Величина стана према апетиту

ЕКСКЛУЗИВНО У „ПОЛИТИЦИ”: ПЉАЧКА СТАМБЕНОГ ФОНДА ФЕДЕРАЦИЈЕ (2)
  • Министри имали решено стамбено питање, добијали стан и одмах га продавали. –
  • Ексминистар Петар Јојић тражио два и по, добио зајам од четири милиона. –
  • Бивши министар Борислав Вуковић добијао станове као на филмској траци

 

Пише: Јово Вукелић

2. март 2001.

Решења Комисије Савезие владе за стамбена питања не садрже не садрже ни основне елементе о стану који се додељује или уступа, као што је број стана, површина, структура…

Решења о додели енормно великих службених станова највишим државним функционерима савезне администрације ни поуку о правном леку, што је законска обавеза из тачке 3. Закона о општем управном поступку

Комисија станове није додељивала према броју чланова породичног домаћинства, већ према апетиту високог функционера. Тако су двочланом домаћинству додељивани четворособни станови од 100 до 200 и више метара квадратних супротно члану 7. Уредбе. Чак се у решењу о додели огромних станова наводи да дотичном функционеру припада мањи стан од оног који му се додељује.

Комисија Савезне владе додељивала је станове лицима која већ имају други стан. Тако су станове добијали министри који већ имају решено стамбено питање!

Многи „власници” државних станова журили су и те њима непотребне стано-ве продавали за стотине хиљада марака. Тако се бахато крчмила имовина СРЈ од оних који су били најпозванији да о њој брину, да је чувају и да је евентуално увећају.

Решавање стамбеног питања „стам-бено незбринутог” потпредседника Савезне владе Владана Кутлешића је посебно занимљиво. Њему је додељен у закуп на неодређено време  петособан стан, а у решењу нема података о површини стана у Улици Генерала Жданова. Стан му је додељен под условом да стан из Улице Светозара Марковића који је тада користио „уступи Републици Србији ради уношења у фонд станова који су у функцији смештаја страних дипломатско-конзуларних представника у СРЈ”.

Кутлешић је широко захватао по државној имовини

Врло стручан и компетентан саговорник нашег листа за ова питања каже да је ово класичан пример отуђивања и злоупотребе стамбеног фонда Федерације. У документацији се наводи да ће овај стан Кутлешић користити са супругом, сином и кћерком, а захтев за доделу стана поднет је у септембру 1997. У Савезној дирекцији за имовину СРЈ, на велико изненађење стручњака, нема предмета о питању решавања стамбеног питања поменутог функционера, па остаје другим надлежним државним органима’ да утврде право стање ствари.

Мањак докумената

Да су апетити највиших функционера били велики, или како каже потпредседник владе Србије Вук Обрадовић „халапљивост је била врлина коју је Милошевић развијао код својих поданика” доказује и случај доделе стана савез-ном посланику Чедомиру Мирковићу. Њему је решењем из фебруара 1998. додељен у закуп на неодређено време службени троипособан стан, али није наведена квадратура тог стана у Улици Алексе Ненадовића. Тај стан је добио под условом да право својине на двоипособном стану у Улици Саве Ковачевића,од 66 метара квадратних пренесе Влади Републике Србије – Комисији за стамбена питања.

Наводи се да ће Мирковић тај троипособни стан користити са супругом, а у решењу још пише да двочлано домаћинство може добити двособан стан. И тако се додељује Мирковићу троипособан стан, а пише да може да добије двособан! У материјалу нема ни захтева за доделу стана, али ни одговарајуће документације.

………………………….

ВИЂЕЊЕ БИВШЕГ МИНИСТРА

Чињенице говоре друкчије

Лист „Политика” ме је, у чланку „Службени станови постали приватни” од 1. марта ове године, сврстао међу оне бивше савезне министре који су, користећи положај у Савезној влади, на неуставан и незаконит начин долазили до станова и кредита за станове.

Истина је, у моме случају, следећа: безмало две године пре него што сам, 12. августа 1999. изабран за савезног министра за међународну културну и научну сарадњу, заменио сам – уз доплату – свој стан у Улици Саве Ковачевића за стан у Улици Алексе Ненадовића.

Свако ко је објективан и добронамеран може да провери доказе: да сам се, у својству посланика Савезне скупштине, обратио одговарајућим службама савезне и републичке владе с молбом да ми помогну у замени стана, указујући при томе на потребу за још једном собом, која би служила за смештај велике библиотеке; да је административна комисија Савезне владе, уз сагласност одговарајућих служби Републичке владе, одобрила замену, уз услов да предам стан у Улици Саве Ковачевића чији сам власник; да сам, на прописани начин, поднео захтев да откупим разлику у вредности, коју су 20. марта 1998. утврдили и решење и оверили стручњаци Градског завода за вештачење Београда; да је, 2. априла 1998, о купопродаји дела стана склопљен уговор; да сам у целини уплатио (од своје уштеђевине, не од било каквог кредита!) утврђену разлику у цени; да је Други општински суд у Београду потврдио уговор о откупу; да је уговор о замени и откупу оверен од стране Управе јавних прихода општине Врачар; да сам, истог дана кад сам се преселио у Улицу Алексе Ненадовића, предао стан у Улици Саве Ковачевића.

Чедомир Мирковић

…………..

И у овом случају у Савезној дирекцији за имовину СРЈ нема овог предмета.

У додели стамбених кредита за реша-вање стамбених питања рекордер по брзини добијања кредита и висини његовог износа је доскорашњи министар правде Петар Јојић. Њему је додељен зајам у износу од четири милиона динара у јулу 2000. за завршетак породичне  куће у Панчеву.

Као богата држава која не зна шта ће са силним новцима Комисија му је одобрила поменути зајам, иако је сам Јојић тражио „само” два и по милиона динара!

Кад се има: Јојић тражио мањи кредит, а добио више милиона

У захтеву који је поднео, министар је навео да врши адаптацију таванског-простора, али тај захтев је поднео 1995! Да ли је и тада министар био на некој високој савезној функцији не знамо, али у грађевинској дозволи пише да са градњом, адаптацијом мора почети у року од годину дана, јер дозвола после тог рока не важи. Међутим, веровали или не, у предрачуну радова наводи се да се гради зграда укупне површине од 347 метара квадратних.

 

Ништа од контроле

Чим је Јојић у јулу прошле године добио кредит подигао је милион и 600 хиљада динара у готовини, а потом је у рекордном року од три месеца остатак новца до четири милиона потрошио на куповину грађевинског материјала. Његов објекат су према рачунима градиле следеће фирме: „Косјерић”, „Мега Пројекат” Панчево, „Путеви” из Ужица, ПК „Златибор” из Чајетине, „Вујић” из Ваљева, Ужичка банка, „Керамика” из Кањиже, „Обреновићи” из Криве Реке, Сточар банка, Стамбена задруга из Панчева, „Грамат” из Ужица…

Ни на једном налогу за исплату, односно фактури по којој су вршене исплате не постоји потврда надлежне службе у Дирекцији, којом се потврђује да су радови извршени, или роба испоручена по стварном обиму и количини. Није вршена ни наменска контрола коришћења додељеног зајма.

Министар Борислав Вуковић: даш мало, добијеш много!

Борислав Вуковић, савезни министар за спољну трговину, добио је у новем-бру 1997. трособан стан од 82 квадратна метра на Теразијама у коме је требало да буде смештено његово петочлано домаћинство. Тај стан је из фонда Републике Србије, па је Савезна влада у обавези да надокнади на другом месту површину уступљеног стана. Али у Савезној дирекцији за имовину СРЈ не постоји предмет о закупу и откупу овог стана. Али зато постоји решење о додели троипособног стана од 84 квадратна метра у Браљској улици из 1993. године, када је Вуковић био помоћних савезног министра за еклономске односе са иностранством.

Али, како је тај додељени стан био у спорум о чему нема никаквих доказа у метеријалу, Вуковић добија новим решењем из 1995. У закуп на неодређено време  четворособни службени стан од 109 метара квадратних у Тоше Јовановића. Овим решењем није стављено ван снаге раније решење из 1993, а не зна се ни исход судског спора, ако је исти вођен.

Наставља се као на филмској траци нова додела станова Вуковићу па он већ 1996. на основу поднетог захтева добија у закуп службени стан на неодређено време. Значи, он сада новим решењем добија тај исти стан и овим решењем се ставља ван снаге раније ре-шење о додели овог стана на одређено време.

Тада је Савезно јавно правобранилаштво дало негативно мишљење (од марта 1996) о закупу тог стана, јер је открило да се ради о две стамбене јединице, о два двособна стана по 55 метара квадратних, оба купљена од „Станком корпорације”.  Правобранилаштво закључује да такав уговор није правно ваљан и да је незаконит, јер такав стан какав му је додељен не постоји.

Но и поред тога Вуковић прави уговор о закупу поменутих станова. И министар стан откупљује за 69 хиљада динара у јуну 1996. Одмах потом министар је поменути стан продао Савезној дирекцији за промет производа са посебном наменом за цену од 570 хиљада динара. То је учињено у новембру исте године па разлика од 500 хиљада динара остаје у џепу повлашћеног. Оба стана, а сада не један, СДПР додељује нешто касније двојици својих радника. Они их откупљују у фебруару 1997. А откупљују их за цену од 71 хиљаду динара по стану! По свему судећи, у питању је отимачина каква се ретко виђа.

Дарежљива дирекција

И Горан Матић, као радник Савезног секретаријата за информисање закључио је Уговор о стамбеном зајму почетком 1998. за адаптацију куће у Сремској Митровици. Некадашњи министар информисања затражио је 199 хиљада динара, али је Савезна дирекција за имовину СРЈ била великодушна и предложила Комисији да се Матићу одобри кредит од 300.000 динара!

Г. Матић је државним кредитом адаптирао кућу у Сремској Митровици

По закључењу уговора раднику је исплаћено 120 хиљада динара у готовом, а на основу рачуна предузећа ХИВО -К.А.П.Т. из Војке плаћено је 179 хиљада динара. Рачун је потписан нечитко, не може се открити ко га је потписао, а контрола коришћења додељеног зајма није вршена.

Да станови нису дељени према броју чланова домаћинства, већ према важности функције сведочи и пример доделе службеног четворособног стана од 127 квадрата савезном министру Југославу Костићу. Он је добио у закуп поменути стан у Курсулиној улици за трочлано домаћинство, а имао је право највише на двоипособан. У предмету нема захтева за доделу стана, нема упитника, нити података о претходној стамбеној ситуацији.

Касније, у јануару 1998. овај стан је и откупљен и тако је држава Југославија и у овом случају остала без још једног стана на име „заслуга” за верно служење државним интересима.

(У сутрашњем броју трећи наставак: Како су станове и кредите добили: др Зоран Вујовић, Душан Јовановић, Владимир Штамбук, Милисав Миленковић, Милан Тадић, Зоран Јевђовић)

0 0 votes
Article Rating

Related posts

Библијске драме освајача

Јово

Неопходне суштинске садржинске и кадровске промене у правосуђу

Јово

Пропаст Западне Србије

Gost autor
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x