Гост Аутор, Косово и Метохија, Политика, Слободе, Србија

Геноцид над Србима од стране Албанаца, САД, Немачке, Британије и њихових сатрапа

Избегличка колона призренских Срба на путу

ка централној Србији (снимљено у близини Гњилана)

Болно и потресно сведочење о мученичкој патњи српског народа на Косову и Метохији после потписивања Кумановског споразума 1999.

Тужна хроника поводом две деценије од страдања Срба у Ораховцу и околини након потписивања Кумановског споразума
  • Зверско убиство српског свештеника: Mонах Харитон /Лукић/ сабрат манастира Светих Архангела код Призрена убијен је мученички од стране албанских терориста и закопан у месту Тусус код Призрена
  • Чланови Верификационе мисије ОЕБС-а, на челу са својим шефом Вилијемом Вокером*, били су„весници рата“ и очигледно нису имали задатак да спрече рат, него да га најаве и припреме, што се и потврдило
  • КФОР је по уласку на Космет 1999. намерно допустио Албанцима да се свете Србима
  • Припадници ОВК у Ораховцу одмах у јуну 1999. убили девет, махом старијих Срба
  • Шиптари су киднаповали и побили све Србе на које су наишли у доњем, сада већ етнички чистом делу Ораховца
  • Срби живе без струје, воде, телефона, као у логору
  • Рањени Станој Филијовић из Ораховца, бива пребачен у болницу у Призрен, где доживљава нове трауме, када су албански пацијенти, са одељења у коме је смештен, покушали да га, тако рањеног, баце са прозора болнице
  • Холандски војници КФОР-а су нарочито били непријатељски расположени према Србима
  • Наташа Кандић, је једном нашем суграђанину, који јој се пожалио на тежак положај у ком су се нашли преостали Срби у Ораховцу, одбрусила да смо сами криви за то, јер смо подржавали и гласали за Слободана Милошевића и да је по нас боље да јој, уместо што се жалимо, кажемо где су српски ратни злочинци.
  • Срби се одлучују на исељавање, као једини могући начина спашавања својих голих живота
  • Запад организује и спроводи процес организованог масовног исељавања Срба из општине Ораховац
  • Међународни Црвени крст најпре исељавао болесне, старије и децу а затим и све Србе редом
  • Срби шиканирани и од стране војне полиције КФОР-а
  • Српски део града постепено се претварао у енклаву, енклава у гето, живот у гету, у појединим тренуцима, у пакао.
  • Живот у енклави – гори од ропства
  • Срби у енклави налазе се  и живе ограђени бодљикавом жицом
  • Укупно убијено у Ораховцу 84 потпуно невиних Срба
  • Споменик невиним српским жртвама подигнут 2009. у подножју манастира Свети Јован
  • Баљошевић: Када сам тај исти “Западни свет”, добро упознао кроз непосредне контакте са његовим представницима у КФОР-у, УНМИК-у, УНХЦР-у, ОЕБС-у и другим међународним организацијама и спознао њихово лицемерје, необјективност и недобронамерност, још јаче сам заволео свој народ и схватио да смо, иако несавршени и са бројним манама, много бољи од њих а нарочито од оног дела “Света”, који нас је бомбардовао

Пише: Дејан Баљошевић

Потписивање Кумановског споразума 9. јуна 1999. године, који је означио крај рата, тачније бруталне и нелегалне агресије НАТО на Србију, Срби у Ораховцу су дочекали са помешаним осећањима. Одахнули су због престанка рата и повратка кућама мобилисаних резервиста, али су истовремено предосећали да им његов крај не доноси ништа добро.

И док су наши државни званичници у Београду преко медија давали помирљиве и умирујуће изјаве, убеђујући српско јавно мњење да нисмо изгубили рат, да смо се успели одбранити од НАТО-а и да потписани споразум у најмању руку значи компромисни мировни договор двеју зараћених страна, од којих ниједна није победила у рату, из нама суседних општина Призрена и Ђаковице, кренуле су пут централне Србије прве избегличке колоне прикључујући се нашој војсци и полицији, која се, по Кумановском споразуму, повлачила са Косова и Метохије.

Истовремено су се из правца Македоније и Албаније ка Косову и Метохији кретали први контигенти КФОР-а, којима су се успут придруживали припадници тзв. ОВК, које су заједно, са великим одушевљењем, дочекивали косметски Албанци.

 

Албанци са великим одушевљењем дочекују немачки КФОР у Призрену

Ово сазнање је узнемирило наше грађане, који су се, забринути за своју безбедност, окупили на тргу испред ораховачке цркве, где су их покрајински функционери и одлазећи српски официри, уверавали да немају разлога за бригу, да треба да остану мирни у својим кућама, јер долази неутрална међународна мировна мисија (КФОР), која ће успоставити мир, завести ред, разоружати све наоружане групације и свима гарантовати безбедност.

Један од наших војника, опраштајући се са нама при уласку у војно возило, храбрећи нас, рекао нам је да нам завиди што остајемо, јер ће богате западне земље овде успоставити демократију, завести владавину права и крупним инвестицијама покренути економију и отворити бројна радна места, да ће и млади из централне Србије долазити код нас да раде. Грађани су се зачуђено питали, ако је то тако зашто онда сви Срби беже са Косова и Метохије и нећемо ли ми остати једини Срби у Метохији.

Почиње присилно исељавање и масован прогон Срба

Један део наших руководећих људи је ипак искористио прилику да са војском и полицијом напусти Ораховац. Други, који су остали, покушали су да се организују како би примирили и стабилизовали ситуацију међу успаниченим српским становништвом, тако што су, по пристизању претходнице немачког контигента КФОР-а у Призрен, на сопствени ризик и у пратњи једног нашег капетана и његовог помоћника, отишли у Призрен, како би извидели ситуацију и проценили шта нам је даље чинити. Они су се састали са тадашњим владиком Рашко-призренским и косовско-метохијским Г. Артемијем, који им је препоручио да остану, рекавши им да и сам планира да остане, саветујући их да се нарочито причувају и буду опрезни током „безбедносног вакуума“. У једној од призренских улица замало бивају личновани од групе Албанаца, који су у возилу препознали српског официра, али су их војници немачког КФОР-а, скочивши са тенка, одбранили и омогућили им даље кретање.

Међутим, касније је Владика Артемије заједно са представницима призренске општине имао састанак са командантом немачког КФОР-а, који им је рекао да КФОР нема мандат да стриктно штити Србе, већ да на терену раздваја зараћене стране и да стога у овом тренутку не може да им гарантује безбедност.

Неколико дана касније и братија манастира Светих Врача, Козме и Дамјана у Зочишту, истим поводом посећује владику Артемија у Призрену и по повратку нам доносе лоше вести, да је огромна већина Срба већ напустила Призрен из страха и да у непрегледној колони и даље одлазе, да су се преостали Срби окупили у дворишту Призренске богословије, док су албански грађани масовно изашли на улице где еуфорично дочекују и поздрављају војнике КФОР-а, који заједно са припадницима тзв. ОВК победоносно улазе у град, да међу призренским Србима има убијених и несталих, да су неки униформисани припадници тзв. ОВК, пред очима КФОР-а ухапсили и некуда одвели једног нашег монаха*.

(*Mонах Харитон /Лукић/ сабрат манастира Светих Архангела код Призрена убијен је мученички од стране албанских терориста и закопан у месту Тусус код Призрена, где је августа 2000. године, при ексхумацији посмртних остатака, пронађено његово унакажено и обезглављено тело у једном необележеном гробу, које је, без главе, која никада није пронађена, сахрањено у манастиру Црна Река код Рибарића у коме је и започео монашки живот а Српска православна црква га је десетак година касније канонизовала у светог новомученика косовског.)

Отац Харитон Лукић, новомученик косовски

Разочаран састанком са командантом немачког КФОР-а и запрепашћен развојем догађаја у граду, Владика Артемије окупља своје монахе и са последњом колоном Срба, спасавајући их линча, напушта Призрен, предводивши их до манастира Грачаница, где се смешта и одакле покушава да скрене пажњу међународнoј заједници на масован прогон Срба.

Последњи Срби из насеља „Поткаљаја“ напуштају Призрен уз „помоћ“ немачких војника КФОР-а

Истовремено и братија нашег манастира Светих Врача, Козме и Дамјана у Зочишту, одлучује да напусти манастир, позивајући српске грађане да им се придруже у томе, упозоравајући их на страшне призоре које су видели у Призрену. Поневши са собом кивот са моштима Светих бесребреника Козме и Дамјана, прибежиште налазе најпре у манастиру Црна Река, а одатле затим у манастиру Дубоки Поток код Зубиног Потока, док кивот са светим моштима предају на чување манастиру Сопоћани.

Инстиктивно сабирање Срба у Ораховцу и великој Хочи

Српски грађани их нису послушали, али су, схвативши шта се дешава, почели инстиктивно и у самоодбрани да се убрзано окупљају и групишу у једине две хомогене српске средине у нашој општини, у горњи српски део Ораховца и у суседном српском селу Велика Хоча, тако што су у њих пребегли сви Срби који су у мањем броју живели у околним, национално мешовитим, селима и у доњем, већински Албанцима насељеним делом Ораховца. Тако су настале две етнички хомогене српске средине за које се тада веровало да ће као најбоље прелазно решење послужити привременој самозаштити Срба до попуњавања тзв. „безбедносног вакуума“*, насталог одласком српских снага безбедности и нераспоређивањем војника КФОР-а на терену и њиховог преузимања контроле над ситуацијом.

(*„Безбедносни вакуум“ је термин који је КФОР употребљавао за временски период којим је нашим снагама безбедности дат рок да напусте простор Косова и Метохије, а КФОР-у да се размести по зонама одговорности, у ком се десио најмасовнији егзодус и страдање Срба, које ће КФОР касније правдати својим закаснелим реаговањем проузрокованим спорим допремањем гломазне војне опреме на КиМ из правца Македоније и Албаније и несналажењем њихових војника да одмах по размештању на терену разазнају ко су Срби а ко Албанци. Међутим, касније је свима постало јасно, а то су и на Западу сами признали, да је КФОР намерно оставио време Албанцима да се свете Србима, јер су на то, по њима, имали право како би умирили своје фрустрације нагомилане дугогодишњим „дискриминаторским“ и „непријатељским“ деловањем српског режима. Због тога термин „безбедносни вакуум“ поред „колатералне штете“ и „нове косовске реалности“ постаје најомраженији термин међу косметским Србима.)

Немачки КФОР, који је за своју зону одговорности добио призренски регион („Сектор југ“), у свом саставу је имао и војнике из холандског, аустријског, турског и грузијског КФОР-а, као и војнике из неких других мањих земаља. Своју главну команду (штаб) сместио је у призренској касарни, а по пристизању у Ораховац, инсталирао је војну базу (камп) у погону „Палатица“ друштвеног предузећа ПКБ „ОРВИН“ – Ораховац на периферији града, назвавши је „FENIX“.

Србима је тек тада постало јасно зашто су, уочи рата, чланови Верификационе мисије ОЕБС-а често посећивали овај погон и премеравали авионску писту, која је служила за полетање и слетање пољопривредних авиона при прскању друштвених винограда заштитним средствима. Заправо су још тада требали да схвате да су чланови Верификационе мисије, на челу са својим шефом Вилијемом Вокером*, „весници рата“, јер очигледно нису имали задатак да спрече рат, него да га најаве и припреме, што се касније и обистинило.

(*Због тих својих заслуга за албанску ствар, Албанци су некадашњем шефу Верификационе мисије ОЕБС-а на КиМ Вилијему Вокеру, указали бројне почасти после рата а од недавно су у музеју Косова у Приштини, као један од главних експоната, истакли његову јакну, коју је носио током своје мисије на КиМ).

Јакна Вилијема Вокера, истакнута као експонат у музеју Косова у Приштини

Српске породице из горњег српског дела Ораховца и Велике Хоче су у својим кућама прихватиле родбину и пријатеље пребегле из околних места. У појединим кућама је у том периоду било и по 20 до 25 чланова, док они коју нису имали где да се склоне, као нпр. поједине српске породице из села Зочишта, ноћиле су у порти ораховачке цркве или на црквеном тргу у својим тракторским приколицама, на којима су утоварили основне ствари од свог покућста. Српске улице су биле пребукиране тракторима, камионима и другим возилима, којима су пребегли околни Срби, спремни да наставе пут ка централној Србији, чим им се за то укаже прва прилика. У том тренутку, на малом простору у горњем српском делу града, било је сконцентрисано више од 3. 500 Срба.

Једна од српских улица горњег дела града, препуна натоварених камиона и аутомобила пребеглих околних Срба, спремних да наставе пут ка централној Србији

Тако сатерани у гомилу, Срби су се наједном нашли у обручу, потпуно окружени Албанцима и изоловани од остатка света. Схвативши да су преварени и остављени од свих, панично су почели да сумњају да су намерно жртвовани, како би, као „мање вредни Срби“, својим животима, у име српског народа, платили крвну освету Албанцима за све њихове жртве пострадале током рата.

Лов Албанаца на преостале Србе и њихов бруталан прогон и убијање

Знали су шта то значи и шта их чека и да ће на себе примити и амортизовати прве и најжешће ударце разјарених Албанаца охрабрених доласком КФОР-а, али и истрпети понижавање и малтретирање представника међународних организација, унапред пропагандом затрованих познатим негативним стереотипима о Србима.

То се и десило, када је започео лов на преостале Србе и њихов бруталан прогон.

Припадници тзв. ОВК победоносно улазе у град уз подршку војника КФОР-а

Припадници тзв. ОВК-а, као што се и очекивало, “чишћење терена“ од Срба започели су из доњег албанског дела града, где су најпре убили девет*, махом старијих, Срба*, међу којима и двојицу избеглица из Хрватске, који су, верујући у добре намере КФОР-а, а пре свега у своју недужност исказану током ратних дешавања, остали у својим домовима да би их сачували до попуњавања тзв. „безбедносног вакуума“ и сачекали да им се врате млађи чланови породице, који су, пред припадницима тзв. ОВК, пребегли у горњи српски део града, верујући да ће под заштитом КФОР-а моћи да наставе суживот са албанским комшијама.


Тек пристигли немачки војници КФОР-а помажу последњим Србима из доњег дела града да безбедно и у последњем тренутку пребегну у горњи српски део града

(*У том првом налету, убијени су: Булић Будимир, Грковић Светислав, Јефтић Милица, Пелевић Цветко, Јелић Марко, Витошевић Марко, Грковић Пантелија и двојица избеглица из Хрватске, Беговић Никола и Велимировић Михајло. Mеђу њима је требало да буде и Тихомир Миљковић, који је успео да побегне припадницима тзв. ОВК, тако што је на путу ка месту погубљења, искочио из приколице камиона у покрету, сломивши при паду руку, али се и тако повређен, кријући се по шумарцима, после пар дана некако успео домогнути српског дела града.)

Затим су заузели Полицијску станицу Ораховац а у оближњој згради ватрогасне јединице формирали затвор, где су приводили и мучењем саслушавали све Србе које су хапсили по граду и из којег је ретко ко жив изашао на слободу. Међу њима су били и Витошевић Синиша и Мајмаревић Градимир, које су припадници тзв. ОВК киднаповали 22. јуна. 1999. године на периферији српског дела града и којима се, након привођења у поменути „затвор“, губи сваки траг.

Кроз тортуру припадника тзв. ОВК прошли су и Младен Церовић, Коста Вазура и Цветко Шорић – старији Срби, који су из својих станова у доњем делу града, приведени у Полицијску станицу, где су злостављани, саслушавани и након што су претучени, пуштени су да пређу у српски део града.

Неке од приведених старијих Срба, као нпр. 77-годишњег Петка Симића и 73-годишњег Спасу Николића, припадници тзв. ОВК су, по отмици, држали у затвору Полицијске станице, где су их, након вишедневног пребијања и мучења, пустили оставивши их ноћу на периферији српског дела града, одакле су се, тако израњавани и са бројним подливима по телу, у зору дотетурали до српског дела града. Петка Симића су отели испред његове куће, дана 5. јула 1999. године и то у присуству војника КФОР-а, који су са тенка, паркираног у близини линије етничког раздвајања града, незаинтересовано посматрали сцену која се пред њима одигравала у тренутку када је Симић, из српског дела града, где је пребегао са породицом, дошао својој кући са намером да узме неке ствари. Николић Спасу су отели у његовом селу Мала Круша и спровели у Полицијску станицу Ораховац, а на периферији српског дела града су га оставили, зато што им је рекао да му ту живи ћерка. Обојица су, после неколико година проведених у расељеништву у централној Србији, преминули.

Претпоставља се да су поменуте старије Србе, припадници тзв. ОВК пустили на слободу, зато што је у граду било много очевидаца њиховог хапшења и привођења, али и због тога што су представници међународних организација, које су алармирале њихове породице, почели да се код команданата тзв. ОВК интересују за њихову судбину.

Планско паљење српских кућа и пљачка имовине

Када су киднаповали и побили све Србе на које су наишли у доњем, сада већ етнички чистом, албанском делу града, Албанци су почели да редом пале све напуштене српске куће и то сваке вечери само по две до три. Власници тих кућа, који су пребегли у горњи српски део града, тужно и беспомоћно су посматрали како им сваке вечери у пламену нестаје имовина, некима од њих и на свега десетак метара од линије етничког раздвајања града а да ништа нису могли да предузму, јер су припадници КФОР-а, којима су се обраћали за помоћ, били заузети другим, по њима важнијим пословима и правили се да не знају шта се дешава у граду. Њихови извештаји о узроцима пожара у српским кућама су се, што је додатно застрашујуће, углавном сводили на: „неугашени опушак од цигарете“ или „лошу електричну инсталацију“. У том периоду спаљено је око 170 српских и 30 ромских кућа и узурпирано 155 српских станова, од којих су најбоље за себе први приграбили локални команданти тзв. ОВК, сматрајући да им тај „ратни плен“ припада због ратних заслуга.

За то време напетост у српском делу града и Великој Хочи је наставила да расте, па су неки Срби*, који нису могли да издрже притисак затвореног простора, у појединим тренуцима одлучили да сами, на сопствени ризик, из њега изађу. Нико од њих се више није вратио. (*Случај отмице: Дедић Бобана, Маврић Млађана, Грковић Љубише, Казић Синише, Лукић Радивоја и Рашић Милорада).

У потрагу за тек киднапованим сином Дедић Бобаном, просторије поменутог „затвора“ тзв. ОВК, је на кратко, уз измољену пратњу војника КФОР-а, посетио Дедић Предраг, који тамо не затиче свог сина, јер су га припадници тзв. ОВК, одвели на неко друго место.

Притиску су подлегли и Грковић Небојша, који је извршио самоубиство одмах по долаку КФОР-а, а касније и Рашић Звонимир, који је под стресом, у покушају да се убије ручном бомбом, одврнуо упаљач и активирајући га разнео себи прсте на обе руке.

Осећај изолације грађанима је повећавало и то што у том периоду у српским срединама није било струје, воде и телефонских веза. Српски део града повремено је личио на логор* у коме су затвореници приморани да по цео дан стоје и чекају у дугим редовима, у реду за хуманитарну помоћ, за воду, за кратак телефонски разговор помоћу сателитског телефона и др.

(*Био је то период када је струје било само по два сата дању и по два ноћу, а знало је да је нема и по неколико дана заредом. Такође и воде, па је КФОР организовао снабдевање пијаћом водом помоћу цистерни за воду, које би довозио у српски део града, из којих би грађани, чекајући у дугим редовима, пунили своје посуде за воду.

Српска и ромска деца пуне воду за пиће из КФОР-ових цистерни

Због недостатка животних намирница, почела је да пристиже хуманитарна помоћ у храни а касније и у одећи, која је српским породицама дељена у количинама сразмерним броју њихових чланова, према, на брзину састављеним списковима, које би грађани, чекајући у реду, потписивали при преузимању свог следовања помоћи.

Због прекида телефонског саобраћаја, УНХЦР је уз помоћ КФОР-а, организовао успостављање телефонске комуникације помоћу мобилних сателитских телефона, које би смештао у неки од локала у српском делу града, где би наши грађани, који би претходно, на цедуљицама, добили редне бројеве, по којима би се поређали у ред, добили прилику да на два минута поразговарају са родбином. Поред телефона би стајао радник УНХЦР-а који је знао српски језик и прекидао везу уколико би се неко жалио на ситуацију а поготово на третман међународних организација, уз образложење да тиме непотребно шири панику у јавности и додатно погоршава ситуацију.

Због свега наведеног грађани су имали осећај двоструке изолације, коју су делили на спољашњу – проузроковану непријатељским албанским окружењем и неслободом кретања, и унутрашњу – изазвану недостатком струје, телефонских комуникација и недоступности информацијама. Међутим, и у таквим условима Срби су се трудили да не прекидају своје животне навике и народне обичаје, да обележавају празнике, крсне славе и све црквено-народне светковине. Другим речима, и у таквим условима се живело, рађало и умирало. Занимљиво је да нам је преко преставника УНМИК-а дошла вест да су се и Албанци у граду жалили на недостатак струје и воде и да су им јавно на састанцима, негодујући, помињали како је у српско време /како они називају период пре рата/ а нарочито за време рата тј. НАТО бомбардовања, град све време био уредно снабдеваn водом и струјом.)

Литија око ораховачке цркве током обележавања храмовне славе Успења Пресвете Богородице – Велике Госпојине

Колико год да је преосталим Србима стање у горњем делу Ораховца изгледало страшно, изгледа да се оно још страшније чинило онима у централној Србији, који су преплашени лошим вестима, које су стизале једна другу, разним каналима поручивали својим рођацима да се што пре евакуишу из обруча и пребегну к њима, што је додатно повећавало напетост и ширило панику међу заточеним Србима.

Зверски и довљачки напади Шипштара чак и на рањене Србе

Када су завршили „посао“ у доњем албанском делу града, Албанци су кренули са нападима на српски део града и на друге неосвојене циљеве, обележавајући албанским заставама сваку присвојену јавну институцију, друштвени објекат или српску кућу. На мети напада, прве су им се нашле периферне, истурене српске куће, на које су бацали молотовљеве коктеле и ручне бомбе и из којих су покушали да киднапују неке наше старије суграђане, тако што су покушавали да их одвуку ка албанском делу града (случај покушаја киднаповања Милорада Шорића), као и улице на линији раздвајања, на којима су изненадa нападали Србе и муњевито нестајали ка свом делу града.

Тако је непознати Албанац, пришуњавши се линији раздвајања српског и албанског дела града, у предвечерје 6. августа 1999, убио, рафалом из аутоматске пушке, Драгомира Симића а ранио Станоја Филијовића, док су ови мирно седели на улици и разговарали. Рањени Станој Филијовић, бива пребачен у болницу у Призрен, где доживљава нове трауме, када су албански пацијенти, са одељења у коме је смештен, покушали да га, тако рањеног, баце са прозора болнице.

Супруга и родбина оплакују убијеног Драгомира Симића у ораховачкој цркви Успења Пресвете Богородице, у чијој је порти и сахрањен

За то време, КФОР се, уместо да штити угрожено и Албанцима жељним освете, опкољено српско становништво, дао у потрагу за српским ратним злочинцима, па је по оптужбама Албанаца најпре ухапсио предратног председника општине Анђелка Колашинца, директора Здравственог центра Векослава Симића и Станка Левића а касније још 13-оро других Срба*, које су Албанци из различитих разлога и повода оптужили за наводне ратне злочине. Хапшење су извели на спектакуларан начин са унапред увежбаним изненадним упадом, урлицима, пуцњима у ваздух и прекомерном употребом силе, а могли су само да их позову да пођу са њима.

(*Сви они су сада на слободи а само је пар њих кажњено минималним казнама, и то више да би се задовољили Албанци, него што су заиста били криви.)

Прва тројица ухапшених Срба: Векослав Симић, Станко Левић и Анђелко Колашинац, у разговору са официром КФОР-а, неколико дана пре хапшења

КФОР је био толико оптерећен Србима као ратним злочинцима да су његови војници патролирање кроз српски део града у почетку вршили под пуном ратном опремом, са пушкама на готовс и прстом на обарачу. При проласку патроле, задњи војник у колони би се кретао унатрашке, штитећи леђа патроли од „могућих напада Срба“. Међу војницима немачког а посебно холандског КФОР-а, било је припадника свих раса и националности, па чак и Албанаца. Холандски војници КФОР-а су нарочито били непријатељски расположени према Србима. Међутим, треба истаћи да је међу војницима али и међу представницима других међународних организација на КиМ, било и добрих и поштених појединаца, који су савршено јасно схватали о чему се ради.

Један од официра холандског КФОР-а познат под именом Шпет, који ораховачким Србима није остао у лепом сећању

Затим су почели са претресима у потрази за српским оружјем. Извесну количину оружја и минуције, заосталу по измештању општинског војног одсека, пронашли су у подруму Дома културе „4. јули“, те су помисливши да је још има сакривене, претресли још неке објекте а 20. августа1999. године и ораховачку цркву, па чак и њен олтар. Истовремено су по српским улицама истакли спискове свих војних резервиста који су уочи рата задужили оружје, са позивом да им га предају, јер ће у противном, претресати куће. Ником није било јасно како су се ти спискови нашли у рукама КФОР-а, али су без обзира на то, сви српски грађани 22. августа1999. године уредно предали оружје, верујући у заштиту међународних снага али и схвативши да је време ратовања и борби прошло и да на сцену ступа дипломатија. Неки од њих су били толико ревносни у томе да су КФОР-у предали и своје лично наоружање, па чак и ловачке пушке за које су имали уредне дозволе. По подацима КФОР-а, прикупљено је укупно 600 комада разног оружја.

Кратак видео извештај новинске агенције „Аssociated Рress“ (AP) о предаји оружја српских грађана горњег дела Ораховца, можете погледати на линку:

https://www.youtube.com/watch?v=69JrEjjhAMI

У том бурном периоду, посећивали су нас, као неизоставни пратиоци међународне мировне мисије, разни новинари и невладине и хуманитарне организације са Запада, којим су се наши грађани узалуд трудили да докажу да смо неправедно бомбардовани и то само зато што смо бранили своју земљу, да су се Албанци први латили оружја и да је „демократски“ Запад, ако се већ умешао у српско-албански конфликт, онда требало да помогне нама да неутралишемо терористе и сепаратисте, а не њима да нападну суверену и независну државу.

Узалуд су се трудили да докажу да се иза наводне угрожености људских права Албанаца, заправо крије њихова жеља за територијом тј. за независним Косовом, што се касније показало тачним.

Описујући услове у којима живимо, покушавали су да код њих изазову барем приближно онолико сажаљења, колико су показивали према албанској страни, али су они на све то остали хладни и незаинтересовани. Имали смо прилике да гледамо како се западни новинари, са трга испред цркве препуног заточених Срба, директно укључују у информатовне програме својих телевизија и да при извештавању, уистину наводе тежак положај Срба, али да своје извештавање готово увек завршавају оценом да је овакав сценарио био очекиван као освета Албанаца због патњи које су им нанете током рата.

Харадинај даје одликовање Н. Кандић: Кандићка је тражила криминалце и убице међу Србима, а међу Шиптарима очигледно није
Нечасна улога Наташе Кандић

Између осталих, једном приликом нас је, са неком страном делегацијом, посетила и директорка Фонда за хуманитарно право, Наташа Кандић, која је једном нашем суграђанину, који јој се пожалио на тежак положај у ком су се нашли преостали Срби у Ораховцу, одбрусила да смо сами криви за то, јер смо подржавали и гласали за Слободана Милошевића и да је по нас боље да јој, уместо што се жалимо, кажемо где су српски ратни злочинци.

Аустријски новинари у разговору са групом наших суграђана испред ораховачке цркве

Средином септембра стигла нам је болна вест да су припадници тзв. ОВК минирали и у потпуности разрушили напуштени манастир Светих Врача, Козме и Дамјана у Зочишту*. Детонација је била толико снажна, да су је чули и грађани горњег дела Ораховца, од ког је манастир удаљен 7 километара.

Разрушени манастир Светих Врача Козме и Дамјана у Зочишту

(*Манастир је саграђан у 14 веку за време владавине династије Немањић, на остацима старије цркве. По предању је 10 векова старији од Високих Дечана и датира из 4 века, што можда доказују и ранохришћански надгробни споменици из 4 века и керамика, који су пронађени при последњим истраживањима током послератне обнове. Први писани помен манастира је у даровној повељи Стефана Дечанској из 1327. године. Манастир је поседовао Минеј из 15 века, који се чувао у Народној библиотеци у Београду, уништеној 6. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања. Најзначајнија светиња манастира су свете исцелитељске мошти Светих Врача, Козме и Дамјана, који се прослављају 14. јула / 14. новембра. Манастир је познат као чудотворни и место небројених исцељења свих који му притичу без обзира на националну и верску припадност.)

Поред манастира Светих Врача, Албанци су у том рушилачком налету порушили и оштетили још пет цркава на територији наше општине и то:

  1. Црква „Свете Пречисте“ у селу Зочиште, минирана у два наврата и порушена до темеља.
  2. Црква „Светог Николе“ у центру села Оптеруша, порушена.
  3. Црква „Светог Спаса“ на брду изнад села Оптеруша, минирана и порушена до темеља.
  4. Црква „Свете Пречисте“ у селу Ретимље, минирана и порушена до темеља а остаци грађевине однети са локације.
  5. Црква „Свете Недеље“ у селу Брњача, врата на цркви насилно обијена а унутрашњост цркве и црквеног конака демолирана.
Остаци порушене цркве Светог Спаса у селу Оптеруша

Како ова злодела, на велико запрепашћење Срба, не наилазе на адекватну реакцију, у том периоду веома пасивних и инертних међународних мировних снага, већину њих доводи до очаја и они се у недостатку других решења одлучују на исељавање, као јединог могућег начина спашавања својих голих живота. Сваким даном је растао број оних који су од КФОР-а али и других међународних организација, све гласније тражили да им се обезбеди „коридор“ којим би организовано и безбедно напустили Ораховац. То је изазвало оштру поделу међу нашим грађанима на оне који су били за колективно и безусловно исељавање и на оне, у мањини, који су позивали на смиривање тензија и опстанак, па је међу њима често долазило и до озбиљних свађа, жустрих расправа и чарки.

Црква „Света Пречиста“ у селу Зочиште
(Касније је још једном минирана и у потпуности порушена, тако да се сада, на месту где је била, налази гомила камења)
Стратегија Запада: „што мање Срба – то мање проблема“

Чини нам се да су то међународне организације једва дочекале, јер оне нису ни рачунале да ће, по завршетку рата и повлачењу наших снага безбедости, затећи Србе на Косову и Метохији, па чак и тако малобројне као у општини Ораховац. Очигледно да им је било лакше да нас иселе, него да нас штите од Албанаца, које, ионако више нису успевали да ставе под своју контролу. Неспремни да бране Србе и навикнути да на проблем Косова и Метохије гледају искључиво из албанске перспективе, они усвајају стратегију „што мање Срба – то мање проблема“, односно, „тамо где нема Срба – нема ни проблема“. А самим тим ни посла и безбедносних ризика и изазова за њих.

Тада, представници УНХЦР-а, који очигледно нису имали ништа против исељавања, иако се то директно косило са задацима и начелима њихове хуманитарне мисије, почињу да врше припреме за “хуманитарну” акцију исељавања, назвавши је “евакуацијом угроженог становништва”, правдајући је угроженошћу људских права и слободном вољом и жељом самих Срба. Тиме је и званично започео процес организованог масовног исељавања Срба из општине Ораховац.

Њихови представници би, уз помоћ појединих локалних Срба, који су били најгласнији заговорници колективног исељавања, данима обилазили понаособ сваку породицу и евидентирали Србе који желе да се селе а затим би тако припремљене спискове предавали на проверу припадницима специјалне војне полиције КФОР-а и УНМИК полицији, а незванично се зна да су их ови тајно достављали на увид чак и озлоглашеним командантима тзв. ОВК, који су имали привилегију да на списковима дискретно маркирају наводне ратне злочинце.

После провера, које су понекад трајале прилично дуго, сви појединци са спискова, укључујући жене и децу, морали су да иду на информативне разговоре на којима им је званично саопштавано да ли могу да напусте своју средину или не, односно, да ли су “чисти” или су потенцијални ратни злочинци.

Многим Србима, које су током поменутих провера анонимни Албанци лажно оптуживали за злочине, после информативних разговора није дозвољавано удаљавање из српских средина, били би идентификовани и стављени под сталну присмотру КФОР-а и УНМИК полиције а неретко и одмах задржавани и непосредно са информативног разговора одвођени право у притвор. (*Случај хапшења: Мицић Дејана и Ђиновић Мија у Ораховцу и Мишић Богољуба и Јовановић Стојана у Великој Хочи).

После првих хапшења више нико није био сигуран за своју безбедност.

Фактички је свим Србима наметнут комплекс потенцијалних ратних злочинаца и свако је са зебњом ишчекивао нова хапшења.

За то време албански екстремисти су наставили са убиствима, киднаповањима и паљењима српских кућа, па су многи Срби у паници нестрпљиво желели да што пре напусте српски део Ораховца и Велику Хочу, како не би постали следећа жртва.

Међутим, после поменутих хапшења, била је потребна заиста велика храброст да се неко од одраслих мушкараца усуди да се пријави за наредни конвој.

То је створило додатну нервозу и несигурност код и онако обезглављених Срба, нарочито код оних виђенијих и оних који су били на разним руководећим положајима у јавним општинским институцијама.

Многи од њих се брзоплето и непромишљено одлучују на тајно исељавање уз помоћ организоване илегалне групе која је за новац од 800 до 1.200 тадашњих немачких марака по особи, тајно, ноћу, пребацивала Србе на слободну територију, најчешће до најближе административне границе са Црном Гором.

Групу су чинили Роми из Ораховца и Ђаковице, пoтпомогнути појединим Србима из Ораховца, који су им проналазили “муштерије”. Веза би функционисала тако што би Срби припремили “листу путника”, које би Ром из Ораховца, ноћу у највећој тајности, својим аутом, превозио до Ђаковице где би га сачекивао његов рођак, кључни човек везе, који би, користећи некакву дозволу “о слободном кретању” добијену од тамошњег ТМК*, преузимао ауто и настављао даље до административне границе са Црном Гором.

(*TMK – Trupat e Mbrojtjes së Kosovës, на српском КЗК – Косовски заштитни корпус, настао транформацијом тзв. ОВК, чији су припадници били задужени наводно само за пружање помоћи становништву у случају природних непогода и катастрофа, а касније је прерастао у Косовске снаге безбедности – КСБ.)

Ова тајна веза је успевала неко време све док 29, октобра 1999. године, Албанци у Ђаковици нису осујетили један такав покушај пребацивања Срба и из аута брутално на улицу извукли, претукли а затим киднаповали петорицу Срба*. (*Случај киднаповања: Баљошевић Будимира, Миленковић Станише, Мојсић Звездана, Дедић Негована и Јакић Горана).

Значајну улогу у исељавању Срба имао је и Међународни црвени крст (МЦК) који је спроводио “хуманитарну” акцију под називом “спајање породица”.

Акција је спровођена тако што би радници МЦК-а, уз ангажовање једног локалног српског радника, обилазили српска домаћинства у потрази за појединцима, који су се, наводно, у вртлогу рата, раздвојили од својих породица, или су се затечени ратом, случајно нашли у нашим срединама.

Када би пронашли такве особе, тражили би од њих адресе или бројеве телефона неких од њихових рођака у централној Србији. Како свака овдашња породица има по неког свог рођака у централној Србији (а многи би пријављивали и чланове својих породица који су се тек недавно иселили конвојима УНХЦР-а), МЦК би их посредством својих канцеларија у градовима централне Србије, контактирао и тражио од њих писмени пристанак о прихватању својих угрожених рођака са Косова и Метохије.

Пошто би добили одговор, који би, наравно, увек био позитиван, они би својим возилима, користећи могућност да као једина међународна организација којој је тада било дозвољено кретање и на територији централне Србије, превозили угрожене чланове породица до самих одредишта, према достављеним адресама пребивалишта њихових рођака.

Тако исељеним појединцима представници МЦК би успут сугерисали да никако не смеју да се касније премештају у колективне избегличке центре и траже статус расељених лица, већ да живе код својих рођака, који су писменим путем од МЦК-а преузели одговорност за њих.

Тако је МЦК најпре исељавао болесне, старије и децу а затим и све редом.

Међутим, треба напоменути да то није све што је сналазило Србе на путу до “слободе”. Они су често на изласку из српских средина непосредно пре уласка у аутобусе УНХЦР-а, шиканирани од стране војне полиције КФОР-а, која их је, у присуству великог броја окупљених знатижељних Албанаца, у положајима уздигнутих руку и раширених ногу, проверавала детекторима за метал и често им из мучно упакованих избегличких торби немарно просипала ствари на земљу приликом претреса. По завршетку провера, грађани би, пред окупљеном масом која се смејала, постиђено купили своје ствари са земље и брзо их враћали у торбе.

Било је и прилика када би Албанци “добровољно помагали” војницима КФОР-а (који су у то време били из холандског контигента КФОР-а), тако што би са барикада (подигнутим на прилазима Ораховцу у циљу спречавања размештања руских војника КФОР-а на територији наше општине*), као “бољи познаваоци Срба” често међу путницима препознавали наводне ратне злочинце, упирали прстом у њих и хорски викали на војнике КФОР-а да их ухапсе што су војници послушно и чинили, иако су ови предходно прошли редовну безбедносну проверу.

(*На основу споразума са НАТО-ом, руски војни контигент је требало да буде размештен на територији општине Ораховац, али су Албанци на прилазима граду поставили барикаде, како би их спречили у томе. Тако је руски контигент, који се са приштинског аеродрома Слатина, упутио ка Ораховцу, заустављен на прилазу граду, помоћу барикада које су Албанци организовали уз прећутну сагласност Запада, па су се Руси, схвативши да имају безначајну улогу у успостављању послератног мира, касније сами повукли са Косова и Метохије. За време трајања барикада, само се неколико руских официра, уз помоћ колега из немачког КФОР-а, успело пробити до српског дела Ораховца и Велике Хоче и да на кратко поразговарају са нашим грађанима.)

Албанске барикаде на прилазу Ораховцу против доласка руских трупа

Дешавало се да на инсистирање окупљених Албанаца, који би формирали шпалир при проласку конвоја, понекад чак и из возила буде изведен Србин* и пред својом женом и децом која су плакала и вукла оца за рукав, хапшен и одвођен у притвор. (*Случај хапшења Ненада Матића).

Сурови напади и на конвоје српских избеглица

Иако су се кретали под великом пратњом тешких оклопних возила КФОР-а, конвоји би путем редовно били каменовани. Најгоре је прошао конвој који је 27. октобра 1999. године на путу ка административној граници са Црном Гором нападнут у Пећи, када је маса Албанаца, очигледно предходно добро организована, запалила деветнаест приватних возила и у присуству војника из пратње конвоја, повредила преко тридесеторо Срба, међу којима је било и деце од једне до две године старости, непокретних старица и болесних жена.

Конвојима УНХЦР-а, које су обично чинили аутобуси са ознакама УНХЦР-а којима се прикључивао одређен број приватних возила, у јесен 1999. године у централну Србију и Црну Гору исељен је највећи део претходно “проверених” Срба, који су се најчешће смештали у тамошње колективне избегличке центре.

 

Аутобус УНХЦР-а у центру Велике Хоче, (Коришћени су за евакуацију Срба из општине Ораховац, а касније за тзв. хуманитарни превоз српских грађана)

После сваког УНХЦР-овог конвоја којим би се евакуисало 100 – 150 људи, број Срба у горњем делу Ораховца и Великој Хочи је све више опадао, што је изазивало панику код оних који су остајали.

Срби су се осипали, улице су се празниле, селиле би се по читаве породице одједном, било је све више напуштених кућа које су сабласно зјапиле празне. Чак и они Срби, који нису намеравали да се селе, када би видели да, након исељавања комшија и рођака, остају сами у улици, одлучивали су се на исељавање.

Улице, које се налазе у зони раздвајања српског и албанског дела Ораховца, биле су највише изложене нападима албанских екстремиста и међу првима су сасвим опустеле, после чега би све српске куће у њима биле редом спаљене.

Најугроженије српске породице које су живеле на периферији српског дела града, или су се одмах исељавале из Ораховца или су се премештале у међувремену напуштене куће својих рођака и пријатеља на безбеднијем делу, унутар српског дела града.

Српски део града постепено се претварао у енклаву, енклава у гето, живот у гету, у појединим тренуцима, у пакао.

Представници међународних организација нису имали разумевања за наше незадовољство животом у гету који су, они називали мање страшнијим именима и сугерисали нам да и ми користимо цивилизованије термине као што су: “српска четврт”, ”српски део града”, “горњи део града”, “северни део града” – по узору на стање у подељеној Косовској Митривици (која по њима постаје синоним за једини, нерешен, озбиљнији проблем на Косову и Метохији), иако географски положај нашег дела града у односу на стране света уопште није такав, или највише “енклава”* који ћемо и ми ради компромиса према “преосетљивим” припадницима међународне заједнице невољно усвојити и користити у даљим комуникацијама.

(*Enklava, оdnosno eksklava (grč. en — u, unutra, grč. eks — van, i lat. clavis— ključ) у политичкој географији представља неку територију, област, регију или пак државу, која је са свих страна окружена неком туђом територијом или државом.

„Енклава“ се све више сужавала. Породице које су живеле на истуреним, периферним деловима „енклаве“ под сталним притисцима и нападима албанских екстремиста, постепено су се повлачиле ка њеној унутрашњости.

То се дешавало због тога што КФОР није постављао мобилне контролне пунктове* на самим линијама раздвајања српског и албанског дела града, где су се јављале највеће тензије, већ увек 20 – 50 метара унутар „енклаве“, остављајући поједине српске породице испред пункта на милост и немилост албанским екстремистима.

(*Мобилни контролни пунт су чинили једно или два оклопна возила КФОР-а, којим би се препречио и по потреби отварао тј. деблокирао пут.)

Како се сужавала „енклава“ повлачењем Срба ка њеној унутрашњости, тако је и КФОР за Србима повлачио своје мобилне контролне пунктеве, и опет, увек још дубље, на безбеднијим местима унутар „енклаве“, само да не би дошао у директан сукоб са албанским екстремистима. Чак је и своје истурено одељење, које је било задужено да штити српски део града, уместо на линији раздвајања, сместио у једну напуштену српску кућу у ужем језгру српског дела града, па су грађани у шали говорили да испада да ми штитимо КФОР, уместо они нас.

Истурено одељење КФОР-а у српском делу града, смештено у једној напуштеној српској кући, коју су војници називали „Вила”

Тако горњи део града у коме живе преостали Срби, временом добија све јасније контуре „српске енклаве“, коју од доњег, сада етнички чисто албанског дела града, одваја тзв. „тампон зона” у виду појаса спаљених периферних српских кућа.

Спаљене српске куће у тзв. тампон зони, која раздваја српски и албански део града

 Чудно је то како се жив човек на све навикне, па су се тако и Срби временом навикли на живот у ограниченом простору. Стварне размере своје заточености постајали би свесни тек онда када би добили прилику да на кратко напусте „енклаву“ и на тренутак осете слободу нпр. одласком у централну Србију, па се поново вратили у њу. Тада би падали у депресију и било би им потребно више дана да се поново привикну на живот у затвореном простору. Можда је најбољи опис нашег монотоног живота дао парох великохочки отац Миленко Драгићевић, који је једном нашем новинару, на питање, како протиче живот нас Срба у „енклави“ одговорио кратко речима „казаљке се на сату померају, а време стоји“.

Напуштена и демолирана српска кућа у близини линије етничког раздвајања града
Живот у енклави – гори од ропства

Етничком поделом града су сва друштвена предузећа остала у доњем албанском делу града, па је сво српско радно становништво остало без својих радних места и извора прихода а са вишком слободног времена, са којим, по први пут у животу, нису знали шта да раде. Тек када су изгубили слободу, Срби су постали свесни њене вредности. Враћали су се мислима у прошлост присећајући се турског, аустроугарског, немачког и бугарског ропства и упоређујући га са садашњом ситуацијом тражили одговор на питање зашто нам се тако често дешава да паднемо у ропство. Истовремено су једни друге тешили да ће и ова, као и све претходне окупације, једном морати да прође.

Осим тога и све јавне и општинске институције су остале у албанском делу града и српским грађанима постале недоступне, због чега су били приморани да разним импровизацијама надоместе њихов недостатак. Тако су нпр. Дом културе „4. јули“, уз помоћ УНМИК-а, преуредили у српску школу, у истој згради су сместили и амбуланту, а у једном приватном локалу су касније отворили одељење ПТТ Србија. Касније су основали десеточлани Српски одбор, који их је представљао у контактима са представницима Међународних организација, онда радну групу за пријем и расподелу хуманитарне помоћи итд. итд..

Међутим, највећи проблем им је представљало недоступност градском православном гробљу, које је етничком поделом града, такође остало у албанском делу града и на ком су Албанци порушили 90 одсто надгробних споменика. Зато су Срби били принуђени да своје упокојене сахрањују на привременом гробљу* формираном, у изнудици, у порти (дворишту) цркве Успења Пресвете Богородице у центру српског дела града, у којем је временом понестајало места за нове гробове. Ковчеге смо у почетку, уз помоћ КФОР-а, набављали код призренских католика.

Привремено српско гробље у порти цркве Успења Пресвете Богородице у центру српског дела града

(*Неколико година касније, у једном тренутку, услед обилних падавина и натапања земљишта растрешеног задњим сахрањивањима уз сам зид привременог гробља, дошло је до обрушавања каменог зида, који са собом повлачи и земљу са гробова и умало долази до избијања мртвачких ковчега на светлост дана. Грађани су даље урушавање гробља зауставили даскама подупретим дрвеним гредама о зид оближње трафостанице.)

Урушавање каменог зида, који са собом повлаћи и свеже гробове

 Због свих ових импровизација, Срби су од стране Албанаца били оптужени за формирање паралелних институција, за самоизолацију и неспремност да се интегришу у ново косовско друштво, створено по мери Албанаца.

Заустављање урушавање привременог гробља и спречавање отварања свежих гробова (Да се ово десило Албанцима, ова фотографија би вероватно обишла свет)

Истина је, заправо, била сасвим другачија. Због бројних принудних импровизација, живот српских грађана у горњем делу града је све више личио на имитацију живота, док се доњи албански део града почео убрзано обнављати и развијати донацијама које су Албанцима пристизале из читавог света.

Шиптари-вандали: Детаљ са порушеног православног градског гробља у Ораховцу
Један од тада ретких непорушених надгробних споменика на православном градском гробљу у Ораховцу исписан је увредљивим порукама

Видео запис о српском градском гробљу https://www.youtube.com/watch?v=IJZnzLUopLc

Након извесног времена хуманитарне организације су почеле да нам смањују хуманитарну помоћ под изговором да своје особље и активности премештају на нова ратна жаришта у свету, па су нам допремале све мању и мању количину хране, која често не би била довољна за сво српско становништво. Грађани су почели да сумњају да нам то намерно раде, како би, рачунајући на чувену српску неслогу, изазивали свађе и поделе међу нама, не би ли престали да мислимо на изолацију у којој смо се нашли и како не би захтевали да нам буду обезбеђени слобода кретања и поштовање основних људских права.

Рушење светиња и гробова и монструозно иживљавање над Србима

Једном приликом нам је немачки КФОР допремио два камиона свиња. Грађани су се обрадовали томе, јер су после вишемесечне исхране конзервисаном храном из хуманитарне помоћи, коначно добили свеже месо. Похитали су да са камиона истоваре свиње, које су скичале док су их вукли својим кућама, а неки од њих су их одмах, поред камиона клали пред Немцима, који су се томе смејали и фотографисали их. Наивни Срби су се трудили да додатно засмејавају и забављају Немце, тако што су се пред њима такмичили да покажу ко од њих има бољу технику клања, неки од њих би им и сами позирали тако што би победоносно сели на тек приклану свињу, па су их тако умазане крвљу, са великим ножевима у рукама, немачки војници фотографисали својим фото апаратима. Верујем да су те фотографије касније послужиле да се на Западу Срби додатно прикажу као дивљаци и кољачи.

Касније смо сазнали да те свиње потичу са напуштене фарме свиња „Добрево“ код Косова Поља, коју су српски радници, при напуштању својих околних села, оставили отворену, како животиње не би поцркале од глади. Како тамошњи Албанци, који не једу свињско месо, ниси хтели да преузму бригу о фарми, а касније ни међународне организације, свиње су у потрази за храном почеле да излазе из фарме и да тумарају по околини хранећи се на депонијама смећа и разгрћући згаришта спаљених српских кућа, па се немачки КФОР досетио да је најбоље да их све похватају и допреме нама.

Ситуација у суседној, такође изолованој српској „енклави“ Великој Хочи је слична, сем што су мештани села у нешто повољнијем положају због тога што је село етнички чисто српско, па је и КФОР-у лакше да их обезбеђује.

Мештани села нису смели да напуштају село изван домашаја контроле пунктова и осматрачница КФОР-а. Један такав одлазак по дрва на периферији села двоје младих људи* платило је 3. децембра 1999. својим животима. (*Случај убиства Павловић Небојше и Маниташевић Млађана).

Да би заштитио Србе од напада Албанаца из околних, сада већ чисто албанских села, КФОР је морао да окружи село контролним пунктовима како би спречио могућност избијања директних сукоба, што ипак није спречило Албанце из суседних села да чак шест пута* гранатирају село минобацачима калибра 60 mm и на срећу, прузрокују само материјалну штету на појединим кућама. Мештани села су због тих напада неколико пута оштро протествовали код КФОР-а, зато што је изостала њихова реакција, а у једном тренутку су обуставили сарадњу са свим међународним организацијама, поставивши барикаде на улазу у село, на којима су се сукобили са представницима УНМИК-а.

Барикаде постављене на улазу у село Велика Хоча, због изостанка реакције међународних организација на учестало гранатирање села од стране околних Албанаца

(*Ти напади су престали тек онда када је на трећи дан Васкрса 2001. године, КФОР, из тенка са пункта – осматрачнице на узвишењу села, испалио неколико граната у правцу албанских нападача и ранио једног од њих. Рањеног нападача су убрзо пронашли и идентификовали тако што су истог дана претражили све болнице у околини, знајући да ће га Албанци однети на лечење у некој од њих. Приликом свих тих напада, парох великохочки Протојереј – Ставрофор Миленко Драгићевић, би се редовно оглашавао звоном на саборној цркви Светог Архиђакона Стефана у центру села, па мештани села и томе приписују своје спасење.)

Немачки тенк „Леопард“ на пункту изнад села Велика Хоча из кога је пуцано на албанске терористе

Безбедносна ситуацију у горњем српском делу Ораховца, се опет нагло погоршава.

Убијања невиних Срба се настављају и у новембру, децембру 1999. 

У изненадном терористичком нападу на импровизовани српски локал у близини ромског дела града, Албанци су 17. децембра 1999. године, убили једног и ранили седморицу Срба. Претпоставља се да је напад извела мања група припадника тзв. ОВК, која се у мраку, око 21:00 час, неопажено прикрала локалу и кроз излог испалила рафал из аутоматског оружја а одмах затим убацила и ручну бомбу, убивши Зорана Вукићевића и ранивиши: Уламовић Срећка, Радић Новицу, Мицић Милоша, Васиљевић Јована, Симић Драгана, Ђорђевић Љубомира и Кујунџић Јована, од укупно 14-оро Срба, колико их је у том тренутку било у просторији. Зоран Вукићевић је преминуо на лицу места а двојицу најтеже повређених Радић Новицу и Мицић Милоша, КФОР је хеликоптером транспортовао у америчку војну базу „Бондстил“, док су остале рањене одвезли у болницу у Ђаковици. Сви рањени су се после извесног времена опоравили од задобијених повреда.

Извештај новинске агенције „Аssociated Рress“ (AP) о овом нападу можете погледати путем следећег линка: https://www.youtube.com/watch?v=o5tk3AIMqO8

              Место на којем се десио злочиначки напад припадника тзв. ОВК на Србе

Овај терористички напад је задао тежак ударац преосталим Србима у Ораховцу, па је Владика Артемије, видевши панику и очај међу нашим становништвом, одлучио да у Ораховац 25. децембра 1999. године пошаље двојицу монаха, оца Стефана (Миленковића)* – некадашњег игумана манастира Светих Архангела код Призрена и оца Антонија (Давидовића)* – некадашњег сабрата манастира Светих Врача у Зочишту, како би умирили успаничене грађане и пружили им духовну утеху и подршку.

Са монасима нам је стигла и радио станица, преко које је успостављена радио веза са другим српским срединама и манастирима на КиМ, а преко радио аматера и са појединим местима у централној Србији, па су грађани опуштеније могли да ступе у контакт са својом родбином.

(*Отац Стефан /Миленковић/ је касније благословом Владике Артемија постављен за игумана обновљеног манастира Св. Врача у Зочишту, а отац *Антоније /Давидовић/, иако на Црквеном суду „размонашен“ због смелих критика изнетих на рачун СПЦ и неких њених поступака у вези са КиМ и Епархијом Рашко-призренском и косовско-метохијском и даље се, као неуморни борац за правду и истину, бори за српске интересе и очување изворне светоотачке вере православне.)

Тек после овог напада и пошто су албански екстремисти спалили све српско што им је дошло под руку, немачки КФОР, који је у међувремену заменио холандски КФОР, коначно је у горњем српском делу града поставио сталне (фиксне)* контролне пунктове на главним прилазима „енклави“ и бодљикавом жицом затворио споредне прилазе.

(*Сталне – фиксне контролне пунктове чинили су густо развучени котурови бодљикаве жице, или рампе, поред којих би, заштићени врећама песка и дрвеним кућицама, војници КФОР-а дежурали даноноћно и проверавали сваког ко улази и излази из „енклаве“. Евидентирали би, уз помоћ личне карте, сваког ко улази у „енклаву“, записивали његово име и разлог уласка, као и име особе код које иде у посету, па чак и претпостављено време задржавања.)

Преостали Срби су се нашли ограђени бодљикавом жицом. Строго се контролисао улаз и излаз из „енклаве“. Био је то период релативног затишја, када су Срби живели нешто опуштеније и безбрижније.

Убијања и киднаповања Срба и у 2000. години

Међутим, такво стање привидне безбедности преварило је многе Србе, који су се, помисливши да је оно најгоре прошло, опустили, па Албанци на периферији српског дела града 28. јула 2000. године киднапују 73-годишњег старца Великић Трифуна*, док је чувао козе у близини свога винограда.

(*Великић Трифун је претпоследња српска жртва из општине Ораховац, после њега су Албанци у селу Зрзе 2. октобра 2011. године убили још и Аца Путника из Велике Хоче, што је укупно 84-оро убијених Срба. Поред Срба, Албанци су убили и осам Рома.

Занимљиво је да најмање Срба убијено током самог рата и то пет, од којих само један од стране НАТО-а /Дејан Вечевић/, а четворица других /Мирослав Крстић, Мирослав Мицић, Станковић Златимир и Радивојевић Горан/ од тзв. ОВК.

Осталих 79 је убијено током „мира“, и то 47 пре рата, приликом првог организованог масовног напада припадника тзв. ОВК на град Ораховац и околину, који се догодио 17 јула.1998. године, од којих су двоје из села Зочишта, несрећним случајем, настрадали од српске руке. То су Петровић Велика, коју је, из нехата, убио супруг док је био на ноћној сеоској стражи у близини њихове куће и Блајојевић Предраг, кога је грешком убила наша полиција, када је из Велике Хоче, где је са осталим мештанима свога села побегао пред припадницима тзв. ОВК, несмотрено ноћу покушао да се самоиницијативно врати у своје село, када је чуо да је ослобођено и да се налази под контролом наше полиције, не знајући да је она и даље чистила терен од терориста. Њих двоје су на списку убијених означени као „индиректне жртве“.

После рата, након потписивања Кумановског споразума и успостављања међународне мировне мисије – КФОР, убијено је 32 Срба.

Од укупно 64 киднапованих Срба, посмртни остаци њих двадесетак и даље нису пронађени и идентификовани, па њихове породице, које и даље трагају за њима, све основаније сумњају да су завршили у тзв. “жутој кући” у Албанији где су им вађени унутрашњи органи.

За све ове жртве, нико још није званично одговарао. У знак сећања на све њих, у Великој Хочи је 11. септембра 2009. године у подножју брда, на ком се налази манастир Свети Јован, изграђен споменик, на којем су уклесана имена свих пострадалих.)

Споменик убијеним и киднапованим Србима ораховачке општине у Великој Хочи

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*.
СПИСАК УБИЈЕНИХ СРБА ИЗ ОПШТИНЕ ОРАХОВАЦ

Р.

бр.

Презиме и име Датум и место рођења Датум и место погибије
1. Мицић Александар 22.11.1969. Велика Хоча 12.05.1998. Ратковац
2. Казић Векослав 16.09.1966. Ораховац 19.07.1998. Ораховац
3. Фиљђокић Јагош 29.07.1956. Ораховац 19.07.1998. Ораховац
4. Симић Боривоје 05.09.1925. Ораховац 19.07.1998. Ораховац
5. Мајмаревић Александар 29.05.1971. Ораховац 18.07.1998. Ораховац
6. Костић Анђелко 08.02.1936. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
7. Шавелић Добривоје 17.02.1957. Велика Хоча 28.02.1999. Велика Хоча
8. Мицић Мирослав 20.09.1961. Велика Хоча 27.05.1999. Велика Хоча
9. Радивојевић Горан  1968. Лесковац  1999. Добродољане
10. Крстић Мирослав 18.09.1968. Зочиште 07.04.1999. Добродољане
11. Вечевић Дејан 22.02.1976. Велика Хоча 01.06.1999. Планеја/Призр.
12. Станковић Златимир  1957. Зочиште  1999. Тусус/Призрен
13. Грковић Пантелије  1939. Ораховац 17.06.1999. Ораховац
14. Вукићевић Зоран 22.01.1961. Ораховац 17.12.1999. Ораховац
15. Симић Драгомир 15.07.1934. Ораховац 06.08.1999. Ораховац
16. Маниташевић Млађан 29.10.1963. Велика Хоча 03.12 1999. Велика Хоча
17. Павловић Небојша 30.07.1970. Велика Хоча 03.12.1999. Велика Хоча
18. Благојевић Предраг инд. жрт. 04.11.1976. Зочиште 20.08.1998. Зочиште
19. Петровић Велика инд. жртва  1943. Братотин 17.07.1998. Зочиште
20. Ацо Путник 13.06.1960. Ђаковица  02.10.2011. Зрзе

.*.*.*.*.*.*.*.*.

СПИСАК ОТЕТИХ ПА УБИЈЕНИХ СРБА ИЗ ОПШТИНЕ ОРАХОВАЦ

Р. бр.

Презиме и име

Датум и место рођења киднапованих лица Датум и место киднаповања
1. Баљошевић Будимир 23.10.1944. Ораховац 29.10.1999. Ђаковица
2. Баљошевић Ђорђе 26.04.1941. Ораховац 17.07.1998. Ораховац
3. Баљошевић Саша 27.08.1967. Призрен 17.07.1998. Бела Црква
4. Баљошевић Томислав 01.10.1937. Ораховац 17.07.1998. Бела Црква
5. Банзић Спасоје 16.05.1951. Оптеруша 18.07.1998. Оптеруша
6. Беговић Никола 06.06.1950. Избег. из Хрватске 10.06.1999. Брњача
7. Божанић Божидар 13.07.1931. Оптеруша 18.07.1998. Ораховац
8. Божанић Младен 25.02.1949. Оптеруша 18.07.1998. Оптеруша
9. Божанић Немања 05.05.1982. Оптеруша 18.07.1998. Оптеруша
10. Божанић Новица 05.09.1966. Оптеруша 18.07.1998. Оптеруша
11. Булић Будимир 15.10.1950. Беране 19.06.1999. Ораховац
12. Бурџић Миодраг 17.08.1939. Оптеруша 18.07.1998. Оптеруша
13. Бурџић Спасоје 25.05.1937. Оптеруша 18.07.1998. Оптеруша
14. Чабркапа Чедо 08.06.1950. Пљевља 17.07.1998. Зрзе
15. Дедић Бобан 22.06.1963. Ораховац 12.06.1999. Ораховац
16. Дедић Негован 15.02.1967. Призрен 29.10.1999. Ђаковица
17. Долашевић Душко 30.11.1954. Велика Хоча 17.07.1998. Ораховац
18. Ђиновић Душан 01.05.1959. Ратковац 17.07.1998. Зрзе
19. Ђорић Ђорђе 07.06.1970. Ораховац 18.07.1998. Ораховац
20. Грковић Љубиша 09.02.1955. Ораховац 04.07.1999. Ораховац
21. Грковић Светислав 07.10.1933. Ораховац 16.06.1999. Ораховац
22. Јакић Горан 13.06.1974. Призрен 29.10.1999. Ђаковица
23. Јефтић Милица 12.11.1933. Велика Хоча 28.06.1999. Ораховац
24. Јелић Марко 30.11.1968. Призрен 20.06.1999. Ораховац
25. Казић Синиша 16.09.1962. Ораховац 01.07.1999. Ораховац
26. Костић Димитрије 24.10.1932. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
27. Костић Југослав 06.01.1970. Ретимље 10.07.1998. Ретимље
28. Костић Лазар 08.03.1972. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
29. Костић Миодраг 19.09.1960. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
30. Костић Мирољуб 28.08.1967. Ретимље 17.07.1998. Ретимље
31. Костић Младен 20.02.1940. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
32. Костић Небојша 12.03.1980. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
33. Костић Сашко 14.06.1976. Ретимље 17.07.1998. Ретимље
34. Костић Срећко 29.01.1974. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
35. Костић Светислав 05.06.1965. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
36. Костић Тодор 30.07.1965. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
37. Костић Витомир 28.05.1928. Ретимље 17.07.1998. Ретимље
38. Костић Векослав 20.10.1958. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
39. Костић Живко 15.05.1976. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
40. Лукић Радивоје 21.03.1969. Г. Милановац 27.12.1999. Ораховац
41. Мајмаревић Градимир 03.04.1945. Ораховац 22.06.1999. Ораховац
42. Матић Бобан 14.02.1973. Братотин 22.09.1998. Речане
43. Маврић Млађан 05.02.1964. Велика Хоча 12.10.1999. Ораховац
44. Миленковић Станиша 24.07.1953. Ораховац 29.10.1999. Ђаковица
45. Мојсић Звездан 20.05.1973. Призрен 29.10.1999. Ђаковица
46. Николић Цветко 06.04.1981. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
47. Николић Рајко 14.06.1955. Ретимље 18.07.1998. Ретимље
48. Патрногић Душко 17.02.1959. Велика Хоча 17.07.1998. Ораховац
49. Пелевић Цветко 07.04.1935. Ратковац 16.06.1999. Ораховац
50. Поповић Трајко 20.05.1930. Велика Хоча 14.06.1999. Ђаковица
51. Поповић Мара 13.07.1939. Љуг Бунар 14.06.1999. Ђаковица
52. Рашић Милорад 26.01.1957. Ораховац 19.02.2000. Ораховац
53. Симић Арсеније 29.10.1923. Ораховац 19.06.1999. Призрен
54. Симић Сретен 10.12.1931. Оптеруша 18.07.1998. Оптеруша
55. Станојевић Александар 13.03.1956. Београд 17.07.1998. Ораховац
56. Станојевић Крста 05.09.1960. Ђаковица 17.07.1998. Ораховац
57. Томић Светозар 14.02.1946. Ђаковица 18.07.1998. Ораховац
58. Тодић Мирослав 19.03.1949. Велика Хоча 23.03.1999. Брестовац
59. Великић Трифун 08.02.1926. Ораховац 28.07.2000. Ораховац
60. Витошевић Марко 16.06.1938. Ораховац 16.06.1999. Ораховац
61. Витошевић Синиша 30.06.1959. Ораховац 22.06.1999. Ораховац
62. Витошевић Срђан 29.11.1972. Призрен 17.07.1998. Ораховац
63. Витошевић Срећко 18.02.1968. Ораховац 17.07.1998. Ораховац
64. Велимировић Михајло Избеглица из Хрватске 16.06.1999. Ораховац

Међутим, показало се да је КФОР погрешно проценио развој ситуације на терену када је мислио да ће дивљање албанских екстремиста временом јењавати, па су његови команданти постајали сваким даном све нервознији због предугог постојања потребе за бодљикавим жицама.

Додатну нервозу су им уносили новинари који су често иако им је било забрањено, фотографисали бодљикаве жице, које су временом постале симбол препознавања начина живота Срба и својим фото-апаратима претили да ову, за немачку војску, компромитујућу слику, пронесу у свет.

Остаци бодљикавих жица на линији раздвајања српског и албанског дела града

Свесни могућих критика на рачун свог рада и поражени чињеницом да на тлу Европе у 21. веку држе један народ у „кавезу“, команда немачког КФОР-а у лето 2001. године одлучује да потпуно укине све контролне пунктове, убеђујући Србе да су то урадили највише за добробит њих самих, како не би имали утисак да су заточени и спутани, већ да их тиме охрабре и натерају да се осећају слободније и да схвате да је ово и њихов град.

Наравно да је свима било јасно да бодљикаве жице нису те које утичу на то да се Срби лоше осећају, већ непријатељски расположено албанско становништво које је с оне стране жице.

Група италијанских новинара на линији раздвајања српског и албанског дела града

Немачки КФОР је био презадовољан овим својим “правим” потезом правдајући га својом статистиком по којој се број етнички мотивисаних инцидената није повећао, нити је ико од Срба настрадао* након укидања бодљикавих жица.

(*Последица тога је заправо повећана опрезност код самих Срба, који су, живећи притајено, по новим правилима, које намеће живот високог ризика у изолованим „енклавама“, трудили се да су што „тиши“ и за екстремне Албанце мање уочљиви. Знали су где и када могу да се крећу. Знали су да смеју да обрађују само она имања која су у непосредној близини „енклаве“ и то искључиво организовано у групама, никако сами. Знали су да не смеју да наседају и одговарају на провокације албанских екстремиста, који при проласку кроз „енклаву“ вребају прилику за свађу и траже повод за сукоб.

Повлачили су се у себе и навикавајући на изолацију све више тонули у „нову косовску реалност“, како су албански политичари и представници Међународних организација поносно називали новонастало стање на Косову и Метохији, које карактерише фаворизација Албанаца на рачун изолације и маргинализације Срба.)

Стално нова и перфидна шиканирања Срба

Међутим, Срби су знали да им укидање фиксних пунктова неће донети ништа добро, нити ће то утицати на побољшање услова живота у „енклави“.

Напротив, „енклава“ у којој је број Срба опао на свега нешто више од 1. 200 људи поново постаје интересантна за недобронамерне посетиоце. Најпре за наводно професионално обучене припаднике, у међувремену, формиране КПС настале од демобилисаних припадника расформиране тзв. ОВК, којима је дозвољено да патролирају улицама „енклаве“ а затим и за остале Албанце који су сада могли без забране КФОР-а, комотно, пешице или својим аутима, провокативно и сасвим непотребно да улазе и излазе из „енклаве“, као у неком резервату.

Главна атракција за Албанце постаје спора шетња луксузним страним аутима, улицама српске „енклаве“ уз обавезно спуштена стакла на прозорима аута, кроз које би се чула гласна албанска музика и неизбежно добацивање, намењено и онако већ довољно пониженим Србима, који су полако и све више тонули у апатију и безнађе.

Присуство Албанаца у „енклави“ постаје све масовније.

Два су главна разлога томе:

Први, да би се иживљавали провоцирањем и показивањем своје надмоћи над пораженим Србима, које сада третирају само као обесправљену националну мањину која је у нестајању.

Други, да би проналазили власнике атрактивних имања и користећи њихову безизлазну ситуацију и подређени положај, откупљивали их по повољним ценама. Тада су на појединим српским кућама по први пут почеле освањавати табле са натписом „Кућа на продају“.

Ако ово прво, Срби вероватно могу да преживе уз мање последице по ментално здравље, ово друго ће им можда задати последњи ударац, јер у овом послератном периоду, њиме почиње други а по многима и последњи део тужне српске приче – продаја српских имања.

Први натписи „кућа на продају“ у српском делу Ораховца

Овај метод протеривања Срба за многе “паметније” и “умереније” Албанце представља много сигурнији и ефикаснији начин можда последње фазе етничког чишћења Срба са простора Косова и Метохије.

Морамо се надати да можда неће бити баш тако!

.*.*.*.*.*.*.*.*.*.*
Напомена аутора

Како је по завршетку рата тадашња „српска интелегенција“ међу првима напустила Косово и Метохију, па тако и Ораховац, и мене – аутора овог текста је у једном периоду допала прилика да заступам локалну српску заједницу са функције једног од њених представника, када сам и прикупио податке и забележио догађаје које сам овде навео и описао, уз извињење што нисам могао, нити је било могуће да све догађаје поменем, како због њихове бројности, тако и због тога што сваки од њих представља причу саму за себе.

Прихватајући се те одговорне дужности, иако неискусан и политици невичан, наједном сам се нашао под великим притиском искусних и превејаних представника међународних организација, нарочито ОЕБС-а, искаљених на разним кризним жариштима широм света.

Представници ОЕБС-а су одмах по завршетку рата покренули иницијативу да се ми – представници Срба беспоговорно извинимо Албанцима и да од њих затражимо јавни опроштај за све патње које смо им нанели током рата, уколико желимо да престану њихови напади на наш народ.

Сећам се да су били толико упорни у томе да су нам неколико пута доносили унапред припремљене верзије писменог извињења, убеђујући нас да га потпишемо за добробит свог народа, позивајући нас да се поведемо примером Немаца, чији се чувени канцелар Вили Брант, у име свог народа, извинио жртвама нацизма, клекнувши пред спомеником Пољацима погинулим током другог светског рата, што је тада наишло на позитиван одјек у целом свету, па су поједини чланови Српског одбора почели да се колебају и премишљају, убеђујући неке од нас да на то пристанемо.

Разочаран њима, али и својим суграђанима, који су, уместо да схвате озбиљност ситуације у којој смо се нашли, почели све чешће и жустрије да се свађају при расподели хуманитарне помоћи и додели разних донација (знао сам да разлог томе није била неправедна расподела, колико нервоза изазвана психолошким притиском живота у затвореном простору), а истовремено пратећи стране медије на српском језику, који су нам, због бомбардовања наших радио и ТВ предајника, тада једини били доступни (“Radio BBC”, “Radio Deutsche welle“, Radio Slobodna Evropa и др.), почео сам да губим самопоуздање и да сумњам у правичност свог народа, тражећи оправдање за све што нас је снашло у помислима „мора да смо заиста толико лош и проклет народ када је цео „Свет“ против нас“?!

А онда сам тај исти “Свет”, добро упознао кроз непосредне контакте са његовим представницима у КФОР-у, УНМИК-у, УНХЦР-у, ОЕБС-у и другим међународним организацијама, да сам спознавши њихово лицемерје, необјективност и недобронамерност, још јаче сам заволео свој народ и схватио да смо, иако несавршени и са бројним манама, много бољи од њих а нарочито од оног дела “Света”, који нас је бомбардовао.

У нади да ћемо пребродити и наредна искушења, позивам свој народ на стрпљење и достојанство, јер ћемо само тако, уз Божију помоћ, успети да сачувамо и одбранимо Косово и Метихију од оних који га мање од нас заслужују.

Нек живи Србија!

Ораховац, на Спасовдан, јуна 2019. године

………………………………..

Запратите, шерујте или лајкујте преко друштвених мрежа:
error

2
Поставите коментар

avatar
2 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
2 Comment authors
ненад СтојковићGavrilo Recent comment authors
  Subscribe  
новији старији
Notify of
Gavrilo
Гост

Suze mi same teku dok ovo pišem, osećam se tako jadno bedno i postiđeno ispred celog srbskog naroda koji vas ostavi i prepusti šiptarskim zlikovcima i zločincima sa ,,zapada,, mi srbi iz Republike Srbske izborili smo se bar za kakav takav status i pravo na život u okviru države koju ne smatramo svojom niti će ikada biti sve dok živimo skupa u njoj sa onima koji su nam klali decu i drugu nejač, ali u poređenju s vašom patnjom i bolom mi smo u ovozemaljskom raju . Dok Gospod Bog ne usliši naše molitve, da nam pruži još jednu priliku… Учитај још »

ненад Стојковић
Гост
ненад Стојковић

веома тешка и потресна прича која и даље траје…ширити овакве информације што више.. вјечнаја памјат свим нашим херојима који су дали своје животе да би нас спасили…..и хвала…..Света Слога Србина Спасава