Balkan i susedi Srbije, Kosovo i Metohija, Srbija

Velika Albanija pravi malu Srbiju!

VELIKOALBANSKE ASPIRACIJE RUŠE GRANICE ČETIRI DRŽAVE

  • Velika Albanija – prema apetitima njenih projektanata – trebalo bi da obuhvati:

            – Albaniju sa Skadrom, Tiranom i Elbasanom,

            – deo zapadne Grčke  – Epir sa gradom Janinom i ostrvom Krf

            – veći deo Makedonije sa Debrom, Skopljem, Gostivarom, Prilepom, Bitoljem i  

             Ohridom

            – Kosovo – Peć, Đakovicu, Kosovsku Mitrovicu, Prištinu

            – Srbiju – deo Sandžaka, Novi Pazar i Sjenicu

            – deo Crne Gore – Malesiju, sa Ulcinjom, Barom, sve do mesta Tuzi kod    

            Podgorice, i do Plava i Gusinja na severu

             – deo juga Srbije (Vranjska kotlina, kako je sada Albanci zovu, Preševska

            dolina)

Piše: Jovo Vukelić

SVI Albanci u jednoj državi! To je krajnji i glavni cilj ove panalbanske ideje stvorene pre oko 130 godina na Kongresu Prizrenske lige 1878. godine.

Ključno pitanje je: koliko je ova ideja danas živa među Albancima u Albaniji, Crnoj, Gori, Kosovu i u Makedoniji? Koliko su jake političke grupe koje se sada zalažu za ovaj projekat?

Poslednje validno i ozbiljno istraživanje o pitanju: koliko su Albanci za stvaranje velike Albanije  – uradila je krajem 2010. agencija Balkan – Galup monitor. To istraživanje je pokazalo da Albanci koji žive na Kosovu, Albaniji i Makedoniji, velikom većinom podržavaju ideju stvaranju “prirodne”, odnosno “velike Albanije”.

Prema toj Galupovoj anketi, čak 81 odsto Albanaca na Kosovu podržava ideju o stvaranju “velike Albanije”, što je 25 odsto više nego 2008. U Albaniji gotovo dve trećine građana (63 odsto) podržava ideju  o stvaranju “velike Albanije”. Za stvaranje “prirodne” Albanije su i pripadnici tog naroda koji žive u Makedoniji. Za tu ideju se izjašnjava 53 odsto anketiranih, odnosno devet procenata više nego 2008.

Prema tome, ima smisla analizirati mogućnosti  projekta Velike Albanije, jer je veliki deo stanovništva I DANAS za stvaranje velike države Albanaca na Balkanu. I ne samo stanovništvo, već i deo albanskih lidera u Albaniji, Kosovu, Makedoniji, Crnoj Gori, na jugu Srbije, a i lideri Albanaca koji žive širom sveta podržavaju ovu ideju.

______________________________________________

            Kontinuitet velikoalbanske politike traje od osnivanja Prizrenske lige do danas. Svesrdno su joj pomogli Italijani, u periodu pre i nakon izbijanja Drugog svetskog rata, ali i Srbi, svojom nebrigom i naivnošću

______________________________________________

            Radi ilustracije: kada ovih dana pojedini politički lideri u Srbiji govore o mogućnosti podele Kosova između Albanije i Srbije, oni imaju na umu vitalnost ideje velike Albanije i njeno jako uporište među građanima i političarima.

U tom smislu ideja Velike Albanije, kao i ideja podele Kosova – nisu ni „zastarele ni anahrone ideje“, kako ovih dana govore neki kritičari iz Srbije i iz Albanije, a u cilju omalovažavanja i minimiziranja ovih predloga.

Naprotiv, ovo su projekti, pokreti koji jesu vrlo ukorenjeni, datiraju decenijama unazad, oni su vitalni, živi! Imaju čvrsto tlo na ovom području. I stoga ih neki političari, istoričari, politikolozi smatraju  jednim od rešenja za vekovno nerešena nacionalna pitanja i Srba i Albanaca.

Da li je realno da se ovaj projekat ostvari? To ne zavisi toliko od Albanaca i Srba i njihovog dogovora, već i od podrške međunarodnih faktora ovim idejama, naročito EU i SAD.

Berlinski Kongres je prekrajao granice

Propadanje Otomanske imperije krajem XIX veka uslovilo je buđenje nacionalnih pokreta i stvaranje nacionalnih država. Nakon završetka rata Rusije, Srbije i Crne Gore protiv Otomanskog carstva, albanski lideri shvataju da je turska imperija slabija nego ikada. Smatrajući da je to pravi trenutak za stvaranje sopstvene države ili autonomije u okviru Otomanske imperije, albanski lideri, na kongresu 1878. godine, formiraju Prizrensku ligu” koja je bila platforma za ujedinjenje svih krajeva u kojima žive Albanci.

Berlinski kongres

            Otomanska imperija je koristila Albance kako bi ostale balkanske narode držala u potlačenom položaju.Razlozi favorizovanja Albanaca bila je verska pripadnost i izraženi fanatizam u borbi.

______________________________________________

          Velika Albanija iz Drugog svetskog rata, koja je bila podeljena na 14 okruga, bila je poprište velikih zločina: ubijeno je oko 12.000 Srba, a proterano oko 100.000. U isto vreme se oko 150.000 Albanaca naselilo na Kosovo i Metohiju

______________________________________________

Prizrenska liga se suprotstavila odlukama Berlinskog kongresa da preda dva gradića – Gusinje i Plav Crnoj Gori zbog čega je došlo do sukoba između snaga Srba muslimana (danas Bošnjaka) i Albanaca, na jednoj, i Srba i nekolicine Rusa na drugoj strani. Kao posledica ovoga, stvorena je država u državi – Gusinja i Plava – i održala se do početka Prvog svetskog rata.

Uoči Berlinskog kongresa, Liga, kao priznati zastupnik albanskih nacionalnih interesa od samog albanskog življa, uputila je memorandum učesnicima, osporavajući Srbiji i Crnoj Gori pravo na teritorije na kojima žive Albanci.

Sem što su ratovali oko Plava i Gusinja, na jugu su onemogućili ustupanje Grčkoj dela Epira, a u jednom vremenskom periodu su pod svojom kontrolom držali Peć, Vučitrn, Prištinu, Đakovicu i Prizren svrgnuvši turske gospodare u ovim oblastima sa vlasti. Iako kasnije ugušen od strane turske vojske  – albanski pokret, proistekao iz Lige, nastavio je da jača među običnim narodom.

Članovi Prizrenske lige

            Nakon izbijanja Balkanskih ratova formirana je organizacija koja je za cilj imala sprovođenje platforme Prizrenske lige- tzv. „Kosovski komitet”, a između dva svetska rata organizacije „Džemajet”, „Besa” i „Merhamet”.

Učesnici, članovi Prizrenske lige počeli su otimanje srpskih teritorija

Kontinuitet velikoalbanske politike traje od osnivanja Prizrenske lige do danas. Svesrdno su joj pomogli Italijani, u periodu pre i nakon izbijanja Drugog svetskog rata, ali i Srbi, svojom nebrigom i naivnošću.

Italijani su direktno zaslužni za stvaranje albanskog šovinizma na Kosovu jer su pomogli njegovom ideološkom formulisanju.

Srbi nisu isuviše obraćali pažnju na položaj svojih sunarodnika na Kosovu. Dok su u Jugoslaviji svi ostali narodi jačali svoju nacionalnu pripadnost, Srbi su pokušavali da izgrade jugoslovenski nacionalni identitet. Od 1918. do današnjeg dana nije se obraćala pažnja na zločine Albanaca prema srpskom narodu, što je bilo posebno izraženo u periodu Titove vladavine.

Fakat je da na Kosovu, sve do pred sam kraj II svetskog rata, a nije bilo ni organizovanog partizanskog otpora okupatorima i njihovim slugama.

Drugi svetski rat učinio je Albance vladarima teritorije pod imenom „Velika Albanija”. U sastavu tog protektorata, od 1941. do 1944. nalazili su se Metohija, koja je bila pod italijanskom i nemačkom okupacijom, veći deo Kosova ( bez severnog dela), istočni deo Crne Gore i zapadna Makedonija.

Ta Velika Albanija, koja je bila podeljena na 14 okruga, bila je poprište velikih zločina: ubijeno je oko 12.000 Srba, a proterano oko 100.000. U isto vreme se oko 150.000 Albanaca naselilo na Kosovo i Metohiju.

______________________________________________

             U radu Bujanske konferencije, održane u albanskom selu Bujane (od 31. decembra 1943. do 2. januara 1944.), učestvovalo je i sedam Srba sa Kosova i Metohije

______________________________________________

Zaključci Bujanske konferencije, održane u albanskom selu Bujane (od 31. decembra 1943. do 2. januara 1944.), izražavali su separatističke težnje Albanaca. Konferenciji je prisustvovao 51 delegat (od kojih je bilo sedam Srba sa Kosova i Metohije i deset Albanaca iz Albanije).

Glavni zaključci rezolucije Bujanske konferencije su:

  1. Kosovo i Dukađin (Peć,Đakovica, Klina) su naseljeni uglavnom Albancima.
  2. Albanci Kosova i Dukađinija, kao uvek, žele ujedinjenje sa Albanijom.
  3. Najbolji put za Albance da se ujedine sa Albanijom jeste zajednička borba sa narodima Jugoslavije.
  4. Albanski narod Kosova imaće mogućnost da odlučuje o svojoj sudbini kao rezultat borbe protiv okupatora.
  5. Određivanje sopstvene sudbine sadrži i pravo na samoopredeljenje do otcepljenja.
  6. Ovo pravo se garantuje od strane Narodnog oslobodilačkog pokreta Jugoslavije (NOP), Albanije, i Velike antifašističke alijanse, kako je obećano od Atlantske povelje, Moskovske i Teheranske konferencije.

Albanija u vreme Drugog svetskog rata

            Ideja o otcepljenju Albanaca od Jugoslavije i ujedinjenju u albansku republiku – došla je do izražaja i na Zemaljskom veću KPJ, 25. novembra 1924. Tada je zauzet stav da se Kosovo i Metohija uključe u jednu celinu koja bi uz Albaniju obuhvatala i sve etničke teritorije Albanaca u Jugoslaviji. Zatim, oktobra 1928, na Četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu, zaključeno je da je „ugovorima o miru sklopljenim posle Prvog svetskog rata trećina Albanaca ostala pod vladavinom velikosrpske buržoazije.“

Albansko širenje (svetlo žute teritorije) za vreme Drugog svetskog rata

Zahtevi kosovskih Albanaca za republikom pojavili su se ponovo 1968, zatim 1981, pa 1982.

Ustavom iz 1974. AP Kosovo dobija status države u državi. Centralna Srbija je imala obavezu da plaća ogromne poreze koji su se direktno slivali u budžet Pokrajine, a koje su albanski lideri koristili za dostizanje nezavisnosti.

Demonstracije na Kosovu 1968. i kasnije bile su masovne i rušilačke, posebno u Prištini, Vučitrnu i Uroševcu. Na Kosovu  bivalo je sve teže, pritisci na Srbe dostigli tačku ključanja.

Demonstracije Albanaca na Kosmetu 1981. posle smrti Broza

Demonstracije na Kosovu 1981.

______________________________________________

            „A  već 7. septembra 1990. Albanci su u Kačaniku – usvojili ustav i proglasili

republiku Kosovo“

______________________________________________

            Na albanske zahteve za republikom i teror  – Beograd je, nakon 50 godina ignorisanja problema, 90-tih godina prošlog veka uzvratio većom kontrolom i prisustvom policijskih snaga. Odgovor Albanaca bio je stupanje u generalni štrajk septembra 1990. i napuštanje radnih mesta.

A  već 7. septembra 1990. Albanci su u Kačaniku – usvojili ustav i proglasili republiku Kosovo.

Događaji u poslednje dve decenije su poznati: došlo je do oružanih sukoba većih razmera 1998 i 1999. između pripadnika srpske policije i kosovskih naoružanih grupa, potom do međunarodnog nadzora ovog sukoba, pa do bombardovanja Srbije od aprila do juna 1999. Od tada, Kosovo je pod protektoratom UN, a 2008. je proglasilo nezavisnost, koju su priznale skoro sve vodeće zemlje sveta.

Zaključno sa 7. avgustom 2011. nezavisnost Kosova priznalo je 77 od 192 (40 odsto) zemalja članica UN. (Nezavisnost Kosova u 2008. priznalo je 53 zemlje, u 2009. godini  – 11, u 2010. – 8, a u 2011. – pet država.)

Pre razmatranja podrške projektu Velike Albanije na Kosovu, treba istaći da je pre  nekoliko nedelja predsednik Srbije B. Tadić izjavio:

“Srbija ideju o stvaranju Velike Albanije smatra opasnom, ali da bi mogla sa tim da živi, ako bi postojala sporazumna rešenja. Albanski političari su veoma delotvorni u postizanju postavljenih ciljeva i nikako ih ne potcenjujem. Međunarodna zajednica ne želi o Velikoj Albaniji ništa da čuje, ali će, ko zna da čita istoriju, moći u stvaranju Velike Albanije da prepozna dugoročni politički cilj Albanaca. Kao jednostrana namera, taj plan je opasan, ali mi bismo mogli sa tim da živimo, ako bismo imali sporazumna rešenja. Sporazum kojim bi sve strane nešto dobile i koji bi stvorio održivo rešenje, mir i stabilnost, mogao bi da bude od velike pomoći svim stranama. Ako smo pragmatični, možemo da rešimo probleme. Ne kažem da je Velika Albanija veličanstveno rešenje. Ne verujem, takođe, ni da je Velika Srbija dobro rešenje.  Ja sam protiv politike stvaranja većih država, ali da pokušamo da nađemo izvodljiva rešenja za probleme”.

______________________________________________

            „Kako to da ideja o stvaranju Velike Albanije – postavlja pitanje Dušan Janjić – nije zastarela i arhaična, a ideja o podeli Kosova, koja je znatno mlađa – jeste?“

______________________________________________

            Ovde je Tadić verovatno pod „sporazumnim rešenjem“ mislio na mogućnost dogovora da Srbiji pripadne sever Kosova, a da se ostali deo Kosova čak i pripoji Albaniji. Izgleda da vladajuća koalicija u Srbiji ne bi imala ništa protiv takvog dogovora, ukoliko se Albanci sa Kosova i Albanije oko te ideje međusobno slože.

Zvanična Tirana, potpuno predvidljivo, mnogo je tvrđa. Zamenika premijera i ministra spoljnih poslova Albanije, Edmond Hadžinasto, izjavio je pre  nekoliko nedelja odbacuje „ideje o podeli Kosova ili zameni teritorija, koje stižu iz Beograda, jer su stare i arhaične!“ Hadžinasto je još ocenio da su „slični pokušaji već propali u balkanskom regionu”.

„Kako to da ideja o stvaranju Velike Albanije nije zastarela i arhaična, a ideja o podeli Kosova, koja je znatno mlađa – jeste? Ova izjava je i neiskrena i licimerna. Ovde nije reč o tome. Zaista treba da svi sednu, i Albanci i Srbi i međunarodna zajednica i da ozbiljno razmotre sve mogućnosti koje bi dovele do stabilizacije prilika i trajnog dogovora Srba i Albanaca. Bez toga, nametnuta rešenja, s kojim se ne slažu jedna ili obe strane – ne mogu da donesu mir na dugi rok i stbilnost i bezbednost ovom regionu“, ocenjuje dr Dušan Janjić, koji se dugo bavi ovim pitanjima.

Stvaranje velike Albanije na Kosovu najdoslednije podržava pokret “Samoopredeljenje” čiji je lider Albin Kurti.  Popularni vođa te opozicione stranke izjavio je „da Kosovo ima pravo da se ujedini sa Albanijom“. Nije propustio da doda da je to tobože „jedini način da se Albanci izjednače sa drugim narodima“.

______________________________________________

            „I glavni politički lideri Albanaca na Kosovu – Hašim Tači i Ramuš Haradinaj – nisu protiv ideje Velike Albanije. Nikada nisu javno rekli ništa protiv tog projekta“

______________________________________________

            Kurti klikće: „Želimo da narod Kosova odluči o svojoj sudbini. Želimo da Kosovo bude suvereno, da ima svoju vojsku i da se ujedini sa Albanijom, jer će jedino tako postati ravnopravno sa drugim narodima i drugim razvijenim demokratskim i progresivnim zemljama u svetu“.

I glavni politički lideri Albanaca na Kosovu – Hašim Tači i Ramuš Haradinaj – nisu protiv ideje Velike Albanije. Nikada nisu javno rekli ništa protiv tog projekta.

Normalno, njima je sada najvažnije da stabilizuju nezavisno Kosovo, a sledeći korak je ujedinjenje Albanaca iz Makedonije, sa Kosova i Albanije u jednu državu.

Momčilo Trajković: uvek na pravi način na strani Srba

Lider Srpskog pokreta otpora Momčilo Trajković, iz Čaglavice kod Prištine, kaže „da bi podela Kosova napravila veliku Albaniju, a malu Srbiju. Ali  ideja velike Albanije je neprihvatljiva za Srbe koji žive na Kosovu“

Podela Kosova je nerealna i za nosioca Jedinstvene srpske liste Radu Trajković koja ističe „da su izjave o podeli obična politička parola koja je neozbiljna i koja govori o neslozi u odnosima u vladajućoj koaliciji u Beogradu. Pitanje statusa Kosova trebalo bi da se reši u Savetu bezbednosti UN. O ideji Velike Albanije imam najgore mišljenje“, zaključuje ona.

            Podsećamo, u Tirani je krajem oktobra 2010. održana međunarodna Konferencija „Prirodna Albanija“ i na njoj promovisana „Lista za prirodnu Albaniju“, čiji je autor univerzitetski profesor Kočo Danaj. Ovom skupu u Albaniji prisustvovala su i trojica albanskih lidera sa juga Srbije.

Sva tri funkcionera iz `preševske doline` – predsednik opštine Preševo Ragmi Mustafa, potpredsednik te opštine Orhan Redžepi i predsednik SO Bujanovac Jonuz Musliju – ne samo da su prisustvovali tom skupu, nego su i podržali  ideju “Liste za prirodnu Albaniju”. Dakle: ideju da se objedine delovi teritorija Makedonije, Grčke, Kosova, Crne Gore i Srbije, susednih država u kojima Albanci čine većinsko stanovništvo.

______________________________________________

             „Glavni pobornik projekta Velike Albanije u samoj Albaniji, pored dr Koča Danaja,  jeste bivši premijer Sali Beriša“

______________________________________________

  O tome bi, inače, Albanci trebalo da se izjasne na referendumu u svim pomenutim državama do 2013. Znači, i na jugu Srbije većina albanskih lidera zagovara stvaranje nove albanske države – pripajanjem Kosova Albaniji, čak i pripajanjem juga Srbije – Vranjske kotline (Preševske doline) toj novoj državi.

Takva Albanija, trebalo bi da obuhvata Albaniju sa Skadrom, Tiranom i Elbasanom, deo zapadne Grčke  – Epir sa gradom Janinom i ostrvom Krf; veći deo Makedonije sa Debrom, Skopljem, Gostivarom, Prilepom, Bitoljem i Ohridom; kao i Kosovo – Peć, Đakovicu, Kosovsku Mitrovicu, Prištinu; Srbiju – deo Sandžaka, Novi Pazar i Sjenicu; kao i deo Crne Gore – Malesiju, sa Ulcinjom, Barom, sve do mesta Tuzi kod Podgorice, i do Plava i Gusinja na severu, a i deo juga Srbije (Vranjska kotlina – kako je sada albanci zovu – Preševska dolina).

Janjić smatra „da cela ideja o stvaranju velike države Albanije na račun teritorija čak pet susednih država nije mnogo realna, ali da niko od glavnih svetskih moćnika Albancima – to još nije javno i jasno rekao! Utoliko postoji opasnost od destabilizacije centralnog i zapadnog Balkana“.

Glavni pobornik projekta Velike Albanije u samoj Albaniji, pored dr Koča Danaja,  jeste bivši premijer Sali Beriša koji je 2009. izjavio: „Projekat nacionalnog jedinstva Albanaca treba da bude ideja vodilja za sve političare u Albaniji i na Kosovu. Između dve države ne bi trebalo da postoji carina. Ni pod kojim uslovima Albanija i Kosovo ne smeju da gledaju jedno na drugo kao na strane zemlje, što nema nikakve veze sa suverenitetom obe zemlje. Ideja o nacionalnom jedinstvu zasnovana je na evropskim idealima, što zahteva veliki dostignuće. Zato ćemo Hašim Tači i ja raditi na uklanjanju niza prepreka koje sprečavaju Albance da se osećaju jedinstveno na celoj teritoriji na kojoj žive“.

Njegova izjava izazvala je tada burna reagovanja srpskih zvaničnika.

______________________________________________

            „Poznati istoričar mlađe generacije, Čedomir Antić, podseća: „Albanska Akademija nauka i umetnosti je 1998. izdala Memorandum u kojem stoji da će doći do stvaranja velike Albanije. Možete zamisliti kakav je pozitivan publicitet imao memorandum o velikoj Albaniji neposredno pre ratnih zbivanja na Kosovu i Metohiji, a kakav negativan publicitet je imao memorandum o velikoj Srbiji“

______________________________________________

            I bivši predsednik Albanije Alfred Mojsiju u aprilu 2011. je izjavio: “Naravno da Kosovo smatram albanskom pokrajinom, onako kao što su Laberia, Mirdita ili ostale albanske pokrajine.“ Mojsiu dodaje „da Albanci ne treba više da “spavaju”, već da pokažu da je albanska nacija nepravedno podeljena.“

Treba podsetiti i da je poslednju ambicioznu i obimnu studiju o projektu panalbanizma i njegove opasnosti za bezbednost Balkana uradio februara 2004. tim ICG (Međunarodne krizne grupe). Mnogi od tih analiza i stavova vrede i danas.*

* (vidi: http://www.crisisgroup.org/en/regions/europe/balkans/albania/153-pan-albanianism-how-big-a-threat-to-balkan-stability.aspx)

Ne treba sumnjati, na osnovu dosadašnjih izjava i postupaka, da se, pored političara sa Kosova i iz Albanije, i makedonski i crnogorski Albanci u većini, kao i albansko stanovništvo i političari sa Juga Srbije – takođe u velikoj većini – opredeljuju za podršku ideji „Velike Albanije“.

Čedomir Antić, poznati istoričar mlađe generacije podseća: „Albanska Akademija nauka i umetnosti je 1998. izdala Memorandum u kojem stoji da će doći do stvaranja velike Albanije. Možete zamisliti kakav je pozitivan publicitet imao memorandum o velikoj Albaniji neposredno pre ratnih zbivanja na Kosovu i Metohiji, a kakav negativan publicitet je imao memorandum o velikoj Srbiji. Uprkos tome što je rečeno da velike sile neće dozvoliti ujedinjenje Kosova i Albanije, ipak može doći do toga. Većina Albanaca bi se koncentrisala na područje jedne velike države koja bi obuhvatala Kosmet i Albaniju, dok će se tek videti šta će se desiti sa jugom Srbije, istočnom Crnom Gorom, zapadnom Makedonijom i delom Grčke, koje takođe nastanjuju Albanci. Ideja o stvaranju jedinstvene albanske države podržana je u praksi kako od njihovih zvaničnih vlasti, tako i u inostranstvu.“

______________________________________________

            „O konceptu velike Albanije otvoreno govore manje političke partije, dok ostali imaju partijsku mimikriju i pričaju o tome da će svi Albanci zajedno ući u EU“

______________________________________________

Može se zaključiti da većina stanovništva na Kosovu i u Albaniji podržava stvaranje velike Albanije iako kosovski političari formalno ne govore o tome. Janjić upozorava „da su Kosovski političari samo privremeno u drugi plan stavili ideju velike Albanije zarad strategije u četiri koraka koja obuhvata: nezavisnost Kosova, konfederalno uređenje zapadne Makedonije, Vranjsku dolinu (Preševsku) i Albance u Crnoj Gori.

O konceptu velike Albanije otvoreno govore manje političke partije, dok ostali imaju partijsku mimikriju i pričaju o tome da će svi Albanci zajedno ući u EU. Zapad je čak dugo smatrao da je priča o ujedinjenju svih Albanaca deo srpske propagande i nije hteo ni da čuje za nju. Dobro je što se radi o Galupovom istraživanju jer je Zapad doživeo iznenađenje i shvatio da ideja etničkog okupljanja nije jaka samo kod Nemaca i Hrvata, već i kod Albanaca…

______________________________________________

             „Albancima je važno da Srba nestane, ili da ostanu u minornom broju i da se tako „reši srpsko pitanje na Kosovu“, na način kako su to uradili Hrvati sa Srbima u Hrvatskoj“

______________________________________________

U svetlu najnovije krize koja traje na Severu KiM, jasno je da je glavni cilj Albanaca sa Kosova da proteraju sve ili većinu Srba sa ovog područja i da time faktički reše problem sa preostalim Srbima. Plan je da se vrše kontinuirani pritisci i stvara nesigurnost, da se događaju stalni incidenti… i sve to doprineće da Srbi počnu da se sele i sa ovog područja.

Da li će to biti egzodus, kao u leto 1995. u Hrvatskoj, ili  etapno iseljavanje manje je važno pitanje za Albance. Važno je da Srba nestane, ili da ostanu u minornom broju i da se tako „reši srpsko pitanje na Kosovu“, na način kako su to uradili Hrvati sa Srbima u Hrvatskoj.

Ne može se poreći da Albanci u ovom poslu imaju od koga da uče, a mentori i pokrovitelji su voljni da im pomognu u poslu završnog etničkog čišđenja Kosova od Srba. Može se očekivati da će uzapadni deo `međunarodne zajednice` opet „žmutiti na oba oka“.

Taj scenario je na delu i njime se želi rešiti srpsko pitanje. Na kraju, Srbi će verovatno biti optuženi da su bili nekooperativni i biće proglašeni da su krivci za svoj progon i iseljavanje.

Ne znam može li i kako država Srbija sprečiti realizaciju ovog plana, ima li volje i snage za to sadašnja vlast. Ali, znam da bi bilo sramotno da u ovom poslu pomaže Albancima i njihovim zaštitnicima.

Podeli:

00vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments