starijih Srba
  • Šiptari su kidnapovali i pobili sve Srbe na koje su naišli u donjem, sada već etnički čistom delu Orahovca
  • Srbi žive bez struje, vode, telefona, kao u logoru
  • Ranjeni Stanoj Filijović iz Orahovca, biva prebačen u bolnicu u Prizren, gde doživljava nove traume, kada su albanski pacijenti, sa odeljenja u kome je smešten, pokušali da ga, tako ranjenog, bace sa prozora bolnice
  • Holandski vojnici KFOR-a su naročito bili neprijateljski raspoloženi prema Srbima
  • Nataša Kandić, je jednom našem sugrađaninu, koji joj se požalio na težak položaj u kom su se našli preostali Srbi u Orahovcu, odbrusila da smo sami krivi za to, jer smo podržavali i glasali za Slobodana Miloševića i da je po nas bolje da joj, umesto što se žalimo, kažemo gde su srpski ratni zločinci.
  • Srbi se odlučuju na iseljavanje, kao jedini mogući načina spašavanja svojih golih života
  • Zapad organizuje i sprovodi proces organizovanog masovnog iseljavanja Srba iz opštine Orahovac
  • Međunarodni Crveni krst najpre iseljavao bolesne, starije i decu a zatim i sve Srbe redom
  • Srbi šikanirani i od strane vojne policije KFOR-a
  • Srpski deo grada postepeno se pretvarao u enklavu, enklava u geto, život u getu, u pojedinim trenucima, u pakao.
  • Život u enklavi – gori od ropstva
  • Srbi u enklavi nalaze se  i žive ograđeni bodljikavom žicom
  • Ukupno ubijeno u Orahovcu 84 potpuno nevinih Srba
  • Spomenik nevinim srpskim žrtvama podignut 2009. u podnožju manastira Sveti Jovan
  • Baljošević: Kada sam taj isti “Zapadni svet”, dobro upoznao kroz neposredne kontakte sa njegovim predstavnicima u KFOR-u, UNMIK-u, UNHCR-u, OEBS-u i drugim međunarodnim organizacijama i spoznao njihovo licemerje, neobjektivnost i nedobronamernost, još jače sam zavoleo svoj narod i shvatio da smo, iako nesavršeni i sa brojnim manama, mnogo bolji od njih a naročito od onog dela “Sveta”, koji nas je bombardovao

Piše: Dejan Baljošević

Potpisivanje Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999. godine, koji je označio kraj rata, tačnije brutalne i nelegalne agresije NATO na Srbiju, Srbi u Orahovcu su dočekali sa pomešanim osećanjima. Odahnuli su zbog prestanka rata i povratka kućama mobilisanih rezervista, ali su istovremeno predosećali da im njegov kraj ne donosi ništa dobro.

I dok su naši državni zvaničnici u Beogradu preko medija davali pomirljive i umirujuće izjave, ubeđujući srpsko javno mnjenje da nismo izgubili rat, da smo se uspeli odbraniti od NATO-a i da potpisani sporazum u najmanju ruku znači kompromisni mirovni dogovor dveju zaraćenih strana, od kojih nijedna nije pobedila u ratu, iz nama susednih opština Prizrena i Đakovice, krenule su put centralne Srbije prve izbegličke kolone priključujući se našoj vojsci i policiji, koja se, po Kumanovskom sporazumu, povlačila sa Kosova i Metohije.

Istovremeno su se iz pravca Makedonije i Albanije ka Kosovu i Metohiji kretali prvi kontigenti KFOR-a, kojima su se usput pridruživali pripadnici tzv. OVK, koje su zajedno, sa velikim oduševljenjem, dočekivali kosmetski Albanci.

 

Albanci sa velikim oduševljenjem dočekuju nemački KFOR u Prizrenu

Ovo saznanje je uznemirilo naše građane, koji su se, zabrinuti za svoju bezbednost, okupili na trgu ispred orahovačke crkve, gde su ih pokrajinski funkcioneri i odlazeći srpski oficiri, uveravali da nemaju razloga za brigu, da treba da ostanu mirni u svojim kućama, jer dolazi neutralna međunarodna mirovna misija (KFOR), koja će uspostaviti mir, zavesti red, razoružati sve naoružane grupacije i svima garantovati bezbednost.

Jedan od naših vojnika, opraštajući se sa nama pri ulasku u vojno vozilo, hrabreći nas, rekao nam je da nam zavidi što ostajemo, jer će bogate zapadne zemlje ovde uspostaviti demokratiju, zavesti vladavinu prava i krupnim investicijama pokrenuti ekonomiju i otvoriti brojna radna mesta, da će i mladi iz centralne Srbije dolaziti kod nas da rade. Građani su se začuđeno pitali, ako je to tako zašto onda svi Srbi beže sa Kosova i Metohije i nećemo li mi ostati jedini Srbi u Metohiji.

Počinje prisilno iseljavanje i masovan progon Srba

Jedan deo naših rukovodećih ljudi je ipak iskoristio priliku da sa vojskom i policijom napusti Orahovac. Drugi, koji su ostali, pokušali su da se organizuju kako bi primirili i stabilizovali situaciju među uspaničenim srpskim stanovništvom, tako što su, po pristizanju prethodnice nemačkog kontigenta KFOR-a u Prizren, na sopstveni rizik i u pratnji jednog našeg kapetana i njegovog pomoćnika, otišli u Prizren, kako bi izvideli situaciju i procenili šta nam je dalje činiti. Oni su se sastali sa tadašnjim vladikom Raško-prizrenskim i kosovsko-metohijskim G. Artemijem, koji im je preporučio da ostanu, rekavši im da i sam planira da ostane, savetujući ih da se naročito pričuvaju i budu oprezni tokom „bezbednosnog vakuuma“. U jednoj od prizrenskih ulica zamalo bivaju ličnovani od grupe Albanaca, koji su u vozilu prepoznali srpskog oficira, ali su ih vojnici nemačkog KFOR-a, skočivši sa tenka, odbranili i omogućili im dalje kretanje.

Međutim, kasnije je Vladika Artemije zajedno sa predstavnicima prizrenske opštine imao sastanak sa komandantom nemačkog KFOR-a, koji im je rekao da KFOR nema mandat da striktno štiti Srbe, već da na terenu razdvaja zaraćene strane i da stoga u ovom trenutku ne može da im garantuje bezbednost.

Nekoliko dana kasnije i bratija manastira Svetih Vrača, Kozme i Damjana u Zočištu, istim povodom posećuje vladiku Artemija u Prizrenu i po povratku nam donose loše vesti, da je ogromna većina Srba već napustila Prizren iz straha i da u nepreglednoj koloni i dalje odlaze, da su se preostali Srbi okupili u dvorištu Prizrenske bogoslovije, dok su albanski građani masovno izašli na ulice gde euforično dočekuju i pozdravljaju vojnike KFOR-a, koji zajedno sa pripadnicima tzv. OVK pobedonosno ulaze u grad, da među prizrenskim Srbima ima ubijenih i nestalih, da su neki uniformisani pripadnici tzv. OVK, pred očima KFOR-a uhapsili i nekuda odveli jednog našeg monaha*.

(*Monah Hariton /Lukić/ sabrat manastira Svetih Arhangela kod Prizrena ubijen je mučenički od strane albanskih terorista i zakopan u mestu Tusus kod Prizrena, gde je avgusta 2000. godine, pri ekshumaciji posmrtnih ostataka, pronađeno njegovo unakaženo i obezglavljeno telo u jednom neobeleženom grobu, koje je, bez glave, koja nikada nije pronađena, sahranjeno u manastiru Crna Reka kod Ribarića u kome je i započeo monaški život a Srpska pravoslavna crkva ga je desetak godina kasnije kanonizovala u svetog novomučenika kosovskog.)

Otac Hariton Lukić, novomučenik kosovski

Razočaran sastankom sa komandantom nemačkog KFOR-a i zaprepašćen razvojem događaja u gradu, Vladika Artemije okuplja svoje monahe i sa poslednjom kolonom Srba, spasavajući ih linča, napušta Prizren, predvodivši ih do manastira Gračanica, gde se smešta i odakle pokušava da skrene pažnju međunarodnoj zajednici na masovan progon Srba.

Poslednji Srbi iz naselja „Potkaljaja“ napuštaju Prizren uz „pomoć“ nemačkih vojnika KFOR-a

Istovremeno i bratija našeg manastira Svetih Vrača, Kozme i Damjana u Zočištu, odlučuje da napusti manastir, pozivajući srpske građane da im se pridruže u tome, upozoravajući ih na strašne prizore koje su videli u Prizrenu. Ponevši sa sobom kivot sa moštima Svetih besrebrenika Kozme i Damjana, pribežište nalaze najpre u manastiru Crna Reka, a odatle zatim u manastiru Duboki Potok kod Zubinog Potoka, dok kivot sa svetim moštima predaju na čuvanje manastiru Sopoćani.

Instiktivno sabiranje Srba u Orahovcu i velikoj Hoči

Srpski građani ih nisu poslušali, ali su, shvativši šta se dešava, počeli instiktivno i u samoodbrani da se ubrzano okupljaju i grupišu u jedine dve homogene srpske sredine u našoj opštini, u gornji srpski deo Orahovca i u susednom srpskom selu Velika Hoča, tako što su u njih prebegli svi Srbi koji su u manjem broju živeli u okolnim, nacionalno mešovitim, selima i u donjem, većinski Albancima naseljenim delom Orahovca. Tako su nastale dve etnički homogene srpske sredine za koje se tada verovalo da će kao najbolje prelazno rešenje poslužiti privremenoj samozaštiti Srba do popunjavanja tzv. „bezbednosnog vakuuma“*, nastalog odlaskom srpskih snaga bezbednosti i neraspoređivanjem vojnika KFOR-a na terenu i njihovog preuzimanja kontrole nad situacijom.

(*„Bezbednosni vakuum“ je termin koji je KFOR upotrebljavao za vremenski period kojim je našim snagama bezbednosti dat rok da napuste prostor Kosova i Metohije, a KFOR-u da se razmesti po zonama odgovornosti, u kom se desio najmasovniji egzodus i stradanje Srba, koje će KFOR kasnije pravdati svojim zakasnelim reagovanjem prouzrokovanim sporim dopremanjem glomazne vojne opreme na KiM iz pravca Makedonije i Albanije i nesnalaženjem njihovih vojnika da odmah po razmeštanju na terenu razaznaju ko su Srbi a ko Albanci. Međutim, kasnije je svima postalo jasno, a to su i na Zapadu sami priznali, da je KFOR namerno ostavio vreme Albancima da se svete Srbima, jer su na to, po njima, imali pravo kako bi umirili svoje frustracije nagomilane dugogodišnjim „diskriminatorskim“ i „neprijateljskim“ delovanjem srpskog režima. Zbog toga termin „bezbednosni vakuum“ pored „kolateralne štete“ i „nove kosovske realnosti“ postaje najomraženiji termin među kosmetskim Srbima.)

Nemački KFOR, koji je za svoju zonu odgovornosti dobio prizrenski region („Sektor jug“), u svom sastavu je imao i vojnike iz holandskog, austrijskog, turskog i gruzijskog KFOR-a, kao i vojnike iz nekih drugih manjih zemalja. Svoju glavnu komandu (štab) smestio je u prizrenskoj kasarni, a po pristizanju u Orahovac, instalirao je vojnu bazu (kamp) u pogonu „Palatica“ društvenog preduzeća PKB „ORVIN“ – Orahovac na periferiji grada, nazvavši je „FENIX“.

Srbima je tek tada postalo jasno zašto su, uoči rata, članovi Verifikacione misije OEBS-a često posećivali ovaj pogon i premeravali avionsku pistu, koja je služila za poletanje i sletanje poljoprivrednih aviona pri prskanju društvenih vinograda zaštitnim sredstvima. Zapravo su još tada trebali da shvate da su članovi Verifikacione misije, na čelu sa svojim šefom Vilijemom Vokerom*, „vesnici rata“, jer očigledno nisu imali zadatak da spreče rat, nego da ga najave i pripreme, što se kasnije i obistinilo.

(*Zbog tih svojih zasluga za albansku stvar, Albanci su nekadašnjem šefu Verifikacione misije OEBS-a na KiM Vilijemu Vokeru, ukazali brojne počasti posle rata a od nedavno su u muzeju Kosova u Prištini, kao jedan od glavnih eksponata, istakli njegovu jaknu, koju je nosio tokom svoje misije na KiM).

Jakna Vilijema Vokera, istaknuta kao eksponat u muzeju Kosova u Prištini

Srpske porodice iz gornjeg srpskog dela Orahovca i Velike Hoče su u svojim kućama prihvatile rodbinu i prijatelje prebegle iz okolnih mesta. U pojedinim kućama je u tom periodu bilo i po 20 do 25 članova, dok oni koju nisu imali gde da se sklone, kao npr. pojedine srpske porodice iz sela Zočišta, noćile su u porti orahovačke crkve ili na crkvenom trgu u svojim traktorskim prikolicama, na kojima su utovarili osnovne stvari od svog pokućsta. Srpske ulice su bile prebukirane traktorima, kamionima i drugim vozilima, kojima su prebegli okolni Srbi, spremni da nastave put ka centralnoj Srbiji, čim im se za to ukaže prva prilika. U tom trenutku, na malom prostoru u gornjem srpskom delu grada, bilo je skoncentrisano više od 3. 500 Srba.

Jedna od srpskih ulica gornjeg dela grada, prepuna natovarenih kamiona i automobila prebeglih okolnih Srba, spremnih da nastave put ka centralnoj Srbiji

Tako saterani u gomilu, Srbi su se najednom našli u obruču, potpuno okruženi Albancima i izolovani od ostatka sveta. Shvativši da su prevareni i ostavljeni od svih, panično su počeli da sumnjaju da su namerno žrtvovani, kako bi, kao „manje vredni Srbi“, svojim životima, u ime srpskog naroda, platili krvnu osvetu Albancima za sve njihove žrtve postradale tokom rata.

Lov Albanaca na preostale Srbe i njihov brutalan progon i ubijanje

Znali su šta to znači i šta ih čeka i da će na sebe primiti i amortizovati prve i najžešće udarce razjarenih Albanaca ohrabrenih dolaskom KFOR-a, ali i istrpeti ponižavanje i maltretiranje predstavnika međunarodnih organizacija, unapred propagandom zatrovanih poznatim negativnim stereotipima o Srbima.

To se i desilo, kada je započeo lov na preostale Srbe i njihov brutalan progon.

Pripadnici tzv. OVK pobedonosno ulaze u grad uz podršku vojnika KFOR-a

Pripadnici tzv. OVK-a, kao što se i očekivalo, “čišćenje terena“ od Srba započeli su iz donjeg albanskog dela grada, gde su najpre ubili devet*, mahom starijih, Srba*, među kojima i dvojicu izbeglica iz Hrvatske, koji su, verujući u dobre namere KFOR-a, a pre svega u svoju nedužnost iskazanu tokom ratnih dešavanja, ostali u svojim domovima da bi ih sačuvali do popunjavanja tzv. „bezbednosnog vakuuma“ i sačekali da im se vrate mlađi članovi porodice, koji su, pred pripadnicima tzv. OVK, prebegli u gornji srpski deo grada, verujući da će pod zaštitom KFOR-a moći da nastave suživot sa albanskim komšijama.


Tek pristigli nemački vojnici KFOR-a pomažu poslednjim Srbima iz donjeg dela grada da bezbedno i u poslednjem trenutku prebegnu u gornji srpski deo grada

(*U tom prvom naletu, ubijeni su: Bulić Budimir, Grković Svetislav, Jeftić Milica, Pelević Cvetko, Jelić Marko, Vitošević Marko, Grković Pantelija i dvojica izbeglica iz Hrvatske, Begović Nikola i Velimirović Mihajlo. Među njima je trebalo da bude i Tihomir Miljković, koji je uspeo da pobegne pripadnicima tzv. OVK, tako što je na putu ka mestu pogubljenja, iskočio iz prikolice kamiona u pokretu, slomivši pri padu ruku, ali se i tako povređen, krijući se po šumarcima, posle par dana nekako uspeo domognuti srpskog dela grada.)

Zatim su zauzeli Policijsku stanicu Orahovac a u obližnjoj zgradi vatrogasne jedinice formirali zatvor, gde su privodili i mučenjem saslušavali sve Srbe koje su hapsili po gradu i iz kojeg je retko ko živ izašao na slobodu. Među njima su bili i Vitošević Siniša i Majmarević Gradimir, koje su pripadnici tzv. OVK kidnapovali 22. juna. 1999. godine na periferiji srpskog dela grada i kojima se, nakon privođenja u pomenuti „zatvor“, gubi svaki trag.

Kroz torturu pripadnika tzv. OVK prošli su i Mladen Cerović, Kosta Vazura i Cvetko Šorić – stariji Srbi, koji su iz svojih stanova u donjem delu grada, privedeni u Policijsku stanicu, gde su zlostavljani, saslušavani i nakon što su pretučeni, pušteni su da pređu u srpski deo grada.

Neke od privedenih starijih Srba, kao npr. 77-godišnjeg Petka Simića i 73-godišnjeg Spasu Nikolića, pripadnici tzv. OVK su, po otmici, držali u zatvoru Policijske stanice, gde su ih, nakon višednevnog prebijanja i mučenja, pustili ostavivši ih noću na periferiji srpskog dela grada, odakle su se, tako izranjavani i sa brojnim podlivima po telu, u zoru doteturali do srpskog dela grada. Petka Simića su oteli ispred njegove kuće, dana 5. jula 1999. godine i to u prisustvu vojnika KFOR-a, koji su sa tenka, parkiranog u blizini linije etničkog razdvajanja grada, nezainteresovano posmatrali scenu koja se pred njima odigravala u trenutku kada je Simić, iz srpskog dela grada, gde je prebegao sa porodicom, došao svojoj kući sa namerom da uzme neke stvari. Nikolić Spasu su oteli u njegovom selu Mala Kruša i sproveli u Policijsku stanicu Orahovac, a na periferiji srpskog dela grada su ga ostavili, zato što im je rekao da mu tu živi ćerka. Obojica su, posle nekoliko godina provedenih u raseljeništvu u centralnoj Srbiji, preminuli.

Pretpostavlja se da su pomenute starije Srbe, pripadnici tzv. OVK pustili na slobodu, zato što je u gradu bilo mnogo očevidaca njihovog hapšenja i privođenja, ali i zbog toga što su predstavnici međunarodnih organizacija, koje su alarmirale njihove porodice, počeli da se kod komandanata tzv. OVK interesuju za njihovu sudbinu.

Plansko paljenje srpskih kuća i pljačka imovine

Kada su kidnapovali i pobili sve Srbe na koje su naišli u donjem, sada već etnički čistom, albanskom delu grada, Albanci su počeli da redom pale sve napuštene srpske kuće i to svake večeri samo po dve do tri. Vlasnici tih kuća, koji su prebegli u gornji srpski deo grada, tužno i bespomoćno su posmatrali kako im svake večeri u plamenu nestaje imovina, nekima od njih i na svega desetak metara od linije etničkog razdvajanja grada a da ništa nisu mogli da preduzmu, jer su pripadnici KFOR-a, kojima su se obraćali za pomoć, bili zauzeti drugim, po njima važnijim poslovima i pravili se da ne znaju šta se dešava u gradu. Njihovi izveštaji o uzrocima požara u srpskim kućama su se, što je dodatno zastrašujuće, uglavnom svodili na: „neugašeni opušak od cigarete“ ili „lošu električnu instalaciju“. U tom periodu spaljeno je oko 170 srpskih i 30 romskih kuća i uzurpirano 155 srpskih stanova, od kojih su najbolje za sebe prvi prigrabili lokalni komandanti tzv. OVK, smatrajući da im taj „ratni plen“ pripada zbog ratnih zasluga.

Za to vreme napetost u srpskom delu grada i Velikoj Hoči je nastavila da raste, pa su neki Srbi*, koji nisu mogli da izdrže pritisak zatvorenog prostora, u pojedinim trenucima odlučili da sami, na sopstveni rizik, iz njega izađu. Niko od njih se više nije vratio. (*Slučaj otmice: Dedić Bobana, Mavrić Mlađana, Grković Ljubiše, Kazić Siniše, Lukić Radivoja i Rašić Milorada).

U potragu za tek kidnapovanim sinom Dedić Bobanom, prostorije pomenutog „zatvora“ tzv. OVK, je na kratko, uz izmoljenu pratnju vojnika KFOR-a, posetio Dedić Predrag, koji tamo ne zatiče svog sina, jer su ga pripadnici tzv. OVK, odveli na neko drugo mesto.

Pritisku su podlegli i Grković Nebojša, koji je izvršio samoubistvo odmah po dolaku KFOR-a, a kasnije i Rašić Zvonimir, koji je pod stresom, u pokušaju da se ubije ručnom bombom, odvrnuo upaljač i aktivirajući ga razneo sebi prste na obe ruke.

Osećaj izolacije građanima je povećavalo i to što u tom periodu u srpskim sredinama nije bilo struje, vode i telefonskih veza. Srpski deo grada povremeno je ličio na logor* u kome su zatvorenici primorani da po ceo dan stoje i čekaju u dugim redovima, u redu za humanitarnu pomoć, za vodu, za kratak telefonski razgovor pomoću satelitskog telefona i dr.

(*Bio je to period kada je struje bilo samo po dva sata danju i po dva noću, a znalo je da je nema i po nekoliko dana zaredom. Takođe i vode, pa je KFOR organizovao snabdevanje pijaćom vodom pomoću cisterni za vodu, koje bi dovozio u srpski deo grada, iz kojih bi građani, čekajući u dugim redovima, punili svoje posude za vodu.

Srpska i romska deca pune vodu za piće iz KFOR-ovih cisterni

Zbog nedostatka životnih namirnica, počela je da pristiže humanitarna pomoć u hrani a kasnije i u odeći, koja je srpskim porodicama deljena u količinama srazmernim broju njihovih članova, prema, na brzinu sastavljenim spiskovima, koje bi građani, čekajući u redu, potpisivali pri preuzimanju svog sledovanja pomoći.

Zbog prekida telefonskog saobraćaja, UNHCR je uz pomoć KFOR-a, organizovao uspostavljanje telefonske komunikacije pomoću mobilnih satelitskih telefona, koje bi smeštao u neki od lokala u srpskom delu grada, gde bi naši građani, koji bi prethodno, na ceduljicama, dobili redne brojeve, po kojima bi se poređali u red, dobili priliku da na dva minuta porazgovaraju sa rodbinom. Pored telefona bi stajao radnik UNHCR-a koji je znao srpski jezik i prekidao vezu ukoliko bi se neko žalio na situaciju a pogotovo na tretman međunarodnih organizacija, uz obrazloženje da time nepotrebno širi paniku u javnosti i dodatno pogoršava situaciju.

Zbog svega navedenog građani su imali osećaj dvostruke izolacije, koju su delili na spoljašnju – prouzrokovanu neprijateljskim albanskim okruženjem i neslobodom kretanja, i unutrašnju – izazvanu nedostatkom struje, telefonskih komunikacija i nedostupnosti informacijama. Međutim, i u takvim uslovima Srbi su se trudili da ne prekidaju svoje životne navike i narodne običaje, da obeležavaju praznike, krsne slave i sve crkveno-narodne svetkovine. Drugim rečima, i u takvim uslovima se živelo, rađalo i umiralo. Zanimljivo je da nam je preko prestavnika UNMIK-a došla vest da su se i Albanci u gradu žalili na nedostatak struje i vode i da su im javno na sastancima, negodujući, pominjali kako je u srpsko vreme /kako oni nazivaju period pre rata/ a naročito za vreme rata tj. NATO bombardovanja, grad sve vreme bio uredno snabdevan vodom i strujom.)

Litija oko orahovačke crkve tokom obeležavanja hramovne slave Uspenja Presvete Bogorodice – Velike Gospojine

Koliko god da je preostalim Srbima stanje u gornjem delu Orahovca izgledalo strašno, izgleda da se ono još strašnije činilo onima u centralnoj Srbiji, koji su preplašeni lošim vestima, koje su stizale jedna drugu, raznim kanalima poručivali svojim rođacima da se što pre evakuišu iz obruča i prebegnu k njima, što je dodatno povećavalo napetost i širilo paniku među zatočenim Srbima.

Zverski i dovljački napadi Šipštara čak i na ranjene Srbe

Kada su završili „posao“ u donjem albanskom delu grada, Albanci su krenuli sa napadima na srpski deo grada i na druge neosvojene ciljeve, obeležavajući albanskim zastavama svaku prisvojenu javnu instituciju, društveni objekat ili srpsku kuću. Na meti napada, prve su im se našle periferne, isturene srpske kuće, na koje su bacali molotovljeve koktele i ručne bombe i iz kojih su pokušali da kidnapuju neke naše starije sugrađane, tako što su pokušavali da ih odvuku ka albanskom delu grada (slučaj pokušaja kidnapovanja Milorada Šorića), kao i ulice na liniji razdvajanja, na kojima su iznenada napadali Srbe i munjevito nestajali ka svom delu grada.

Tako je nepoznati Albanac, prišunjavši se liniji razdvajanja srpskog i albanskog dela grada, u predvečerje 6. avgusta 1999, ubio, rafalom iz automatske puške, Dragomira Simića a ranio Stanoja Filijovića, dok su ovi mirno sedeli na ulici i razgovarali. Ranjeni Stanoj Filijović, biva prebačen u bolnicu u Prizren, gde doživljava nove traume, kada su albanski pacijenti, sa odeljenja u kome je smešten, pokušali da ga, tako ranjenog, bace sa prozora bolnice.

Supruga i rodbina oplakuju ubijenog Dragomira Simića u orahovačkoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, u čijoj je porti i sahranjen

Za to vreme, KFOR se, umesto da štiti ugroženo i Albancima željnim osvete, opkoljeno srpsko stanovništvo, dao u potragu za srpskim ratnim zločincima, pa je po optužbama Albanaca najpre uhapsio predratnog predsednika opštine Anđelka Kolašinca, direktora Zdravstvenog centra Vekoslava Simića i Stanka Levića a kasnije još 13-oro drugih Srba*, koje su Albanci iz različitih razloga i povoda optužili za navodne ratne zločine. Hapšenje su izveli na spektakularan način sa unapred uvežbanim iznenadnim upadom, urlicima, pucnjima u vazduh i prekomernom upotrebom sile, a mogli su samo da ih pozovu da pođu sa njima.

(*Svi oni su sada na slobodi a samo je par njih kažnjeno minimalnim kaznama, i to više da bi se zadovoljili Albanci, nego što su zaista bili krivi.)

Prva trojica uhapšenih Srba: Vekoslav Simić, Stanko Lević i Anđelko Kolašinac, u razgovoru sa oficirom KFOR-a, nekoliko dana pre hapšenja

KFOR je bio toliko opterećen Srbima kao ratnim zločincima da su njegovi vojnici patroliranje kroz srpski deo grada u početku vršili pod punom ratnom opremom, sa puškama na gotovs i prstom na obaraču. Pri prolasku patrole, zadnji vojnik u koloni bi se kretao unatraške, štiteći leđa patroli od „mogućih napada Srba“. Među vojnicima nemačkog a posebno holandskog KFOR-a, bilo je pripadnika svih rasa i nacionalnosti, pa čak i Albanaca. Holandski vojnici KFOR-a su naročito bili neprijateljski raspoloženi prema Srbima. Međutim, treba istaći da je među vojnicima ali i među predstavnicima drugih međunarodnih organizacija na KiM, bilo i dobrih i poštenih pojedinaca, koji su savršeno jasno shvatali o čemu se radi.

Jedan od oficira holandskog KFOR-a poznat pod imenom Špet, koji orahovačkim Srbima nije ostao u lepom sećanju

Zatim su počeli sa pretresima u potrazi za srpskim oružjem. Izvesnu količinu oružja i minucije, zaostalu po izmeštanju opštinskog vojnog odseka, pronašli su u podrumu Doma kulture „4. juli“, te su pomislivši da je još ima sakrivene, pretresli još neke objekte a 20. avgusta1999. godine i orahovačku crkvu, pa čak i njen oltar. Istovremeno su po srpskim ulicama istakli spiskove svih vojnih rezervista koji su uoči rata zadužili oružje, sa pozivom da im ga predaju, jer će u protivnom, pretresati kuće. Nikom nije bilo jasno kako su se ti spiskovi našli u rukama KFOR-a, ali su bez obzira na to, svi srpski građani 22. avgusta1999. godine uredno predali oružje, verujući u zaštitu međunarodnih snaga ali i shvativši da je vreme ratovanja i borbi prošlo i da na scenu stupa diplomatija. Neki od njih su bili toliko revnosni u tome da su KFOR-u predali i svoje lično naoružanje, pa čak i lovačke puške za koje su imali uredne dozvole. Po podacima KFOR-a, prikupljeno je ukupno 600 komada raznog oružja.

Kratak video izveštaj novinske agencije „Associated Rress“ (AP) o predaji oružja srpskih građana gornjeg dela Orahovca, možete pogledati na linku:

https://www.youtube.com/watch?v=69JrEjjhAMI

U tom burnom periodu, posećivali su nas, kao neizostavni pratioci međunarodne mirovne misije, razni novinari i nevladine i humanitarne organizacije sa Zapada, kojim su se naši građani uzalud trudili da dokažu da smo nepravedno bombardovani i to samo zato što smo branili svoju zemlju, da su se Albanci prvi latili oružja i da je „demokratski“ Zapad, ako se već umešao u srpsko-albanski konflikt, onda trebalo da pomogne nama da neutrališemo teroriste i separatiste, a ne njima da napadnu suverenu i nezavisnu državu.

Uzalud su se trudili da dokažu da se iza navodne ugroženosti ljudskih prava Albanaca, zapravo krije njihova želja za teritorijom tj. za nezavisnim Kosovom, što se kasnije pokazalo tačnim.

Opisujući uslove u kojima živimo, pokušavali su da kod njih izazovu barem približno onoliko sažaljenja, koliko su pokazivali prema albanskoj strani, ali su oni na sve to ostali hladni i nezainteresovani. Imali smo prilike da gledamo kako se zapadni novinari, sa trga ispred crkve prepunog zatočenih Srba, direktno uključuju u informatovne programe svojih televizija i da pri izveštavanju, uistinu navode težak položaj Srba, ali da svoje izveštavanje gotovo uvek završavaju ocenom da je ovakav scenario bio očekivan kao osveta Albanaca zbog patnji koje su im nanete tokom rata.

Haradinaj daje odlikovanje N. Kandić: Kandićka je tražila kriminalce i ubice među Srbima, a među Šiptarima očigledno nije
Nečasna uloga Nataše Kandić

Između ostalih, jednom prilikom nas je, sa nekom stranom delegacijom, posetila i direktorka Fonda za humanitarno pravo, Nataša Kandić, koja je jednom našem sugrađaninu, koji joj se požalio na težak položaj u kom su se našli preostali Srbi u Orahovcu, odbrusila da smo sami krivi za to, jer smo podržavali i glasali za Slobodana Miloševića i da je po nas bolje da joj, umesto što se žalimo, kažemo gde su srpski ratni zločinci.

Austrijski novinari u razgovoru sa grupom naših sugrađana ispred orahovačke crkve

Sredinom septembra stigla nam je bolna vest da su pripadnici tzv. OVK minirali i u potpunosti razrušili napušteni manastir Svetih Vrača, Kozme i Damjana u Zočištu*. Detonacija je bila toliko snažna, da su je čuli i građani gornjeg dela Orahovca, od kog je manastir udaljen 7 kilometara.

Razrušeni manastir Svetih Vrača Kozme i Damjana u Zočištu

(*Manastir je sagrađan u 14 veku za vreme vladavine dinastije Nemanjić, na ostacima starije crkve. Po predanju je 10 vekova stariji od Visokih Dečana i datira iz 4 veka, što možda dokazuju i ranohrišćanski nadgrobni spomenici iz 4 veka i keramika, koji su pronađeni pri poslednjim istraživanjima tokom posleratne obnove. Prvi pisani pomen manastira je u darovnoj povelji Stefana Dečanskoj iz 1327. godine. Manastir je posedovao Minej iz 15 veka, koji se čuvao u Narodnoj biblioteci u Beogradu, uništenoj 6. aprila 1941. godine prilikom nemačkog bombardovanja. Najznačajnija svetinja manastira su svete isceliteljske mošti Svetih Vrača, Kozme i Damjana, koji se proslavljaju 14. jula / 14. novembra. Manastir je poznat kao čudotvorni i mesto nebrojenih isceljenja svih koji mu pritiču bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost.)

Pored manastira Svetih Vrača, Albanci su u tom rušilačkom naletu porušili i oštetili još pet crkava na teritoriji naše opštine i to:

  1. Crkva „Svete Prečiste“ u selu Zočište, minirana u dva navrata i porušena do temelja.
  2. Crkva „Svetog Nikole“ u centru sela Opteruša, porušena.
  3. Crkva „Svetog Spasa“ na brdu iznad sela Opteruša, minirana i porušena do temelja.
  4. Crkva „Svete Prečiste“ u selu Retimlje, minirana i porušena do temelja a ostaci građevine odneti sa lokacije.
  5. Crkva „Svete Nedelje“ u selu Brnjača, vrata na crkvi nasilno obijena a unutrašnjost crkve i crkvenog konaka demolirana.
Ostaci porušene crkve Svetog Spasa u selu Opteruša

Kako ova zlodela, na veliko zaprepašćenje Srba, ne nailaze na adekvatnu reakciju, u tom periodu veoma pasivnih i inertnih međunarodnih mirovnih snaga, većinu njih dovodi do očaja i oni se u nedostatku drugih rešenja odlučuju na iseljavanje, kao jedinog mogućeg načina spašavanja svojih golih života. Svakim danom je rastao broj onih koji su od KFOR-a ali i drugih međunarodnih organizacija, sve glasnije tražili da im se obezbedi „koridor“ kojim bi organizovano i bezbedno napustili Orahovac. To je izazvalo oštru podelu među našim građanima na one koji su bili za kolektivno i bezuslovno iseljavanje i na one, u manjini, koji su pozivali na smirivanje tenzija i opstanak, pa je među njima često dolazilo i do ozbiljnih svađa, žustrih rasprava i čarki.

Crkva „Sveta Prečista“ u selu Zočište
(Kasnije je još jednom minirana i u potpunosti porušena, tako da se sada, na mestu gde je bila, nalazi gomila kamenja)
Strategija Zapada: „što manje Srba – to manje problema“

Čini nam se da su to međunarodne organizacije jedva dočekale, jer one nisu ni računale da će, po završetku rata i povlačenju naših snaga bezbedosti, zateći Srbe na Kosovu i Metohiji, pa čak i tako malobrojne kao u opštini Orahovac. Očigledno da im je bilo lakše da nas isele, nego da nas štite od Albanaca, koje, ionako više nisu uspevali da stave pod svoju kontrolu. Nespremni da brane Srbe i naviknuti da na problem Kosova i Metohije gledaju isključivo iz albanske perspektive, oni usvajaju strategiju „što manje Srba – to manje problema“, odnosno, „tamo gde nema Srba – nema ni problema“. A samim tim ni posla i bezbednosnih rizika i izazova za njih.

Tada, predstavnici UNHCR-a, koji očigledno nisu imali ništa protiv iseljavanja, iako se to direktno kosilo sa zadacima i načelima njihove humanitarne misije, počinju da vrše pripreme za “humanitarnu” akciju iseljavanja, nazvavši je “evakuacijom ugroženog stanovništva”, pravdajući je ugroženošću ljudskih prava i slobodnom voljom i željom samih Srba. Time je i zvanično započeo proces organizovanog masovnog iseljavanja Srba iz opštine Orahovac.

Njihovi predstavnici bi, uz pomoć pojedinih lokalnih Srba, koji su bili najglasniji zagovornici kolektivnog iseljavanja, danima obilazili ponaosob svaku porodicu i evidentirali Srbe koji žele da se sele a zatim bi tako pripremljene spiskove predavali na proveru pripadnicima specijalne vojne policije KFOR-a i UNMIK policiji, a nezvanično se zna da su ih ovi tajno dostavljali na uvid čak i ozloglašenim komandantima tzv. OVK, koji su imali privilegiju da na spiskovima diskretno markiraju navodne ratne zločince.

Posle provera, koje su ponekad trajale prilično dugo, svi pojedinci sa spiskova, uključujući žene i decu, morali su da idu na informativne razgovore na kojima im je zvanično saopštavano da li mogu da napuste svoju sredinu ili ne, odnosno, da li su “čisti” ili su potencijalni ratni zločinci.

Mnogim Srbima, koje su tokom pomenutih provera anonimni Albanci lažno optuživali za zločine, posle informativnih razgovora nije dozvoljavano udaljavanje iz srpskih sredina, bili bi identifikovani i stavljeni pod stalnu prismotru KFOR-a i UNMIK policije a neretko i odmah zadržavani i neposredno sa informativnog razgovora odvođeni pravo u pritvor. (*Slučaj hapšenja: Micić Dejana i Đinović Mija u Orahovcu i Mišić Bogoljuba i Jovanović Stojana u Velikoj Hoči).

Posle prvih hapšenja više niko nije bio siguran za svoju bezbednost.

Faktički je svim Srbima nametnut kompleks potencijalnih ratnih zločinaca i svako je sa zebnjom iščekivao nova hapšenja.

Za to vreme albanski ekstremisti su nastavili sa ubistvima, kidnapovanjima i paljenjima srpskih kuća, pa su mnogi Srbi u panici nestrpljivo želeli da što pre napuste srpski deo Orahovca i Veliku Hoču, kako ne bi postali sledeća žrtva.

Međutim, posle pomenutih hapšenja, bila je potrebna zaista velika hrabrost da se neko od odraslih muškaraca usudi da se prijavi za naredni konvoj.

To je stvorilo dodatnu nervozu i nesigurnost kod i onako obezglavljenih Srba, naročito kod onih viđenijih i onih koji su bili na raznim rukovodećim položajima u javnim opštinskim institucijama.

Mnogi od njih se brzopleto i nepromišljeno odlučuju na tajno iseljavanje uz pomoć organizovane ilegalne grupe koja je za novac od 800 do 1.200 tadašnjih nemačkih maraka po osobi, tajno, noću, prebacivala Srbe na slobodnu teritoriju, najčešće do najbliže administrativne granice sa Crnom Gorom.

Grupu su činili Romi iz Orahovca i Đakovice, potpomognuti pojedinim Srbima iz Orahovca, koji su im pronalazili “mušterije”. Veza bi funkcionisala tako što bi Srbi pripremili “listu putnika”, koje bi Rom iz Orahovca, noću u najvećoj tajnosti, svojim autom, prevozio do Đakovice gde bi ga sačekivao njegov rođak, ključni čovek veze, koji bi, koristeći nekakvu dozvolu “o slobodnom kretanju” dobijenu od tamošnjeg TMK*, preuzimao auto i nastavljao dalje do administrativne granice sa Crnom Gorom.

(*TMK – Trupat e Mbrojtjes së Kosovës, na srpskom KZK – Kosovski zaštitni korpus, nastao tranformacijom tzv. OVK, čiji su pripadnici bili zaduženi navodno samo za pružanje pomoći stanovništvu u slučaju prirodnih nepogoda i katastrofa, a kasnije je prerastao u Kosovske snage bezbednosti – KSB.)

Ova tajna veza je uspevala neko vreme sve dok 29, oktobra 1999. godine, Albanci u Đakovici nisu osujetili jedan takav pokušaj prebacivanja Srba i iz auta brutalno na ulicu izvukli, pretukli a zatim kidnapovali petoricu Srba*. (*Slučaj kidnapovanja: Baljošević Budimira, Milenković Staniše, Mojsić Zvezdana, Dedić Negovana i Jakić Gorana).

Značajnu ulogu u iseljavanju Srba imao je i Međunarodni crveni krst (MCK) koji je sprovodio “humanitarnu” akciju pod nazivom “spajanje porodica”.

Akcija je sprovođena tako što bi radnici MCK-a, uz angažovanje jednog lokalnog srpskog radnika, obilazili srpska domaćinstva u potrazi za pojedincima, koji su se, navodno, u vrtlogu rata, razdvojili od svojih porodica, ili su se zatečeni ratom, slučajno našli u našim sredinama.

Kada bi pronašli takve osobe, tražili bi od njih adrese ili brojeve telefona nekih od njihovih rođaka u centralnoj Srbiji. Kako svaka ovdašnja porodica ima po nekog svog rođaka u centralnoj Srbiji (a mnogi bi prijavljivali i članove svojih porodica koji su se tek nedavno iselili konvojima UNHCR-a), MCK bi ih posredstvom svojih kancelarija u gradovima centralne Srbije, kontaktirao i tražio od njih pismeni pristanak o prihvatanju svojih ugroženih rođaka sa Kosova i Metohije.

Pošto bi dobili odgovor, koji bi, naravno, uvek bio pozitivan, oni bi svojim vozilima, koristeći mogućnost da kao jedina međunarodna organizacija kojoj je tada bilo dozvoljeno kretanje i na teritoriji centralne Srbije, prevozili ugrožene članove porodica do samih odredišta, prema dostavljenim adresama prebivališta njihovih rođaka.

Tako iseljenim pojedincima predstavnici MCK bi usput sugerisali da nikako ne smeju da se kasnije premeštaju u kolektivne izbegličke centre i traže status raseljenih lica, već da žive kod svojih rođaka, koji su pismenim putem od MCK-a preuzeli odgovornost za njih.

Tako je MCK najpre iseljavao bolesne, starije i decu a zatim i sve redom.

Međutim, treba napomenuti da to nije sve što je snalazilo Srbe na putu do “slobode”. Oni su često na izlasku iz srpskih sredina neposredno pre ulaska u autobuse UNHCR-a, šikanirani od strane vojne policije KFOR-a, koja ih je, u prisustvu velikog broja okupljenih znatiželjnih Albanaca, u položajima uzdignutih ruku i raširenih nogu, proveravala detektorima za metal i često im iz mučno upakovanih izbegličkih torbi nemarno prosipala stvari na zemlju prilikom pretresa. Po završetku provera, građani bi, pred okupljenom masom koja se smejala, postiđeno kupili svoje stvari sa zemlje i brzo ih vraćali u torbe.

Bilo je i prilika kada bi Albanci “dobrovoljno pomagali” vojnicima KFOR-a (koji su u to vreme bili iz holandskog kontigenta KFOR-a), tako što bi sa barikada (podignutim na prilazima Orahovcu u cilju sprečavanja razmeštanja ruskih vojnika KFOR-a na teritoriji naše opštine*), kao “bolji poznavaoci Srba” često među putnicima prepoznavali navodne ratne zločince, upirali prstom u njih i horski vikali na vojnike KFOR-a da ih uhapse što su vojnici poslušno i činili, iako su ovi predhodno prošli redovnu bezbednosnu proveru.

(*Na osnovu sporazuma sa NATO-om, ruski vojni kontigent je trebalo da bude razmešten na teritoriji opštine Orahovac, ali su Albanci na prilazima gradu postavili barikade, kako bi ih sprečili u tome. Tako je ruski kontigent, koji se sa prištinskog aerodroma Slatina, uputio ka Orahovcu, zaustavljen na prilazu gradu, pomoću barikada koje su Albanci organizovali uz prećutnu saglasnost Zapada, pa su se Rusi, shvativši da imaju beznačajnu ulogu u uspostavljanju posleratnog mira, kasnije sami povukli sa Kosova i Metohije. Za vreme trajanja barikada, samo se nekoliko ruskih oficira, uz pomoć kolega iz nemačkog KFOR-a, uspelo probiti do srpskog dela Orahovca i Velike Hoče i da na kratko porazgovaraju sa našim građanima.)

Albanske barikade na prilazu Orahovcu protiv dolaska ruskih trupa

Dešavalo se da na insistiranje okupljenih Albanaca, koji bi formirali špalir pri prolasku konvoja, ponekad čak i iz vozila bude izveden Srbin* i pred svojom ženom i decom koja su plakala i vukla oca za rukav, hapšen i odvođen u pritvor. (*Slučaj hapšenja Nenada Matića).

Surovi napadi i na konvoje srpskih izbeglica

Iako su se kretali pod velikom pratnjom teških oklopnih vozila KFOR-a, konvoji bi putem redovno bili kamenovani. Najgore je prošao konvoj koji je 27. oktobra 1999. godine na putu ka administrativnoj granici sa Crnom Gorom napadnut u Peći, kada je masa Albanaca, očigledno predhodno dobro organizovana, zapalila devetnaest privatnih vozila i u prisustvu vojnika iz pratnje konvoja, povredila preko tridesetoro Srba, među kojima je bilo i dece od jedne do dve godine starosti, nepokretnih starica i bolesnih žena.

Konvojima UNHCR-a, koje su obično činili autobusi sa oznakama UNHCR-a kojima se priključivao određen broj privatnih vozila, u jesen 1999. godine u centralnu Srbiju i Crnu Goru iseljen je najveći deo prethodno “proverenih” Srba, koji su se najčešće smeštali u tamošnje kolektivne izbegličke centre.

 

Autobus UNHCR-a u centru Velike Hoče, (Korišćeni su za evakuaciju Srba iz opštine Orahovac, a kasnije za tzv. humanitarni prevoz srpskih građana)

Posle svakog UNHCR-ovog konvoja kojim bi se evakuisalo 100 – 150 ljudi, broj Srba u gornjem delu Orahovca i Velikoj Hoči je sve više opadao, što je izazivalo paniku kod onih koji su ostajali.

Srbi su se osipali, ulice su se praznile, selile bi se po čitave porodice odjednom, bilo je sve više napuštenih kuća koje su sablasno zjapile prazne. Čak i oni Srbi, koji nisu nameravali da se sele, kada bi videli da, nakon iseljavanja komšija i rođaka, ostaju sami u ulici, odlučivali su se na iseljavanje.

Ulice, koje se nalaze u zoni razdvajanja srpskog i albanskog dela Orahovca, bile su najviše izložene napadima albanskih ekstremista i među prvima su sasvim opustele, posle čega bi sve srpske kuće u njima bile redom spaljene.

Najugroženije srpske porodice koje su živele na periferiji srpskog dela grada, ili su se odmah iseljavale iz Orahovca ili su se premeštale u međuvremenu napuštene kuće svojih rođaka i prijatelja na bezbednijem delu, unutar srpskog dela grada.

Srpski deo grada postepeno se pretvarao u enklavu, enklava u geto, život u getu, u pojedinim trenucima, u pakao.

Predstavnici međunarodnih organizacija nisu imali razumevanja za naše nezadovoljstvo životom u getu koji su, oni nazivali manje strašnijim imenima i sugerisali nam da i mi koristimo civilizovanije termine kao što su: “srpska četvrt”, ”srpski deo grada”, “gornji deo grada”, “severni deo grada” – po uzoru na stanje u podeljenoj Kosovskoj Mitrivici (koja po njima postaje sinonim za jedini, nerešen, ozbiljniji problem na Kosovu i Metohiji), iako geografski položaj našeg dela grada u odnosu na strane sveta uopšte nije takav, ili najviše “enklava”* koji ćemo i mi radi kompromisa prema “preosetljivim” pripadnicima međunarodne zajednice nevoljno usvojiti i koristiti u daljim komunikacijama.

(*Enklava, odnosno eksklava (grč. en — u, unutra, grč. eks — van, i lat. clavis— ključ) u političkoj geografiji predstavlja neku teritoriju, oblast, regiju ili pak državu, koja je sa svih strana okružena nekom tuđom teritorijom ili državom.

„Enklava“ se sve više sužavala. Porodice koje su živele na isturenim, perifernim delovima „enklave“ pod stalnim pritiscima i napadima albanskih ekstremista, postepeno su se povlačile ka njenoj unutrašnjosti.

To se dešavalo zbog toga što KFOR nije postavljao mobilne kontrolne punktove* na samim linijama razdvajanja srpskog i albanskog dela grada, gde su se javljale najveće tenzije, već uvek 20 – 50 metara unutar „enklave“, ostavljajući pojedine srpske porodice ispred punkta na milost i nemilost albanskim ekstremistima.

(*Mobilni kontrolni punt su činili jedno ili dva oklopna vozila KFOR-a, kojim bi se preprečio i po potrebi otvarao tj. deblokirao put.)

Kako se sužavala „enklava“ povlačenjem Srba ka njenoj unutrašnjosti, tako je i KFOR za Srbima povlačio svoje mobilne kontrolne punkteve, i opet, uvek još dublje, na bezbednijim mestima unutar „enklave“, samo da ne bi došao u direktan sukob sa albanskim ekstremistima. Čak je i svoje istureno odeljenje, koje je bilo zaduženo da štiti srpski deo grada, umesto na liniji razdvajanja, smestio u jednu napuštenu srpsku kuću u užem jezgru srpskog dela grada, pa su građani u šali govorili da ispada da mi štitimo KFOR, umesto oni nas.

Istureno odeljenje KFOR-a u srpskom delu grada, smešteno u jednoj napuštenoj srpskoj kući, koju su vojnici nazivali „Vila”

Tako gornji deo grada u kome žive preostali Srbi, vremenom dobija sve jasnije konture „srpske enklave“, koju od donjeg, sada etnički čisto albanskog dela grada, odvaja tzv. „tampon zona” u vidu pojasa spaljenih perifernih srpskih kuća.

Spaljene srpske kuće u tzv. tampon zoni, koja razdvaja srpski i albanski deo grada

 Čudno je to kako se živ čovek na sve navikne, pa su se tako i Srbi vremenom navikli na život u ograničenom prostoru. Stvarne razmere svoje zatočenosti postajali bi svesni tek onda kada bi dobili priliku da na kratko napuste „enklavu“ i na trenutak osete slobodu npr. odlaskom u centralnu Srbiju, pa se ponovo vratili u nju. Tada bi padali u depresiju i bilo bi im potrebno više dana da se ponovo priviknu na život u zatvorenom prostoru. Možda je najbolji opis našeg monotonog života dao paroh velikohočki otac Milenko Dragićević, koji je jednom našem novinaru, na pitanje, kako protiče život nas Srba u „enklavi“ odgovorio kratko rečima „kazaljke se na satu pomeraju, a vreme stoji“.

Napuštena i demolirana srpska kuća u blizini linije etničkog razdvajanja grada
Život u enklavi – gori od ropstva

Etničkom podelom grada su sva društvena preduzeća ostala u donjem albanskom delu grada, pa je svo srpsko radno stanovništvo ostalo bez svojih radnih mesta i izvora prihoda a sa viškom slobodnog vremena, sa kojim, po prvi put u životu, nisu znali šta da rade. Tek kada su izgubili slobodu, Srbi su postali svesni njene vrednosti. Vraćali su se mislima u prošlost prisećajući se turskog, austrougarskog, nemačkog i bugarskog ropstva i upoređujući ga sa sadašnjom situacijom tražili odgovor na pitanje zašto nam se tako često dešava da padnemo u ropstvo. Istovremeno su jedni druge tešili da će i ova, kao i sve prethodne okupacije, jednom morati da prođe.

Osim toga i sve javne i opštinske institucije su ostale u albanskom delu grada i srpskim građanima postale nedostupne, zbog čega su bili primorani da raznim improvizacijama nadomeste njihov nedostatak. Tako su npr. Dom kulture „4. juli“, uz pomoć UNMIK-a, preuredili u srpsku školu, u istoj zgradi su smestili i ambulantu, a u jednom privatnom lokalu su kasnije otvorili odeljenje PTT Srbija. Kasnije su osnovali desetočlani Srpski odbor, koji ih je predstavljao u kontaktima sa predstavnicima Međunarodnih organizacija, onda radnu grupu za prijem i raspodelu humanitarne pomoći itd. itd..

Međutim, najveći problem im je predstavljalo nedostupnost gradskom pravoslavnom groblju, koje je etničkom podelom grada, takođe ostalo u albanskom delu grada i na kom su Albanci porušili 90 odsto nadgrobnih spomenika. Zato su Srbi bili prinuđeni da svoje upokojene sahranjuju na privremenom groblju* formiranom, u iznudici, u porti (dvorištu) crkve Uspenja Presvete Bogorodice u centru srpskog dela grada, u kojem je vremenom ponestajalo mesta za nove grobove. Kovčege smo u početku, uz pomoć KFOR-a, nabavljali kod prizrenskih katolika.

Privremeno srpsko groblje u porti crkve Uspenja Presvete Bogorodice u centru srpskog dela grada

(*Nekoliko godina kasnije, u jednom trenutku, usled obilnih padavina i natapanja zemljišta rastrešenog zadnjim sahranjivanjima uz sam zid privremenog groblja, došlo je do obrušavanja kamenog zida, koji sa sobom povlači i zemlju sa grobova i umalo dolazi do izbijanja mrtvačkih kovčega na svetlost dana. Građani su dalje urušavanje groblja zaustavili daskama podupretim drvenim gredama o zid obližnje trafostanice.)

Urušavanje kamenog zida, koji sa sobom povlaći i sveže grobove

 Zbog svih ovih improvizacija, Srbi su od strane Albanaca bili optuženi za formiranje paralelnih institucija, za samoizolaciju i nespremnost da se integrišu u novo kosovsko društvo, stvoreno po meri Albanaca.

Zaustavljanje urušavanje privremenog groblja i sprečavanje otvaranja svežih grobova (Da se ovo desilo Albancima, ova fotografija bi verovatno obišla svet)

Istina je, zapravo, bila sasvim drugačija. Zbog brojnih prinudnih improvizacija, život srpskih građana u gornjem delu grada je sve više ličio na imitaciju života, dok se donji albanski deo grada počeo ubrzano obnavljati i razvijati donacijama koje su Albancima pristizale iz čitavog sveta.

Šiptari-vandali: Detalj sa porušenog pravoslavnog gradskog groblja u Orahovcu
Jedan od tada retkih neporušenih nadgrobnih spomenika na pravoslavnom gradskom groblju u Orahovcu ispisan je uvredljivim porukama

Video zapis o srpskom gradskom groblju https://www.youtube.com/watch?v=IJZnzLUopLc

Nakon izvesnog vremena humanitarne organizacije su počele da nam smanjuju humanitarnu pomoć pod izgovorom da svoje osoblje i aktivnosti premeštaju na nova ratna žarišta u svetu, pa su nam dopremale sve manju i manju količinu hrane, koja često ne bi bila dovoljna za svo srpsko stanovništvo. Građani su počeli da sumnjaju da nam to namerno rade, kako bi, računajući na čuvenu srpsku neslogu, izazivali svađe i podele među nama, ne bi li prestali da mislimo na izolaciju u kojoj smo se našli i kako ne bi zahtevali da nam budu obezbeđeni sloboda kretanja i poštovanje osnovnih ljudskih prava.

Rušenje svetinja i grobova i monstruozno iživljavanje nad Srbima

Jednom prilikom nam je nemački KFOR dopremio dva kamiona svinja. Građani su se obradovali tome, jer su posle višemesečne ishrane konzervisanom hranom iz humanitarne pomoći, konačno dobili sveže meso. Pohitali su da sa kamiona istovare svinje, koje su skičale dok su ih vukli svojim kućama, a neki od njih su ih odmah, pored kamiona klali pred Nemcima, koji su se tome smejali i fotografisali ih. Naivni Srbi su se trudili da dodatno zasmejavaju i zabavljaju Nemce, tako što su se pred njima takmičili da pokažu ko od njih ima bolju tehniku klanja, neki od njih bi im i sami pozirali tako što bi pobedonosno seli na tek priklanu svinju, pa su ih tako umazane krvlju, sa velikim noževima u rukama, nemački vojnici fotografisali svojim foto aparatima. Verujem da su te fotografije kasnije poslužile da se na Zapadu Srbi dodatno prikažu kao divljaci i koljači.

Kasnije smo saznali da te svinje potiču sa napuštene farme svinja „Dobrevo“ kod Kosova Polja, koju su srpski radnici, pri napuštanju svojih okolnih sela, ostavili otvorenu, kako životinje ne bi pocrkale od gladi. Kako tamošnji Albanci, koji ne jedu svinjsko meso, nisi hteli da preuzmu brigu o farmi, a kasnije ni međunarodne organizacije, svinje su u potrazi za hranom počele da izlaze iz farme i da tumaraju po okolini hraneći se na deponijama smeća i razgrćući zgarišta spaljenih srpskih kuća, pa se nemački KFOR dosetio da je najbolje da ih sve pohvataju i dopreme nama.

Situacija u susednoj, takođe izolovanoj srpskoj „enklavi“ Velikoj Hoči je slična, sem što su meštani sela u nešto povoljnijem položaju zbog toga što je selo etnički čisto srpsko, pa je i KFOR-u lakše da ih obezbeđuje.

Meštani sela nisu smeli da napuštaju selo izvan domašaja kontrole punktova i osmatračnica KFOR-a. Jedan takav odlazak po drva na periferiji sela dvoje mladih ljudi* platilo je 3. decembra 1999. svojim životima. (*Slučaj ubistva Pavlović Nebojše i Manitašević Mlađana).

Da bi zaštitio Srbe od napada Albanaca iz okolnih, sada već čisto albanskih sela, KFOR je morao da okruži selo kontrolnim punktovima kako bi sprečio mogućnost izbijanja direktnih sukoba, što ipak nije sprečilo Albance iz susednih sela da čak šest puta* granatiraju selo minobacačima kalibra 60 mm i na sreću, pruzrokuju samo materijalnu štetu na pojedinim kućama. Meštani sela su zbog tih napada nekoliko puta oštro protestvovali kod KFOR-a, zato što je izostala njihova reakcija, a u jednom trenutku su obustavili saradnju sa svim međunarodnim organizacijama, postavivši barikade na ulazu u selo, na kojima su se sukobili sa predstavnicima UNMIK-a.

Barikade postavljene na ulazu u selo Velika Hoča, zbog izostanka reakcije međunarodnih organizacija na učestalo granatiranje sela od strane okolnih Albanaca

(*Ti napadi su prestali tek onda kada je na treći dan Vaskrsa 2001. godine, KFOR, iz tenka sa punkta – osmatračnice na uzvišenju sela, ispalio nekoliko granata u pravcu albanskih napadača i ranio jednog od njih. Ranjenog napadača su ubrzo pronašli i identifikovali tako što su istog dana pretražili sve bolnice u okolini, znajući da će ga Albanci odneti na lečenje u nekoj od njih. Prilikom svih tih napada, paroh velikohočki Protojerej – Stavrofor Milenko Dragićević, bi se redovno oglašavao zvonom na sabornoj crkvi Svetog Arhiđakona Stefana u centru sela, pa meštani sela i tome pripisuju svoje spasenje.)

Nemački tenk „Leopard“ na punktu iznad sela Velika Hoča iz koga je pucano na albanske teroriste

Bezbednosna situaciju u gornjem srpskom delu Orahovca, se opet naglo pogoršava.

Ubijanja nevinih Srba se nastavljaju i u novembru, decembru 1999. 

U iznenadnom terorističkom napadu na improvizovani srpski lokal u blizini romskog dela grada, Albanci su 17. decembra 1999. godine, ubili jednog i ranili sedmoricu Srba. Pretpostavlja se da je napad izvela manja grupa pripadnika tzv. OVK, koja se u mraku, oko 21:00 čas, neopaženo prikrala lokalu i kroz izlog ispalila rafal iz automatskog oružja a odmah zatim ubacila i ručnu bombu, ubivši Zorana Vukićevića i raniviši: Ulamović Srećka, Radić Novicu, Micić Miloša, Vasiljević Jovana, Simić Dragana, Đorđević Ljubomira i Kujundžić Jovana, od ukupno 14-oro Srba, koliko ih je u tom trenutku bilo u prostoriji. Zoran Vukićević je preminuo na licu mesta a dvojicu najteže povređenih Radić Novicu i Micić Miloša, KFOR je helikopterom transportovao u američku vojnu bazu „Bondstil“, dok su ostale ranjene odvezli u bolnicu u Đakovici. Svi ranjeni su se posle izvesnog vremena oporavili od zadobijenih povreda.

Izveštaj novinske agencije „Associated Rress“ (AP) o ovom napadu možete pogledati putem sledećeg linka: https://www.youtube.com/watch?v=o5tk3AIMqO8

              Mesto na kojem se desio zločinački napad pripadnika tzv. OVK na Srbe

Ovaj teroristički napad je zadao težak udarac preostalim Srbima u Orahovcu, pa je Vladika Artemije, videvši paniku i očaj među našim stanovništvom, odlučio da u Orahovac 25. decembra 1999. godine pošalje dvojicu monaha, oca Stefana (Milenkovića)* – nekadašnjeg igumana manastira Svetih Arhangela kod Prizrena i oca Antonija (Davidovića)* – nekadašnjeg sabrata manastira Svetih Vrača u Zočištu, kako bi umirili uspaničene građane i pružili im duhovnu utehu i podršku.

Sa monasima nam je stigla i radio stanica, preko koje je uspostavljena radio veza sa drugim srpskim sredinama i manastirima na KiM, a preko radio amatera i sa pojedinim mestima u centralnoj Srbiji, pa su građani opuštenije mogli da stupe u kontakt sa svojom rodbinom.

(*Otac Stefan /Milenković/ je kasnije blagoslovom Vladike Artemija postavljen za igumana obnovljenog manastira Sv. Vrača u Zočištu, a otac *Antonije /Davidović/, iako na Crkvenom sudu „razmonašen“ zbog smelih kritika iznetih na račun SPC i nekih njenih postupaka u vezi sa KiM i Eparhijom Raško-prizrenskom i kosovsko-metohijskom i dalje se, kao neumorni borac za pravdu i istinu, bori za srpske interese i očuvanje izvorne svetootačke vere pravoslavne.)

Tek posle ovog napada i pošto su albanski ekstremisti spalili sve srpsko što im je došlo pod ruku, nemački KFOR, koji je u međuvremenu zamenio holandski KFOR, konačno je u gornjem srpskom delu grada postavio stalne (fiksne)* kontrolne punktove na glavnim prilazima „enklavi“ i bodljikavom žicom zatvorio sporedne prilaze.

(*Stalne – fiksne kontrolne punktove činili su gusto razvučeni koturovi bodljikave žice, ili rampe, pored kojih bi, zaštićeni vrećama peska i drvenim kućicama, vojnici KFOR-a dežurali danonoćno i proveravali svakog ko ulazi i izlazi iz „enklave“. Evidentirali bi, uz pomoć lične karte, svakog ko ulazi u „enklavu“, zapisivali njegovo ime i razlog ulaska, kao i ime osobe kod koje ide u posetu, pa čak i pretpostavljeno vreme zadržavanja.)

Preostali Srbi su se našli ograđeni bodljikavom žicom. Strogo se kontrolisao ulaz i izlaz iz „enklave“. Bio je to period relativnog zatišja, kada su Srbi živeli nešto opuštenije i bezbrižnije.

Ubijanja i kidnapovanja Srba i u 2000. godini

Međutim, takvo stanje prividne bezbednosti prevarilo je mnoge Srbe, koji su se, pomislivši da je ono najgore prošlo, opustili, pa Albanci na periferiji srpskog dela grada 28. jula 2000. godine kidnapuju 73-godišnjeg starca Velikić Trifuna*, dok je čuvao koze u blizini svoga vinograda.

(*Velikić Trifun je pretposlednja srpska žrtva iz opštine Orahovac, posle njega su Albanci u selu Zrze 2. oktobra 2011. godine ubili još i Aca Putnika iz Velike Hoče, što je ukupno 84-oro ubijenih Srba. Pored Srba, Albanci su ubili i osam Roma.

Zanimljivo je da najmanje Srba ubijeno tokom samog rata i to pet, od kojih samo jedan od strane NATO-a /Dejan Večević/, a četvorica drugih /Miroslav Krstić, Miroslav Micić, Stanković Zlatimir i Radivojević Goran/ od tzv. OVK.

Ostalih 79 je ubijeno tokom „mira“, i to 47 pre rata, prilikom prvog organizovanog masovnog napada pripadnika tzv. OVK na grad Orahovac i okolinu, koji se dogodio 17 jula.1998. godine, od kojih su dvoje iz sela Zočišta, nesrećnim slučajem, nastradali od srpske ruke. To su Petrović Velika, koju je, iz nehata, ubio suprug dok je bio na noćnoj seoskoj straži u blizini njihove kuće i Blajojević Predrag, koga je greškom ubila naša policija, kada je iz Velike Hoče, gde je sa ostalim meštanima svoga sela pobegao pred pripadnicima tzv. OVK, nesmotreno noću pokušao da se samoinicijativno vrati u svoje selo, kada je čuo da je oslobođeno i da se nalazi pod kontrolom naše policije, ne znajući da je ona i dalje čistila teren od terorista. Njih dvoje su na spisku ubijenih označeni kao „indirektne žrtve“.

Posle rata, nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i uspostavljanja međunarodne mirovne misije – KFOR, ubijeno je 32 Srba.

Od ukupno 64 kidnapovanih Srba, posmrtni ostaci njih dvadesetak i dalje nisu pronađeni i identifikovani, pa njihove porodice, koje i dalje tragaju za njima, sve osnovanije sumnjaju da su završili u tzv. “žutoj kući” u Albaniji gde su im vađeni unutrašnji organi.

Za sve ove žrtve, niko još nije zvanično odgovarao. U znak sećanja na sve njih, u Velikoj Hoči je 11. septembra 2009. godine u podnožju brda, na kom se nalazi manastir Sveti Jovan, izgrađen spomenik, na kojem su uklesana imena svih postradalih.)

Spomenik ubijenim i kidnapovanim Srbima orahovačke opštine u Velikoj Hoči

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
SPISAK UBIJENIH SRBA IZ OPŠTINE ORAHOVAC

R.

br.

Prezime i ime Datum i mesto rođenja Datum i mesto pogibije
1. Micić Aleksandar 22.11.1969. Velika Hoča 12.05.1998. Ratkovac
2. Kazić Vekoslav 16.09.1966. Orahovac 19.07.1998. Orahovac
3. Filjđokić Jagoš 29.07.1956. Orahovac 19.07.1998. Orahovac
4. Simić Borivoje 05.09.1925. Orahovac 19.07.1998. Orahovac
5. Majmarević Aleksandar 29.05.1971. Orahovac 18.07.1998. Orahovac
6. Kostić Anđelko 08.02.1936. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
7. Šavelić Dobrivoje 17.02.1957. Velika Hoča 28.02.1999. Velika Hoča
8. Micić Miroslav 20.09.1961. Velika Hoča 27.05.1999. Velika Hoča
9. Radivojević Goran  1968. Leskovac  1999. Dobrodoljane
10. Krstić Miroslav 18.09.1968. Zočište 07.04.1999. Dobrodoljane
11. Večević Dejan 22.02.1976. Velika Hoča 01.06.1999. Planeja/Prizr.
12. Stanković Zlatimir  1957. Zočište  1999. Tusus/Prizren
13. Grković Pantelije  1939. Orahovac 17.06.1999. Orahovac
14. Vukićević Zoran 22.01.1961. Orahovac 17.12.1999. Orahovac
15. Simić Dragomir 15.07.1934. Orahovac 06.08.1999. Orahovac
16. Manitašević Mlađan 29.10.1963. Velika Hoča 03.12 1999. Velika Hoča
17. Pavlović Nebojša 30.07.1970. Velika Hoča 03.12.1999. Velika Hoča
18. Blagojević Predrag ind. žrt. 04.11.1976. Zočište 20.08.1998. Zočište
19. Petrović Velika ind. žrtva  1943. Bratotin 17.07.1998. Zočište
20. Aco Putnik 13.06.1960. Đakovica  02.10.2011. Zrze

.*.*.*.*.*.*.*.*.

SPISAK OTETIH PA UBIJENIH SRBA IZ OPŠTINE ORAHOVAC

R. br.

Prezime i ime

Datum i mesto rođenja kidnapovanih lica Datum i mesto kidnapovanja
1. Baljošević Budimir 23.10.1944. Orahovac 29.10.1999. Đakovica
2. Baljošević Đorđe 26.04.1941. Orahovac 17.07.1998. Orahovac
3. Baljošević Saša 27.08.1967. Prizren 17.07.1998. Bela Crkva
4. Baljošević Tomislav 01.10.1937. Orahovac 17.07.1998. Bela Crkva
5. Banzić Spasoje 16.05.1951. Opteruša 18.07.1998. Opteruša
6. Begović Nikola 06.06.1950. Izbeg. iz Hrvatske 10.06.1999. Brnjača
7. Božanić Božidar 13.07.1931. Opteruša 18.07.1998. Orahovac
8. Božanić Mladen 25.02.1949. Opteruša 18.07.1998. Opteruša
9. Božanić Nemanja 05.05.1982. Opteruša 18.07.1998. Opteruša
10. Božanić Novica 05.09.1966. Opteruša 18.07.1998. Opteruša
11. Bulić Budimir 15.10.1950. Berane 19.06.1999. Orahovac
12. Burdžić Miodrag 17.08.1939. Opteruša 18.07.1998. Opteruša
13. Burdžić Spasoje 25.05.1937. Opteruša 18.07.1998. Opteruša
14. Čabrkapa Čedo 08.06.1950. Pljevlja 17.07.1998. Zrze
15. Dedić Boban 22.06.1963. Orahovac 12.06.1999. Orahovac
16. Dedić Negovan 15.02.1967. Prizren 29.10.1999. Đakovica
17. Dolašević Duško 30.11.1954. Velika Hoča 17.07.1998. Orahovac
18. Đinović Dušan 01.05.1959. Ratkovac 17.07.1998. Zrze
19. Đorić Đorđe 07.06.1970. Orahovac 18.07.1998. Orahovac
20. Grković Ljubiša 09.02.1955. Orahovac 04.07.1999. Orahovac
21. Grković Svetislav 07.10.1933. Orahovac 16.06.1999. Orahovac
22. Jakić Goran 13.06.1974. Prizren 29.10.1999. Đakovica
23. Jeftić Milica 12.11.1933. Velika Hoča 28.06.1999. Orahovac
24. Jelić Marko 30.11.1968. Prizren 20.06.1999. Orahovac
25. Kazić Siniša 16.09.1962. Orahovac 01.07.1999. Orahovac
26. Kostić Dimitrije 24.10.1932. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
27. Kostić Jugoslav 06.01.1970. Retimlje 10.07.1998. Retimlje
28. Kostić Lazar 08.03.1972. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
29. Kostić Miodrag 19.09.1960. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
30. Kostić Miroljub 28.08.1967. Retimlje 17.07.1998. Retimlje
31. Kostić Mladen 20.02.1940. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
32. Kostić Nebojša 12.03.1980. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
33. Kostić Saško 14.06.1976. Retimlje 17.07.1998. Retimlje
34. Kostić Srećko 29.01.1974. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
35. Kostić Svetislav 05.06.1965. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
36. Kostić Todor 30.07.1965. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
37. Kostić Vitomir 28.05.1928. Retimlje 17.07.1998. Retimlje
38. Kostić Vekoslav 20.10.1958. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
39. Kostić Živko 15.05.1976. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
40. Lukić Radivoje 21.03.1969. G. Milanovac 27.12.1999. Orahovac
41. Majmarević Gradimir 03.04.1945. Orahovac 22.06.1999. Orahovac
42. Matić Boban 14.02.1973. Bratotin 22.09.1998. Rečane
43. Mavrić Mlađan 05.02.1964. Velika Hoča 12.10.1999. Orahovac
44. Milenković Staniša 24.07.1953. Orahovac 29.10.1999. Đakovica
45. Mojsić Zvezdan 20.05.1973. Prizren 29.10.1999. Đakovica
46. Nikolić Cvetko 06.04.1981. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
47. Nikolić Rajko 14.06.1955. Retimlje 18.07.1998. Retimlje
48. Patrnogić Duško 17.02.1959. Velika Hoča 17.07.1998. Orahovac
49. Pelević Cvetko 07.04.1935. Ratkovac 16.06.1999. Orahovac
50. Popović Trajko 20.05.1930. Velika Hoča 14.06.1999. Đakovica
51. Popović Mara 13.07.1939. Ljug Bunar 14.06.1999. Đakovica
52. Rašić Milorad 26.01.1957. Orahovac 19.02.2000. Orahovac
53. Simić Arsenije 29.10.1923. Orahovac 19.06.1999. Prizren
54. Simić Sreten 10.12.1931. Opteruša 18.07.1998. Opteruša
55. Stanojević Aleksandar 13.03.1956. Beograd 17.07.1998. Orahovac
56. Stanojević Krsta 05.09.1960. Đakovica 17.07.1998. Orahovac
57. Tomić Svetozar 14.02.1946. Đakovica 18.07.1998. Orahovac
58. Todić Miroslav 19.03.1949. Velika Hoča 23.03.1999. Brestovac
59. Velikić Trifun 08.02.1926. Orahovac 28.07.2000. Orahovac
60. Vitošević Marko 16.06.1938. Orahovac 16.06.1999. Orahovac
61. Vitošević Siniša 30.06.1959. Orahovac 22.06.1999. Orahovac
62. Vitošević Srđan 29.11.1972. Prizren 17.07.1998. Orahovac
63. Vitošević Srećko 18.02.1968. Orahovac 17.07.1998. Orahovac
64. Velimirović Mihajlo Izbeglica iz Hrvatske 16.06.1999. Orahovac

Međutim, pokazalo se da je KFOR pogrešno procenio razvoj situacije na terenu kada je mislio da će divljanje albanskih ekstremista vremenom jenjavati, pa su njegovi komandanti postajali svakim danom sve nervozniji zbog predugog postojanja potrebe za bodljikavim žicama.

Dodatnu nervozu su im unosili novinari koji su često iako im je bilo zabranjeno, fotografisali bodljikave žice, koje su vremenom postale simbol prepoznavanja načina života Srba i svojim foto-aparatima pretili da ovu, za nemačku vojsku, kompromitujuću sliku, pronesu u svet.

Ostaci bodljikavih žica na liniji razdvajanja srpskog i albanskog dela grada

Svesni mogućih kritika na račun svog rada i poraženi činjenicom da na tlu Evrope u 21. veku drže jedan narod u „kavezu“, komanda nemačkog KFOR-a u leto 2001. godine odlučuje da potpuno ukine sve kontrolne punktove, ubeđujući Srbe da su to uradili najviše za dobrobit njih samih, kako ne bi imali utisak da su zatočeni i sputani, već da ih time ohrabre i nateraju da se osećaju slobodnije i da shvate da je ovo i njihov grad.

Naravno da je svima bilo jasno da bodljikave žice nisu te koje utiču na to da se Srbi loše osećaju, već neprijateljski raspoloženo albansko stanovništvo koje je s one strane žice.

Grupa italijanskih novinara na liniji razdvajanja srpskog i albanskog dela grada

Nemački KFOR je bio prezadovoljan ovim svojim “pravim” potezom pravdajući ga svojom statistikom po kojoj se broj etnički motivisanih incidenata nije povećao, niti je iko od Srba nastradao* nakon ukidanja bodljikavih žica.

(*Posledica toga je zapravo povećana opreznost kod samih Srba, koji su, živeći pritajeno, po novim pravilima, koje nameće život visokog rizika u izolovanim „enklavama“, trudili se da su što „tiši“ i za ekstremne Albance manje uočljivi. Znali su gde i kada mogu da se kreću. Znali su da smeju da obrađuju samo ona imanja koja su u neposrednoj blizini „enklave“ i to isključivo organizovano u grupama, nikako sami. Znali su da ne smeju da nasedaju i odgovaraju na provokacije albanskih ekstremista, koji pri prolasku kroz „enklavu“ vrebaju priliku za svađu i traže povod za sukob.

Povlačili su se u sebe i navikavajući na izolaciju sve više tonuli u „novu kosovsku realnost“, kako su albanski političari i predstavnici Međunarodnih organizacija ponosno nazivali novonastalo stanje na Kosovu i Metohiji, koje karakteriše favorizacija Albanaca na račun izolacije i marginalizacije Srba.)

Stalno nova i perfidna šikaniranja Srba

Međutim, Srbi su znali da im ukidanje fiksnih punktova neće doneti ništa dobro, niti će to uticati na poboljšanje uslova života u „enklavi“.

Naprotiv, „enklava“ u kojoj je broj Srba opao na svega nešto više od 1. 200 ljudi ponovo postaje interesantna za nedobronamerne posetioce. Najpre za navodno profesionalno obučene pripadnike, u međuvremenu, formirane KPS nastale od demobilisanih pripadnika rasformirane tzv. OVK, kojima je dozvoljeno da patroliraju ulicama „enklave“ a zatim i za ostale Albance koji su sada mogli bez zabrane KFOR-a, komotno, pešice ili svojim autima, provokativno i sasvim nepotrebno da ulaze i izlaze iz „enklave“, kao u nekom rezervatu.

Glavna atrakcija za Albance postaje spora šetnja luksuznim stranim autima, ulicama srpske „enklave“ uz obavezno spuštena stakla na prozorima auta, kroz koje bi se čula glasna albanska muzika i neizbežno dobacivanje, namenjeno i onako već dovoljno poniženim Srbima, koji su polako i sve više tonuli u apatiju i beznađe.

Prisustvo Albanaca u „enklavi“ postaje sve masovnije.

Dva su glavna razloga tome:

Prvi, da bi se iživljavali provociranjem i pokazivanjem svoje nadmoći nad poraženim Srbima, koje sada tretiraju samo kao obespravljenu nacionalnu manjinu koja je u nestajanju.

Drugi, da bi pronalazili vlasnike atraktivnih imanja i koristeći njihovu bezizlaznu situaciju i podređeni položaj, otkupljivali ih po povoljnim cenama. Tada su na pojedinim srpskim kućama po prvi put počele osvanjavati table sa natpisom „Kuća na prodaju“.

Ako ovo prvo, Srbi verovatno mogu da prežive uz manje posledice po mentalno zdravlje, ovo drugo će im možda zadati poslednji udarac, jer u ovom posleratnom periodu, njime počinje drugi a po mnogima i poslednji deo tužne srpske priče – prodaja srpskih imanja.

Prvi natpisi „kuća na prodaju“ u srpskom delu Orahovca

Ovaj metod proterivanja Srba za mnoge “pametnije” i “umerenije” Albance predstavlja mnogo sigurniji i efikasniji način možda poslednje faze etničkog čišćenja Srba sa prostora Kosova i Metohije.

Moramo se nadati da možda neće biti baš tako!

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*
Napomena autora

Kako je po završetku rata tadašnja „srpska intelegencija“ među prvima napustila Kosovo i Metohiju, pa tako i Orahovac, i mene – autora ovog teksta je u jednom periodu dopala prilika da zastupam lokalnu srpsku zajednicu sa funkcije jednog od njenih predstavnika, kada sam i prikupio podatke i zabeležio događaje koje sam ovde naveo i opisao, uz izvinjenje što nisam mogao, niti je bilo moguće da sve događaje pomenem, kako zbog njihove brojnosti, tako i zbog toga što svaki od njih predstavlja priču samu za sebe.

Prihvatajući se te odgovorne dužnosti, iako neiskusan i politici nevičan, najednom sam se našao pod velikim pritiskom iskusnih i prevejanih predstavnika međunarodnih organizacija, naročito OEBS-a, iskaljenih na raznim kriznim žarištima širom sveta.

Predstavnici OEBS-a su odmah po završetku rata pokrenuli inicijativu da se mi – predstavnici Srba bespogovorno izvinimo Albancima i da od njih zatražimo javni oproštaj za sve patnje koje smo im naneli tokom rata, ukoliko želimo da prestanu njihovi napadi na naš narod.

Sećam se da su bili toliko uporni u tome da su nam nekoliko puta donosili unapred pripremljene verzije pismenog izvinjenja, ubeđujući nas da ga potpišemo za dobrobit svog naroda, pozivajući nas da se povedemo primerom Nemaca, čiji se čuveni kancelar Vili Brant, u ime svog naroda, izvinio žrtvama nacizma, kleknuvši pred spomenikom Poljacima poginulim tokom drugog svetskog rata, što je tada naišlo na pozitivan odjek u celom svetu, pa su pojedini članovi Srpskog odbora počeli da se kolebaju i premišljaju, ubeđujući neke od nas da na to pristanemo.

Razočaran njima, ali i svojim sugrađanima, koji su, umesto da shvate ozbiljnost situacije u kojoj smo se našli, počeli sve češće i žustrije da se svađaju pri raspodeli humanitarne pomoći i dodeli raznih donacija (znao sam da razlog tome nije bila nepravedna raspodela, koliko nervoza izazvana psihološkim pritiskom života u zatvorenom prostoru), a istovremeno prateći strane medije na srpskom jeziku, koji su nam, zbog bombardovanja naših radio i TV predajnika, tada jedini bili dostupni (“Radio BBC”, “Radio Deutsche welle“, Radio Slobodna Evropa i dr.), počeo sam da gubim samopouzdanje i da sumnjam u pravičnost svog naroda, tražeći opravdanje za sve što nas je snašlo u pomislima „mora da smo zaista toliko loš i proklet narod kada je ceo „Svet“ protiv nas“?!

A onda sam taj isti “Svet”, dobro upoznao kroz neposredne kontakte sa njegovim predstavnicima u KFOR-u, UNMIK-u, UNHCR-u, OEBS-u i drugim međunarodnim organizacijama, da sam spoznavši njihovo licemerje, neobjektivnost i nedobronamernost, još jače sam zavoleo svoj narod i shvatio da smo, iako nesavršeni i sa brojnim manama, mnogo bolji od njih a naročito od onog dela “Sveta”, koji nas je bombardovao.

U nadi da ćemo prebroditi i naredna iskušenja, pozivam svoj narod na strpljenje i dostojanstvo, jer ćemo samo tako, uz Božiju pomoć, uspeti da sačuvamo i odbranimo Kosovo i Metihiju od onih koji ga manje od nas zaslužuju.

Nek živi Srbija!

Orahovac, na Spasovdan, juna 2019. godine

………………………………..

Zapratite, šerujte ili lajkujte preko društvenih mreža:
error

2
Postavite komentar

avatar
2 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
2 Comment authors
nenad StojkovićGavrilo Recent comment authors
  Subscribe  
noviji stariji
Notify of
Gavrilo
Gost

Suze mi same teku dok ovo pišem, osećam se tako jadno bedno i postiđeno ispred celog srbskog naroda koji vas ostavi i prepusti šiptarskim zlikovcima i zločincima sa ,,zapada,, mi srbi iz Republike Srbske izborili smo se bar za kakav takav status i pravo na život u okviru države koju ne smatramo svojom niti će ikada biti sve dok živimo skupa u njoj sa onima koji su nam klali decu i drugu nejač, ali u poređenju s vašom patnjom i bolom mi smo u ovozemaljskom raju . Dok Gospod Bog ne usliši naše molitve, da nam pruži još jednu priliku… Učitaj još »

nenad Stojković
Gost
nenad Stojković

veoma teška i potresna priča koja i dalje traje…širiti ovakve informacije što više.. vječnaja pamjat svim našim herojima koji su dali svoje živote da bi nas spasili…..i hvala…..Sveta Sloga Srbina Spasava