Balkan i susedi Srbije, Gost Autor, Republika Srpska

KAD ZLOČIN POSTAJE VELIKA PREVARA

SREBRENICA: ZLOČIN I KAZNA

 

Zna se: za ljubav, kao i za rat, uvek je potrebno dvoje. Samo za prevaru neophodan je i treći. Toliko o upornom ponavljanju priče o genocidu koji je navodno izvršen u Srebrenici.

Piše: Miloš Lazić*

U dnevnom listu „Politika“ nedavno je osvanula neobična, ali dugo očekivana vest:Narodna skupština Republike Srpske razmatraće na sednici 14. avgusta Izveštaj komisije Vlade RS o događajima u Srebrenici i oko nje u periodu od 10. do 19. jula 1995. godine. Taj dokument je usvojen još 2004. godine, a njegovo ukidanje je predložio Milorad Dodik, predsednik RS, nakon što su srebrenička udruženja žrtava, pozivajući se na ovaj izveštaj, nemačkim tužiocima predale spisak sa imenima 22.000 osoba uz zahtev da se preispita njihovo učešće u događajima iz jula 1995. godine.

Kako je nedavno izvestio Dojče vele, predsednica „Majki Srebrenice” Munira Subašić uručila je spisak sa 22.000 imena nemačkom istražiocu Klausu Zornu.“

Zašto predsednik Republike Srpske zahteva ukidanje tog izveštaja? Evo jednog od mogućih odgovora.

Kako do istine?

Zna se: za ljubav, kao i za rat, uvek je potrebno dvoje. Samo za prevaru neophodan je i treći. Toliko o upornom ponavljanju priče o genocidu koji je navodno izvršen u Srebrenici. Jer, da se taj ipak nezapamćen ratni zločin zloupotrebljava u političke svrhe poznato je godinama, a ipak, na to do sada niko nije reagovao na pravi način. Gotovo niko.

„Srebrenički masakr predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima. Neke druge tvrdnje i otvorene laži odigrale su svoju ulogu u balkanskim sukobima i dale svoj skroman doprinos propagandnom repertoaru uprkos tome što su kasnije pobijene (Račak, Markale, srpsko odbijanje da se potpiše sporazum u Rambujeu, 250.000 poginulih Bosanaca, cilj stvaranja Velike Srbije kao motorne snage koja je pokretala balkanske ratove), `srebrenički masakr` ostaje nedostižan u svojoj simboličkoj moći. To je simbol srpskog zla i muslimanskog statusa žrtve, kao i pravednosti zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, uključujući bombardovanje, i kolonijalnu okupaciju Bosne i Hercegovine i Kosova.“

Američki profesor Herman je osporio genocid u Srebrenici

Kada je profesor Edvard Herman sa Univerziteta Pensilvanije izneo ovu tvrdnju, namera mu je bila da istinu odvoji i možda spase od političke propagande. Bez namere da se zločini počinjeni u Srebrenici negiraju ili umanje, evo činjenica koje ne štede nijednu stranu u tom ratu.

Čak i kad pogine čovek pojedinac, to je jedna žrtva previše. I u ratu, takođe. Mada, u ratnim sukobima postoji nekakav božji odabir, pa kada neko pogine sa oružjem u rukama on je pali borac, a svi ostali su civilne žrtve. I to po pravilu žrtve ratnog zločina, a ne kolateralna šteta! Zbog toga se poginuli vojnici pokopavaju na vojnim grobljima i ne mešaju ih s nevinim žrtvama rata jer bi to bio svojevrstan cinizam koji bi vojnicima uskratio čast i eventualno herojstvo, a nesrećnim civilima pravdu.

Broj obeležja ne odgovara broju pokopanih

Tako je svuda, ali ne i u Srebrenici. Naime, u Memorijalnom centru u Potočarima nalazi se 6.241 „nišan“, obeležje grobnog mesta muslimana, uz još 136 što su iznikli za toliko docnije otkrivenih žrtava. Ali, kada bi lokalnog hodžu upitali ko je pokopan kao borac a ko je žrtva ratnog zločina, teško da bi mogao da upre prstom i da ih razdvoji.

Zanimljivo je da broj obeležja ne odgovara broju pokopanih. Naime, po „Bosanskom atlasu zločina“ IDC-a (Istraživačko-dokumentacioni centar u Sarajevu), u tabeli se navodi broj od 4.256 ubijenih (poginulih?) i 2.673 nestalih. To ima značiti da su neka grobna mesta prazna, a da su „nišani“ postavljeni ne zbog pijeteta prema žrtvama čija se sudbina ne zna ili zbog izgubljene nade da će se, ipak, odnekud pojaviti, već iz nekog drugog razloga.

Uz to, na potočarskom mezarju svi pokopani su predstavljeni kao žrtve zločina genocida! Kada tu definiciju koriste bošnjački političari ona se može tumačiti marketinškim preterivanjem, ali kada je prihvate pravnici koje su znanje i ugled udenuli u toge tužilaca i sudija Haškog tribunala, to postaje vrlo ozbiljan problem.

Broj sahranjenih i broj spomenika, obeležja se ne slažu

S druge strane, podjednako je težak zločin ubistvo civila ili ratnog zarobljenika. Što je još strašnije, u Srebrenici su, izgleda, likvidirani i ranjeni pripadnici Armije BiH? Nažalost, o tome može samo da se nagađa jer verske i sekularne organizacije ne odobravaju ekshumaciju i forenzičku obradu tela izginulih, pa ne deluju sasvim nesuvislo tvrdnje da su uz žrtve zločina u Potočarima pokopani mnogi koji su umrli od posledica – života.

Prema zvanično prihvaćenim podacima, Vojska Republike Srpske je u trenutku napada na Srebrenicu raspolagala sa 400 boraca i četiri tenka, uz oko hiljadu šeststo naoružanih lokalnih civila koji i nisu učestvovali u borbenim dejstvima zato što su vojnici strepeli od njihovog eventualnog osvetničkog pira. Istovremeno, na suprotnoj strani ih je iščekivalo 5.500 boraca 28. divizije Armije BiH (čiji je komandant Naser Orić pobegao iz Srebrenice još u aprilu ostavljajući saborce da „izginu do poslednjeg“), uz holandski bataljon sa 550 „mirovnjaka“! Matematički, jedan prema petnaest, ili u najgorem slučaju jedan prema tri u korist bošnjačkih snaga.

Ali, izgleda da je tu bilo još nekih jedinica? Studija „Srebrenica 1995-2015“, izdanje Fonda strateške kulture iz juna 2015. godine, daje vrlo zanimljive i nepristrasne podatke. Na primer – o ulozi 10. diverzantskog odreda, po svemu sudeći „skrpljenog“ od avanturista i potonjih plaćenika!

„Erdemović (Dražen) i njegovi saučesnici bili su pripadnici tzv. 10. diverzantskog odreda, višenacionalne jedinice u kojoj su bili Srbi, Hrvati, muslimani i Slovenci. Za tu jedinicu nikad nije ustanovljen njen položaj u komandnom lancu VRS. Neki od njenih pripadnika su se kasnije borili u Africi, kao plaćenici zapadnih vojski.“

Nedoumica o broju ubijenih civila i vojnika Armije BiH

Dražen Erdemović, etnički Hrvat iz Tuzle rođen 1971. godine, postao je poznat široj javnosti po priznanju da je učestvovao u likvidaciji hiljadu dvesta ratnih zarobljenika u Srebrenici, od kojih je on ubio sedamdesetoro. Odslužio je besramno malu kaznu od samo pet godina zatvora, i od tada je najomiljeniji „svedok saradnik“ Haškog tribunala na suđenjima Srbima (o njegovom „kredibilitetu“ najbolje svedoči podatak da je Hrvatska odbila da mu izda domovnicu).

Pa ipak, postoji nedoumica o broju ubijenih civila i vojnika Armije BiH. Veštak Tužilaštva MKTJ Ričard Batler procenjuje da je u sukobima oko Srebrenice poginulo oko dve hiljade pripadnika muslimanskih snaga, portugalski oficir i posmatrač UN Karlos Martins Branko – takođe oko dve hiljade, američki obaveštajac Džon Šindler – oko pet hiljada, a Karl Bilt – oko četiri hiljade, dok UN iznose broj od oko tri hiljade. Po ovim procenama proizilazi da je značajan broj poginulih na bošnjačkoj strani stradao u borbi, dakle kao legitimne žrtve ratnih dejstava, što znači da nisu streljani, da bar tu nije bilo zločina.

Smatra se da je najverodostojnija procena Ujedinjenih nacija, po kojoj je tokom proboja 28. divizije Armije BiH kako bi se domogli Tuzle poginulo oko tri hiljade boraca. Ta procena se ne odnosi i na civile koji su krenuli s vojskom put očekivanog spasa?! Ali, ni to nije sve!

Mirsad Tokača iz sarajevskog Informativno-dokumentacionog centra je 2010. izjavio da je pronađeno „oko pet stotina živih Srebreničana“ koji se vode kao nestali, i „sedamdeset osoba koje su sahranjene u Memorijalnom centru Potočari a koji nisu stradali u Srebrenici“.

Ibran Mustafić, koji je bio funkcioner civilne uprave u srebreničkoj enklavi, rekao je da je do hiljadu osoba stradalo u međusobnim sukobima muslimana tokom povlačenja iz Srebrenice.

Naser Orić u svojoj knjizi „Srebrenica svedoči i optužuje“ (objavljena 1994. godine?) navodi imena 1.333 muškarca iz enklave koji su poginuli u ratnim dejstvima pre pada Srebrenice u julu 1993. godine kad su muslimanske snage napadale srpska sela, dakle civile, u široj okolini.

Čak i direktor Memorijalnog centra Mersed Smajlović i direktor Centra za nestala lica BiH Amor Mašović izjavili su da je u Potočarima sahranjeno najmanje pedesetak lica nastradalih 1992. godine koja su, ma šta to značilo, „u bliskom srodstvu sa licima koja se vode kao žrtve pogubljenja“.

Zločin se dogodio, u to nema nikakve sumnje. Zato je naizgled nejasno zašto je bošnjačkoj strani potrebna njegova kvalifikacija u genocid, kao i „naduvavanje“ broja žrtava? A, to se ne može gurnuti pod tepih, kao što je učinjeno sa nešto više pobijenih srpskih civila po selima u neposrednoj blizini „demilitarizovane enklave Srebrenica“! Suviše je svedoka.

*Miloš Miša Lazić je dugogodišnji istaknuti reporter “Ilustrovane politike”

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments