Politika, Srbija

Vučić glavnu vlast nosi sa sobom, kao što je Milošević, ali je sličniji – Đinđiću

NIKO NI DA GA UPITA: PLAĆASMO LO ŠTOGOD PRESKUPO I ŽRTVOVASMO LI PREVIŠE?
  • Njega do krune nije donelo poreklo, to su učinila „Obećanja”. Obezbedila su mu vlastodržačku poziciju i po svoj prilici tu će ga još neko vreme hraniti
  • Sa stanovišta posedovanja moći, kao i sa Miloševićem nekoć, za Vučića je sasvim svejedno koju će funkciju formalno vršiti jer kud god se odseli, nosi moć sobom. I kao predsednik Srbije biće predsednik Vlade, što je samo farsična repriza epizode u kojoj je glumio Boris Tadić
  • Sadašnji voli da se poredi sa Zoranom Đinđićem, i tu bi se dalo naći zaista mnogo više podudaranja u načinu vladavine, upravljanja, vrednosnog sistema… nego što ih zbilja ima s Miloševićem. Sklonost voluntarizmu, improvizaciji, potčinjavanju opšteg interesa egoističkom ličnom, nipodaštavanju institucija, dominaciji materijalističkih, komercijalnih vrednosti nad moralnim, kojima je mesto u crkvi (a da li je i tamo) itd, jeste tamna strana Zorana Đinđića, koja kao takva jeste i svojevrstan svetionik Aleksandru Vučiću
  • Podrška Aleksandru Vučiću mnogo je veća od njegovog kapaciteta da je ponaosob namiri i zbog toga će se u dogledno vreme osetiti veliko razočaranje njegovih birača, razočaranje prevarenih kupaca koji su kupovali upakovano i šareno “Ništa”. Međutim, razočaranost se neće stvoriti zbog objektivno loše vlasti i vladavine, nego zbog nemogućnosti vlasti da sve zaslužne članove partije u vertikalnoj i horizontalnoj hijerarhiji, u dugačkom premijerovom redu, namire

Piše: Slavko Živanov

MUZIKA uz koju je Aleksandar Vučić doplesao do fotelje predsednika Republike Srbije ostala je ista uprkos neprekidnom petogodišnjem trajanju. Mnogima je i toliko vreme nedovoljno da razumeju razliku između futura na jednoj, i prošlog i sadašnjeg vremena na drugoj strani. Kao da su im hipnotišući tonovi njegove muzike zarobili um, pa ne mogu da se probude.

Kao u bajci o Čarobnom sviraču što nekim nesrećnicima ne donese slobodu, već odvede decu, pa im umesto građenja prijatne sadašnjosti – uništi budućnost. Muzika koju svi danas slušamo nije izišla iz čarobne svirale, već je preko medija gusla Aleksandar Vučić, sadašnji Gospodar Srbije. A ta muzika su laži, kapitalne laži, ili ako hoćemo da ih eufemistički krstimo – „Obećanja”.

Megalomanska, nerealna, dečijim ušima primerena, s predumišljajem obmanjivačka – „Obećanja” predsednika  vlade/države/skupštine/ministarstava/agencija/direkcija/sekretarijata/opština/mesnih zajednica i školskih odbora u Srbiji, i njima pripadajućih organa, tela, institucija, vladinog i nevladinog sektora. Tako nekako glasila bi puna titula Alkesandra Vučića, kada bi se i formalno krunisao.

Njega do krune nije donelo poreklo, to su učinila „Obećanja”. Obezbedila su mu vlastodržačku poziciju i po svoj prilici tu će ga još neko vreme hraniti. Možda je Aleksandar Vučić čuo, ali njegove pristalice sigurno nisu, da je odlazak sa funkcije dovoljno dobar razlog da se podnese račun i ukaže na to šta je urađeno i postignuto, kakav je odnos uloženog truda i učinaka, ima li kakve štete, rđavosti. Plaćasmo li šta preskupo i žrtvovasmo li previše?

Možda je i čuo, ali neće o tome, jer malo je pohvalnog u njegovom minulom radu i ciljevima kojima smo srljali. Ne bi mu prijalo objavljivanje istine iz koje bi se videlo da li smo kao društvo i država po pregnućima malčice iznad, ili mnogo ispod zlokobne tačke preseka u kojoj je Gospodar Vučić zajahao Srbiju.

Ništa od toga nećemo čuti, jer se nama predsednik Vlade/Republike i ne obraća. On je odavno svoj fokus i brigu usmerio isključivo ka onoj ciljnoj grupi od koje može da očekuje kružić na izbornom listiću, s njima koketira i flertuje, njima šapuće ono što žele da čuju i zapravo duboko parazitira na njihovoj nesreći u kojoj smo, na žalost, i mi ostali, koji hteli-ne hteli kusamo prezačinjenu čorbu koju nam sprema jedna hiperaktivna i agresivna, bahata i pomahnitala kuvarica.

Sa stanovišta posedovanja moći, kao i sa Miloševićem nekoć, za Vučića je sasvim svejedno koju će funkciju formalno vršiti jer kud god se odseli, nosi moć sobom. I kao predsednik Srbije biće predsednik Vlade, što je samo farsična repriza epizode u kojoj je glumio Boris Tadić.

Nije lako setiti se blede ličnosti premijera Cvetkovića, ali zaista ima dokaza da smo to preživeli. Ako je opravdano zaboravljen kao predsednik Vlade, živopisne slike Cvetkovića kao kafe-kuvarice Somborčevog stripa dugotrajnije su jer su nam donele makar i mali utisak. Doduše, Milošević je vlast delio sa svojom suprugom, a ovaj njegov naslednik na porodicu gleda drugačije, zapadnije, sicilijanskije, što ga pored obilja drugih stvari odmiče daleko od eventualnih presudnih sličnosti sa ipak ozbiljnom figurom bivšeg gospodara Srbije.

A kad je o poređenju reč, Sadašnji voli da se poredi sa jednim drugim političarem, Zoranom Đinđićem, i tu bi se dalo naći zaista mnogo više podudaranja u načinu vladavine, upravljanja, vrednosnog sistema… nego što ih zbilja ima s Miloševićem.

Sklonost voluntarizmu, improvizaciji, potčinjavanju opšteg interesa egoističkom ličnom, nipodaštavanju institucija, dominaciji materijalističkih, komercijalnih vrednosti nad moralnim, kojima je mesto u crkvi (a da li je i tamo) itd, jeste tamna strana Zorana Đinđića, koja kao takva jeste i svojevrstan svetionik Aleksandru Vučiću.

Osim toga, Đinđićeva zaostavština, petooktobarsko nasleđe znatno je razgradilo društvenu supstancu Srbije, stvorilo osobit humus za Vučićevu džunglu. Ako je ondašnji sistem razorio “Kartaginu”, sadašnji je spalio, uzorao i zemlju zasolio, da nikad ništa s te zemlje ne nikne.

Plodovi prosvetne, ekonomske, zdravstvene reforme, plodovi svakojakih drugih opakih reformi koje su u tkivo Srbije frankenštajnski ukrpili stranci preko kompradora, domaćih, srpskih vlastodržaca oduzeli su mnogima bistrinu, kritički stav, slobodarstvo i pravednost, empatiju, milosrdnost i humanost.

Srbija je postala stanište vlastodršca, njegove nemale kaste različitih nivoa dostupnosti plenu, kategorisanih partijskih pripadnika privilegovanih i neartikulisane gomile hodajućih zombija koji tumarajući od nemila do nedraga, prodajući svoj izborni glas, zavaravajući se da će tom kombinatorikom istrgovati kakvu korist za svoju sitnosopstvenost, lični benefit i privilegiju, traže radno mesto s bednom platom na određeno vreme ili stipendiju za decu. I za to će ga podržati i zato će mu dati glas, i zbog toga ushićeno i zadovoljno odriču mu podnošenje računa aminujući zatrpavanje starih „Obećanja” – novim.

S novim „Obećanjima” beskrajno se povećava apsurd, bagateliše istina i kupuje vreme za vladanje. A reč je o obmani i samoobmani jer su uvereni da strpljenjem kupuju vreme sebi, čekajući u beskrajnom redu onih koje premijer treba da se seti, da im reši problem i kompenzuje kružić, podršku i agitaciju. Zasluge i lojalnost.

Ali, „od tog drveta `lada nema”. Podrška Aleksandru Vučiću mnogo je veća od njegovog kapaciteta da je ponaosob namiri i zbog toga će se u dogledno vreme osetiti veliko razočaranje njegovih birača, razočaranje prevarenih kupaca koji su kupovali upakovano i šareno “Ništa”. Međutim, razočaranost se neće stvoriti zbog objektivno loše vlasti i vladavine, nego zbog nemogućnosti vlasti da sve zaslužne članove partije u vertikalnoj i horizontalnoj hijerarhiji, u dugačkom premijerovom redu, namire.

Sve veći broj uskraćenih i sve veći broj subjektivno nezadovoljnih činiće perspektivnu osnovu da se alternativi vlasti “ne gleda u zube”, i tada će se i vlast Aleksandra Vučića urušiti možda i zbog toga što će mnogi, sada njegovi, sklopiti istovetne ugovore s drugim pokroviteljem i „ličnim spasiocem”. No, gde će tada biti Srbija?

Ako hipotetički prihvatimo tezu da su za vlastodrštvo Aleksandra Vučića odgovorni i neuspesi prethodnih režima od Miloševića naovamo, niko ne može zamisliti razmere zla koje preteći stoji iza vladavine Aleksandra Vučića, vladavine koja onoj nastupajućoj predaje preovlađujući patološki  i otrovni sadržaj.

Ako se, pak, pita sadašnji Gospodar Srbije šta o svemu tome misli, rekao bi da će poput Mila Đukanovića ili Putina silaziti neprestano s jedne fotelje na drugu, bez podnošenja računa, ali s masnim „Obećanjima”. Pa kome se isplati nek` veruje.

Pred kraj jednog mandata želeće da pređe na drugu funkciju, kukavički kao i sada, ostavljajući neke poltrončiće i kafe-kuvarice da glume vlast i budu dežurni krivci. Da budu „kao” krivi za promašaje, a On zaslužan za „uspehe”. Može ih čak i degažirati s funkcija svakih šest meseci ne bi li se gradio beskompromisnim borcem za red, rad i disciplinu. Može ih streljati ili slaviti, može s njima, kao i s nama, raditi šta god ga je volja, što inače i čini, ne bi li opstao na vlasti uprkos katastrofalnim rezultatima svoje vladavine, ali zahvaljujući podršci koju za tu katastrofu ima.

Objavljeno na sajtu Fakti 04.06.2017. (http://fakti.rs/serbian-point/okolo-gladac/vucic-glavnu-vlast-nosi-sa-sobom-kao-sto-je-milosevic-ali-je-slicniji-djindjicu)

Podeli: