Друштво, Косово и Метохија, Политика, Религија, Србија

Вучић ломи кичму Српској Православној Цркви

„Окрутни вукови о стаду не брину“

  • Многи су се прерано обрадовали шансом да је Сабор смогао снаге да се одбрани од дављеничког ропца након Вучићевог нежног загрљаја;
  • Два Иринеја, са припадајућим ресурсима укључив и немале интелектуалне потенцијале владике бачког, државни (безбедносни и финансијски) апарат и слаб људски материјал многих који су се окитили панагијама запосели су тренутно, у Вучићево име, СПЦ;
  • Владика бачки морао би да пронађе снаге да се приупита шта ће после овога остати, јер је прешао меру. Не меру после које штетује само Црква, него меру после које штетује народ, нација, идентитет и светосавски обрис Србинов;

Пише: Славко Живанов
Када је истовремено са одржавањем овогодишње, мајске седнице Светог Архијерејског Сабора СПЦ, у суседној просторији уприличена аудијенција за председнике Додика и Вучића (овде), ван Цркве се говорило о томе као да су председници учествовали у раду Сабора, што не чуди јер је то и био наум Вучићевог штаба. Вучићев агитпроп се за то побринуо. Али, није се на томе завршило. Господар Вучић је обезбедио предоминицају у врху СПЦ, све више људи то примећује, а СПЦ се све више у складу с тим понаша. Вучић, истине ради, није учествовао у раду Сабора, али каснији догађаји показују као да јесте.
Многи су се прерано обрадовали шансом да је Сабор смогао снаге да се одбрани од дављеничког ропца након Вучићевог нежног загрљаја, нарочито након доношења недвосмисленог и језгровитог саопштења о Косову и Метохији којим је Вучић добио песницу у не баш лепо лице. Но, била је то само пролазна непријатност, јер је Вучић чак и ту битку добио успешно тиме што је његов штаб обезбедио за плебс довољан успех самим појављивањем у Патријаршији, што је и било примарно, а фина политичка нивелисања остала су ван виднога поља примитивног бирачког тела.

Аферама се заташкава предаја Косова и Метохије

Његов успех, међутим, није само његових руку дело. У СПЦ није могао да има боље савезнике од прве двојице на њеном челу, шефа и првог оперативца. Оног у лику патријарха са којим се око свега може договорити, и сиве еминенције и комесара који безмало све може да реализује, Иринеја бачког. Два Иринеја, са припадајућим ресурсима укључив и немале интелектуалне потенцијале владике бачког, државни (безбедносни и финансијски) апарат и слаб људски материјал многих који су се окитили панагијама запосели су тренутно, у Вучићево име, СПЦ.
Да се Власи не досете, Вучићев штаб, у којем већ неко време куља дим из кандила Бебе Поповића, канонадом споредних афера скреће пажњу са основног, примарног задатка српске власти, НАТО, америчке и ЕУ администрације и свих осталих поткупљених најамника – задатка о пре(о)даји Косова и Метохије.
Како се неколицина часних владика томе гласно и бескомпромисно успротивило и како није могуће преломити их, одлучено је да се производњом афера и скретањем пажње, жижа многих заведе за Голеч планину и одгура далеко од Косова и Метохије. Да их затрпавају којечиме како би се Косовом што мање бавили у ово најровитије време, када процес признавања није завршен и када би могао да се заустави. Након тога, свим спољним играчима ван СПЦ више не би било битно како се црквени проблеми решавају, не би се тиме бавили и не би их занимало видање ранâ из тих битака.
Спрегнуто с тим, отпочета је медијска кампања с глупавом мантром да НАТО и Американци раде на уништавњу СПЦ, како би додатно патриотизовали актуелни врх СПЦ чији се патриотизам, с покрићем, довео у питање. Као да су НАТО и Америка икада раније чинили нешто што помаже рад и постојање СПЦ! Као да они већ деценијама не шкоде свему српском, а особито националним институцијама од којих је Црква пар екселанс таква била. Пуштена је, дакле, густа магла кроз таблоиде и режимске медије која индиректно “доказује”, да је Црква данас апсолутно против америчких интераса.
На другој страни, међу Арбанасима, дошло је до дубоког политичког комешања које су такође Американци активирали узнемиравањем њихових утицајних политичара злочиначке прошлости. Изгледа да су се неке околности промениле, и данас та прошлост оптерећује механизме наставка процеса надзиђивања косметске независности, и смета слици коју о том решењу имају Американци. Харадинај је изгледа завршио политичку каријеру, или данас улогу угроженика добро глуми. Наиме, прилично је лако замисливо да овај потрес буде само привремен, и заврши се без икаквих последица по Харадинаја, а након потписивања међународног, српско-арбанашког споразума, одређујући његову улогу у томе само кроз стварање привида за колико-толико подмазивање српског потписа.

Вучић и његов штаб разбијају СПЦ

Треће, неко је препознао да је основа отпора сулудој, самоубилачкој, велеиздајничкој политици Вучићевог режима, у СПЦ утемељена око владикâ Амфилохија и Атанасија (Јевтић). И у том правцу усмерени су сви напади. Амфилохије је оклеветан као неко ко жели да отцепи Митрополију Црногорску, а Атанасију који је умировљен, како не могу да исконструишу ништа опипљиво и лако лепљиво, товаре на одговорност наводне јереси његових чада, ученика и пријатељâ који су епископи или црквени великодостојници.

Прво су нападали Григорија немачког, али је овај тип превише паметан за њих и једноставно им није дао довољно солветности за ту работу. Али се за то, случајно, побринуо владика амерички Максим. Случајно, зато што је, потпуно недужан, окривљен за “јерес дервинизма”. Једно веома сложено, али у бити потпуно неспорно виђење перспективе у вези са научном дефиницијом еволуције, злоупотребљено је као круцијални доказ владикине јереси која се њему приписује, а зарачунава Атанасију. Учитали су његовом погледу на ствар смисао који им одговара и одмах ударили плотунима. А међу првима који га нападају су углавном они лумени који нису способни чак ни да разумеју смисао те несретне петиције. Максим је био неопрезан. И започет је Максимов прогон. Терајући Максима истерали су Атанасија, који није могао, ни овом приликом, да оћути неправду.
Онда је ангажована лака римска коњица, онај скоро заборављени део славних еквита који се није прославио умешношћу војевања, снагом и сопственом ударношћу, него онај део што је био задужен за скретање непријатељеве пажње. Они су били толико невични у јахању да су се понекад борили сјахавши и придружујући се оном првом реду најсиромашнијих грађана/војника који углавном нису виђали других битака сем те једне једине. У њој би завршили као непријатељске мете или топовско месо како се то називало две хиљаде година касније. Е један такав лаки римски коњаник, владика крушевачки Давид, џилитнуо се на Атанасија читајући му моралне, теолошке и онтолошке лекције. Разуме се, како је то и Атансије луцидно приметио, није то био напад из крушевачке, већ из „крушебачке“ епархије.
Вучић, његов штаб и ленглијевска менажерија разбијају јединство СПЦ према Космету једном специфичном тактиком. Фабриковањем различитих проблема унутар СПЦ којима би се СПЦ примарно и широкопојасно бавила док за то време “лисице месо једу”.
Изгледа да и Британци овоме дају свој допринос па се виде и Бебини отисци. Могло би да чуди само то откуд толики степен саизвршилаштва од стране Иринија бачког. Иако је његова непрестајна кооперативност са свокојаким властима и неговани симбиотички хабитус далеког датума настанка – толико далеког да са високим степеном извесности чврсто бранимо факат да другачије и не може бити – иако смо дакле, и ми, а камоли он, свикнути на његово сарадништво с властима, овом приликом је оно превршило меру. Не меру после које штетује само Црква, него меру после које штету испашта народ, нација, идентитет и светосавски обрис Србинов. Неки ће брзоплето закључити да би овоме морало следовати какво високо постављење и безгранична асистенција државе у компензацијској работи за овога владику. И можда је у њему сазрела и формална амбиција да запатријарши, коначно, српском Црквом, али извесно је да уз помоћ државе ради на широком уништавању доброг, а утврђивању бедема своје самовоље и безобалне моћи. Али, и поред тога што га је историјски тренутак засигурно понео, морао би да пронађе снаге да се приупита шта ће после тога од свега остати? И дичну је војску за то окупио и опремио. И у Цркви, а и ван ње. Ратос му и такве победе, а победити неће. Само ће изгубити. Сви ћемо изгубити после ове битке за Косово. И ови који су давали и ови који су бранили. Само ови који су давали изгубиће још и образ и томе припадајуће и дуговечније.

Подели: