Društvo, Politika, Prenosimo, Rusija, SAD (Amerika), Svet (planeta), Slobode, Srbija, Srbija i EU

Valentin Katasonov: Ekologija kao dimna zavesa uništavanja suvereniteta država

 „Fejk ekologija“ globalista lažna priča o zaštiti čovečanstva od „ozonskih rupa“

  • Na velika vrata ekološku tematiku je uveo Rimski klub (koji je 1968. formirao milijarder Dejvid Rokfeler). Iza svega toga bili su skriveni interesi nekoliko zemalja „zlatne milijarde“
  • Ekološka tematika bila specijalno inicirana od Zapada kao „dimna zavesa“ koja prikriva ciljeve veoma udaljene od zaštite životne sredine.
  • Interesi takozvane nadnacionalne elite kojoj je ekologija bila potrebna za potkopavanje nacionalnog suverenitet država, da bi na njihovim krhotinama stvorili jedinstvenu svetsku državu na čelu sa svetskom vladom.
  • Ekologija se, takođe, koristi kao paravan za rešavanje sebičnih interesa krupnog biznisa, određenih korporacija. Uzgred, pravilnije je reći da se ne koristi ekologija kao takva – već se koristi „fejk ekologija“, to jest, lažne teorije i modeli koji onda formiraju u društvu iskrivljene ili čak neistinite predstave.
  • Kompanija „Dipon“ uspela da izdejstvuje zatvaranje preduzeća za proizvodnju takozvanih OUS (ozon-uništavajućih-supstanci) širom sveta. Ona je osvojila svetsko tržište nove vrste freona, uspostavljajući prodaju mnogo skupljih i profitabilnijih proizvoda.

Piše: Valentin Katasonov, ruski naučnik-ekonomista, doktor ekonomskih nauka

Pitanjima ekologije u svetskoj ekonomiji bavim se bezmalo pola veka (još od vremena kada sam kao doktorant počeo da pišem disertaciju na temu „Ekonomski problemi zaštite okoline u SAD“). Upravo na prelazu šezdesetih u sedamdesete godine prošlog veka ekološka problematika neočekivano je postala popularna na dnevnom redu UN i mnogih njenih specijalizovanih organa. Stvorena je čak i nova organizacija u okvirima UN – Program UN za zaštitu životne sredine (UNEP). Kasnije su pitanja zaštite životne sredine i održivog razvoja počela da se razmatraju i u međunarodnim finansijskim organizacijama (MFO) – MMF, Svetskoj banci, EBRD i drugim.

Još devedesetih godina susreo sam se sa praktičnim radom nekih MFO u sferi ekologije. Bio sam finansijski direktor u projektu Svetske banke za upravljanje životnom sredinom za Rusiju (PUOS), član Konsultativnog saveta za životnu sredinu i održiv razvoj predsednika EBRD. Godine 1991. kao konsultant UN učestvovao sam u pripremi izveštaja za generalnog sekretara UN (za izlaganje na Konferenciji UN o životnoj sredini i održivom razvoju u Rio de Žaneiru 1992).

Na kraju sam izgradio potpuno jasnu predstavu i čvrst stav da je ekološka tematika bila specijalno inicirana od Zapada kao „dimna zavesa“ koja prikriva ciljeve veoma udaljene od zaštite životne sredine.

Ekologija kao pokriće za potkopavanje suvereniteta država

Na velika vrata ekološku tematiku je uveo Rimski klub (koji je 1968. formirao milijarder Dejvid Rokfeler), a zatim su ove teme, podržane od međunarodnih organizacija, zauzele jedno od prvih mesta na dnevnom redu bezbrojnih foruma – globalnih, regionalnih i nacionalnih. Tekla je reka lepih reči o neophodnosti sagledavanja interesa budućih pokolenja, o očuvanju prirodnog nasleđa čovečanstva, o čuvanju bioraznolikosti, zaštiti čovekove okoline od zagađenja, o čuvanju čovekovog zdravlja, održivom razvoju itd. No, iza svega toga bili su jedino skriveni politički i ekonomski interesi nekoliko zemalja „zlatne milijarde“. A što je još ozbiljnije i opasnije – interesi takozvane nadnacionalne elite kojoj je ekologija bila potrebna za potkopavanje nacionalnog suverenitet država, da bi na njihovim krhotinama stvorili jedinstvenu svetsku državu na čelu sa svetskom vladom.

Rimski klub, centar globalista i milijardera koji žele drastično smanjenje ljudske populacije

Iznesena je lažna teza o tome da je za zaštitu zemljine biosfere, pošto je ona jedinstvena i nedeljiva, potrebno oslobađanje od „nacionalističkih predrasuda“. Takođe, globalni obim ekoloških problema zahteva i globalni prilaz (njihovom rešenju), a on je moguć samo ukoliko se formiraju globalne (po suštini nadnacionalne) institucije upravljanja i zaštite životne sredine.

Ekologija se, takođe, koristi kao paravan za rešavanje sebičnih interesa krupnog biznisa, određenih korporacija. Uzgred, pravilnije je reći da se ne koristi ekologija kao takva – već se koristi „fejk ekologija“, to jest, lažne teorije i modeli koji onda formiraju u društvu iskrivljene ili čak neistinite predstave. Lažne predstave o obimu budućih ekoloških pretnji, o uzrocima njihovog nastanka i, saglasno tome, sredstvima za njihovo sprečavanje. A otkuda se uzimaju te lažne predstave, uz to često sa tablicama, grafikonima i formulama? Njih pripremaju ljudi „nauke“. Namerno stavljam navodnike pošto je od nauke ostala samo reč. Ova institucija radi po narudžbini, za novac. I ako im se dobro plati, ljudi „nauke“ su spremni da naručiocima pruže obrazloženje da dva i dva nisu četiri, već pet ili tri. Jednom rečju, onoliko koliko je potrebno naručiocu. A „naučni proizvod“ se dalje širi u mase kroz sredstva informisanja, opet za dobar novac. Ekološka tematika je predivno polje za stvaranje najneverovatnijih „teorija“ ili „ekoloških fejkova“. A troškovi njihovog stvaranja se dobro isplaćuju.

Nastanak hipoteze o „ozonskim rupama“
Ozonske rupe postale su strah i trepet za čovečanstvo, a opasnost je ustvari izmišljena

Da ne bih pričao bez dokaza, navešću primer jednog takvog „ekološkog fejka“ koji je počeo da se stvara osamdesetih godina prošlog veka. Ta laž je već ispunila svoju misiju, nje se više i ne sećaju.

I geofizičari, i biolozi, i lekari su zapazili da je ozonski sloj koji se nalazi na visini od, otprilike, 25-30 kilometara iznad Zemlje važan za čoveka i celokupan život na planeti jer štiti sve oblike života od jakog ultraljubičastog zračenja Sunca. Uzgred, ozonski sloj, kao i Sunce, posmatran je i shvatan kao nekakva konstanta.

Godine 1957. u okvirima Međunarodne godine geofizike otpočelo je izučavanje mnogih zemljinih tajni i njene biosfere i, između ostalog, sistematski je posmatran ozonski sloj. Podstrek ovim ispitivanjima dali su uspesi u osvajanju kosmosa – veštački sateliti, kosmički brodovi i orbitalne stanice pomogli su u monitoringu ozonskog sloja. Svi su bili iznenađeni kada je, u periodu od 1957-1962, zabeleženo smanjivanje ozonskog sloja, a njegova debljina je i bez toga vrlo mala – oko 4 milimetra. Pojavile su se prve uznemirujuće publikacije na temu topljenja ozonskog omotača. Istina, po isteku petogodišnjeg perioda posmatranja ozonski sloj je ponovo počeo da se vraća u normalu. U periodu od 1970-1980. nanovo je uočeno da se stanjuje ili „troši“. Posebno je uočljivo bilo njegovo nestajanje iznad Antarktika. Pre nekih četrdesetak godina pojavila se sintagma „ozonska rupa“.

Gas freon kao razlog stvaranja ozonskih rupa je izmišljotina

Dalje su se događaji dešavali vrlo brzo. Ulje na vatru su dodali američki naučnici Šervud Rouland i Mario Molina, kao i zapadnonemački naučnik Paul Krucen. Ovi hemičari su 1973-1974.  izneli hipotezu prema kojoj je glavni uzrok stvaranja „ozonskih rupa“, opasnosti koja ugrožava celu planetu – freon. Tačniji i širi naziv ove supstance je: hlorofluorougljenici (CFC)Hlor koji se nalazi u freonu uništava ozon. Kako su ocenili navedeni naučnici-hemičari, jedan atom hlora može uništiti najmanje 10 000 molekula ozona.

A kako nastaju freoni? Proizvodi ih čovek. Znatan deo hemijske industrije radi stvarajući freone, koje čovek koristi u svakodnevnom životu, a takođe se koriste i u raznim drugim industrijskim granama. CFC se primenjuju za hlađenje u kućnim i industrijskim rashladnim uređajima, za automobilske klima-uređaje, čišćenje površine štampanih ploča za izradu mikroelektronskih uređaja, aerosolnog raspršivanja kozmetičkih i drugih sredstava iz aerosolnih boca, izradu različitih plastičnih proizvoda, gašenje požara. Drugi CFC se koriste za proizvodnju poliuretana i stiropora – materijala koji su zastupljeni u velikom broju proizvoda za potrošnju, počevši od plastike za jednokratnu upotrebu do izolacionih materijala, zatim, za pranje električnih uređaja i čak kosmičkih brodova posle poletanja. Značajan deo CFC se koristi u odbrambenoj industriji.

CFC su dobijeni u laboratorijama još pre Drugog svetskog rata. Postavljen je zadatak da se pronađe jeftina, nezapaljiva i netoksična supstanca i to je učinjeno. Najpopularniji CFC su postali freon-11 i freon-12, namenjeni za kućne frižidere i klime. Njihova velika proizvodnja i potrošnja počela je odmah posle rata. Od 1950. do 1975. godine obim svetske proizvodnje CFC je rastao svake godine po 7-10%, duplirajući se svakih desetak godina. I, osamdesetih godina prošlog veka, u svetu se proizvodilo oko milion tona CFC-a.

Sedamdesetih godina, nakon pojave ozonske hipoteze, u Americi je nastala mala panika, iako su zaključci američkih hemičara bili preliminarni i suštinski imali status hipoteze. Međutim, iznenada se pojavljuju stihijske kampanje građana protiv daljeg korišćenja freona. Posebno su napadima bile izložene aerosolne bočice (dezodoransi, kozmetika) jer su sadržavale freon. Obim prodaje limenih bočica ovog tipa naglo se prepolovio. Godine 1978. u SAD je čak donesen zakon koji zabranjuje korišćenje CFC-a u aerosolnim raspršivačima. Ovim zakonom je nanesen značajan udarac hemijskim kompanijama. Pre svega – američkim. Ali i inostranim koje su na američko tržište isporučivale aerosolne raspršivače sa zabranjenim freonom. Hemijske kompanije su se uplašile da uskoro može doći do zabrane proizvodnje i drugih proizvoda koji sadrže freon ili u čijoj se proizvodnji koristi freon (na primer, stiropor).

Američka kompanija Dipon zaradila je milijarde na lažima o gasu freonu
U igru ulazi kompanija „Dipon“

Lavovski deo u proizvodnji freona, u to vreme, pripadao je američkoj kompaniji Dipon (DuPont), istoj onoj koja je početkom tridesetih godina u svojim laboratorijama razradila CFC. Odmah posle objavljivanja Rouland-Molinine hipoteze korporacija Dipon krenula je u kontranapad brojnim saopštenjima u kojima je isticala da su zaključci američkih hemičara „fantazije“. Tako je predstavnik korporacije 1974. godine istupio pred Kongresom SAD sa sledećom izjavom:

„Hipoteza o povezanosti hlora i smanjivanja ozonskog sloja je čisto spekulativna i ne postoje dokazi koji je podržavaju“.

Da bi delovao nepristrasnije, dodao je:

„Ako pouzdani naučni podaci… pokažu da… CFC ne mogu da se koriste bez štetnih posledica po zdravlje, Dipon će prekinuti proizvodnju ovih jedinjenja.“

Predstavnik Dipona je, u članku objavljenom u časopisu Chemical Week 16. jula 1975. godine, napisao da je teorija o uništavanju ozona – naučna fantastika, besmislica.

Tokom 14 godina kompanija Dipon je delovala na dva fronta očekujući pobedu na jednom od njih. Prvi front – diskreditovanje hipoteze o pogubnom efektu freona na ozonski sloj planete. Drugi front – razrada, u sopstvenim laboratorijama, novih jedinjenja kojima bi bilo moguće zameniti stare freone i koja ne bi bila sumnjiva u pogledu svojih ekoloških karakteristika. Na prvom frontu nisu uspeli. A na drugom jesu. Uspeli su da razrade nove oblike CFC-a koji zaista ni na koji način nisu uticali na ozon (najpoznatiji je freon-134).

Sredinom osamdesetih godina taktika kompanije pretrpela je ozbiljan zaokret: Dipon je neočekivano postao kritičar starih freona, no, istovremeno je nastupio i sa „konstruktivnim predlozima“ da se stari CFC zamene novim, koji su bili razrađeni u Diponovim laboratorijama. Sada je kompanija svoju lobističku delatnost prenela sa prvog fronta na drugi, reklamirajući na sve načine nove freone. I, u skladu s tim, Dipon je počeo da podržava Rouland-Molininu hipotezu, koju je još juče kritikovao i ismevao.

Istina, postojalo je malo „ali“ u vezi sa novim freonima: prvo, bili su nekoliko puta skuplji od starih. Drugo, ispostavilo se da nisu bezopasni kada je reč o zapaljivosti i čovekovom zdravlju. No, Dipon i njegovi „pomoćnici“ (sredstva informisanja, predstavnici „nauke“, ekologije itd), nisu primećivali te „sitnice“. Verovatno da Dipon nije štedeo novac za plaćanje usluga svojim „pomoćnicima“.

Nobelovac Mario Molina, hemičar iz Meksika

Sudeći po svemu, među „pomoćnike“ su dospele i UN, koje su bespogovorno počele da podržavaju Rouland-Molininu verziju i aktivno se bore za očuvanje ozonskog sloja posredstvom zamene starog freona novim (o ovom govorim sa sigurnošću jer sam neko vreme bio konsultant UN i bavio se ekološkom problematikom).

Kako se postaje dobitnik Nobelove nagrade

Heroji nauke postali su Amerikanci Šervud RoulandMario Molina i njihov nemački kolega Paul Krucen. Na tajanstven način, njihova hipoteza iz osamdesetih godina dobila je status – teorije. A devedesetih godina to je već bio – aksiom. Da niko ne bi dospeo u iskušenje da posumnja u aksiom, 1995. godine pomenuta trojica hemičara dobila su Nobelovu nagradu.

Paul Jozef Krucen, nemački nobelovac

Krajem prošlog veka u Francuskoj je izašla knjiga Ošota Hamara Ozon – rupa ni iz čega. Predgovor je napisao Harun Tazijev, svetski poznat francuski vulkanolog. Evo odlomka iz predgovora:

„Ozonu u stratosferi ništa ne preti uništenjem. Oni koji su se tokom poslednjih deset godina trudili da u to ubede čovečanstvo vrše izdaju naučne istine. Protivreči istini kada se kao izgovor za okrivljavanje CFC-a za uništenje ozona nad Antarktikom tvrdi da je sada poznata „ozonska rupa“ bila otkrivena 1985, iako je ona postojala još 1956. Naučnici koji su jednom falsifikovali istinu nikada više ne zaslužuju poverenje, bez obzira na predmet o kom govore.“

Šervud Rouland, američki nobelvac, profesor hemije
Glavni beneficijar „ozonske afere“ poziva UN u pomoć

Apetiti i ambicije kompanije Dipon postali su ogromni. Skrivajući se iza Rouland – Molinine hipotezeDipon je bez osobitih napora  kroz Kongres SAD mogao „progurati“ zakon koji zabranjuje korišćenje starih freona i stimuliše proizvodnja i potrošnja novih. Takav zakon obezbeđuje monopolsku poziciju kompaniji na američkom tržištu. No, korporaciji je ovo bilo malo. Ona je odlučila da osvoji svetsko tržište. I kao „ovan za probijanje“ poslužile su joj međunarodne organizacije, pre svega UN i njene specijalizovane strukture iz UNEP-a (Program UN za životnu sredinu) i Svetski ekološki fond (SEF). Za početak, na inicijativu UN, utvrđen je Međunarodni dan zaštite ozonskog omotača – 16. septembar. Godine 1985. donet je međunarodni okvirni dokument – Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omotača. Udarničkim tempom otpočeo je rad na pripremi međunarodnog sporazuma o praktičnoj akciji koja se tiče isključivo tema vezanih za CFC, koji bi sadržao konkretne obaveze i rokove za zamenu starih freona novim.

Taj dokument je Montrealski protokol. Reč je o međunarodnom sporazumu čiji pun naziv glasi: The Montreal Protocol on Substances That Deplete the Ozone Layer. U prevodu: Montrealski protokol o supstancama koje uništavaju ozonski omotač. Potpisalo ga je trideset zemalja 1987. godina a na snagu je stupio 1. januara 1989. Montrealski protokol je predviđao zamrzavanje proizvodnje starih freona (označenih brojevima 11,12, 113, 114, 115) na nivou iz 1986. počevši od 1992. A u periodu od 1993-1998. potrebno je smanjiti nivo proizvodnje za 50% u odnosu na početni. Uz freon dodata su još neka jedinjenja koja mogu oštetiti ozonski omotač. Na primer hidrohlorfluorugljovodonici i ugljentetrahlorid.

U dokumentima UN stalno je prisutan optimizam povodom ozonske budućnosti planete: navodno, glavni beneficijar Montrealskog protokola je celokupno čovečanstvo. Ne, glavni beneficijar je američka korporacija Dipon! Uz pomoć navedenog Protokola ona je uspela da izdejstvuje zatvaranje preduzeća za proizvodnju takozvanih OUS (ozon-uništavajućih-supstanci) širom sveta. Ona je osvojila svetsko tržište nove vrste freona, uspostavljajući prodaju mnogo skupljih i profitabilnijih proizvoda. Naravno, na Montrealskom protokolu su zaradile i druge kompanije. Na primer, one koje su proizvodile frižidere i klima-uređaje. Stari uređaji su bačeni, pojavile su se nove vrste frižidera i rashladne tehnike nazvane environmentally friendly (ekološki bezbedni). Do 2005. godine samo je u SAD izvršena zamena starih frižidera novim u iznosu koji premašuje 220 milijardi dolara. Istina, frižideri za kućnu upotrebu sa novim freonima koje proizvodi Dipon povremeno eksplodiraju, pale se, truju i šalju na onaj svet svoje vlasnike. No, sve su to sitnice na fonu takvog grandioznog zadatka kao što je spasavanje čovečanstva od istanjivanja ozonskog omotača.

Montrealski protokol kao oružje uništenja hemijskog odbrambenog sektora Rusije

Iznenađujuće je, ali sve zemlje sveta zajedno su stale pod zastavu Montrealskog protokola. Stanje je u decembru 2009. izgledalo ovako: 196 zemlja članica UN ratifikovale su njegovu početnu verziju. Najvećem broju zemalja koje su potpisale Montrealski protokol od ovog dokumenta nije ni vruće ni hladno. One ne proizvode CFC.

Ali nekoliko zemlja sveta, u trenutku potpisivanja Montrealskog protokola, bile su veoma veliki proizvođači freona. One su, prirodno, proizvodile stare CFC koji su pronađeni početkom tridesetih godina. Osim niza industrijski razvijenih zemalja Zapada, to su bili i SSSR, Kina i Indija. Kina i Indija su se uzdržale od potpisivanja Montrealskog sporazuma, nastavivši proizvodnju starih, ili „sivih“ freona. A Sovjetski Savez, započevši razarajuću perestrojku pod rukovodstvom M. S. Gorbačova, činio je sve samo da bi se svideo Zapadu.

Petnaestog septembra 1987. godine u Montrealu sovjetska delegacija koju su činili stručnjaci odbila je da potpiše apsurdni i, za zemlju opasan, dokument. Jedan od članova delegacije, Vladimir Matvejevič Zaharov, napuštajući Montreal je rekao:

„Ne postoji naučna osnova, koliko-toliko ozbiljna, za njegovo potpisivanje“.

U Ruskoj Federaciji bila je 90-tih godina uništena kompletna hemijska industrija zbog gasa freona i drugih hemijskh jedinjenja, sve fabrike su zatvorene, a američki Dipon je likovao

Iz Kremlja se začuo grozni krik! Prinudno smo potpisali dokument u noći pred novu 1988. godinu. Samim tim glavni deo hemijske industrije zemlje bio je osuđen na uništenje. Proizvodnja OUS (ozon-uništavajućih-supstanci) u Rusiji je dostigla maksimum 1990. godine i iznosila je 197.490 tona, uključujući 110.140 tona CFC-a.

Godine 1996. ukupna proizvodnja OUS (ozon-uništavajućih-supstanci) se smanjila na 47.575 tona (smanjenje 4,1 puta) a proizvodnja CFC-a je smanjena na 17.122 tone (smanjenje 6,4 puta). Od proizvedenih materija koje štete ozonskom omotaču, 1990. godine unutar zemlje je iskorišćeno 58,8% a 1996. – 15.408 tona ili 32,4%. Ostatak je izvezen u republike SNG i zemlje u razvoju („sivo“ tržište OUS). Osobenost proizvodnje freona i drugih materija koje oštećuju ozonski omotač u našoj zemlji bila je u tome što je značajan deo proizvodnje namenjen odbrambenoj industriji. Bezumno potpisivanje i ispunjavanje Montrealskog protokola, u početku od Sovjetskog Saveza, a zatim Ruske Federacije, nanosilo je ozbiljan udarac vojno-ekonomskom potencijalu zemlje. Od civilne industrije najveću štetu je pretrpela proizvodnja frižidera za kućnu i industrijsku upotrebu. Deo proizvodnje OUS našao se u novim državama, nastalim na krhotinama SSSR-a. Pre svega Ukrajini, koja je posle dobijanja nezavisnosti automatski postala potpisnik Montrealskog protokola.

Bio sam svedok tih dramatičnih događaja devedesetih godina. Desetine hemijskih preduzeća u zemlji, u skladu za zahtevima Montrealskog protokola, morala su da budu zatvorena ili preprofilisana. Predstavnici vojno-industrijskog kompleksa slali su vladi SOS signale, upozoravajući da odbrambena industrija ostaje bez neophodne hemije.

Vlada (premijeri Gajdar, Černomirdin, Kirienko) i Ministarstvo zaštite životne sredine i prirodnih resursa RF izjavili su da je ispunjavanje međunarodnih obaveza važnije od odbrambene sposobnosti zemlje. Direktori preduzeća su se na svaki način trudili da ispune zahteve Montrealskog protokola. Kao „ovan za proboj“ iskorišćena je Svetska banka koja je Rusiji dala kredit (110 miliona dolara) za realizaciju Projekta za upravljanje životnom sredinom. Osim kredita, u okvirima projekta, davali su i grantove za „rekonstrukciju“ preduzeća koje proizvode OUS (ozon-uništavajuće-supstance). Faktički, to je bio mito za zatvaranje preduzeća.

Prevara američkog Dipona vredna stotine miliona dolara

Zapravo, to je bila zakulisna vojna operacija Dipona protiv naše hemijske industrije pod plaštom Montrealskog protokola. Na kraju, u decembru 2000. godine zatvoreno je poslednjih sedam ruskih fabrika koje su ispuštale materije koje navodno uništavaju ozonski sloj. Od tada se celokupna naša industrija bazira na korišćenju proizvoda američke kompanije Dipon. Zanimljivo, šta ako američko rukovodstvo u okviru kampanje ekonomskih sankcija protiv Rusije zabrani Diponu izvoz nama neophodnih hemijskih proizvoda? Kako je to povezano sa deklaracijama naše vlasti o jačanju ekonomske i vojne bezbednosti Rusije?

Godine 2017. u Moskvi je održana konferencija pod višeznačnim nazivom: „Od Montrealskog protokola ka Montrealskom tribunalu“. Bila je posvećena tridesetogodišnjici potpisivanja protokola. Posebno zanimljivo i oštro je bilo istupanje Grigorija Kručenickog, koji vodi odeljenje za nadzor ozona Centralne aerološke opservatorije Ruskog hidrometeorološkog zavoda. Evo odlomka iz njegovog govora:

„Da bi se ispunili uslovi protokola i odustalo od proizvodnje niza hemijskih proizvoda uništen je, faktički, hemijski sektor odbrambenog kompleksa SSSR-a. Razbijen je novcem koji je Međunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj dodelila Sovjetskom Savezu za reorganizaciju hemijske industrije za proizvodnju novih freona. Novac je dat zapadnim stručnjacima sa potpunim tehnološkim opisom naših hemijskih kombinata u Volgoradu, Lenjinsk-Kuznjeckom i Permu. Posle toga postali smo taoci nastale situacije“.

Sa ruskog posrbio: Aleksandar Mirković

Celokupan tekst: Izborskiй klub №1 (99)

Izvor: Russkoe эkonomičeskoe obщestvo (Russkoe эkonomičeskoe obщestvo, 20. 4. 2022)

LINK: https://stanjestvari.com/2022/06/03/valentin-katasonov-fejk-ekologija/

 

 

 

Podeli:

00votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments